Hodočašće u Novi Sad

Na slici imam dvadesetak godina. Pošla sam na put u svoj život. Nevina kao Frodo koji pristaje na zadatak da odnese prsten pohlepe u središte pakla, i uništi ga. Malopre sam odgledala “Gospodara prstenova” po možda deseti put. Tek sam kao stara počela da gledam taj film, kada mi je bilo oko 28, a sada mi je 33. Iz filma uvek izvučem neku novu poruku. Ovoga puta sam videla Froda kako se izmrcvaren, ispovređivan vraća svojoj kući, veseo. Međutim, njegove rane uprkos vremenu ne zarastaju. Tako on plovi na svoj večni put, put u svetlost. Možda je to put u smrt, put s koga će se vratiti ponovorođen - preobražen.
Studentski protesti me nisu duboko s početka dodirnuli, već sam se bila nagledala protesta, a možda su protesti u vreme korone bili poslednji u koje sam zaista poverovala… ali kad sam videla sa se studenti pripremaju za šetnju do Novog Sada, u meni je nešto počelo da se otpušta. Ta šetnja kao hodočašće - kao beg Holdena Kofilda u Njujork, gde stoji svakodnevno pored jezera i pita se šta li rade patke s jezera zimi, gde li idu. Ta Holdenova nevinost kad odlazi, i odbija da bude deo koledža. To nešto što Holden teži da sačuva time što se otiskuje, možda bolno, kao kad se posteljica otcepljije od materice. Kao kad pupčanik otpada s bebinog pupka. Rana.
Tako me je šetnja studenata i njihovo noćenje pod otvorenim nebom povezalo s nečim ljudskim primarnim. Nečim arhetipskim. Nečim što će ostati u dnk urezano. Onako kako moje telo pamti planinarenja na koje sam bila.
Znojavo telo, presvlačenje u prljav veš koji sam maločas oprala u znoju, odmaranje dok sedim na žuljavi kamen i grickam keks ustajao, koji samo u mojim mislima hrska. Palim cigaretu i pijem brzu kafu, ukusniju od bilo koje sveže pržene, koju ponekad kao privilegovana, ali odmorna, gotovo nezasluženo, pijem.
Taj put u Novi Sad, i gradnja mosta s drugima, ali prvenstveno između sebe i sebe, žrtvujući jedno vreme svoga života, koje je bilo moguće provesti mnogo laganije - to stvara lovca u žitu. To nam daje dozvolu da se iz društva sklonimo, da volimo i da živimo, umesto da se potčinjujemo odvratnim sistemima. To nam daje dozvolu da budemo heroji svojih bajki.