golubica i debeljuškasto telo

 

kad sam bila mala imala sam debeljuškasto telo. a kad sam napunila deset godina ušla sam u svet žena dok su me okruživale devojčice. na času fizičkog me je nastavnik stalno opominjao da nisam dovoljno dobra pa sam stalno dobijala niske ocene. kad smo učili kolut napred, istegla sam vrat i nekoliko nedelja nisam mogla da budem aktivna. nastavnik me je vratio aktivnostima tako što mi je poručio da mi je dosta lenstvovanja. nisam lenstvovala. bila sam prepadnuta, ali sam kod kuće svejedno svake večeri razvlačila jedan tvrdi trosed na kojem sam vežbala kolute napred i nazad, sveću, most. pošto sam bila debeljuškasta, bilo me je sramota da vežbam pred drugima, ali svejedno: to je bio uslov na časovima fizičkog. uprkos strahovima, zaostalim bolovima u vratu i sramoti, naučila sam "za ocenu", i kolutove i sveću i most. dok sam ih radila - čula sam samo tišinu, i poglede. nastavnik je ćutao.

često mislim da su mi iz fizičkog “poklanjali” peticu jer sam iz svih drugih predmeta imala petice. danas se živo interesujem za to šta znači petica iz fizičkog…koje je to telo koje je dovoljno osposobljeno za časove fizičkog da bi moglo da da takve rezultate koji su kriterijum za peticu? 

od fizičkog sam imala pogotove traume. 

mislila sam da jednostavno: moje telo nije ni za kakve aktivnosti. da jednostavno ja za fizičke aktivnosti “nisam rođena”. pa sam išla na onakve aktivnosti koje bi mi omogućile da makar “oblikujem” telo u neko “primerno”. vremenom sam razumela da sve radnje koje sam radila sa svojim telom, ishrana, trening, nisu imale neku notu radosti, već cilj: da se oslobodim tog tela zbog kojeg sam morala da trpim prigovaranja, okrivljavanja. da napravim sebe dovoljno dobrom, jer imam to nedovoljno dobro telo zbog koga sam morala da trpim svakojake niskosti i opaske nastavnika fizičkog, njegova ćutanja. a često i opaske, niskosti i podsmeh čitavog razreda.

a onda mi se desila psihoterapija, jer sam polako uviđala da moje borbe ne vode ničemu, a često i u dublji očaj.

a onda mi se desila joga. i od tada sve vreme imam savršeno telo.

svaki dan sam bliža položaju koji se zove "golubica".

šta mi znači pisanje? prvi deo

kad pišem češljam svoju kosu, sastavljam kraj s krajem, gradim branu i zidam česmu. uz reku idem, planiram kako da je dovedem do česme i, tražim izvor. a tamo koske. nad njima peva jedna izborana žena koja u ustima nosi poslednji zub.

a ima i brkove. čula sam kako ljudi govore snishodljivo kako “uma sve zna”. pa eto: moj drug kojeg sam pobratila je rekao: ”ostavi viktoriju na miru, ona živi svoj 64. život i zna sve o životu!” 

taj moj drug je ozdraveo od šizofrenije i šta god stigne u takva usta mora da je sudbonosno. dakle znam sve, sve ono što meni znači i što bi me odbranilo od posustalosti da snishodljivo govorim.

jedna velika i dobra strana odraslosti je da uprkos snishodljivim glasovima, čujemo svoj glas.

čovek kog su udarali po prstima kad god bi razvukao razboj - saznao je da nije dobro razvlačiti razboj jer od toga bole prsti. tog čoveka nikada nisi sreo, jer se i sam mimolazio sa sobom. kada su moje “viktorije” zatvorene u magacin, a ja dobila objašnjenje da se poezija ne prodaje, dobila sam dozvolu da jecam. kada ne dobijamo priliku da pokažemo, naše delo, nešto što smo stvorili samo jer imamo dar, ne dobijamo priliku da budemo viđeni. a kada nismo viđeni, mi kao da ne postojimo. ništa se ne bi prodavalo kada bi se mislilo da ga “nema na stanju”. 

dobila sam dozvolu da jecam - i jecaću na sav glas dok se čopor jecajućih žena ne oglasi. tamničenje može biti srećna uspomena, jer ništa čoveka ne sastavlja i izgrađuje kao uspešno i srećno preživljena nesreća. takva nesreća nam vraća toplinu u koske.

