budi se, moraš da zaradiš pare!

 dvehiljade sedamnaeste godine mi je čitave godine zvonio telefon s porukom ”wake up you have to make money”, budi se, moraš da zaradiš pare.

i to je funkcionisalo. probudim se, sredim, idem na posao...pijem litar kafe dnevno. motam cigare dan i noć, a onda pušim ko da su džabe. i pušim za džabe. da odagnem muke, da zabavim muke, nostalgiju dok odem u srbiju.

samo da bih mogla da odem u srbiju.

radim dnevnu i noćnu smenu, radim toliko dok mi se oči od iznemoglosti ne sklope. 

pomislim danas kako li je moje telo ovuliralo i menstruiralo. kako je uspevalo da stvori uslove za ovulaciju i menstruaciju, pored sveg stresa o kojem je moralo da brine. ne verujem da ikoje telo bira da ovulira i menstruira, dok je u stanju preživljavanja. moje telo je izgleda biralo. izgleda da ga je nešto čuvalo i da je težilo ka tome da održi samo sebe i svoj normalan ciklus.

ako zavirim u bajku bezruka devojka razumeću da ga je čuvala sila moćnija od njega samog.

značilo mi je da zaradim neke pare i odem za srbiju, kao puštena s lanca kao lakša od vode.

kafana da me zna(je). kafić. 

litar pelinkovca dnevno, pišem pesme kao luda. 

ronim suze kao bare. stanem na sred utrine u prevalac i - vrištim.

dočekujem jutro i izlazim van da bih osetila jutarnju vlagu koja ima samosvojstven miris.

opet plačem.

olakšavam se.

taj plač ne može da se zaustavi kad u grlu navre.

kao da imam suzne žlezde po čitavom licu i u grlu, i one se napune.

i ako ne briznem u plač-briznuću u srčani udar. smrt. i plačem - olakšavam se...

a čim bih se vratila u švedsku bila bih kao da nisam ni bila u srbiji,

ostajala bih teška, teška kao crna zemlja. kao da je na meni otvrdla lava. 

nikad se nisam u švedskoj osetila kao kod kuće i više sam u njoj gost nego li kod komšije u prevalac. i nijednom švedska u meni nije probudila osećanje večnosti.

u srbiju sam dvehiljadesedamnaeste otišla desetak puta. i ta kuća i dvorište su mi još uvek izgledali kao da ih nismo nikada napustili. iako je tata izmenio lični oblik onom dvorištu i kući u koju smo se doseleli kad sam napunila devet godina.

iako je kroz prevalac prošao autoput i mnoge kuće zbog toga bile srušene. 

a onda, kad sam otišla u srbiju poslednji put,  osetila sam da više ne dolazim u svoj dom.

iako je moje telo napamet znalo kako da se po kući kreće, gde koja daska škripi, ili gde se koji prag nalazi, nije više imalo koristi od toga što to zna.

jer je tata sve izgradio iznova, renovirao, sve ponovo osmislio.

a ja sam osetila da nikada više neću toliko dugo ostajati i živeti i srbiji, da bi se naučila svojim prvim, ili pravim koracima.

i taj moj dolazak je bio tako simboličan: razumela sam da ja nikada nisam umela da hodam po pravilima u srbiji jer nikada nisam uspela da naučim pravila.

jer bi učenje pravila u srbiji podrazumevalo da se naučim o raspoloženju svakog od milion šalterskih radnika, i ostalih zaposlenih pri državi, koja je imala stroge škole, a labave živce.