shvati da si već dobra

odlazim jedno nedeljno na akupunkturu, a jednom se zadesila sa mnom u prostoriji jedna starija žena.

nekoliko trenutaka pre nego da na akupunkturu dođem, razgovarale smo ja i moja psihoterapeutkinja o ženama uzorima u starijem dobu. 

kada je tretman akupunkture starijoj ženi u prostoriji sa mnom završen, ustala je da se obuče, i bila je samo u donjem vešu. pita je lisa (moja doktorka akupunkture) koliko godina ima, a ona kaže 72.

lepa, zgodna žena, dosta izraženih oblina, pokretna. lepog poprsja. koža malo zbaruškana, ali vidi se da je očuvana.

kaže joj lisa, naša doktorka akupunkture: “moraš da pustiš brige, moraš da budeš srećna za to što si. ta sreća će da odagne sve muke koje osećaš. imaš sinove, nečija si ćerka. shvati da si dobra ćerka svojoj majci i dobra majka svojim sinovima.

stalno mi ljudi vidimo gde ne valjamo, a ne vidimo gde smo dobri.

shvati da si već dobra.”

ženi su zasuzele oči. izgledalo je da nije razumela poslednju rečenicu “shvati da si već dobra”, pa je malo pogledala u mene, kao da joj ponovim (lisa govori kineskim akcenom pa guta slova i jede predloge i nastavke glagola).

žena kaže: sačekaj malo.

hvata se za torbu, vadi iz nje slušne aparate.

vrlo dirljiva scena.

mlada, sedamdesetdvogodišnjakinja.

ja sam dobro samoj sebi

сећам се сваког мушкарца с којим сам размењивала грубости. грубости које су допринеле да постанем једна кожа жељна нежности. 

сећам се нарочито оних грубости због којих сам се осећала оскрнављено. њих се нарочито добро сећам. сећам се свега што је оскрнавило моју викторију која је имала дивне маштарије, волела математику, физику, хемију, граматику, а у гимназији филозофију, књижевност, психологију! викторије научнице која разуме, схвата, разглаба, сазнаје истине. викторије бескрајно пуне живота која је толико желела да исплива и удахне, да није ни изабрала да пише песме. 

песме су саме излетеле, као птице на слободу. 

једном се само деси да чворови којим смо свезали своје вреће пуне дарова, попусте. 

јер дарови у нама су дарови за све.

вреће морају да попусте, када растемо.

сећам се свих мушкараца који су чинили да ноћима спавам као у бунилу а данима корачам као да ме надгледају. да ми руке подрхтавају од бојазни да ћу да упрскам ствар. сећам се свих ђавола врло јасно: како су чинили да се на један специфичан начин понашам, смејем, обраћам, крећем. да на један специфичан начин желим и поступам. 

сваког мушкарца који је допринео да се што дубље скотрљам у вртлог.

и сваког који је учинио да се ближе приближим лику свих мушкараца који живе у мени. 

сваки лик мушкрца у мени је пресликаван у мојим изборима.

оно што живи у нама одлучује каквим животом живимо.

сваки мушкарац је допринео мојим схватањима о томе какав сам у ствари ја мушкарац и колико могу да будем добра жена самој себи.

ја сам тако добра жена да мушкарци у мени немају времена да раде ништа друго осим да ми помажу да се самозадовољим.