hoće li naša deca imati moć sećanja

 ~HOĆE LI NAŠA DECA IMATI MOĆ, SLOBODU SEĆANJA~

danas sam po prvi put u životu vratila knjigu na vreme biblioteci.

pročitala sam brzinski “plodove gneva”, raspametila se i odlučila da ne izvadim nijedan citat za pamćenje.

vratila sam je i pustiću je da ide u zaborav. kao što milan mladenović peva: 

pusti neka voda nosi u zaborav

razmišljala sam dugo da li bih ikome preporučila “plodove gneva”, a onda sam naprasno sebi frknula u lice: A KAKO DA NE PREPORUČIŠ?

…

i pustiću je da padne u zaborav, zato što mislim da ću je zauvek pamtiti ako joj dozvolim da bude zaboravljena.

moja mama nema nijednu sliku svojih trudnoća.

ja i petar jedva da imamo slike kad smo bili deca.

mislim da sam upravo zato imala detinjstvo.

mislim da mama upravo zato pamti svoje trudnoće i porođaje.

moram da priznam da su iskušenja velika pred fotografisanjem, doživljavam da smo upali kao ljudi u neko čudno kolo beleženja svačega i da se upravo zato sve manje trudimo da koristimo naše obilate funkcije bogom dane.

pokušaću da fotografisanje donekle izbacim iz upotrebe, kao što radim na izbacivanju smajlija.

mislim da oči postaju gladnije što ih više zloupotrebljavamo,

a da ostala čula ostaju zakržljala jer se nekako čovek u potpunosti zadovolji ako može da vidi.

ono što je video kao da trenutno utoli njegovu glad.

eh. 

sećam se jednog citata iz knjige čije sam ime zaboravila, a koju je napisao goran vojnović. u stvari - parafraziraću jer se ne sećam rečenica od reči do reči:

toliko se puno danas slikamo da smo zanemarili moć pamćenja.

moja mama nema nijednu sliku iz detinjstva i zato se svega seća na osnovu svojih doživljaja.

hoće li naša deca imati moć sećanja?

_____

lanci dobra i zla

 možda nas ona najteža dešavanja zovu na promenu. koliko ljudi već nismo čuli da je njihova bolest bila njihova prekretnica u životu. “da se nisam razboleo, nikada ne bih ozdraveo”, “da nisam poludeo ne bih ostao normalan”.

često se setim skorašnjih ubistava u školi u srbiji.

jedan deo mene ne oseća ništa u vezi s njima. jedan deo kaže: pa tako će biti, kako drukčije kada čovek živi kako živi?!. jedan deo u meni oseća duboku povezanost s kostom, jer je on predstavnik onoga što u našem društvu zahteva pažnju i prevashodno ličnu promenu. 

kada bi neko uspeo da pomogne kosti, on bi pomogao celom svetu, a to bi značilo da je najpre pomogao sebi. 

nijedan deo u meni više ne pomišlja da je iko u tim situacijama jadan.

iz mene je nestalo sažaljenje i mišljenje da su ljudi jadni.

ne mislim tako više ni o kome. ako mislim da je neko jadan oduzimam mu makar malo sposobnost da se promeni. pravim ga žrtvom, a on je u stvari, stvaralac.

u širem smislu ti događaji nas pozivaju na promenu.

i ako ti događaji nekoga izistinski pozovu na samoispitivanje i samoupoznavanje, onda su oni i poželjni.

motivi će biti onoliko brutalni koliko je promena neophodna.

promena samo jednog čoveka je blagodet za čitav kosmos.

“ako želiš da okončaš patnju u svetu okončaj prvo s mračnim i negativnim delovima sebe. Najveće što možeš darovati svetu je sopstvena promena.”

-stara kineska poslovica

iako mnogi od nas smatraju da nisu odgovorni za nesreće u svetu, kada bi se duboko počeli da presispituju videli bi koliko svojim izborima utiču na lance dobra i zla u svetu.

šta znači da je bog mrtav?

