koja vatra u tebi se razgoreva? čije su kandže tvoje sudbine?

 branko miljković je pisao o smrti protiv smrću, a u svima nama postoji tajni ciklus od kojeg ponekad odstupamo.

nemogućnost da dozvolimo delovima nas da umru, rađa nemogućnost da se iz njih izrodimo iznova.

značaj procesa život smrt život je velika tema kod klarise pinkole estes.

klarisa pinkola estes piše da kroz ciklus život smrt život, možemo pronaći mesto za isceljenje, mesto za napredovanje. kada pratimo sezone života, npr. godišnja doba, promene na telu i psihi koje nam se dešavaju kroz menstrualni ciklus, ako pratimo otkucaje srca, ako pratimo šta nam stomak kaže, možemo da razgorimo vatru preobražaja u nama, uz koju često ide i radost bivanja.

kada živimo na način koji odstupa od tih ciklusa mogu da nam se dešavaju brutalne stvari koje bi poslužile buđenju. da se probudimo u smislu da živimo prema nalozima tih prirodnih procesa kroz koji prolazi sve što je živo. “brutalan motiv je drevan način primoravanja emotivnog sopstva da obrati pažnju na bitnu poruku”. 

često umesto vatre preobražaja biramo vatru destrukcije; biramo ono što se smatra prihvatljivim od kolektiva, nauštrb svoje radosti. biramo da budemo frizerke a sanjale smo da odemo na mesec. biramo da budemo doktorke a sanjale smo da budemo slikarke. biramo da budemo domaćice a noge su nam same odlazile na pistu. mnoge od nas smatraju tu žrtvu ogromnom i nadaju se da će biti nagrađene zbog takve žrtve, žrtve odricanja od onog zbog čega su, možda poslane na zemlju. odricanja zarad roditelja koji je imao određen plan za njih, zarad partnera koji je potvrdio taj plan. 

ali, niko neće nagraditi ženu za tu žrtvu, jer ona ne živi svoj život.

i svaki put kada mi odaberemo tuđi, a ne svoj život, doživljavaćemo ga kao kažnjavanje. verovaćemo da nismo zaslužile bolje, jer “takve smo mi”. 

od koga dolazi ta kazna? 

ta kazna više ne dolazi od roditelja koji je imao plan, od društva koje je imalo plan, od muža koji je imao plan. ta kazna dolazi od nas samih. kažnjavamo sebe jer ne dozvoljavamo sebi da budemo ono što jesmo, čarobnice, inženjerke, doktorice, pisci.

nekada zamka može biti tako spretno spletena, da ne primećujemo svoju borbu, i da iako mislimo da smo oslobođene, mi počivamo u kandžama duboko usađenog negativnog animusa, strogog, zlog, grabljivog, hendikepirajućeg muškarca u nama.

u bajci “crvene cipele”, devojčica zanosno pleše u svojim cipelama. i iako joj se čini da je rođena za taj ples, taj ples je iscrpljuje. toliko je iscrpljuje da ona više nema snage da skine crvene cipele. naposletku je toliko iscrpljena, da pristaje na to da joj odseku noge samo da bi se oslobodila crvenih cipela.