možda nas najteža dešavanja pozivaju da se promenimo

 možda nas ona najteža dešavanja zovu na promenu. koliko ljudi već nismo čuli da je njihova bolest bila njihova prekretnica u životu. “da se nisam razboleo, nikada ne bih ozdraveo”, “da nisam poludeo ne bih ostao normalan”.

često se setim skorašnjih ubistava u školi u srbiji.

jedan deo mene ne oseća ništa u vezi s njima. jedan deo kaže: pa tako će biti, kako drukčije kada čovek živi kako živi?!. jedan deo u meni oseća duboku povezanost s kostom, jer je on predstavnik onoga što u našem društvu zahteva pažnju i prevashodno ličnu promenu. 

kada bi neko uspeo da pomogne kosti, on bi pomogao celom svetu, a to bi značilo da je najpre pomogao sebi. 

nijedan deo u meni više ne pomišlja da je iko u tim situacijama jadan.

iz mene je nestalo sažaljenje i mišljenje da su ljudi jadni.

ne mislim tako više ni o kome. ako mislim da je neko jadan oduzimam mu makar malo sposobnost da se promeni. pravim ga žrtvom, a on je u stvari, stvaralac.

u širem smislu ti događaji nas pozivaju na promenu.

i ako ti događaji nekoga izistinski pozovu na samoispitivanje i samoupoznavanje, onda su oni i poželjni.

motivi će biti onoliko brutalni koliko je promena neophodna.

promena samo jednog čoveka je blagodet za čitav kosmos.

“ako želiš da okončaš patnju u svetu okončaj prvo s mračnim i negativnim delovima sebe. Najveće što možeš darovati svetu je sopstvena promena.”

-stara kineska poslovica

iako mnogi od nas smatraju da nisu odgovorni za nesreće u svetu, kada bi se duboko počeli da presispituju videli bi koliko svojim izborima utiču na lance dobra i zla u svetu.

šta znači da je bog mrtav?

 šta znači da je isus umro za naše grehe? 

za sve naše grehe, grehe koje činimo sada, koje smo činili, koje ćemo učiniti?

isus umre pomalo svaki put kad izdamo boga, odbosno njega. a ko je bog?

bog je ono največnije u nama.

ono što čini da srce kuca, da se telo kreće, mogućnost da stvorimonsliku u glavi kada vidimo lep proplanak

život u nama je bog.

u knjizi ”o razvoju ličnosti” piše jung da je isus postao bog jer je krenuo sopstvenim putem.

i da drugi nisu bogovi jer su krenuli putem institucije, odnosno putem koji im je pokazan.

da je ići sopstvenim putem ući uskim putem, onim koga ne može niko da nam pokaže, jer je on namenjen zasebno, za svakog ponaosob.

svaki put kada svako od nas krene drugim, a ne sopstvenim putem, iz straha, ili iz neke koristi, ubija isusa.

smrt isusova, ili vaskrsenje, odnosno da je duša božija nastavila da živi, govori nam da bog u nama nastavlja da živi uprkos ubistvima, dakle grehovima.

koliko god da ubijamo boga on nastavlja da živi.

dakle koliko god da skrećemo s puta, imamo još uvek taj sopstveni put kojem možemo da se vratimo.

isus i da nije postojao, mi bi smo ga stvorili, jer bi nam bilo neophodno da vidimo 

da je naša prava priroda ostvarljiva.

da je moguće postati ono što zaista jesi.

da je moguće postati ono što “bog hteo tobom reći”.