nisam došao da donesem Mir nego Mač

kad se isus (=istina) useli u srce, onda napuštamo stare obrasce ponašanja i zavisničke odnose, 

idemo u slobodu - što smo dublje predani istini - sve se više oslobađamo.

postajemo nepotkupljivi za uslove porodice, društva, i uslove u celini. ne pristajemo na uslovljavanje

jer istina (=isus) je sloboda. 

ostajemo verni iskrenoj i bezuslovnoj istini jer i sami postajemo istina, i nije nam više interesantno da udovoljavamo ocu i majci 

da bi bili voljeni zbog nečega što NISMO. 

nisu nam više interesantni darovi koje dobijamo radi reda, jer tako treba - naš put je dalji od puta zavisništva.

istovremeno, to rađa - nemir, 

i da bismo preživeli nemir, odnosno ostali verni istini, 

odnosno da bismo ostali ISTINITI, ono što JESMO, neophodan nam je MAČ. 

odnosno sredstvo da imamo čime da se borimo. 

naše sredstvo je ISTINA. jer spoznavši istinu - cepimo se od laži.

tovar beskonačne težine: šta nas oslobađa?

oslobađanje od vlastitog tereta - šta ja mogu da učinim i da osetim da sam zaista nešto učinila? i kad ZNAM da sam nešto zaista učinila?
ponekad možemo da učinimo vanvremenski mnogo, ali ako to nije usaglašeno s našim unutrašnjim merilima, možemo osetiti da NIŠTA NISMO UČINILI. da nismo dovoljni.

(19.januar 2021. godine, zapis iz dnevnika)

svaki čovek na zemlji je čovek naviknut na nenormalnosti. 

no te nenormalnosti su postale svakodnevnica, vide se ovde i onde, i pošto se ponavljaju od ovoga i onoga, lakše se prihvataju, kao: zlo se javlja ponekad, gleda se na filmovima itd. a zlo se odigrava sada i ovde...zašto se čuditi miki aleksiću...zašto se ne začudiš pred komšijom koji šamara svoju ćerku, zašto ne prijaviš to nasilje? zašto ne prijaviš učitelja koji vuče tvog sina za zuluf? ili učiteljicu koja više ne ume s tvojim glupim detetom?

zašto ne prijaviš oca koji nikada nije kod kuće? postoje li institucije koje brinu o detetu jer je odraslo bez očinske figure?

jer taj otac je nasilnik, isto koliko i ovaj mika. on uskraćuje detetu pravo na oca.

zato što se sa nekim zlom poistovećuješ pa onda ono nije tako strašno ako si ga doživeo i - preživeo.

nema mesta čuđenju, ja sam se umorila od licemerija i da ne nazivamo stvari pravim imenom.

mika aleksić je simptom, ne dijagnoza, a i od medija sam se umorila koji stavljaju lance na aleksića, a svaki dan šire strah i lažu: onaj ko širi strah ne širi ljubav. onaj ko laže - uskraćuje pravo na istinu.

svi smo heroji kada treba da osudimo, ali ako pogledamo u bagaž i krpe mike aleksića i nad njim je vrešeno nasilje: čovek nad kojim je vršena agresija je agresor. dakle i on je žrtva.

svaki čovek koji ne postane bolji on postaje gori, ali čovek koji postane bolji, po njemu beskraj hoda, on je produžena ruka boga. i zato mislim i duboko verujem da se svet ne menja kroz zatočeništvo nego kroz slobodu.

zatvoriće aleksića, ali će milioni žena muškaraca i dece i dalje da trpe nasilje. začarani krug osude.

a svi smo je l’ te hrišćani! 

ako neko iz straha ne siluje i ne vrši nasilje vidno - i on je nasilnik i širi ga sigurno na neki drugi način: kinji sebe, prekoreva sebe, možda ide okolo i nanosi zlo kroz sve radnje koje su društveno prihvatljive.

u zelenoj travi raste korov, a nekad je i zelena trava korov.

na slici je judit grimes, serija: the walking dead

(19. januar. 2022. godine, zapis)

pre mesec dana su me probudili glasovi komšija koji žive iznad mene m. to je jedan par koji se svađa na svake dve nedelje. imaju još i psa koji grebe pod, trči i cvili kad god se glas podigne.

svih proteklih godina kad bi se pokačili ja bih samo ležala u krevetu i kumila da prestanu. kad bi mi dosadili, psovala bih, kad bi mi zaista dosadili, otvorila bih oči i uzviknula nad samom sobom - PA DA LI STE VI NORMALNI

