dva meseca radim na tome da mi kultura za divlji kvasac naraste duplo od početne količine.
počela sam tako što sam napravila kvasnu vodu od različitih voćaka - testirala sam mnoge, a “primile” su se kajsije, mekane, slatke.
stajale su mi sedam dana u vodi a svaki dan sam ih mućkala u isto vreme.
onda sam kvasnu vodu počela da hranim i napravila sam sigurno oko dva litra kiselog tečnog testa koje sam isprobavala na mnogo načina.
svaki božiji dan sam boravila pa sigurno nekoliko sati s kiselim testom i bavila se - testom.
i jutros mi je dan tako počeo. čim sam ustala odma sam ušla u kuhinju da vidim kako se ponaša i po PRVI PUT sam bila zadovoljna.
napravila sam rolnice od cimeta što je bio moj prvi cilj kad sam krenula da proučavam divlji kvasac - da se naučim da mesim zdrave kolače od testa, na starinski način.
nikada nisam imala problema sa stomakom dok sam jela testo kod svojih baba u srbiji.
zašto? one su se razumele u testo.
kako da ga ne razumeju? mesile su češće nego što su piškile.
jedna od mojih baba - baba milanka, mesila je hleb svaki drugi dan, po nekoliko vekni.
sećam se još uvek kako sedi pored šporeta rano ujutru, naložila ga je do besvesti i čeka hleb da joj naraste.
u sedam sati ujutru kod baba milanke miriše tek ispečeni hleb, a miris se širi sve do seoske škole koja je bila na oko 3 minuta hodanja od baba milanke.
mesila je gotovo sve vreme dok je bila živa.
sećam se kad mi je zadnji put mesila zeljanicu, nekoliko meseci pre nego da umre, cela skljokana, zbaruškana, umorna, teških nogu, još uvek je umela s testom kao da je u potpunosti zdrava.
”ma mogu da mesim dete ama noge me ne držiV”.
ukočena, krutih pokreta, a prsti su joj još uvek umeli da savršeno koordiniraju dok razvlači koru.
eh.
a moja druga baba, baba borka je mesila tolike količine hleba da su morali da imaju dva zamrzivača.
baba borka i nije baš volela da mesi, ali zato je makar jednom nedeljno mesila po čitav dan. kad dođem kod nje, otvaram frižider i tražim nešto da jedem, a ona će samo:
“nema mnogo izbor u frižider, idi pogledaj u zamrzivač i podrum”
i ja taman da pođem ka zamrzivaču, a ona sva žuri da me pretekne, otvara zamrzivač, i počinje:
“ovo ti je mešani lebac od belo mumurozno
brašno, starinska sorta”
“a ovo ti je od naše belo brašno od našu pšenicu”
“a ovo ti je od heljdu i ne znam više od što”
eh.
moje babe su bile žene zmajevi.
kada se setim mojih baba mogu da plačem od lepote i tuge i divljenja danima.
negde sam u nekoj knjizi o ženskoj deci pročitala kako vladaju lažne ideje o poreklu dobrih i sposobnih devojaka, da one dolaze iz dobrih porodica gde je otac bio strog i postavio dobra pravila.
ali je iskustvo autorku knjige naučilo da dobre i sposobne devojke dolaze iz porodica gde su žene bile stamene i uzorne figure.
eh.
…svačeg sam se dosetila poslednjih meseci.
ali sam razumela da su moje babe umele da mese hleb i druga testa jer su sigurno mesile preko dvesta puta godišnje, a neki put i trista.
i tako mi je sinulo:
zaista ne možemo ni u čemu da budemo dovoljno dobri ako se tome ne posvetimo i ne vežbamo.
moramo da koristimo svoja tela, čula i da ih uposlimo dok ne potrošimo tu snagu koja nam daje nemir, nezadovoljstvo, dosadu.
dok ne potrošimo tu snagu s kojom ne znamo šta ćemo u ovom novom dobu gde “imamo sve”, i zato verujemo da nemamo šta da radimo.
mislim da se niko nije naučio da plete, gledajući nekog kako plete na jutjubu.
moramo da radimo, da uposlimo sve ćelije naših nemirnih tela.
No comments:
Post a Comment