recept za “pronalaženje” onog pravog

👁zamisli svog pravog u svojoj glavi. 

daj mu sve fizičke i karakterne osobine baš onakve kakve bi želela da ima. NE RAZMIŠLJAJ kako bi takav bio presavršen za tebe i kako te takav nikad ne bi pogledao. nije ti tvoja duša data da budeš levo smetalo. tvoja duša ti je data da ti bude lek. i zato moraš da je slušaš, da bi saznala kakvi su uslovi života za nju lekoviti.

(kad skinemo okove zabrana, duša počinje da krči put kojim je rođena da ide. ako ideš krčenim putem - taj sigurno nije put za koji se duša opredelila. bog ne voli gužvu)

👁budi poslušna. u božijim spisima se koristi reč poniznost. pošto je poniznost vrlo ocrnjena reč, nađi joj sinonim koji neće učiniti da o poniznosti misliš kao da je to nešto negativno. ja volim reč krotkost. “krotko jagnje devet majke sisa”, kaže moj čiča često. 

kad postajemo krotki, sve smo manje gordi i uobraženi; gord čovek ima zabran - nepropusni zabran. zato on mora da ide prokrčenim putem. put se ne otvara čoveku koji gradi zabrane, jer čovek koji gradi zabrane - umanjuje duši preglednost. duša mora da VIDI da bi mogla da krči. 

👁odvaži se da zamoliš i potražiš: prelomi najteže reči preko usana, a kad ti vilica zadrhti pošteno se isplači. moramo da odtugujemo. “čistota suza krši đavolovu moć”; kad suze jurnu zabrani se ruše.

👁zamoli boga da oživi onog koga si smislila. obogaljeni hefest je napravio dvanaest devojaka od srebra i zlata. a u jednu se zaljubio. toliko se je u nju zaljubio da je morao da zatraži milost bogova da je ožive.

u međuvremenu kada osećaš neizdrž moraćeš da se hraniš duševnim sećanjima dok ti tvoja jedina prava ljubav ne dođe. 

san jedne žene koji ju je održao u neizdržima:

sanjala je “da ima operaciju na otvorenom srcu i da operaciona sala nema krov pa sunce služi umesto operacionog svetla. osećala je kako joj sunčevi zraci dotiču izloženo srce i čula kako hirug kaže da nije potrebno dalje operisati” 

šta mene održava u neizdržima: u neizdržima zamišljam korenje drveća, stabla, i njihovo prstenje. različite boje listića. tmurno vreme ili oluje, a drveće se savija. ne pravi pitanje već radi ono što mora 🌳 

Hodočašće u Novi Sad

Na slici imam dvadesetak godina. Pošla sam na put u svoj život. Nevina kao Frodo koji pristaje na zadatak da odnese prsten pohlepe u središte pakla, i uništi ga. Malopre sam odgledala “Gospodara prstenova” po možda deseti put. Tek sam kao stara počela da gledam taj film, kada mi je bilo oko 28, a sada mi je 33. Iz filma uvek izvučem neku novu poruku. Ovoga puta sam videla Froda kako se izmrcvaren, ispovređivan vraća svojoj kući, veseo. Međutim, njegove rane uprkos vremenu ne zarastaju. Tako on plovi na svoj večni put, put u svetlost. Možda je to put u smrt, put s koga će se vratiti ponovorođen - preobražen.
Studentski protesti me nisu duboko s početka dodirnuli, već sam se bila nagledala protesta, a možda su protesti u vreme korone bili poslednji u koje sam zaista poverovala… ali kad sam videla sa se studenti pripremaju za šetnju do Novog Sada, u meni je nešto počelo da se otpušta. Ta šetnja kao hodočašće - kao beg Holdena Kofilda u Njujork, gde stoji svakodnevno pored jezera i pita se šta li rade patke s jezera zimi, gde li idu. Ta Holdenova nevinost kad odlazi, i odbija da bude deo koledža. To nešto što Holden teži da sačuva time što se otiskuje, možda bolno, kao kad se posteljica otcepljije od materice. Kao kad pupčanik otpada s bebinog pupka. Rana.
Tako me je šetnja studenata i njihovo noćenje pod otvorenim nebom povezalo s nečim ljudskim primarnim. Nečim arhetipskim. Nečim što će ostati u dnk urezano. Onako kako moje telo pamti planinarenja na koje sam bila.
Znojavo telo, presvlačenje u prljav veš koji sam maločas oprala u znoju, odmaranje dok sedim na žuljavi kamen i grickam keks ustajao, koji samo u mojim mislima hrska. Palim cigaretu i pijem brzu kafu, ukusniju od bilo koje sveže pržene, koju ponekad kao privilegovana, ali odmorna, gotovo nezasluženo, pijem.
Taj put u Novi Sad, i gradnja mosta s drugima, ali prvenstveno između sebe i sebe, žrtvujući jedno vreme svoga života, koje je bilo moguće provesti mnogo laganije - to stvara lovca u žitu. To nam daje dozvolu da se iz društva sklonimo, da volimo i da živimo, umesto da se potčinjujemo odvratnim sistemima. To nam daje dozvolu da budemo heroji svojih bajki.