 šta znači da je isus umro za naše grehe? 

za sve naše grehe, grehe koje činimo sada, koje smo činili, koje ćemo učiniti?

isus umre pomalo svaki put kad izdamo boga, odbosno njega. a ko je bog?

bog je ono največnije u nama.

ono što čini da srce kuca, da se telo kreće, mogućnost da stvorimonsliku u glavi kada vidimo lep proplanak

život u nama je bog.

u knjizi ”o razvoju ličnosti” piše jung da je isus postao bog jer je krenuo sopstvenim putem.

i da drugi nisu bogovi jer su krenuli putem institucije, odnosno putem koji im je pokazan.

da je ići sopstvenim putem ući uskim putem, onim koga ne može niko da nam pokaže, jer je on namenjen zasebno, za svakog ponaosob.

svaki put kada svako od nas krene drugim, a ne sopstvenim putem, iz straha, ili iz neke koristi, ubija isusa.

smrt isusova, ili vaskrsenje, odnosno da je duša božija nastavila da živi, govori nam da bog u nama nastavlja da živi uprkos ubistvima, dakle grehovima.

koliko god da ubijamo boga on nastavlja da živi.

dakle koliko god da skrećemo s puta, imamo još uvek taj sopstveni put kojem možemo da se vratimo.

isus i da nije postojao, mi bi smo ga stvorili, jer bi nam bilo neophodno da vidimo 

da je naša prava priroda ostvarljiva.

da je moguće postati ono što zaista jesi.

da je moguće postati ono što “bog hteo tobom reći”.

DISANJE, lepota

zamišljala sam sebe kako li izgledam na joga prostirki sada kad sam još krupnija nego pre 

“ne upoređuj se, lepa si takva kakva jesi”, to često čujemo, i kad smo mali i kad smo veliki. ali je velika istina da smo naučeni da gledamo na sebe kroz neke naočare neke lepote koje ja uzeta za ideal.

ako ne bi smo gledali kroz te naočare nego golim očima, mogli bi smo da vidimo pravu lepotu.

da vidimo ne iz ugla znanja, dakle onako kako smo naučeni, nego da gledamo iz onog dela sebe koji nije istreniran da gleda na neki poseban način. 

tako bi smo mogli da vidimo lepotu u svemu.

a ko je lep ako žena posle porođaja nije lepa? onda niko nije lep. a kad bi i sama naučila da sebe vidi golim očima, a ne kroz naočare ideala, bila bi još lepša nego što zaista jeste. 

ja sada imam 17 kilograma manje nego na porođaju, a kada budem imala još 5 manje, onda ću imati onoliko kilograma koliko sam imala kad sam zatrudnela.

da.

šta je joga uradila za mene?

joga me je naučila da dišem. 

joga me je naučila da dišem i mislim da je prevashodno disanje uticalo na odlazak kilograma od mene. 

kada smo spokojni i zadovoljni životom koji živimo, svi viškovi nas napuštaju, bez da se o njima “brinemo”, bez da se protiv njih borimo. 

disanje je naše oruđe za sve, ali prevashodno za oslobađanje od tih naočara koje su stavljene na naše nevine oči, pa su sada te oči - oči u magli.

ŽENA

(čist račun, duga ljubav)

u jednom trenutku muškarac i žena postanu jedno.

od četrdesethiljada spermatozoida nekad Ni Jedan ne nosi ključ koji otvara ljusku u kojoj živi Jajna Ćelija: to ne sprečava ženu da ipak bude majka.

u jednom trenutku muškarac i žena postanu jedno. to je taj trenutak kada jedan spermatozoid nosi taj pravi ključ koji može da otključa vratnicu ljuske u kojoj živi Jajna Ćelija.

Jajna Ćelija želi da bude otključana u roku od šest sati nakon što napusti gnezdo.

ako ključić ne stigne

onda se ona uputi u dno bivstvovanja da se nalegne u mekanu zemlju i da joj đubrivo za još jednu prečišćavanje.

to je ono što se dešava svakog meseca svakoj ženi koja ima menstruaciju, kada je zdrava.

zahvaljujući tom čudu koje se zove mesečnica, 

žena ima prirodno urođenu sposobnost da bude majka. 

da bude majka onome što postane kada Jajna Ćelija i Spermatozoid postanu jedno,

ili da bude majka svojoj zemlji - samoj sebi. 

