da budemo strogi prema sebi

ovaj položaj tela se u jogi naziva golubica.
kod mene je već dve godine u nastajanju.
možda vreme nije presudna mera za boravak na zemlji, možda je to - nastajanje.
danas sam shvatila da joga može da bude jedan od najozbiljnijih razloga za preseljenje u prostornija mesta, šumu, planinu, selo, kuću s dvorištem...
smišljala sam i smišljala razlog zašto bih se nalazila u ovakvom položaju, i gledala kroz prozor, a onda sam se dosetila golubova koji su mi, kad sam se doselila u ovaj stan, sletali na balkon, jer sam ih mamila semenkama i mrvama od hleba.
onda me je momak upozorio da ne služim ptice hranom jer to može ugroziti njihove sposobosti da se same opskrbe hranom. “nemoj im davati hranu - iako ti se čini da je to dobro delo, ti ih onesposobljavaš…ti im oduzimaš njihov prirodni dar da sami sebe snadbevaju onim što im je neophodno. i golubovi su lovci…ulenjiće se, ako tako nastaviš.”
pa zar nije tako i s čovekom?
tako je i s čovekom.
i najčešće nije neko vani koji titra čoveka, već čovek titra samog sebe, a to titranje samog sebe - plaća skupo.
sve bi više da sebi pojednostavi i olakša život,
a što ga više pojednostavljuje, sve mu je teže.
i možda je to najvažniji razlog zašto bi trebalo da budemo STROGI prema sebi, onako kako je moj momak zvučao kada mi je ukazivao na to što sam hranila ptice.
tek kada osetimo iskonske poteškoće, tek kad prevalimo put kroz duboke prašume omlitavelih mišića svog zapuštenog tela, možemo da pogledamo unazad i vidimo čist, pregledan put.
vežbajmo zato i polako će gipko telo postati gibak um.