čega sam gladna? jesi li bila svesni učesnik u svojem životu?

u jednom trenutku u životu osetiš da su ti se stvari “tek” desile. kao da nisi bila svesni učesnik. kao da nisi birala. kao da te je život “zatekao”.

nisi imala dovoljno dobar seks.

nisi imala dovoljno lepog momka.

nisi imala dovoljno lepu kosu.

nisi se obukla kako si zaista htela. nisi upisala školu koju si htela.

nisi odbrusila svetu dok te je mlatio.

nisi rekla “da”, kada ti se govorilo iz straha da budeš grešnica ili da ne bi izneverila nekog ko i nije razmišljao o izneveravanju dok ti je usađivao strah. 

nisi upisala školu koju si htela!

vatala si se u haustoru s nekim momkom, onda si s njim provela godinu, dve, pet svog života jer te je sutradan odveo na kolač.

poljubio ti je ruku,

predstavio te svojima kao svoju devojku, sve naprasno, dok su ti se reči zaglavljivale u grlu, a htela si da kažeš: polako.

kao da te ulovio.

               pokušala si da se iskobeljaš. žilava majko moja, paukova mreža.

onda te je zaprosio i taman kad si birala venčanicu, pukao ti je film i zapitala si se da li si ikada volela. 

u jednom trenutku u životu osetiš da su ti se stvari “tek” desile.

"U spoljašnjoj stvarnosti, srećemo žene koje takođe planiraju svoje bekstvo, bilo od starog destruktivnog obrasca, od ljubavnika ili od posla. Kad žena shvati da je bila plen, u spoljašnjem i unutrašnjem svetu, ona to jedva može da podnese. To je pogađa u koren sržne ličnosti, i ona planira, jer mora, da onesposobi grabljivu silu.




Kad suprotni aspekti ženine psihe dostignu tačku ključanja, žena može osetiti neverovatan umor, jer se njen libido razvlači u dva suprotna pravca. Ali, iako je nasmrt umorna zbog užasne borbe, ma kakva ona bila, iako joj je duša izgladnela, mora planirati beg; žena mora sebe primorati da krene dalje. U tom kritičnom trenutku, kao da čitav dan i čitavu noć provodi na temperaturi ispod nule. Da bi preživela, ne sme se prepustiti zamoru. San znači sigurnu smrt.




Ovo je dublja inicijacija, ženina inicijacija u prava instinktualna čula koja prepoznaju grabljivca i proteruju ga. To je trenutak u kojem zarobljena žena iz statusa žrtve prelazi u status oštroumne, lukave žene oštrog sluha. To je vreme kada gotovo nadljudskim naporom uspeva da natera umornu psihu da obavi konačan posao." - Klarisa Pinkola Estes, psihoterapeut

da li sam sama večeras?

devedeset posto vremena provodim uz nekoliko knjiga. 

ako čitam knjigu na engleskom kupila sam verovatno i švedski primerak jer na srpskom nisam mogla da nađem. pa čitajući na engleskom i na švedskom stvorim gotovo jednako dobro razumevanje kao da sam čitala na srpskom.

imam svesku i olovku i moram da beležim svoje misli i doživljaje dok ono što čitam prolazi kroz mene. 

moja velika želja je da imam prijatelja s kojim bih razglabala dan i noć o uvidima.

u svojim saznanjima sam vrlo usamljena. 

veseli me što postoji drveće, cveće, trava, ptice, nebo, što sunce ima gde da zađe i izađe,

pa dok tako razmišljam mogu da posmatram njih: moj svet.

veseli me što postoji mobilni i na njemu kamera pa mogu da beležim i u obliku fotografija i video snimaka. 

veseli me što postoji i fejzbuk i instagram, pa to čini da osećam kao da moja saznanja nisu zalud: da imam gde da ih objavim. 

ernesto sabato je rekao da bi bio srećan kada bi samo jedan čovek mogao da ga razume. 

a ja sam razumela da je dovoljno da razumeš samog sebe. 

ali da ti je omogućeno da razumeš samog sebe da bi mogao kao takav da daješ svetu darove koje otkrivaš kroz razumevanje sebe.

svet je teško mesto za život jer čovek ne posvećuje pažnju da raščvori čvor koji je svezao vreću darova koji su mu darovani rođenjem. 

devedeset posto moga vremena je život kao u podrumu gde se neprekidno razglaba o istini. nikada nisam sama pa se tako ponašam: kuvam sebi dobru hranu svaki dan, doručkujem ručam i večeram u društvu sa sobom. skuvam sebi kafu da bih sebi pravila društvo dok je pijem. 

