makošin dan, “ma” kao majka

danas je dan boginje makoš. “ma” kao #majka, i “koš” kao sudbina. slavila se u proleće i krajem jeseni, u šumopadu, kako se oktobar zvao kod naših predaka. za makoš se verovalo da na svom pletivu plete sudbine svih nas. majka koja zna sudbine svega što je stvorila. u hrišćanstvu je paralela makoš sveta petka. 

osim što je makoš u opisima zadržala kvalitet žene. jednom sam bila upitana: jesi li primetila kako nam je hrišćanstvo oduzelo svojstva boginje i pomuškarčilo nas? 

nemojmo da se čudimo slepilu kojim nam je vidik zamagljen. nemojmo da se čudimo. jer se vekovima radilo na oslabljenju čoveka. naročito time što mu se prvobitno oduzela zemlja pa je morao da plaća porez državi. a onda mu se oduzelo pravo da na toj zemlji stvara. a onda da na njoj radi, tako što je premešten u fabrike. onda mu se oduzelo pravo da se ponaša. i danas mu se oduzima pravo da bude.

pomolimo se našoj divljoj majci. mora da je mnogo ljuta. 

da bi je umilostivili naši preci su mesili hleb i pravili gozbe. možda nam se život promeni ako počnemo da utopljavamo svoje domove i ujutru ih udostojimo mirisa sveže ispečenog hleba kojeg su naše ruke stvorile.

odakle dolazi usamljenost

 

devedeset posto vremena provodim uz nekoliko knjiga. 

ako čitam knjigu na engleskom kupila sam verovatno i švedski primerak jer na srpskom nisam mogla da nađem. pa čitajući na engleskom i na švedskom stvorim gotovo jednako dobro razumevanje kao da sam čitala na srpskom.

imam svesku i olovku i moram da beležim svoje misli i doživljaje dok ono što čitam prolazi kroz mene. 

moja velika želja je da imam prijatelja s kojim bih razglabala dan i noć o uvidima.

u svojim saznanjima sam vrlo usamljena. 

veseli me što postoji drveće, cveće, trava, ptice, nebo, što sunce ima gde da zađe i izađe,

pa dok tako razmišljam mogu da posmatram njih: moj svet.

veseli me što postoji mobilni i na njemu kamera pa mogu da beležim i u obliku fotografija i video snimaka. 

veseli me što postoji i fejzbuk i instagram, pa to čini da osećam kao da moja saznanja nisu zalud: da imam gde da ih objavim. 

ernesto sabato je rekao da bi bio srećan kada bi samo jedan čovek mogao da ga razume. 

a ja sam razumela da je dovoljno da razumeš samog sebe. 

ali da ti je omogućeno da razumeš samog sebe da bi mogao kao takav da daješ svetu darove koje otkrivaš kroz razumevanje sebe.

svet je teško mesto za život jer čovek ne posvećuje pažnju da raščvori čvor koji je svezao vreću darova koji su mu darovani rođenjem. 

devedeset posto moga vremena je život kao u podrumu gde se neprekidno razglaba o istini. nikada nisam sama pa se tako ponašam: kuvam sebi dobru hranu svaki dan, doručkujem ručam i večeram u društvu sa sobom. skuvam sebi kafu da bih sebi pravila društvo dok je pijem. 

ako vreme ne provodim tako, osećam da ga gubim. osim ako nisam otišla na čas joge. 

da preciznije prevedem kakav je moj život: odlazak na posao i druženje mi je pauza od učenja. nakon što se podružim samo nastavim gde sam stala. 

ovo sam napisala jer me više od deceniju unazad progoni nešto što je napisao jung: 

"kada čovek zna više od drugih, on postaje usamljen"

"usamljenost ne dolazi od nedostatka ljudi oko tebe,

već od nemogućnosti da podeliš s drugima ono što je tebi važno"