IMATE LI VI OSEĆAJ DA ŽIVITE U ZGRADI I DA IMATE KOMŠIJE KOJI USTAJU RANO U PET?!

i tako razgnevljena, ležala sam i čekala da prestanu.

poslednji put, pre mesec dana, sam ustala, istrčala u hodnik da bih videla čije ime stoji na njihovim vratima i broj stana, da bih zvala policiju da ih prijavim. uz to je devojka cvilela kao da je neko bičuje, i plačno i ljutito govorila “NIKADA NIKADA NIKADA”.

malo me je prestravio taj glas, i to je bilo ono što me je navelo ma akciju.

kad sam istrčala na hodnik, tamo su bili četvorica policajaca. jedan me je pitao: je li znaš iz kog se stana čuje plač?

ja nisam znala broj stana ni imena ljudi koji u njemu žive, ali sam znala koji je njihov stan: stan iznad mojeg.

uhvatila sam policajca za ruku i rekla: AJDE ZA MNOM.

ostavila sam ga ispred stana, a ova trojica su dotrčala za nama.

htela sam da stojim i posmatram iz prikrajka, ali toliki me je strah uhvatio zbog onoga što bi moglo da mi se desi ako bi nasilnici videli ko sam.

tako sam otrčala nazad u svoj stan.

trčeći sam čula kako se policajac nagađa s muškarcem da otvori.

na kraju je muškarac otvorio i rekao: ŠTA HOĆEŠ? VIDIŠ LI DA SAM U GAĆAMA?!

od te večeri se nijednom nisu pokačili na način kao pre. možda je ovaj neprijatni događaj, da četvorica policajaca stoji nad vratima da bi stopirali svađu, učinio da ova dva bića, napokon sednu i porazgovaraju, nakon četiri godine koliko se već svađaju?!

nikada neću zaboraviti taj strah koji me je naveo da trčeći pobegnem nazad u svoj stan.

od tad se i osećam mirnije, jer sam uradila nešto DOBRO, po mom unutrašnjem nahođenju - dobro.

nisam ostala da kukam nad sudbinom ljudi koji se povređuju, razmišljajući o tome da li su - normalni.

preduzela sam nešto umesto što sam žalila, mozgala, pravila filmove u glavi, 

tovarila se, 

tovarila, 

tovarila, 

tovarom beskonačne težine.

put kojim se MORA ići; mutna voda se u čaši razbistri ako je ne drmusaš

odrednica dobra i dobrodošlica u nebesko carstvo možda nemaju veze s krštenjem; krštenje je obred, kao i drugi obredi - na primer kucanje jaja, paljenje badnjaka, pričest. 

ali je veliki obred ako čini dobro čoveku koji u taj obred veruje, 

kojem taj obred daruje smisao.


ragnar, u seriji vikinzi, doživljava veliku patnju kada njegov najbolji prijatelj umre. 

da bi se ujedinio sa svojim prijateljem koji je hrišćanin, on bira da se krsti. duboko veruje da će kao kršten moći da ode u raj, gde veruje da je njegov najbolji prijatelj otišao nakon smrti. krštenje mu daje smisao i veru i moć da nastavi da živi.


mi ne znamo šta može da bude učinkovito za čoveka i kakva se predstava u njegovoj glavi odigrava kad pomisli na neki obred.

 

u medicini govorimo o placebo efektu kada vera da će neki lek da pomogne učini da lek pomogne; možda je u egzistencijalnom smislu - obred za dušu isto što i lek koji dajemo u medicinske svrhe.


neki lekari govore molitvu pre nego da odu u operacionu salu.

meni kad je teško govorim “oče naš”.

na joga časovima govorimo mantru “satnam” (ja sam istinit).



kao ljudi imamo potrebu da odajemo počast, da se zahvalimo, da slavimo, pa otud i obredi.

i venčanje je obred.

i miropomazanje koje se vrši uljem (jer ulje je vatra a vatra je svetlost a svetlost je bog...).

u švedskoj roditelji slave krštenje deteta ali su ateisti. moja koleginica će da krsti dete jer je “krštenje lepa ceremonija”.