ako vreme ne provodim tako, osećam da ga gubim. osim ako nisam otišla na čas joge. 

da preciznije prevedem kakav je moj život: odlazak na posao i druženje mi je pauza od učenja. nakon što se podružim samo nastavim gde sam stala. 

ovo sam napisala jer me više od deceniju unazad progoni nešto što je napisao jung: 

"kada čovek zna više od drugih, on postaje usamljen"

"usamljenost ne dolazi od nedostatka ljudi oko tebe,

već od nemogućnosti da podeliš s drugima ono što je tebi važno"

čega sam gladna? crvene cipele, u zarobljeništvu

jedno sirota devojčica nije imala cipele, ali je bila snalažljiva pa je čuvala komade stare tkanine. vremenom je sašila sebi jedan prost par crvenih cipela. o “crvenim cipelama” piše hans kristijan andersen u svojoj istoimenoj bajci. te #crvenecipele, bile su sašivene od rita, obične, proste, ali siročetu su značile: nastale su od njenog rada. jednog dana dok je išla kroz šumu, zaustavi se pored nje pozlaćena kočija. iz kočije se javi starica sa željom da udomi siroče i da je odgaja kao ćerku. došavši u zamak - očešljaše sluge siroče. obukoše je u beli i čist veš, u crne, fine, cipele. a oduzoše joj njene - crvene cipele. siroče ostade tužno s mučnom čežnjom za svojim crvenim cipelama, svojim skromnim crvenim cipelama, napravljenim od sopstvenog truda. na dan pokolja vitlejemske dece ugleda devojčica par crvenih cipela kod obućara, i poželi ih za sebe. iako je bilo neprimerno nositi crvene cipele u crkvu, devojčica ih je ipak nosila. svi u crkvi su je zbog toga gledali prekim pogledom. a devjčica ih je svejedno nosila, ne obazirući se. zbog tih prekih pogleda, starica joj ih oduzima, i odlaže na visoku policu gde siroče može samo da ih gleda. vreme prolazi i prolazi a devojčica biva sve tužnija jer joj je oduzeto pravo na njih. jednom devojčica uspeva da ih se ipak dokopa. kada ih tog puta obuje - cipele je odnose u zanosan ples. toliko zanosan da ona, od tog opoja, u potpunosti se predaje čarima crvenih cipela i njihovom daru za ples. ona je plesala dan i noć i plesala, plesala. čak i kada bi poželala da ih skine, cipele nisu htele. naposletku biva devojčica tako izmorena od sveg plesa i zahteva tih cipela da, kada sretne šumskog drvoseču, moli ga da joj odseče stopala, jer ne može više da izdrži. devojčica ostaje obogaljena, i uprkos tome, nikada više nije poželela crvene cipele.

u školama smo čitali i prepričavali bajke, a na kraju časa iz njih izvlačili poruke. koja je poruka ove bajke? poruka je gubitak i početak propadanja zbog zarobljeništva i da nasilno pitom život može da nas odvede do toga da našu glad nahranimo - sobom. jedemo same sebe jer ne nalazimo pravu hranu. u zarobljeništvu.

budi se, moraš da zaradiš pare!

 dvehiljade sedamnaeste godine mi je čitave godine zvonio telefon s porukom ”wake up you have to make money”, budi se, moraš da zaradiš pare.

i to je funkcionisalo. probudim se, sredim, idem na posao...pijem litar kafe dnevno. motam cigare dan i noć, a onda pušim ko da su džabe. i pušim za džabe. da odagnem muke, da zabavim muke, nostalgiju dok odem u srbiju.

samo da bih mogla da odem u srbiju.

radim dnevnu i noćnu smenu, radim toliko dok mi se oči od iznemoglosti ne sklope. 

pomislim danas kako li je moje telo ovuliralo i menstruiralo. kako je uspevalo da stvori uslove za ovulaciju i menstruaciju, pored sveg stresa o kojem je moralo da brine. ne verujem da ikoje telo bira da ovulira i menstruira, dok je u stanju preživljavanja. moje telo je izgleda biralo. izgleda da ga je nešto čuvalo i da je težilo ka tome da održi samo sebe i svoj normalan ciklus.

ako zavirim u bajku bezruka devojka razumeću da ga je čuvala sila moćnija od njega samog.

značilo mi je da zaradim neke pare i odem za srbiju, kao puštena s lanca kao lakša od vode.

kafana da me zna(je). kafić. 

litar pelinkovca dnevno, pišem pesme kao luda. 

