svi u genima nosimo istu traumu: šta je senka

rad na senci, kako često oslovljavamo rad na sebi, često ostavlja utisak da je pun muke, patnje i nemira. taj rad često jeste pun muke, patnje i nemira, ali ta muka, patnja i nemir ne isključuju: lakoću, sreću i mir.

moj davni prijatelj, često kad ne bi radio ništa, ne bi odgovarao da ne radi ništa, nego da radi na svojoj senci.

a za mene je sve ono što čovek uopšteno radi, rad sa senkom. bilo da sedi i čita knjigu, plete, vaja, crta.

stvaralačka veština čoveka, obavezno je rad. neko šeta šumom i oseća se bliže sušti, neko napiše pesmu.

plod toga rada ne mora nužno da bude nešto što možeš dodirnuti rukom, već nešto što pokreće tvoja čula da se uposle, što te podstiče. neko bi govorio o “kanalisanju” takozvane negativne energije, i možda bi tu uvrstio i fizičku aktivnost, ali za mene je rad sa senkom sve što čovek radi, a da se time “ispoljava”, pokazuje. tako je meni i ovo što sada radim rad sa senkom. ne mora radu sa senkom da bude svojstveno samo osećanje da je čovek zaglibeo. rad sa senkom, za mene je, osnova života. i sam jung je govorio da je čitav život proveo učeći se da se nosi sa svojim negativnim emocijama.

šta dete radi osim što se uči kako da se nosi sa životom? šta roditelj radi kada svoje dete šalje na svakojake aktivnosti?

zar to nije, u biti, nošenje sa životom? sam početak života je početak rada sa senkom.

jung kaže da “ako sam materijalan, onda moram bacati senku“, dakle: “čovek sam, moram bacati senku”, dakle: “celovit sam, moram bacati senku”, dakle: “ne bacam li senku, ne postojim”.

dakle: ja sam nešto drugo, obuhvatnije, iza jednoličnosti dobrote, poslušnosti, pravila.




čovek koji voli muziku nije samo čovek koji voli muziku.

čovek koji čisti ulice maglovitih gradova u novembru nije samo čovek koji čisti ulice.

čovek koji bije svog sačoveka, nije samo čovek koji bije svog sačoveka.




“svi u genima nosimo istu traumu” - pad iz “rajskog mira”, majčinog stomaka u “zemaljski nemir” svojih života”-olivera grčić

svesno življenje: gramzivost daleko doseže

 

Прошле године, на овај дан, двдесет осмог новембра, у пет ујутру, стигла сам кући. Довезао ме је мој најбољи теча, који једино што није дошао у Стокхолм по мене. Не би ме чудило да ме чека испред зграде сад. 

Довезао ме је из Београда. Напрасно, тог краја новебра прошле године, нису питали на границама да потврдимо да смо безбедни, био је довољан само путовни документ. Језик је много моћан: да избацимо из језика те речи које нам ометају природни ток ствари, да се ослободимо граница.

Имамо боље услове него било ко од наших предака за живот, 

имамо боље услове за све: за лечење, за летовање, за превоз, за хигијену, за улепшавање, за рађање.

А ми се препиремо око назива и којекаквих чуда што су се прикачила као мрена на наше очи, па с тога смо - ослепели.

Моја идеја је да нам је живот постао овакав због грамзивости; ми у Врању кажемо да смо пожелели ‘леба преко погаче. 

Није нам било довољно што имамо брашно, хтели смо да нам неко умеси хлеб.

Није нам било довољно да имамо паприку, хтели смо да нам неко направи ајвар. Онда се неко досетио да производи ајвар, па смо почели да купујемо ајвар, а да запостављамо земљу на којој су неши стари вековима производили паприку. 

Није нам било довољно да имамо кола, пожелели смо скупа и брза кола, а ова су остала да рђају у гаражи. 

На западу породицама није довољно да имају скупа и брза кола, већ желе електрична кола. Није довољно да имају електрична кола за сваки дан, па купују још једна да возе за викенд или на одмор. 

Грамзивост далеко досеже. 

Није било довољно да имамо кока колу у стакленим флашама: неко се досетио да због количине произведе пластичне флаше и лименке. Онда је обичном човеку досадило да скупља стаклене флаше и враћа као робу продавцу, па је ето - одао се томе да купује кока колу у пластичним флашама и лименке. Тако је постало ђубре. А пошто нисмо имали начина да се отарасимо њега, почели смо да га бацамо у реке и ливаде.

Моја баба је носила плетену торбу у продавницу кад је куповала квасац, шећер и ванилин шећер за колаче. Носила је ту торбу одвајкада, мислим да је још увек има код куће. Сваку пластичну кесу би прала и сушила да би могла да је опет користи. 

Ми смо јој се смејали: ма ајде ти бабо, куде ти све тој пада на памет…

Моја баба још увек исто то ради.

Нисмо ми кривци за све што се дешава, неко од нас живи високо моралним животом, пази на себе, околину и друге. 

Ипак смо сви одговорни за све што се дешава на планети земљи. 

Мислим да морамо да разумемо да оно што ја радим у Шведској утиче на оно што се дешава у Србији, и тек кад разумемо да смо сви становници ЈЕДНЕ државе, а то је Земља, моћи ћемо да решавамо конфликте без штете, коју управо наносимо једни на друге.