šta znači da je bog mrtav?

 šta znači da je isus umro za naše grehe? 

za sve naše grehe, grehe koje činimo sada, koje smo činili, koje ćemo učiniti?

isus umre pomalo svaki put kad izdamo boga, odbosno njega. a ko je bog?

bog je ono največnije u nama.

ono što čini da srce kuca, da se telo kreće, mogućnost da stvorimonsliku u glavi kada vidimo lep proplanak

život u nama je bog.

u knjizi ”o razvoju ličnosti” piše jung da je isus postao bog jer je krenuo sopstvenim putem.

i da drugi nisu bogovi jer su krenuli putem institucije, odnosno putem koji im je pokazan.

da je ići sopstvenim putem ući uskim putem, onim koga ne može niko da nam pokaže, jer je on namenjen zasebno, za svakog ponaosob.

svaki put kada svako od nas krene drugim, a ne sopstvenim putem, iz straha, ili iz neke koristi, ubija isusa.

smrt isusova, ili vaskrsenje, odnosno da je duša božija nastavila da živi, govori nam da bog u nama nastavlja da živi uprkos ubistvima, dakle grehovima.

koliko god da ubijamo boga on nastavlja da živi.

dakle koliko god da skrećemo s puta, imamo još uvek taj sopstveni put kojem možemo da se vratimo.

isus i da nije postojao, mi bi smo ga stvorili, jer bi nam bilo neophodno da vidimo 

da je naša prava priroda ostvarljiva.

da je moguće postati ono što zaista jesi.

da je moguće postati ono što “bog hteo tobom reći”.

ŽENA

(čist račun, duga ljubav)

u jednom trenutku muškarac i žena postanu jedno.

od četrdesethiljada spermatozoida nekad Ni Jedan ne nosi ključ koji otvara ljusku u kojoj živi Jajna Ćelija: to ne sprečava ženu da ipak bude majka.

u jednom trenutku muškarac i žena postanu jedno. to je taj trenutak kada jedan spermatozoid nosi taj pravi ključ koji može da otključa vratnicu ljuske u kojoj živi Jajna Ćelija.

Jajna Ćelija želi da bude otključana u roku od šest sati nakon što napusti gnezdo.

ako ključić ne stigne

onda se ona uputi u dno bivstvovanja da se nalegne u mekanu zemlju i da joj đubrivo za još jednu prečišćavanje.

to je ono što se dešava svakog meseca svakoj ženi koja ima menstruaciju, kada je zdrava.

zahvaljujući tom čudu koje se zove mesečnica, 

žena ima prirodno urođenu sposobnost da bude majka. 

da bude majka onome što postane kada Jajna Ćelija i Spermatozoid postanu jedno,

ili da bude majka svojoj zemlji - samoj sebi. 

da se nahrani i samoj sebi sipa gorivo da bi mogla da se prečisti.

taj hormon koji nam omogućava da se prečistimo zove se progesteron, a naučnici se muče da naprave jedan takav identični telu koje ga proizvodi samo zato jer se rodilo.

pokušavaju, krste ga sličnim imenima i govore da ima isto dejstvo kao i onaj koji se luči prirodno. govore. govore.

ljudi govore.

progesteron se luči u i do trihijade puta većim količinama kada smo trudne: trudnoća je izgleda jedan od najlekovitijih procesa koji se odvijaju kod žene. primetili su naučnici da autoimuna oboljenja ponekad i nestanu u trudnoći a od skoro veruju da beba ima sposobnost da majku leči, tako što šalje signale za obnavljanje oštećenim ćelijama u majci.

pa kako i ne bi? kakav to domaćin ne želi da očisti svoj dom, svoje dvorište? majka naša Divljina zna šta da radi, ako mi ne znamo.

kada su nam uslovi života nedovoljno dobri onda se i ta Jajna Ćelija muči da nahrani svoju zemlju - smetaju joj nervoza, hladnoća, brza hrana, vika i dreka, nemanje kada, smetaju joj zabrane, blokade, nepravde.

a pun je svet onoga što ženi smeta u njenom razvoju.

najviše joj smeta to što o sebi NE ZNA.

zato ja imam običaj da mislim da nam je mesečnica onakva kakav nam je život.

i da bi trebalo da volimo to što je žena u nama, to što smo žena jer uvek imamo mesečnicu, kao znak pored puta, zvezdu vodilju. 

morale bi da počnemo da joj odajemo počast,

da nas ne bi bolela.

mi se rađamo sa mnogo dužnosti.

i ako ne odgovorimo na njih, onda primamo opomene za naplatu duga.

otud nam i ono: čist račun duga ljubav.

moj profesor endokrinologije je govorio: “kada dobijem ženakog pacijenta ja se oradostim, jer znam da mogu da sa njom razgovaram o menstruaciji, i ako joj je menstruacija dobra, onda ja znam da ne moram da se sekiram, ni nju ni sebe.”

