“…u podzemlje lako je sići, vrata do mrklog Dita su prohodna danju i noću, ali je napor i muka odande na svetlo izići.” - Vergilije, Eneida
Da li uspon prethodi padu? Ili smo već svi mi prvo pali, samim tim što smo se rodili i što smo preživeli odgoj i vaspitanje?
Vergilijeva pesma mi odzvanja kao usud. On govori o neizbežnom kretanju duše kroz tame sopstvenog postojanja, o silasku u dubine gde se suočavamo sa onim što nismo želeli da vidimo, ali i o mukotrpnom, gotovo herojskom naporu da se iz tih dubina ponovo izdignemo.
U metaforičkom smislu, „podzemlje“ nije samo mitološki prostor mrtvih, već i naše unutrašnje stanje. To su naši strahovi, gubici, sumnje, razočaranje, mesta u nama koja nisu obelodanjena, koja smo i sami mi nesvesni, gde svetlo razuma ne dopire lako.
Noćas sam po stoti put sanjala dve iste osobe, a jutros mi je bilo sasvim jasno zašto ih sanjam - to su ti ljudi koji su moja senka.
Kada razgovaram s njima više vidim svoje projekcije na njih nego li te ljude same.
Kako to znam?
Na trenutak kad im kažem nešto u našim susretima, mislim da će njihovi odgovori meni biti osuđivački i da će me odbaciti. Međutim - često u njihovim odgovorima čujem utehu.
U taj svoj podrum kad siđem i vidim da su moje pretpostavke mnogo teže za nošenje nego li svet oko mene, suočim se sa nemilom i istinom koju moje egoistično ja teško vari.
Zato ja - moram biti jača od tog svog sebišnjaštva. Tu sebičnu Viktoriju moram da postavim na mesto kako ne bi harala mojim svetom i od njega pravila pakao.
Ali ipak mislim da smo blagosloveni kada imamo potencijal da u ta senkina mesta skliznemo (ako imamo sreće, skliznućemo! a uvidi zbog kojih smo propatili učiniće nas srećnima - patićemo i bićemo srećni!).
Zaista, kako Vergilije piše, silazak je lak; pad ne zahteva trud. Težina počinje tek kada odlučimo da se vratimo, da ponovo tražimo smisao i svetlo koje osvetljava put ka životu.
Bila sam nekad žena u tamnom kaputu, na ivici svetla i senke, s cigaretom u ruci i blagim dodirom prolećnog sunca na licu.
Ti trenuci moga života bili su simbolični: žena stoji između dva sveta, između tame i svetla, između unutrašnjeg i spoljašnjeg. Kao da upravo izlazi iz svog ličnog podzemlja, oprezno…Sunce koje probija kroz grane drveća nije samo izvor svetlosti, već i metafora ponovnog rođenja, snage da se ide dalje.
Silazak u podzemlje je, u svojoj suštini, iskustvo transformacije. On nas menja, lomi ono što je kruto, suočava nas sa granicama i istinama koje smo dugo odlagali. Povratak, međutim, zahteva volju, duboku, tihu snagu. To je snaga koja čini da čovek ponovo prodiše, da pogleda sunce ne kao nešto spoljašnje, već kao vlastiti unutrašnji plamen koji je ponovo zapaljen.
Lekoviti plamen - kao svetlost Isusovih ruku koji i neisceljivog isceljiuje!
Vergilije nije pisao samo o Eneji koji silazi u Had, on je pisao o univerzalnoj čovekovoj poziciji i tako - o svakom od nas. O onima koji su makar jednom pali, izgubili tlo pod nogama, i zatim mukom, ali s nadom, pronašli put nazad.
(A pokažite nam makar jednog koji nije pao?! Nema ga - zato smo svi isti, isti smo u neizbežnosti ljudske patnje)
…u podzemlje je lako skliznuti, ali celoviti mi ne postajemo nikad - jer smo oduvek mi celoviti!
Ali svesnom odlukom da otkrijemo svetlo u sebi mi možemo to i shvatiti…
Mnogo mi je važno da ne očajavam. Kad očajavam ja se samo podsetim da sam ja već cela, voljena, i da volim…a da je moj trenutno zadatak da pogledam šta to u meni me sprečava da to i vidim.