ronim suze kao bare. stanem na sred utrine u prevalac i - vrištim.

dočekujem jutro i izlazim van da bih osetila jutarnju vlagu koja ima samosvojstven miris.

opet plačem.

olakšavam se.

taj plač ne može da se zaustavi kad u grlu navre.

kao da imam suzne žlezde po čitavom licu i u grlu, i one se napune.

i ako ne briznem u plač-briznuću u srčani udar. smrt. i plačem - olakšavam se...

a čim bih se vratila u švedsku bila bih kao da nisam ni bila u srbiji,

ostajala bih teška, teška kao crna zemlja. kao da je na meni otvrdla lava. 

nikad se nisam u švedskoj osetila kao kod kuće i više sam u njoj gost nego li kod komšije u prevalac. i nijednom švedska u meni nije probudila osećanje večnosti.

u srbiju sam dvehiljadesedamnaeste otišla desetak puta. i ta kuća i dvorište su mi još uvek izgledali kao da ih nismo nikada napustili. iako je tata izmenio lični oblik onom dvorištu i kući u koju smo se doseleli kad sam napunila devet godina.

iako je kroz prevalac prošao autoput i mnoge kuće zbog toga bile srušene. 

a onda, kad sam otišla u srbiju poslednji put,  osetila sam da više ne dolazim u svoj dom.

iako je moje telo napamet znalo kako da se po kući kreće, gde koja daska škripi, ili gde se koji prag nalazi, nije više imalo koristi od toga što to zna.

jer je tata sve izgradio iznova, renovirao, sve ponovo osmislio.

a ja sam osetila da nikada više neću toliko dugo ostajati i živeti i srbiji, da bi se naučila svojim prvim, ili pravim koracima.

i taj moj dolazak je bio tako simboličan: razumela sam da ja nikada nisam umela da hodam po pravilima u srbiji jer nikada nisam uspela da naučim pravila.

jer bi učenje pravila u srbiji podrazumevalo da se naučim o raspoloženju svakog od milion šalterskih radnika, i ostalih zaposlenih pri državi, koja je imala stroge škole, a labave živce.

kada stvarati umetnost? ukradeni trenuci

žena mora biti pažljiva. ona prosto mora da udari šakom o sto i odbije da uradi polovinu stvari za koje veruje da treba da uradi. 

umetnost ne treba stvarati samo u ukradenim trenucima. 

do rasipanja planova i projekata kao na vetru, dolazi kada žena pokuša da organizuje kreativnu ideju, ali ideja odleprša.

žena ne prati bilo kakav konkretan način zato što, ponovo, nema vremena da sve to organizuje ili zapiše. 

postoji priča o harpijskom vetru koji simboliše ono što stoji na putu ostvarenja kreativnog procesa. 

harpijski vetar dune i raznese sve. ljudi se razboljevaju jer ne mogu da ispričaju svoju priču, govorio je jung.

kroz stvaranje - stvarali bi smo svoju priču. 

bilo kroz pletenje pletiva, farbanje ograde, gajenje cveća, kuvanje dobre hrane ...

harpijski vetar  ovde je kultura koja slama srce ženi kada joj ne daje podršku za njen rad i kreativnost.

“ako kultura u kojoj žena živi napada kreativne funkcije svojih članova, ako rastavlja ili razbija svaki arhetip ili izopačuje njegovo ustrojstvo ili značenje, to će se u slomljenom stanju ugraditi u psihu članova na isti način kao slomljena sila umesto one koja je zdrava i ispunjena vitalnošću i mogućnostima...kada se u ženinoj psihi aktiviraju ti povređeni elementi o tome kako da dopuste kreativni život i da ga neguju, teško je imati uvid u to šta nije u redu. biti u kompleksu je kao biti unutar crne vreće. mračno je, ne vidite šta vas drži, samo znate da vas je nešto uhvatilo”

gde god je kultura ranjena, ranjen je i pojedinac. 

zato, isceljenje samo jednog pojedinca može da znači početak isceljenja čitavog sveta.