da se nahrani i samoj sebi sipa gorivo da bi mogla da se prečisti.

taj hormon koji nam omogućava da se prečistimo zove se progesteron, a naučnici se muče da naprave jedan takav identični telu koje ga proizvodi samo zato jer se rodilo.

pokušavaju, krste ga sličnim imenima i govore da ima isto dejstvo kao i onaj koji se luči prirodno. govore. govore.

ljudi govore.

progesteron se luči u i do trihijade puta većim količinama kada smo trudne: trudnoća je izgleda jedan od najlekovitijih procesa koji se odvijaju kod žene. primetili su naučnici da autoimuna oboljenja ponekad i nestanu u trudnoći a od skoro veruju da beba ima sposobnost da majku leči, tako što šalje signale za obnavljanje oštećenim ćelijama u majci.

pa kako i ne bi? kakav to domaćin ne želi da očisti svoj dom, svoje dvorište? majka naša Divljina zna šta da radi, ako mi ne znamo.

kada su nam uslovi života nedovoljno dobri onda se i ta Jajna Ćelija muči da nahrani svoju zemlju - smetaju joj nervoza, hladnoća, brza hrana, vika i dreka, nemanje kada, smetaju joj zabrane, blokade, nepravde.

a pun je svet onoga što ženi smeta u njenom razvoju.

najviše joj smeta to što o sebi NE ZNA.

zato ja imam običaj da mislim da nam je mesečnica onakva kakav nam je život.

i da bi trebalo da volimo to što je žena u nama, to što smo žena jer uvek imamo mesečnicu, kao znak pored puta, zvezdu vodilju. 

morale bi da počnemo da joj odajemo počast,

da nas ne bi bolela.

mi se rađamo sa mnogo dužnosti.

i ako ne odgovorimo na njih, onda primamo opomene za naplatu duga.

otud nam i ono: čist račun duga ljubav.

moj profesor endokrinologije je govorio: “kada dobijem ženakog pacijenta ja se oradostim, jer znam da mogu da sa njom razgovaram o menstruaciji, i ako joj je menstruacija dobra, onda ja znam da ne moram da se sekiram, ni nju ni sebe.”

.

.

.

((Žena ne može učiniti kulturu svesnijom, govoreći “Promeni se”. Može, međutim promeniti sopstveni stav prema sebi, dovodeći do toga da se omalovažavajuće projekcije odbiju. To će postići time što će vratiti svoje telo. Time što neće odbaciti uživanje u svom prirodnom telu, neće prisvojiti popularne iluzije da sreća dolazi samo onima koji su izvesne građe ili godina, time što neće čekati ili odgađati ono što treba da uradi i time što će vratiti svoj pravi život i živeti ga potpuno, bez zadrške. To dinamično samoprihvatanje i samopouzdanje započinje promenu stava u kulturi)).

isusova patnja, religija

 

danas, na veliki petak, na mojoj joga prostirci desilo mi se proviđenje,

svaka religija bi svojim metodom trebala da vodi u spoznanje.

ali mislim da nijedna od ozvaničenih nema jasan metod kako odvesti nekog u spoznanje.

spoznanje boga je spoznanje sebe.

nijedna religija ne vodi u spoznanje. svaka religija vodi u klanjanje.

…spoznati sebe možemo samo ako imamo dovoljnu veru da zavirimo u prazninu koja počiva iza svih glasova, iza svih zidova koje smo podigli da bismo se zaštitili kao deca.

ti zidovi, što su tvrđi, ako se ikada sruše biva to jedna detonacija koja boli više od raspeća.

ti zidovi su jedini koji nas sprečavaju da uđemo u ”prazninu”, u ”ništa”.

nakon mnogo godina rada sa svojim glasovima počinje jedno saznanje da sazreva u meni,

a to je da nam je svima prekopotrebna smrt, kao oslobođenje od tereta indoktrinacije.

hrišćanstvo je bilo nešto, sigurno plemenita religija, koja je uokviravala veru dok su se pripovedači sklanjali po katakombama.

hrišćanstvo je zasigurno izgubilo svoj metod kada je priznato kao religija.

