put ka domu je uvek kraći

 

prošle godine sam u praskozorije prvog jula otišla da berem kantarion s ciljem da smirim živce pred polaganje za vozačku dozvolu drugog jula.

drugog jula prošle godine sam izašla četvrti put na polaganje vožnje, učila sam da vozim gotovo dve i po godine. pala vožnju tri puta. teoriju sam položila iz prve, ali pošto joj rok ističe nakon tri ili šest meseci, izlazila sam i na polaganje teorije nekoliko puta.

kada je moja aplikacija za slušanje muzike, knjiga, radijja napravila rekapitulaciju najslušanijih stvari na listi za 2020. i 2021. godinu, knjiga teorije za polaganje mi je bila najslušanija sa najviše ponavljanja. 

stojalo je na spotifaju sledeće: att lyssna på körkortsboken är så mycket - du!

-slušanje knjige za vozački ispit je tako - TI!

.

.

.

i … POLOŽILA SAM.

danas je tačno godinu dana od kako imam vozačku. 

od kako vozim svaki božiji dan i svaki božiji dan se vožnji radujem kao sladoledu!

inspektorka mi je rekla da neću imati problema kada treba da dam gas, jer sam kada me je izvela na autoput nagazila gas-pedalu i otišla u 130 na sat. zaboravila sam da pazim na kilometražu u strahu da ću zabrljati kad bude trebalo da se na autoput uključim. onda sam se smestila sva zbunjena u levu traku, traku za preticanje, i tek sam se posle pet minuta dosetila da treba da budem u desnoj. pa sam se prestrojila.

inspektorka je izgleda primetila moje nervno rastrojstvo, bila je odličan pedagog, razgivarala je sa mnom kao majka. i blago se nasmejala mojoj ušeprtljalosti.

sav taj gas proistekao je iz kritika s očeve i sa strane učitelja vožnje: “je l znaš ti da možeš da daš gas?”

dok sam se učila da vozim - milovala sam gas. 

pazila sam da ne opteretim auto pritiskom. milovala sam ga i gledala kazaljku za kilometražu kako se lagano penje.

iz straha da ne ostavim utisak kako sam kilava - dala sam gas.

tek sada kada je prošlo godinu dana zaista imam muda da dam gas.

do skoro sam u širokom luku izbegavala autoput iz straha da ne budem smetnja na njemu.

pa kako sam se odvažila da vozim autoputem?

lepo. naterala me živa sila. rekli bi muka.

počela sam da radim u jednom drugom gradu, i gubila sam se. trošila benzin. gubila se. trošila benzin.

dok mi jednom nije dodijalo to gubljenje!

dok mi jednom nije dodijalo traženje izlaza iz tog lavirinta!

videla sam tablu za autoput s natpisom za stokholm. znala sam da se neću izgubiti ako krenem za stockholm. 

stockholm mi je dom poslednjih 12 godina.

put za dom je uvek kraći!

(majke) koje ostavljaju svoju decu

malopre sam pročitala neke zastrašujuće objave o majkama koje ostavljaju decu zaostalu u razvoju. i u tim objavama sam primetila puno čuđenja i osuda.

tako puno čuđenja i osuda sam viđala i viđam među sestrama i doktorima;

puno osuda, puno nerazumevanja, puno okamenjenih srca. morala bi pasti velika kiša, da ostavi trag na tim okamenjenim srcima. moralo bi da padne olovo s neba umesto kiše - da im pokaže kolko su teški!

ponajviše mi teško pada što se u takvim okruženjima osećam nedobrodošlo; kao kornjača koja se uvlači duboko u svoj oklop. i ne bi da iz njega izađe ni po koju cenu. makar istrunula ispod toga oklopa. 

setim se onda filma “kapetan fantastični” i nikako ne mogu da zamerim porodici što je otišla duboko u šumu da odgaja svoje šestoro dece. svoje šestoro dece, svi rođeni u šumi i odrasli u šumi. bolje znaju da se penju po lijanama nego li da piške. znaju američki ustav u pola noći da ih probudiš. i kad čuju reč nike pomisle na starogrčku boginju, a ne na patike.

ne mogu da zamerim teškim odlukama - iako neki delovi mene osećaju ljutnju, neki glas koji kaže “moglo je to i drukčije”.

ali onda pomislim da, da je moglo drukčije, bilo bi drukčije. isto tako - verujem da današnji čovek koji prosipa osude i iščuđuje se - može mnogo bolje. 

današnji čovek je živi paradoks - na sve strane proklinje žene. 

onda kada kažu da su silovane, buni se što nemaju dovoljno podrške da se njihov glas čuje - kada rode dete, a siromašne su - nisu zdrave, a kada napuste dete kojem osećaju da ne mogu ništa da pruže - tada su zle, odvratne, bezvredne. 

čovek je veliki cinik: podržava ženu na smenu. 

ako je ovakva okej je, ako nije ovakva nije okej.

žena koja se vrednuje samo po svojim, u skladu s normom - pravim odabirima, nema snage da obere vinograd jer se nalazi u nebranom grožđu.

kada bi upoznali životne priče svih tih žena koje donose teške odluke - i kad bi smo zaronili duboko u sebe i videli koliko je ceo svet ranjiv i ranjen - možda bi smo umesto objave i reči osude - samo prećutali.

može današnji čovek bolje. ali ipak radi ono što će sutra osuditi kod nekog drugog. 

može li zaista današnji čovek bolje?

ako osvesti svoju nitkovnost - on će makar da udostoji stradalnika ćutanjem.

…

godinu dana nakon što sam ovo napisala, uviđam da je muškarac podjednako ugrožen kada donese nepopularnu odluku, bilo da se radi o ostavljanju žene i dete, odluke da prestane da komunicira sa svojim starim ali zlostavljajućim roditeljima, ili da postane plesač. neki muškarci su ugroženi samim tim što obuku kilt, a ne pantalone. što nose dugu kosu i imaju lepe, prave noge, ili jednostavno nisu dobili muške malje.

stanje jednog pola nikad nije naročito bolje od stanja drugog pola; prema kineskoj medicini kada patimo od nedostatka yin-a, tretiramo yang. i obratno. 

kada patimo od nedostataka - čitav univerzum pati od nedostataka. 

nećemo ništa postići ako nedostatak ne zalečimo. 

ako nedostatak ne postane punina. 

yin leči yang, a yang leči yin.

u mom svetu je teško ostati na miru i osećati se dobro, ako povlačim mere kako bih se osvetila nekom muškarcu. moramo da budemo jasni i glasni sa sobom da iako se svetimo muškarcu ili ženi, ta osećanja ljutnje, prekora, mržnje - ostaju zaglavljeni u nama. 

pa da li zaista mogu da živim u miru ako robujem teškim osećanjima?