.

.

.

((Žena ne može učiniti kulturu svesnijom, govoreći “Promeni se”. Može, međutim promeniti sopstveni stav prema sebi, dovodeći do toga da se omalovažavajuće projekcije odbiju. To će postići time što će vratiti svoje telo. Time što neće odbaciti uživanje u svom prirodnom telu, neće prisvojiti popularne iluzije da sreća dolazi samo onima koji su izvesne građe ili godina, time što neće čekati ili odgađati ono što treba da uradi i time što će vratiti svoj pravi život i živeti ga potpuno, bez zadrške. To dinamično samoprihvatanje i samopouzdanje započinje promenu stava u kulturi)).

oproštaj

KAD OPROSTIMO PRESTAJEMO DA ISPAŠTAMO GREH

После неколико година на терапији могу да кажем да сам имала добро детињство, којем сам - сопственим радом и предајом, разоружана, научила да дам смисао. То је задатак свих нас, ту је наша слобода: да од онога што нам је начињено створимо “Ламент над Београдом”.

Морамо да сахранимо бојна копља и нађемо мотику која би била добро поткована да нас води кроз прашуме сећања и у њима препозна дивне латице цвећа да њима обаспе пут до куће, чак иако мора да иде стрњиштем.

Чак иако мора да трчи кроз кукурузна поља.

Ех! Свако ко је трчао кукурузним пољем, у лето, зна колики бол кукурузно лагано лисије оставља за собом, као кад се посечемо срч. Трчање кроз кукуруз је као трчање кроз успомене.

Ех! Чак иако морамо да трчимо кроз кукурузна поља, морамо наћи латице цвећа да поплочамо пут до куће.

Данас ми се десило једно чудо, а то је да сам осетила осећање опроштаја свим људима.

Опростила сам и Бори Чорби. 

И мушкарцима с којим сам се клала

И женама које су ми крале власи с главе.

Опростила сам свим људима, кадијама који нас куде и кадијама који нам суде, јер то нису они - то су њихове незацељене ране.

Они ратују сами. Они ратују с онима који су их озледили, они ратују са собом јер су постали продужена рука оног који их је озледио па су у инутрашњем сукобу наставили да киње себе мислећи да тако треба.

Отац који је оставио ћерку, а она данас мрзи све и свакога ко ју не прихвата: мрзи државу, и културу која не прихвата њено тело. Ако се загледа у себе видеће да у њој постоји клица неприхватања. Она је у њој, и сада она за њу мора да се побрине.

Та клица постоји у свакоме - а у ономе ко ју залива - боље се та клица развија.

Морамо да разумемо да не морамо да имамо доброг оца и добру матер да би себи били добар отац и добра матер.

Мајка природа не би послала на земљу биће које је непотпуно - тако непотпуно да не може да се носи с изазовима живота.

Наш је задатак да се заљубимо у мајку природу и да је опскрбино плодовима чије је семе посадила у нас кад нас је земљи предала.

Све је на дохват руке.

Све што обитава на земљи заједно с нама постоји да се њиме послужимо, и оно се нама служи.

Све постоји да се њиме послужимо као што постоје праве речи у правом тренутку, које изговоримо баш кад их тај Прави тренутак изискује иако их никада пре нисмо изговорили.

НА ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ!

Морамо да се подсетимо кад дођемо кући колико смо ратовали сами са собом и колико ратујемо сами са собом, пре него што се у нас створи осећање у Мира. 

То разумевање према себи може да нам помогне да разумемо ратовање свих људи -

сви људи ратују онамо где нису једно-они ратују јер нису једно у себи, већ пуни гнева и конфликта. Они ратују с оним делом себе кога хоће да освоје, који им се не свиђа нешто нарочито: на пример са сопственом љутњом или са сопственим навикама, итд.

Сви се боримо да будемо - ИСКОНСКИ. Отуд тај гнев. Гнев нас раздире јер нисмо своји.

Наша тежња да будемо као наш Господ, је борба занавек. И та тежња је Наш Мач да будемо добри људи. Кроз ту тежњу морамо да разумемо само једно да бисмо били океј - ми ћемо да будемо као наш Господ само ако будемо своји, јер наш Господ је био свој.

Личност пуна гнева, дакле пуна подела - је слепа пред јединством, обиљем у којем је једно са мном. Али то не чини да он није једно са мном. И зато морамо да праштамо.