čime se braniš? "my guitar is a gun"

iz nekog razloga vlada linčevanje onoga što su mudraci, stari dva miliona godina, nazvali ženskom energijom.

zato kada se žena budi, budi se čitav svet: i miriše na toplinu i raskoš.

neke stare civilizacije kažu da su muško i žensko jedno. kada udahnemo, udišemo čitavu kosmičku energiju koja je univerzalna u svakom živom biću.

verovatno i zato, kad izađemo iz majčine utrobe, započinjemo naš život tako što - udahnemo.

otud i toliko razgovora o tehnikama za disanje, meditaciju.

a u stvari se radi o svesti o životu: svaki put kad udahnem, svaki put kad izdahnem - kroz mene prolazi život. i taj život je neodvojivost muškog i ženskog. jing i jang.

indijske vede govore o prakruti i puruši: prakruti je kosmos, a puruši je ono što onogućava kosmosu da se rodi. gotovo da se zaista može verovati u to da je bog stvorio ženu da bi ga žena rodila.

kad udišemo i izdišemo čuje se zvuk: ham-sa. (probaj i oslušni zvuk svojeg daha). “ham” je ženska, a “sa” je muška energija.

takvi udisaji i izdisaji se ogledaju u pulsu, pa je i otkucaj srca - kosmička aktivnost. dakle - u samo jednom biću - otkucava čitav univerzum.

“tvoja je duša čitav univerzum” - herman hese

čak i kad nismo svesni - a dišemo, taj kosmički proces se odvija u SVAKOM živom biću.

ja i list drveta smo isto.

kad taj kosmički proces stane - nema života.

zbog tog kosmičkog procesa - je disanje - meditacija - osnovni fenomen za spoznanje u istočnjačkim običajima.

ali nekome zaista smeta ženska energija: kao da hoće da odviji ono što je - jedno. vekovima se linčuje ženska energija, a ne manje i kroz feminizam .

linčuje se žena koja peva kao da ima centar za pevanje i poeziju u mozgu. linčuju se narodne pesmice, bajalice. i mnogi pobornici feminizma nisu svesni da ženom se ne postaje tako što razvijemo muškost u nama. ženom se postaje kad smo ono što jesmo. a ne kad se takmičimo s muškosti u nama. to je izgubljena igra jer život je jedna energija, jedinstvo muškog i ženskog.

mnoge žene da bi postigle neki izmišljeni muški uspeh, ne samo da se oblače kao muškarci, već i uzimaju kontraceptivna sredstva koja čine da se ni proces ovulacije ni proces menstrualnog krvarenja ne odvijaju prema onome što se na engleskom zove - period.

zove se period jer jma svoje faze.

neki medicinari, a sve više ih ima, podržavaju i preporučuju taj proces bezovulatornog stanja. kontraceptivna sredstva najčešće čine da žena ispada iz svog ciklusa, iz svojih ciklusa.

ženska mesečnica je proces od četiri faze i svaka faza ima svoje svojstvo. u svoje četiri faze žena živi svoja godišnja doba. kada žena može da živi prema svojim godišnjim dobima, ona živi lepo, dobro se oseća i može da se bavi onim što je čini srećnom i ostvarenom.

često nismo svesni da imamo sve. i da nam nije potrebna diploma na tehnološkom univerzitetu da bi bile priznate.

štaviše, verujem da bivamo priznate tek kad same sebi odamo priznanje, kada razumemo da smo kompletne.

a ne kada diplomiramo na tehnološkom univerzitetu.

jer čemu i ta diploma ako dok tipkaš na nekom računaru sanjaš o predivnim notama neretve dok žubori?

ko živi u psihi?

u svačijoj psihi žive neka bića koja drevno postoje, kao čovekovi saputnici, zvezde vodilje. žive kroz čoveka kao priče. stara mudra baka. zla maćeha. veštica. dobar kralj. lovac. itd. psiha je od čudnih fenomena. slike muškaraca koje žena sa sobom nosi svakakvog su karaktera. neki muškarac je podrška, neki je donosilac dobrih, neki loših vesti. takozvani pozitivan i negativan animus. pojednostavljeno: negativni animus vuče ženu u ponor a pozitivan je izvlači. to nije neko ko živi izvan nje, iako onaj izvan može uticati. kada negativan animus prevagne dešava se da ženine svakojake, razdragane boje se pomešaju i pretvore u boju blata. negativni animus “napada ženu. ona uzme olovku, a fabrika ispusti otrov u reku. ona pomisli da se upiše u školu ili na neke časove, ali zastane gušeći se od nedostatka unutrašnje podrške i nege. krene, pa stane. ima mnoštvo nezavršenih goblena, nikad posađenih cvetnih leja, šetnji u koje nikada nije otišla, poruka koje nikada nije napisala tek da kaže “stalo mi je”. stranih jezika koje nikad nije naučila. časova sviranja od kojih je odustala, potki koje čekaju na razboju.” ... “moramo da uđemo u mulj i potražimo dragocene darove”.