svrha oжиљака…kada kolektivno prnje gori do pepela

originals - jeanie tomanek

saznavanje o dubokim težnjama duše zaista zahteva dugoročan, понекад mukotrpan, rad pun usredsređivanja и стрпљења.

pre nekoliko meseci sam predala svoj master rad na polju psihijatrijske nege, na temu smisla kod pacijenata sa šizofrenijom. pogodilo se, kao što sam i očekivala, da je i duboko i naizgled besmislen život - život pun smisla, i težnji za smislom. čovečije težnje su iste, potrebu za smislom imamo svi. bez obzira na dijagnozu kojom smo obeleženi, na etiketu koja je na nas zalepljena.

u hazarskom rečniku govori doroteja, o nekom čoveku koji je imao ožiljak na glavi i kako mu je kroz taj ožiljak izrasla divlja crna kosa, jača od ostale kose, i kako ta kosa nikako nije sedela, jednostavno - ta kosa nije bila prirode kao ostala. možda nije stvorena za sedenje.

možda je svrha ožiljaka upravo takva - da od nas stvori goripadnu jačinu, nepodmitljivu prirodu.

***

samoočuvanje i samoodržanje na zemlji je moguće zahvaljujući divljem, smislenom, psihičkom životu, koji se odvija duboko, duboko ispod korenja drveća. iz te divljine čuje se zov za koji svaki čovek ima sluh. čovek, kada dođe u kontakt s tim zovom, to oseti kao podrhtavanje tla, što rađa, prvo, strah. moguće je da se u medicini, kada se pisalo o anksioznosti, pisalo upravo o ovome, o podrhtavanju tla.

mnogi anksioznosti opisuju kao stajanje na litici. kao gušenje i borbu za ostanak u životu.

ja verujem da se prava stvar dešava kada više ne držimo uzde i kada dozvolimo zidu da se sruši.

***

to podrhtavanje tla je poziv naše pramajke da se vratimo kući. to podrhtavanje tla su ono što je medicina oblikovala u dijagnoze. kada tretiramo dijagnoze lekovima, ućutkujemo našu pramajku. potrebno je pre-obrazovati čitav medicinski sistem. u medicinski sistem iznova uvesti izučavanje arhetipa jer je najuniverzalniji.

današnja medicina, 

kao da se urotila protiv čoveka s društvom, koje nam je oduzelo priče iz naroda da se njima lečimo. priče su zamenjene dijagnozom. jung je napisao da je mit lekovitiji od nauke. mit je lekovitiji od nauke. kada čovek pati on ne piše naučni rad, već pesmu. mesi kolače, slika, ili razvlači razboj. kada se društvo i medicina vrate sebi, odnosno kada se čovek počinje odazivati na poziv pramajke, počinje izlečenje. 

“kultura koja autentično promoviše razvoj pojedinca, nikada neće proizvesti robovsku klasu od bilo koje grupe ili roda”, a kada razgorujemo svoju umetničku vatru, kolektivno prnje gori do pepela. svojom umetničkom vatrom mu oduzimamo moć da upravlja našim životima. umetnost osnažuje i između umetnosti i leka ne postoji nikakva razlika.