čovečanstvo je od mita i simbola i to mu je neophodno jer mu omogućava da ostvari vezu s onim što ON JESTE.

on je - bog. možda na taj način što slavi boga - slavi sebe.


zamislimo da je isus rođen kao čovek kao i ja i ti i mirza i hafiz i ahmed i yao king i hakuna. 

njegova majka je bila ovaploćena; odnosno bezgrešno začeće se desilo i nazvano je begrešnim začećem jer je to bilo začeće iz ljubavi. 

isus je vaskrsao jer je izabrao svoj unutrašnji glas.

nije nikada bio zloban, ali to nije sprečilo zlo da u njemu obitava i zato je on mogao da vidi zlo kod drugih.

spoznao je svoje slabosti, ali nije bio slab.

svaki čovek ima isusa i đavola u sebi jer čovek je blagosloven i proklet; mora da ume da se nosi sa životom ako je već rođen, a život je i blagoslov i prokletstvo.

u jungovoj knjizi “o razvoju ličnosti” predstavljen je isus kao čovek u iskušenju koji luta pustinjom u osami jer ne vidi drugi izlaz, osim sopstvenog puta.

on se ne povinuje konvenciji i kulturi toga doba, već ide svojim putem koga usvaja kao svoj lični zakon - kao da drugog zakona nema.

on se prirodno kreće svojim putem.

to je bilo jedino ispravno da on uradi

i zato on to i radi.

jung to naziva “unutarnjim opredeljenjem”, a krishnamurti govori o prirodnosti:

da su izbori iluzije i da gde god ima izbora nema slobode.



za isusa je sloboda ići putem kojim se MORA ići.

isus postaje dobar tek kad je potpuno svoj.


možda je bio zloban sve dok nije postao svoj - čovek dok ne postane svoj - nesvesno vrši nasilje nad bićem KOJE JE ON.

zato je jedini čovekov zadatak na zemlji da spozna sebe.




spoznanje je završetak nasilja.




i tek kad čovek pozna sebe, postaje svoj - on je dobar, jer ne čineći nasilje prema sebi - on ne mora više ni nad kim da ga čini,

jer zna srž nasilja i da čineći nasilje odbacujemo osobu nad kojom ga činimo.


nek digne ruku na magdalenu onaj koji je potpuno čist: a koji je to čovek koji je čist koji želi da se uprlja tako što će da čini nasilje? tako što će da sudi drugom čoveku?


iako je isusov put pun patnje - on je za isusa blagodetan, jer isus živi istinu, a ne laž.

(kod kamija - razlog zašto bi smo morali da vidimo sizifa kao srećnog?!)









njega boli, ali ta bol - ne boli. on nosi teret svoje sudbine. 
viktor frankl govori o pronalasku smisla kao o završetku patnje: možda nanesena bol ne boli kada je doživljavamo zbog onoga što jesmo, jer ostajemo verni onome åto jesmo. 

možda je smisao saznati šta - jesmo.



isus nosi svoj krst zbog onoga što on JESTE.


krishnamurti govori o onome što jeste (“what is”) a jung o “sopstvenom zakonu” - to su putevi kojim idemo uprkos patnji.

to su putevi kojima idemo jer njima Moramo da idemo, jer nema izbora.



isusovo vaskrsenje je krajnja pobeda nad smrću jer se on pretvara u svetlost (ljubav) a ne u smrt koja je teška i mračna.

otkriće onoga što jesmo i bivanje kroz ono što jeste je - ljubav.








isus vaskrsava radi onoga što jeste, a ne radi onoga što je zabluda.


zato je vaskrs najsrećniji hrišćanski praznik.

u kvantnoj fizici govori se frekvenciji lepote.

tesla govori o tome u svojem poslednjem pismu.

frekvencija lepote.

Pogledaj: https://www.lectoriumrosicrucianum.org.rs/sr/artikel/rodenje-svetla-u-vlastitom-srcu

Džejn Ejr

 

nakon olujne noći u kojoj se oluja postarala za jedno drvo divljeg kestena, džejn ejr, je strčala u voćnjak da se skloni od južnog vetra koji je neuspešno izazivao kišu. naprasno se našla pred raspolućenim drvetom divljeg kestena koje je “kroz sredinu avetinjski zjapilo”:

“ipak, moglo se reći da one i dalje čine jedno drvo - ali ruševinu, potpunu ruševinu” /.../ “rekla bih da u vama, tako pocrnelim, opaljenim i oguljenin postoji još poneka iskrica života iz tog vernog i poštenog korena. Nikada više neće lišće ozeleneti na vašim granama - nikada više neće ptice praviti gnezda na vašim račvama; vaši časovi ljubavi i zadovoljstva prohujali su, ali vi niste očajne: svaka polutka ima druga da mu se jada i saučestvuje u propasti”

jednom sam tako razmišljala da je naš prapočetak bila jedna celina koja je bila čovek: i onda kada se od tog čovek odvojila eva rodio se i adam. 

