-ono što je otvrdlo ne može nikada da pobedi
iz filma "stalker", andreja tarkovskog
neke sredine su podložne promeni, putuju kroz vreme. neke sredine nemaju čak ni normu prema kojoj govore jezik, nego dopuštaju i jeziku da dobije novi oblik. u nekim školama je još uvek obavezno da dete dete drži olovku u desnoj ruci i da se “ispravlja” ako je drži u levoj. moj profesor mikrobiologije, koji je svoje škole završio u francuskoj, govorio je da je francuski normatizam jezika tako jak, da je jezik danas isti onakav kakav je bio pre dvesta godina i da bi mogao da razgovara na svom francuskom i sa bodlerom.
u švedskoj međutim, jezik strinberga, koji je stvarao pre 100-150 godina drastično je različit od švedskog koji se govori danas, i za čitanje njegovih dela neophodan je, ponekad, rečnik. ponekad pomislim da je strindberga na oroginalu danas moguće čitati ako si debelo zagrižen za književnost.
kako je kod nas? ja sam na našu zemlju do pre nekoliko godina gledala kao na zemlju gde smo odrastali slobodno i otvoreno, govorili kako sam na govorilo, bili kakvim nam je bilo u redu da budemo. ali poslednjih godina, razumem da je naša zemlja okorela u jednom obliku, koji je možda bio podložan promeni kod ljudi koji su zbog tog oblika u jednom trenutku došli na ivicu ludila i odvažili se da odu. u našoj zemlji je pojam slobode onoliki koliko su velike zabrane: mislim da je kod nas čovek još uvek postiđen jer je u školi pisao levom rukom. jer je u školi bio nižeg rasta. jer je bio siromašan. jer nije mogao da kaže r. jer je imao poteškoća s mucanjem. jer je zbog galame na času slat kod direktora. jer je hleb umakao u sos. jer je nosio dugu kosu kao muškarac, kratku kosu kao žensko. jer je dolazio u školu sa sela, a ne iz grada. jer je pogrešio padež. jer nije išao na ekskurziju. jer je merio nekoliko kilograma viška. jer je zapadao u tuče itd. ne govorim o postiđenosti jednog čoveka, govorim o postiđenosti mnogih ljudi.
i taj stid koji ima veliki potencijal da postane krivica, čini da se čovek smrzne, parališe. tako da on postaje onaj koji postiđuje, onaj koji okrivljuje. onaj koji zaglavi u okovima kojih se je oslobađao dok se definitivno nisu oklembesili na njega kao teret sudbine
pa tako on i svog potomka stavlja u isti okov koji je bio stao na njega. deca postaju onakva kako nije sramota da se bude. otud šabloni i obrasci u društvu, pisana i nepisana pravila kako je u redu biti, ili ne biti. roditelji školuju decu i pustaju ih kad su “gotovi”. to isto deca rade sa svojom decom. nezamislivo je upisati se u visoke škole sa četrdeset kada si možda shvatio da hoćeš da budeš stolar, a ne advokat, sudija, učitelj ili lekar.
bolje je da ti postaneš nešto što pre, jer ne daj bože da postaneš ono što želiš da postaneš. čovek se stavlja u okov dok zaista potiskivanje ne uspe. dok zaista ta životna sila koja gori da bi čovek postao svoj, ne zagasne i zaista “promeniti” se ne postane nešto prepušteno bogu.
a istina je da ko odbija da se promeni, pristaje da nestane. njegov nestanak je neminovan.
kroz bolest društvenu, duševnu, fizičku.
bolest daje simptome mnogo pre nego li da dobijemo dijagnozu.
šizofrenija daje simptome godinama pre nego li da se utvrdi: kroz stoičku osamu, udubljivanju u teške životne teme, usamljenost, grandioznost.
i tako je kod nas “promeniti se” jedna turobnost koja je postala udobnost. taj debeli sloj turobnosti da se promeniš je tako narastao oko potencijala za promenu da potencijali pomahnitalo napuštaju zemlju i misle da će ih beg osloboditi.
turbnost je normalnost gde je naš čovek razvio veštine da se nosi s njom odbijajući da se promeni.
i tako - ostaje taj debeli okoreli sloj kao suva kora drveta, krta, lomljiva k’o ništa.
No comments:
Post a Comment