gradila sam sebe kao da sam na sebe gledala kroz kameru, u svakom trenutku sam bila onoliko viktorija koliki mi je bio kapacitet. debljao se moj oklop. iz vremena u vreme.
debljao se, debljao kao runo ovce koja je bežala od šišanja.
videla sam negde neku sliku na internetu: na slici ovca a pored nje njen vlasnik. ta ovca je važila za najduže nešišanu ovcu. njena glava, bila je utonula u runo.
naposletku su se odlučili da je ošišaju, ne znam kako, ali izgledalo je po propratnom tekstu da joj je zdravlje počelo da strada i da je počela da bude teška, toliko da joj je bilo sve teže da se kreće.
kada je vreme za promene?
ja verujem da vreme za promene dolazi onda kada naši debeli oklopi postanu toliko teški da nam i ona dragocena kretanja postanu teška;
kada počnemo da gubimo ta dragocena kretanja, počinjemo da postavljamo pitanja - od čega se ovako otežano krećem? nije mi tako bilo pre…?
kada počnemo da gubimo dragocenosti i bivamo primorani na nešto s čim ne umemo da se nosimo, mi onda moramo da se menjamo. primorani, ne postavljamo pitanja. ne mučimo se da donesemo odluku, samo se bacimo u etar.
prva lekcija koju sam naučila na terapiji nije bila da volim sebe - prva lekcija je bila shvatanje da ja VEĆ volim sebe.
kako VEĆ volim sebe?
tako.
VEĆ VOLIM SEBE.
prva lekcija mi je donela znanje o tome da se retko dešava da je neko potpuna žrtva.
da je retko neko poptuni mazohista.
da, iako nam se nekad čini da je neko bedan i napaćen, on ipak u sebi nosi nešto što ga je navelo da ostane u takvim odnosima koji čine da deluje bedno i napaćeno.
on, naime, ostaje ponekad u bednim odnosima jer poznaje dobro taj prokrčen put patnje i može da ga dobro podnese.
razmišljajući tako prestala sam da osećam žaljenje. češće razmišljam o tome da je neko ko iako živi bedno i napaćeno, prokrčio svoj put do kakvog-takvog života. takvo razmišljanje mi daje veru u tog čoveka - ne razmišljam o njemu kao o objektu onoga što mu se desilo - već kao o pauku koji je svoju mrežu sam spleo.
da li je pauk svestan mreže koju plete? nisam sigurna.
u početku nismo ni mi svesni onoga što smo smislili, ali uz dovoljno posvećivanje pažnje svom životu, možemo razmrsiti klupko.
tako sam ja razumela da ja imam MOĆ. istu onoliku moć da sa sebe skinem oklop, koliku sam imala dok sam ga prema svom kroju - gradila.
PREMA SVOM KROJU GRADILA.
kada je vreme za promene?
eh. to ćeš svom bližnjem umeti da objasniš tek kad budeš dovoljno lak.
