recept za “pronalaženje” onog pravog

👁zamisli svog pravog u svojoj glavi. 

daj mu sve fizičke i karakterne osobine baš onakve kakve bi želela da ima. NE RAZMIŠLJAJ kako bi takav bio presavršen za tebe i kako te takav nikad ne bi pogledao. nije ti tvoja duša data da budeš levo smetalo. tvoja duša ti je data da ti bude lek. i zato moraš da je slušaš, da bi saznala kakvi su uslovi života za nju lekoviti.

(kad skinemo okove zabrana, duša počinje da krči put kojim je rođena da ide. ako ideš krčenim putem - taj sigurno nije put za koji se duša opredelila. bog ne voli gužvu)

👁budi poslušna. u božijim spisima se koristi reč poniznost. pošto je poniznost vrlo ocrnjena reč, nađi joj sinonim koji neće učiniti da o poniznosti misliš kao da je to nešto negativno. ja volim reč krotkost. “krotko jagnje devet majke sisa”, kaže moj čiča često. 

kad postajemo krotki, sve smo manje gordi i uobraženi; gord čovek ima zabran - nepropusni zabran. zato on mora da ide prokrčenim putem. put se ne otvara čoveku koji gradi zabrane, jer čovek koji gradi zabrane - umanjuje duši preglednost. duša mora da VIDI da bi mogla da krči. 

👁odvaži se da zamoliš i potražiš: prelomi najteže reči preko usana, a kad ti vilica zadrhti pošteno se isplači. moramo da odtugujemo. “čistota suza krši đavolovu moć”; kad suze jurnu zabrani se ruše.

👁zamoli boga da oživi onog koga si smislila. obogaljeni hefest je napravio dvanaest devojaka od srebra i zlata. a u jednu se zaljubio. toliko se je u nju zaljubio da je morao da zatraži milost bogova da je ožive.

u međuvremenu kada osećaš neizdrž moraćeš da se hraniš duševnim sećanjima dok ti tvoja jedina prava ljubav ne dođe. 

san jedne žene koji ju je održao u neizdržima:

sanjala je “da ima operaciju na otvorenom srcu i da operaciona sala nema krov pa sunce služi umesto operacionog svetla. osećala je kako joj sunčevi zraci dotiču izloženo srce i čula kako hirug kaže da nije potrebno dalje operisati” 

šta mene održava u neizdržima: u neizdržima zamišljam korenje drveća, stabla, i njihovo prstenje. različite boje listića. tmurno vreme ili oluje, a drveće se savija. ne pravi pitanje već radi ono što mora 🌳 

Hodočašće u Novi Sad

Na slici imam dvadesetak godina. Pošla sam na put u svoj život. Nevina kao Frodo koji pristaje na zadatak da odnese prsten pohlepe u središte pakla, i uništi ga. Malopre sam odgledala “Gospodara prstenova” po možda deseti put. Tek sam kao stara počela da gledam taj film, kada mi je bilo oko 28, a sada mi je 33. Iz filma uvek izvučem neku novu poruku. Ovoga puta sam videla Froda kako se izmrcvaren, ispovređivan vraća svojoj kući, veseo. Međutim, njegove rane uprkos vremenu ne zarastaju. Tako on plovi na svoj večni put, put u svetlost. Možda je to put u smrt, put s koga će se vratiti ponovorođen - preobražen.
Studentski protesti me nisu duboko s početka dodirnuli, već sam se bila nagledala protesta, a možda su protesti u vreme korone bili poslednji u koje sam zaista poverovala… ali kad sam videla sa se studenti pripremaju za šetnju do Novog Sada, u meni je nešto počelo da se otpušta. Ta šetnja kao hodočašće - kao beg Holdena Kofilda u Njujork, gde stoji svakodnevno pored jezera i pita se šta li rade patke s jezera zimi, gde li idu. Ta Holdenova nevinost kad odlazi, i odbija da bude deo koledža. To nešto što Holden teži da sačuva time što se otiskuje, možda bolno, kao kad se posteljica otcepljije od materice. Kao kad pupčanik otpada s bebinog pupka. Rana.
Tako me je šetnja studenata i njihovo noćenje pod otvorenim nebom povezalo s nečim ljudskim primarnim. Nečim arhetipskim. Nečim što će ostati u dnk urezano. Onako kako moje telo pamti planinarenja na koje sam bila.
Znojavo telo, presvlačenje u prljav veš koji sam maločas oprala u znoju, odmaranje dok sedim na žuljavi kamen i grickam keks ustajao, koji samo u mojim mislima hrska. Palim cigaretu i pijem brzu kafu, ukusniju od bilo koje sveže pržene, koju ponekad kao privilegovana, ali odmorna, gotovo nezasluženo, pijem.
Taj put u Novi Sad, i gradnja mosta s drugima, ali prvenstveno između sebe i sebe, žrtvujući jedno vreme svoga života, koje je bilo moguće provesti mnogo laganije - to stvara lovca u žitu. To nam daje dozvolu da se iz društva sklonimo, da volimo i da živimo, umesto da se potčinjujemo odvratnim sistemima. To nam daje dozvolu da budemo heroji svojih bajki.