rad na senci, kako često oslovljavamo rad na sebi, često ostavlja utisak da je pun muke, patnje i nemira. taj rad često jeste pun muke, patnje i nemira, ali ta muka, patnja i nemir ne isključuju: lakoću, sreću i mir.
moj davni prijatelj, često kad ne bi radio ništa, ne bi odgovarao da ne radi ništa, nego da radi na svojoj senci.
a za mene je sve ono što čovek uopšteno radi, rad sa senkom. bilo da sedi i čita knjigu, plete, vaja, crta.
stvaralačka veština čoveka, obavezno je rad. neko šeta šumom i oseća se bliže sušti, neko napiše pesmu.
plod toga rada ne mora nužno da bude nešto što možeš dodirnuti rukom, već nešto što pokreće tvoja čula da se uposle, što te podstiče. neko bi govorio o “kanalisanju” takozvane negativne energije, i možda bi tu uvrstio i fizičku aktivnost, ali za mene je rad sa senkom sve što čovek radi, a da se time “ispoljava”, pokazuje. tako je meni i ovo što sada radim rad sa senkom. ne mora radu sa senkom da bude svojstveno samo osećanje da je čovek zaglibeo. rad sa senkom, za mene je, osnova života. i sam jung je govorio da je čitav život proveo učeći se da se nosi sa svojim negativnim emocijama.
šta dete radi osim što se uči kako da se nosi sa životom? šta roditelj radi kada svoje dete šalje na svakojake aktivnosti?
zar to nije, u biti, nošenje sa životom? sam početak života je početak rada sa senkom.
jung kaže da “ako sam materijalan, onda moram bacati senku“, dakle: “čovek sam, moram bacati senku”, dakle: “celovit sam, moram bacati senku”, dakle: “ne bacam li senku, ne postojim”.
dakle: ja sam nešto drugo, obuhvatnije, iza jednoličnosti dobrote, poslušnosti, pravila.
čovek koji voli muziku nije samo čovek koji voli muziku.
čovek koji čisti ulice maglovitih gradova u novembru nije samo čovek koji čisti ulice.
čovek koji bije svog sačoveka, nije samo čovek koji bije svog sačoveka.
“svi u genima nosimo istu traumu” - pad iz “rajskog mira”, majčinog stomaka u “zemaljski nemir” svojih života”-olivera grčić
No comments:
Post a Comment