srećan veliki petak! verujem u raspeće i u gospoda hrista, ali nikada u hrišćanstvo!

kroz jedan od paničnih napada koje sam doživela oplakala sam a i danas oplakujem zlobu čoveka koji je zloupotrebio isusovu patnju i od nje stvorio bunar za pare - religiju.

ja sve ovo pišem iz najdubljih dubina, čovek sam koji baca veliku senku!

oproštaj

KAD OPROSTIMO PRESTAJEMO DA ISPAŠTAMO GREH

После неколико година на терапији могу да кажем да сам имала добро детињство, којем сам - сопственим радом и предајом, разоружана, научила да дам смисао. То је задатак свих нас, ту је наша слобода: да од онога што нам је начињено створимо “Ламент над Београдом”.

Морамо да сахранимо бојна копља и нађемо мотику која би била добро поткована да нас води кроз прашуме сећања и у њима препозна дивне латице цвећа да њима обаспе пут до куће, чак иако мора да иде стрњиштем.

Чак иако мора да трчи кроз кукурузна поља.

Ех! Свако ко је трчао кукурузним пољем, у лето, зна колики бол кукурузно лагано лисије оставља за собом, као кад се посечемо срч. Трчање кроз кукуруз је као трчање кроз успомене.

Ех! Чак иако морамо да трчимо кроз кукурузна поља, морамо наћи латице цвећа да поплочамо пут до куће.

Данас ми се десило једно чудо, а то је да сам осетила осећање опроштаја свим људима.

Опростила сам и Бори Чорби. 

И мушкарцима с којим сам се клала

И женама које су ми крале власи с главе.

Опростила сам свим људима, кадијама који нас куде и кадијама који нам суде, јер то нису они - то су њихове незацељене ране.

Они ратују сами. Они ратују с онима који су их озледили, они ратују са собом јер су постали продужена рука оног који их је озледио па су у инутрашњем сукобу наставили да киње себе мислећи да тако треба.

Отац који је оставио ћерку, а она данас мрзи све и свакога ко ју не прихвата: мрзи државу, и културу која не прихвата њено тело. Ако се загледа у себе видеће да у њој постоји клица неприхватања. Она је у њој, и сада она за њу мора да се побрине.

Та клица постоји у свакоме - а у ономе ко ју залива - боље се та клица развија.

Морамо да разумемо да не морамо да имамо доброг оца и добру матер да би себи били добар отац и добра матер.

Мајка природа не би послала на земљу биће које је непотпуно - тако непотпуно да не може да се носи с изазовима живота.

Наш је задатак да се заљубимо у мајку природу и да је опскрбино плодовима чије је семе посадила у нас кад нас је земљи предала.

Све је на дохват руке.

Све што обитава на земљи заједно с нама постоји да се њиме послужимо, и оно се нама служи.

Све постоји да се њиме послужимо као што постоје праве речи у правом тренутку, које изговоримо баш кад их тај Прави тренутак изискује иако их никада пре нисмо изговорили.

НА ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ!

Морамо да се подсетимо кад дођемо кући колико смо ратовали сами са собом и колико ратујемо сами са собом, пре него што се у нас створи осећање у Мира. 

То разумевање према себи може да нам помогне да разумемо ратовање свих људи -

сви људи ратују онамо где нису једно-они ратују јер нису једно у себи, већ пуни гнева и конфликта. Они ратују с оним делом себе кога хоће да освоје, који им се не свиђа нешто нарочито: на пример са сопственом љутњом или са сопственим навикама, итд.

Сви се боримо да будемо - ИСКОНСКИ. Отуд тај гнев. Гнев нас раздире јер нисмо своји.

Наша тежња да будемо као наш Господ, је борба занавек. И та тежња је Наш Мач да будемо добри људи. Кроз ту тежњу морамо да разумемо само једно да бисмо били океј - ми ћемо да будемо као наш Господ само ако будемо своји, јер наш Господ је био свој.

Личност пуна гнева, дакле пуна подела - је слепа пред јединством, обиљем у којем је једно са мном. Али то не чини да он није једно са мном. И зато морамо да праштамо.

 

А 

ЈА ЋУ ДА ПЕВАМ