umiranje; šta je život?

 ako samo posmatramo kako se život odvija,

a ako želimo da posmatramo kako se život odvija,

onda moramo da se nalazimo tamo gde se život odvija.

u biti - tamo gde se odvijamo mi - odvija se i život.

sila života, odvija se uvek, no često su naša čula tupa za osluškivanje života.

u školi smo se uopšteno naučili da izvršavamo zadatke, rešavamo probleme, razmišljamo logično, crtamo drveće, cveće, godišnja doba. 

tako smo naučili napamet ono što je svet.

u tom učenju napamet, često smo bili zaglavljeni u onome što moramo. tako se stvorio oklop u kojem se naše veselo biće, puno volje za istraživanje - uspavalo. primetilo je da ga ne koristimo - pa čemu da bude zalud budno. čemu da se zalud troši. otišlo biće na odmor - vratiće se kad nam bude bilo potrebno. kada ga budemo pozvali nazad. neće da nam se meša, neće da smara.

…najviše smo se sigurno naučili o tome kako se život odvija ako smo mogli da provodimo vreme kod babe i dede dok su pravili leje, sejali i sadili povrće, odlazili s njima na reku, kvasili noge najhladnijom vodom, dok su navodnjavali. umazali se blatom.

čupali luk, i direktno ga jeli dok kopamo njivu.

gotovo da nema ničeg posebnog u tim radnjama, jer ne može biti ničeg posebnog u onome što je normalno - biti u skladu s onim što priroda jeste van i u nama. 

ali da ipak postoji nešto posebno u tim radnjama, u tom normalnom - razumela sam kada su te normalnosti počele da izostaju u mom životu. te normalnosti postale su posebne kada sam opet doživela nakon nekoliko godina intenzivnog umiranja - buđenje bića.

u školi smo se naučili svemu, i upravo to znanje je stalo na put našem doživljavanju svakodnevnice. jer ako sve znamo - onda više nemamo ništa da naučimo, nemamo šta da naučimo.

nema ničeg pogrešnog u znanju, ali ako želimo da to znanje bude živo onda ne smemo dozvoliti našem biću da se smori i ode na spavanje. moramo našem biću dozvoliti da ima predmet istraživanja, da se stalno krećemo. da ponekad odmaramo. a da spavamo onda kad se biću spava.

posmatrajući svakodnevnicu u kojoj obitavam razumela sam da znam jedino ono što se je zatvorilo pred promenom, pred životom. to sam primetila jedino kod ljudi. sretnem čoveka danas, pa ga sretnem opet za deset godina, a on je isti - pun znanja. logično je: zašto bi učili išta ako sve znamo.

ako sve znamo onda više nemamo čemu da se naučimo. tako umiremo pre smrti.

to kaskanje za životom, ili stagniranje - to stanje zakržljalosti - vidim najčešće ili samo kod ljudi.

kako posmatram biljke i ostali svet - vidim da biljke žive najveštije: biljka se razvija, a ako ne može da se razvija ona umre - oslobađa mesto za drugu biljku. ako se razvija kako treba onda nas obavezno nagradi - kada se je naživela, na kraju svoje stabiljke, ona da cvet. neka iz cveta da plod - u kome žive semenke za dalje razmnožavanje.

a neka svoj cvet polako pretvara u zavežljaje pune semena - i ona želi da se dalje razmnožava. da nastavi život