osećanja su inteligencija

šta želimo da postignemo odgojem koji uključuje pritisak na decu? šta želimo da postignemo pritiskajući ih da uče, da budu najbolji, i uz to ih zastrašivati da će inače da propadnu…?

jedan učitelj muzike mi je jednom rekao:

“kada sam radio kao učitelj muzike mogao sam da vidim koje je dete kako odrastalo. bio je jedan dečak koji je imao sposobnosti da ponovi i nauči sve prema uputstvima, bio je neumoran, imao je autizam i umeo je da uradi zadatak do savršenstva. isto tako je umeo i da se ukoči…i da tako ukočen provede čitav dan u klupi.
bilo je i devojčica savršenog uma. najbolje iz matematike, prirodnih nauka. i učimo 3/4 takt. te devojčice sjajno broje, ali ne osećaju muziku.

a muzika se o tome radi.”




i ja sam sebi jednom to objasnila kroz moje pacijente:




ima pacijenata koji se dobro razumeju u lekove i medicinu, svoje dijagnoze. i sjajno razumeju doze i koji se lek za šta koristi. ali ne znaju šta im je zaista potrebno, šta im stomak kaže.

(osećanja su najzapostavljenija univerzalna inteligencija; moramo da prestanemo da ponavljamo “od ljubavi se ne živi”, jer od i zbog ljubavi živimo, jer je život ljubav)

kada boginja osvaja boga, buđenje

treperenje duše, prostranstvo osećanja, osetljivost na zalaske sunca i buđenje kasne zime,



oči da vide gordost brestova i jasika,

cvokotanje zubima od mraza koji pali, hladnoće koja ume da izgori kao vatra.

vođenje ljubavi, od nežnosti koža podrhtava a jecaj koji se guta kao najveći vrhunac.




ovome svijetu fale - žene,

koje se doteruju u duge haljine, od kose prave uvojke, kojima se obrazi zarumene kada čuju lepo o sebi.




žene mogu isto sve kao muškarci, ali na tom putu jednakosti zaboravljaju ono što ih izdvaja od muškobanjastih težnji - često prepuštaju slučaju ono zbog čega nisu muškarci.




i tek kada jesu ono zbog čega nisu muškarci, otvara se put na koji ide čovek koji je voljan da, sada kada je prevaspitan, otkrije tajne, mogućnosti koje mu je rođenje ponudilo.




pre nekog vremena napisala sam sledeće u svom dnevniku:




“ja ženom postajem u odnosu na muškarca koji sam u svom unutrašnjem svetu.

ja sam posve ona žena koja je relaciono stvorena u interakciji sa slikama o muškarcima i ženama koje su mi prenesene od strane ljudi s kojima sam odrastala. slike o muškarcima i ženama mi je i majka prenela, jer je i ona imala taj unutrašnji relacioni svet. i moja baka, i svaka žena i muškarac koji su mogli da stvore blizinu sa mnom.

ja sam prvobitno onakva žena kakva odgovara muškarcu u meni. ja sam i onakva žena kakvu podržava unutrašnja slika žene.

dakle - zaista važi da su interpersonalni odnosi - odnosi koji sadržimo u sebi - dakle - naši kriterijumi za ophođenje prema samom sebi.




kada nam se dešavaju stvari koje su izvan našeg unutrašnjeg odnosa, one su često tu da bi odnosi u nama postali vidljivi, da bi smo mogli da ih prepoznamo "na delu".

kada nam se nešto "opet" dešava, i kada se pitamo "zašto opet ja" ili "hoću li se ikad naučiti", ili "koliko puta treba da mi se desi to i to da bih se naučila", verovatno naše unutrašnje okruženje želi da nam stavi do znanja na kojem odnosu u nama samima, u našem unutrašnjem svetu treba da radimo, tako što nam omogućava da dešavanje vidimo "golim očima". ako bismo tom dešavanju dozvolili da nam prenese poruku, možda bismo uspeli da izbegnemo svoj strašni sud, dakle očaj.




znaj ili poznaj sebe - upravo se odnosi na saznavanje ovih odnosa.

saznavanje da sam ja jedna, a da odnosi u meni stvaraju dvojakost, ili podelu, ili konflikt stvaraju podlogu za dalje uvide.




negde sam pročitala da se autentično rađanje šakti javlja kada šakti osvoji šivu.

