imala sam šesnaestak godina kad sam počela da pušim. nisam počela u društvu, već u samoći. bila sam oduvek dosta osamljeničke prirode. zaljubila sam se u cigare i jednovremeno čak i dok sam mislila da mogu da ih ostavim nisam ih ostavljala jer sam osećala da mi upotpunjuju identitet.
a kol’ko sam umela da uživam, i dok je motam, to je za mene bila meditacija!
naročita meditacija kad krenemo rame uz rame ja i tata da motamo zajedno.
bukvalno,
nikad nisam imala konkretnu volju da ne pušim.
imala sam samo volju da imam kontrolu nad sobom i da svesno pušim.
da ne dozvoljovam da mi cigara tek tako uskače u ruke nego da sama osetim kad treba da je zapalim.
vremenom sam počela da pušim samo kad mi se puši i verujem da je to učinilo, da zaista, nikada ne poželim da prestanem da pušim, jer sam tek tada zaista, počela da uživam.
dvehiljadedvadesetu i kako me je ova zaraza uhvatila, kuga što bi rekao moj tata, mogu da okarakterišem time što ne da su mi se cigare zgadile, nego
ne osećam ništa.
ne osećam nikakav miris. jedva ukus.
što god da stavim u usta sve je bezlično.
i to je nešto najbljutavije što mi se ikada desilo do sada.
da stvari nemaju miris.
najgore što može da se desi nekome su ne neke ružne stvari,
nego da mu se ne dešava ništa.
kada nešto prestane da nas radi - uviđamo da smo s time raskrstili. ono što je u ovom trenutku bio moj najveći zadatak je da ne pokušavam da odnosu “ja i moja cigareta”, vratim staru slavu.
to je muka na kojoj sam uvidela da sam junak.