tako za mene izgleda naš postanak. zato, kada se dva srodna bića nađu onda ona postaju: jedno.

rođenje boga: svetlost, ljubav

reč isus - grčki isous, hebrejsko jehošua, hebrejsko-aramejski ješua, znači jahve, odnosno - spas - onaj koji

spasava.

reč hristos, grčki hristos, odnosno pomaznik, mesija


reč pomaznik, označava onog koji je podmazan svetim uljem


na sanskritu se reč ljubav i ulje kažu isto, a nauljavanje je podvig ljubavi.

u staroj indijskoj medicini ulja se koriste u lekovite svrhe, za umirivanje košmara, protiv nesanice, nemira, stopala se mažu uljem, kapljica ulja se stavlja na temen glave, kapljica ulja se stavi u uho da se umire misli, ušne školjke se mažu uljem.

biblija na bajkovit način govori o lekovitoj upotrebi ulja.




ulje je u hrišćanstvu simbol boga: jakovu se bog javlja kada bog izlije po kamenu ulje,

tada taj kamen znači vrata neba i prisustvo boga.




ulje je simbol boga u hrišćanstvu

ulje je simbol svetlosti, sunca,




dakle, sve je u vezi, rekao je naš lepi andrić

postoje li religije postoje i podele,

a gde vlada ljubav - bog - svetlost nema podela.

naša primarnost je jedinstvo - kada nismo zajedno lako smo lomljivi, a kada smo zajedno mi smo ogromnost koja se od čoveka traži




(“ogromnost se traži od čoveka”, vladeta jerotić)




“I kada bi Hrist hiljadu puta

bio rođen u Vitlejemu,

a ne bi u tebi, to ne bi ti pomoglo.

uzalud gledaš krst na Golgoti

Ako u sebi ne gradiš ružino srce”




rođenje boga je rođenje svakoga od nas. ta svetlost koja obasjava čitav svet je svetlost svačijeg srca. jedno hladno srce je srce koje živi u mraku...i zato, kada jedno takvo srce - zasvetli čujemo kako “tužna duša lepše jeca”, jer najveća je radost čovek koji je prerastao svoj greh i prestao da se poistovećuje s ništavnošću svoga greha. ne može da sija više nego nego što je bilo mračno 🪵🔥

psihologija pesme: smišljam pesmu da imam gde da preživim

Ово је једна од мојих најстаријих песама. Често када сам писала песме нисам имала речи да објасним шта сам написала, па сам зато и избегавала да разговарам о њима.

А данас, 10-15 година након што сам их написала, с искуством које имам на терапији, кроз јогу, медитацију, молитву, и - одрастање, могу да говорим о њима готово на јунгијански, кришнамуртијевски или просто - душевни начин, дакле - с одређене дистанце где могу да песму сагледам непристрасно:




“Смишљам песму да имам где да преживим”, тако сам размишљала у то тешко време пубертета, средњошколских дана, селидбе у Шведску, уписа на факултет.




Шта говори ова песма ако говори душевним језиком, дакле језиком психе:




-страх и стид, као супротности љубави и прихватања, одбацују лирски субјекат као неког ко постоји као живи човек;

небождери (у бајкама мотив Плавобрадог, или мотив грабљивца који исисава животну енергију жене и помоћу ње преживљава,

-Недаља (гледала сам тада “Вратиће се роде” и смислила име свом дому - Недаља, јер од дома за мене тада - није могло да се иде даље, откривање дома је коначни циљ)

-Сунце, живот - пржи тело лирског субјекта, а ватра разгорева чежњу за прошлошћу, меланхолију - жалост

-бављење звездама, као у “бескрајном плавом кругу”, звезда водиља је сагорела, лирски субјекат је изгубљен и жалостан

-време је ранило светлост - време према Кришнамуртију је узрок наших болова, јер када постоји време постоје Мисли, а Мисли рађају бол, јер исто тако могу да роде Жељу. Кад год смо у времену ми Патимо.

“Време је ранило Светлост”, Светлост као Бог, Бог као Бескрајност, Вечност - Време и постојање лирског субјекта у времену, одузимају му Божанство