šta joj daje jedno perfektno ispeglano lice i telo kao iz časopisa?

savršenstvo negira čoveka.

perfekcionisti se odupiraju ljudskoj prirodi koja obavezno počiva na dualnosti. bez dualnosti - nema sveta.

jin - jang, dan - noć, sunce - mesec itd.

biti čovek znači biti stalno na različitim mestima kontinuuma ljudskosti, od tužnog do veselog, od svesnog do nesvesnog, od onoga koji sanja do onoga koji je budan.

od čistog i urednog do prljavog i neurednog.

sećam se razgovora s devojkom čija je kuća uvek morala da blista, smetao joj je i trag prašine, i jedna neravnina na savršeno nameštenom krevetu. nije mogla da napusti kuću ako sve ne bi bilo u savršenom redu. pila je lekove jer je dobijala napade panike zbog najmanjih nesavršenosti.

ubrzo nakon što sam je upoznala operisala je nos, podebljala usne. povećala grudi.

a bila je milina za dušu kao osoba. volela sam s njom da pričam, volela sam da je sretnem i uvek bih zastala da razmenimo po koju reč.

ali gledajući njene slike i slušajući o njenim tegobama bila sam zbunjena…kako jedna ovakva osoba može živeti tako težak život?

šta joj daje jedno perfektno ispeglano lice i telo kao iz časopisa? i kuća sređena kao da će se svaki dan fotografisati za oglas?

…

skoro sam srela jednu mladu ženu koja je na sličan način ispeglala lice. popričale smo malo, i ona je grunula u plač, i gledala u stranu, brisala suze kao da se srami što plače.

rekla mi je da uvek želi da ostavi utisak hladne osobe, kao da je ne dotiče ništa.

šta su ove dve žene donele mom životu?

donele su jedno shvatanje da su toliko bile povređivane zbog svoje ljudskosti i dobrote da su činile sve da sakriju svoju ljudskost, svoje pripadanje na oba kontinuuma. htele su toliko obrisati svoj trag, da bi postale nevidljive kao osobe.

jer ako bi bile vidljive onda bi neko mogao da ih povredi.

a ako su savršene one su otporne na zlobu iz spoljnjeg sveta.

…u njima ispod ispeglane face je bilo toliko života, toliko emocija, ali one su odavale utisak mrtvila.

ako su mrtve ne može niko da ih promeni.

…ponajviše mi se dopao kontrast koji sam videla kod njih. što su bile emotivnije, toliko je njihovo lice bilo hladnije.

oči pune suza kod devojke koja je uvek želela da deluje nedotaknuto, za mene su bile sveća u mraku.

zašto nam je manje žao čoveka

 

juče sam pročitala kako su naučnici saekvojama, da bi videli kako će se ponašati u zimu, ubrizgali supstance slične andrenalinu.

drveće je umrlo jer nije dobilo šansu da ode u svoje stanje mirovanje i obnove.

pa su naučnici diskutovali kako bez odmora i ljudi umiru, i da nas ovo društvo koje zahteva neprestanu proizvodnju i tzv. napredak, i održava u stalnom proleću, razboljeva.

ja sam gotovo počela da plačem nad umrlim sekvojama.

pa sam razmišljala zašto često kažu neki ljudi da im je više žao životinja nego ljudi. 

zašto? zato što su i životinje i u ovom slučaju, sekvoje, nedužni. nemaju zla u sebi.

a čovek ubija.

i samo u nekim delovima sebe je nedužan.

inače je krivlji od krivice same.

verujte biljkama

 ako ne verujete lekarima, verujte biljkama i prirodi i posvetite im se.

ako ne verujete lekarima, ne odlazite lekarima.

mnogo što šta je lek.

lek je hladan jutarnji oštar vazduh koji čini da moraš da izduvaš nos, kad uđeš u topliju prostoriju.

