kad pišem češljam svoju kosu, sastavljam kraj s krajem, gradim branu i zidam česmu. uz reku idem, planiram kako da je dovedem do česme i, tražim izvor. a tamo koske. nad njima peva jedna izborana žena koja u ustima nosi poslednji zub.
a ima i brkove. čula sam kako ljudi govore snishodljivo kako “uma sve zna”. pa eto: moj drug kojeg sam pobratila je rekao: ”ostavi viktoriju na miru, ona živi svoj 64. život i zna sve o životu!”
taj moj drug je ozdraveo od šizofrenije i šta god stigne u takva usta mora da je sudbonosno. dakle znam sve, sve ono što meni znači i što bi me odbranilo od posustalosti da snishodljivo govorim.
jedna velika i dobra strana odraslosti je da uprkos snishodljivim glasovima, čujemo svoj glas.
čovek kog su udarali po prstima kad god bi razvukao razboj - saznao je da nije dobro razvlačiti razboj jer od toga bole prsti. tog čoveka nikada nisi sreo, jer se i sam mimolazio sa sobom. kada su moje “viktorije” zatvorene u magacin, a ja dobila objašnjenje da se poezija ne prodaje, dobila sam dozvolu da jecam. kada ne dobijamo priliku da pokažemo, naše delo, nešto što smo stvorili samo jer imamo dar, ne dobijamo priliku da budemo viđeni. a kada nismo viđeni, mi kao da ne postojimo. ništa se ne bi prodavalo kada bi se mislilo da ga “nema na stanju”.
dobila sam dozvolu da jecam - i jecaću na sav glas dok se čopor jecajućih žena ne oglasi. tamničenje može biti srećna uspomena, jer ništa čoveka ne sastavlja i izgrađuje kao uspešno i srećno preživljena nesreća. takva nesreća nam vraća toplinu u koske.
No comments:
Post a Comment