Neretko radimo ono što je drugima važno, misleći da je to ono što je nama važno.
Kao na primer Jegor Iljic Rostanev, ujak, u delu “Selo Stepančikovo i njegovi žitelji” Fjodora Dostojevskog, koji, ubeđen od majke da je sebičan, i sam veruje u svoje sebičnjaštvo, i kao takav sebičnjak, rasipa svoj novac i bogatstvo, da bi svakoga, a naročito svoju majku, uverio da nije sebičan.
Tek su mi se skoro kockice poslagale, da mi zaista, zaista možemo da poverujemo da želje koje želimo pripadaju nama. Ponekad želimo iskonski, a ponekad su nam one nametnute još u detinjstvu, još onde gde sećanje ne dopire.
Iako nosimo telo koje stalno omalovažavamo, ono je jedini naš alat za saznavanje istine.
Sa smrću mog dede, umrle su i mnoge želje koje sam imala. Sada znam, da su to želje koje je moj deka imao za mene, jer je u meni video neku svemogućnost. Ja sam kroz njega verovala u svoju svemogućnost, npr. da ću biti lekar, da ću biti doktor nauka, itd. Moj deka me je mnogo voleo, i ja sam njega volela više od sveta i sebe, ali nije mogao da izusti da sam medicinska sestra - svima je govorio da sam lekarka. Nije baš da sam oduvek htela da budem lekar, pre sam verovala da ću se baviti psihoterapijom. Ali mi je sve jasnije da sam ja, po senzibilitetu, prava, pravcijata, prema ps-u, medicinska sestra. Medicinsko sestrinstvo nosi u sebi izvrsnu etiku, moral, multidisciplinarno je, učila sam od farmakologije, filozofije, matematike, fiziologije, anatomije, mikrobiologije, patofiziologije, do medicine rada, pedagoškog pristup, održivog razvoja, porodične medicine itd, itd.
Medicinsko sestrinstvo je holističko, što je i ceo moj pogled na čoveka.
Nikada na pacijenta nisam pogledala kao na nekog ko samo ima osip, kome je samo potreban anitihistaminik, nego mi je iz njegovog života bilo važno sve: kada spava, da li se budi noću, sanja li, kakvi su mu bili otac i majka, da li se lepo slaže sa svojom decom, voli li da pije polako svoju jutarnju kafu.
Ponekad sam sa žaljenjem gledala na sebe jer nisam makar psiholog postala, ali sam skoro na jednom kursu bila u grupi s psiholozima, i tu sam uvidela da psiholozi niti uče niti viđaju pacijente, onako kako ih ja viđam. A ja želim da ih viđam kako ih viđam kao sestra: u njihovim najtežim satima, čitavo vreme dok sam na poslu, a ne samo na sat vremena, a ne samo kroz neuronauku, psihotestove itd.
Isto tako sam uvidela da ja bez uključivanja telesnosti, ne mogu da gledam ni na jedan psihološki problem. Dovoljno je kazati da sam imala poznanicu koja je godinama se javljala psihoterapeutu zbog anksioznosti, ali je onda od lekara dobila antihistaminik (imala je intoleranciju na histamin), i tako je njena anksioznost nestala.
Hoću da kažem da mi ne znamo napamet svoj put, ali možemo nekada kasnije, kad se malo napunimo iskustvom da vidimo da nas je naše biće vodilo tačno onamo gde je trebalo da idemo, da bi dospeli do nekog saznanja o sebi.
Tek sada, kada je moj deka mrtav, a ja osamostaljena, bez unutrašnjeg kolebanja, vidim - da je moja priroda imala pravo, tek sada vidim da je ona znala kuda će, a da sam je ja ometala svime onim čemu sam naučena.
Vredno je osamostaliti se, bez obzira koliko nam je godina. I hrabro priznati sebi ko smo.
Ja sam sebi pre neki dan priznala da hoću da kao moja mama, pamtim je kako je sedela, slomljenih naočara, lepila ih, i gledala serije i pušila cigaretu i pila kafu ispred tv-a, a ja tek bila došla iz škole…da ja hoću kao koja mama tako mirno, sednem ispred tv-a i gledam seriju, dok se Heimdal igra.
Da hoću kao ona da kuvam, mesim, perem veš.
Čak i da sređujem kuću! 🫣
Shvatila sam da postoje stvari koje su meni važne, pa makar one bile odbačene od svih i svakoga.
Vratio mi se moj svet španskog, koga sam sama naučila, a onda prestala pre deset godina jer pobogu - ako se svime bavim, ni u čemu neću da budem najbolja…tako sam razmišljala.
Kao da je važno biti u nečemu najbolji, važno je biti najbolji od sebe, a najbolji od sebe možemo da budemo, samo ako poštujemo te unutrašnje impulse, životodajuće i spasonosne.
Zašto sam se bila odrekla sna odlaska u Argentinu?
Zato što nikog oko mene nije bilo da sa mnom želi da ide u Argentinu.
Ali koga briga za moj san? Nije nikome obaveza da brine o MOJIM snovima, to je jedino moja obaveza!
U glavi mi se iskristalisala lista stvari koje su meni važne.
Makar nikad od života ne napravila ništa i makar nemala ni za leba - promeniću čitav garderober, baciću svu garderobu od plastike (polijestra, poliamida) i uvešću samo prirodne materijale…
Oslušnite svoje srce na vreme, dok se još odaziva.
I ne zavaravjte se pričom da nikad nije kasno.
Ako ste dovde već pročitali…znate da vas sat poziva, otkucava i da sam rekla nešto što ste morali da čujete.