šlajm koji se nataložio noću se izbacuje van uz pomoć jutarnjeg, hladnog vazduha.

lek je topla šolja vode s medom i limun jer ona zagreva organe za varenje, pa organizam ne mora da troši energiju da se sam ugreje.

jedna od tajni dugovečnosti istočnjačkih naroda je sačuvama energija.

lek je podnevno sunce koje čini da žmirkamo.

lek je šaka kuvanog povrća, šaka oraha.

itakodalje.

razmišljam o kuvanom belom luku u kokosovom ulju.

izlečio mi je upalu uha.

lekar nije imao slobodnih termina da me primi.

ja sam se naljutila i sama našla lek.

zavisnost, o čemu se rade gojaznost, mršavost, alkoholizam?

 kada bi se gojaznost ili mršavost samo radile o tome da se smrša, odnosno da se ugoji,

mislim da bi bez problema i gojazan i mršav našli način da jedu i treniraju na način koji im daje tu neku famoznu kilažu.

ali gojaznost i mršavost dolaze iz dubina koje su izvan konzumiranja hrane iako se njihov život vrti oko hrane. ono od čega alkohol štiti alkoholičara

gojaznog štiti hrana, a mršavog post.

nešto se krije iza svake prenagljenosti, a to nije nešto vredno mržnje i prezira.

to nije nešto sto čini mršavog ili debelog ili alkoholičara vredne prezira.

iza tih zavisnosti, a možda i svih zavisnosti, krije se neka neutoljena potreba.

verovatno potreba da se bude voljen uprkos sopstvenoj prividnoj nedovoljnosti.

ta nedovoljnost nije istinita, ona se samo doživljava kao istinita, zato što neki deo osobe nije dobio pažnju, potvrdu i ljubav od roditelja ili okoline.

ta nedovoljnost nije istinita, nije osoba nedovoljna već je nedovoljna ljubav koju je primila.

i zato ne bi trebalo da preziremo ni mrzimo ni sudimo nijednom zavisniku.

prezirući ih, mrzeći ih mi samo dodatno potvrđujemo njihovo uverenje da nisu dovoljno ljudi da bi bili prihvaćeni, vredni pažnje.

možda nas najteža dešavanja pozivaju da se promenimo

 možda nas ona najteža dešavanja zovu na promenu. koliko ljudi već nismo čuli da je njihova bolest bila njihova prekretnica u životu. “da se nisam razboleo, nikada ne bih ozdraveo”, “da nisam poludeo ne bih ostao normalan”.

često se setim skorašnjih ubistava u školi u srbiji.

jedan deo mene ne oseća ništa u vezi s njima. jedan deo kaže: pa tako će biti, kako drukčije kada čovek živi kako živi?!. jedan deo u meni oseća duboku povezanost s kostom, jer je on predstavnik onoga što u našem društvu zahteva pažnju i prevashodno ličnu promenu. 

kada bi neko uspeo da pomogne kosti, on bi pomogao celom svetu, a to bi značilo da je najpre pomogao sebi. 

nijedan deo u meni više ne pomišlja da je iko u tim situacijama jadan.

iz mene je nestalo sažaljenje i mišljenje da su ljudi jadni.

ne mislim tako više ni o kome. ako mislim da je neko jadan oduzimam mu makar malo sposobnost da se promeni. pravim ga žrtvom, a on je u stvari, stvaralac.

u širem smislu ti događaji nas pozivaju na promenu.

i ako ti događaji nekoga izistinski pozovu na samoispitivanje i samoupoznavanje, onda su oni i poželjni.

motivi će biti onoliko brutalni koliko je promena neophodna.

promena samo jednog čoveka je blagodet za čitav kosmos.

“ako želiš da okončaš patnju u svetu okončaj prvo s mračnim i negativnim delovima sebe. Najveće što možeš darovati svetu je sopstvena promena.”

-stara kineska poslovica

iako mnogi od nas smatraju da nisu odgovorni za nesreće u svetu, kada bi se duboko počeli da presispituju videli bi koliko svojim izborima utiču na lance dobra i zla u svetu.