dakle - kada boginja osvoji boga."

promeniti se: šta počiva na dnu srca koje se (ne) otvara

-ono što je otvrdlo ne može nikada da pobedi






iz filma "stalker", andreja tarkovskog

neke sredine su podložne promeni, putuju kroz vreme. neke sredine nemaju čak ni normu prema kojoj govore jezik, nego dopuštaju i jeziku da dobije novi oblik. u nekim školama je još uvek obavezno da dete dete drži olovku u desnoj ruci i da se “ispravlja” ako je drži u levoj. moj profesor mikrobiologije, koji je svoje škole završio u francuskoj, govorio je da je francuski normatizam jezika tako jak, da je jezik danas isti onakav kakav je bio pre dvesta godina i da bi mogao da razgovara na svom francuskom i sa bodlerom.

u švedskoj međutim, jezik strinberga, koji je stvarao pre 100-150 godina drastično je različit od švedskog koji se govori danas, i za čitanje njegovih dela neophodan je, ponekad, rečnik. ponekad pomislim da je strindberga na oroginalu danas moguće čitati ako si debelo zagrižen za književnost.

kako je kod nas? ja sam na našu zemlju do pre nekoliko godina gledala kao na zemlju gde smo odrastali slobodno i otvoreno, govorili kako sam na govorilo, bili kakvim nam je bilo u redu da budemo. ali poslednjih godina, razumem da je naša zemlja okorela u jednom obliku, koji je možda bio podložan promeni kod ljudi koji su zbog tog oblika u jednom trenutku došli na ivicu ludila i odvažili se da odu. u našoj zemlji je pojam slobode onoliki koliko su velike zabrane: mislim da je kod nas čovek još uvek postiđen jer je u školi pisao levom rukom. jer je u školi bio nižeg rasta. jer je bio siromašan. jer nije mogao da kaže r. jer je imao poteškoća s mucanjem. jer je zbog galame na času slat kod direktora. jer je hleb umakao u sos. jer je nosio dugu kosu kao muškarac, kratku kosu kao žensko. jer je dolazio u školu sa sela, a ne iz grada. jer je pogrešio padež. jer nije išao na ekskurziju. jer je merio nekoliko kilograma viška. jer je zapadao u tuče itd. ne govorim o postiđenosti jednog čoveka, govorim o postiđenosti mnogih ljudi.

i taj stid koji ima veliki potencijal da postane krivica, čini da se čovek smrzne, parališe. tako da on postaje onaj koji postiđuje, onaj koji okrivljuje. onaj koji zaglavi u okovima kojih se je oslobađao dok se definitivno nisu oklembesili na njega kao teret sudbine


pa tako on i svog potomka stavlja u isti okov koji je bio stao na njega. deca postaju onakva kako nije sramota da se bude. otud šabloni i obrasci u društvu, pisana i nepisana pravila kako je u redu biti, ili ne biti. roditelji školuju decu i pustaju ih kad su “gotovi”. to isto deca rade sa svojom decom. nezamislivo je upisati se u visoke škole sa četrdeset kada si možda shvatio da hoćeš da budeš stolar, a ne advokat, sudija, učitelj ili lekar.

bolje je da ti postaneš nešto što pre, jer ne daj bože da postaneš ono što želiš da postaneš. čovek se stavlja u okov dok zaista potiskivanje ne uspe. dok zaista ta životna sila koja gori da bi čovek postao svoj, ne zagasne i zaista “promeniti” se ne postane nešto prepušteno bogu.


a istina je da ko odbija da se promeni, pristaje da nestane. njegov nestanak je neminovan.

kroz bolest društvenu, duševnu, fizičku.

bolest daje simptome mnogo pre nego li da dobijemo dijagnozu.

šizofrenija daje simptome godinama pre nego li da se utvrdi: kroz stoičku osamu, udubljivanju u teške životne teme, usamljenost, grandioznost.


i tako je kod nas “promeniti se” jedna turobnost koja je postala udobnost. taj debeli sloj turobnosti da se promeniš je tako narastao oko potencijala za promenu da potencijali pomahnitalo napuštaju zemlju i misle da će ih beg osloboditi.

turbnost je normalnost gde je naš čovek razvio veštine da se nosi s njom odbijajući da se promeni.

i tako - ostaje taj debeli okoreli sloj kao suva kora drveta, krta, lomljiva k’o ništa.