 

А 

ЈА ЋУ ДА ПЕВАМ

ciklus život-smrt-život

 

(od čega staje život? šta klarisa pinkola estes podrazumeva pod ciklusom “život-smrt-život”?)

otrovi sprečavaju raspadanje.

a raspadanje je osnova nastavka života. 

raspadanje - prelaženje iz oblika u oblik.

poslednjih meseci, od kako sam trudna, posmatram život kroz mnogo obazriviju posvećenost nego pre.

pravila sam kiselo testo od kvasnih voda, od ustajalog pekmeza od jabuka, od šećera, ljuspa od jabuka, brašna i vode, od kvasca na bazi ukiseljenih žitarica. pravila sam onda jabukovo sirće, na čijoj su mi se površini razvili beli crvići. sirće uopšte nije dobilo miris sirća, već miris procesa koji mogu da podsećaju na infekciju rane. to sam bacila.

skoro sam negde napisala, ne mogu nažalost da nađem u kom smislu sam to napisala, da - moramo da znamo mnogo da bi doneli pravu odluku. da bi popili pravi lek. pojeli pravu hranu. bili nečiji učitelj. savetnik. da treba da imamo ne samo svest i instinkt, već i znanje koje je oslobođeno od konflikata. 

takvo znanje ponekad nađemo u istraživanjima i studijama, ali češće tamo nalazimo dvojaka značenja.

jedna studija koja proučava dejstvo čaja od lista maline u kanadi može da kaže da list maline ojačava zid materice i sprečava krvarenje na porođaju, dok studija sa istom temom urađena u indiji može da pokaže neko sasvim drugo znanje, npr. da čaj od lista maline nema nikakve koristi za porodilju. svejedno - toliko velika studija koliku je potrebno sprovesti da bismo uvideli moć samo te jedne biljke, nemoguće je uraditi.

morali bi da u toj studiji imamo toliko varijabli, što bi direktno dovelo u pitanje kvalitet studije. 

kineska medicina i ajurveda bi rekle da moramo da gledamo na učesnika u studiji, i da bi hiljadu učesnika značilo hiljadu dejstava te biljke.

dakle…kakvo je to znanje koje je oslobođeno od konflikata?, važno je postaviti takvo pitanje, ako verujemo u istinu koja odgovara stvarnosti. dakle istinu koja potvrđuje stvarnost onakvom kakvom ona - je.

otrovi sprečavaju raspadanje. 

to sam uvidela posmatrajući razvoj života u mojim pripravcima, u kiselom testu i jabukovom sirćetu i kompostu. razumela sam da - gde god stavimo živu materiju desiće se razvoj života. nešto će promeniti oblik. otrovi će stvoriti blokade, život će stagnirati. 

RAZUMEVANJE NAŠE PRIRODE

mi se divimo simbolima i slikama i predstavama, ali sve čemu služe ti simboli, slike i predstave je bolje razumevanje naše čovečije prirode.

nije čovek postavljen na vrh sviju živih bića da bi mogao da uništava svoje prirodno okruženje, ili da bi vladao prirodom, već da bi stvorio raj. 

(raj je već tu, izobilje je svuda oko nas, ali dok ga ne uvudimo on deluje da izostaje, da je nešto što besomučnim radom moramo da postignemo i ZASLUŽIMO. - kada uvidimo to izobilje oko nas - stvaramo raj koji već postoji - domišljato je postojanje, zar ne?) 

nije moć razumevanja čoveku data da bi iskoristio darove prirode i zloupotrebljavao ih, već da bi kroz posvećivanje životu razumeo da je sve što se dešava u univerzumu - ono što se dešava u njemu.

“tvoja duša je čitav univerzum”

ili “ti nisi kap u okeanu, već okean u kapi”

u nama se dešava sve ono što učimo i vidimo.

i tek kad više nismo slepci, mi doživljavamo raj koji JE TU.

eh život nam je dat ovde i sada, i nema ni prethodnog ni života posle ovog.

ovaj nam je život sada i jedino u ovome životu možemo iskusiti raj.

ne podajte se onima koji obećavaju raj, i to je jedno od hristovih učenja. 

hristova učenja spoznajemo tek kroz lični život, ličnu molitvu, a ne kroz kojekakve institucije koje su čoveka pretvorila u roba koji mora da zasluži svoju slobodu.

čovek je napravljen zloban kroz borbu na koju su ga starešine osudile.

odbacite sve religije i sve što vam vređa dušu, izujte se, osetite zemlju i rosu kako vam hladi stopala, udahnite duboko, sve do peta i kroz njih, dok vas dah ne uzemlji,

i pustite korenje u majku zemlju da se kroz nju zaista rodite.

sve što me boli stvorila sam sama: bajka pesme

jedno sirota devojčica nije imala cipele, ali je bila snalažljiva pa je čuvala komade stare tkanine. vremenom je sašila sebi jedan prost par crvenih cipela. o “crvenim cipelama” piše hans kristijan andersen u svojoj istoimenoj bajci. 

te crvene cipele, bile su sašivene od rita, obične, proste, ali siročetu su značile: nastale su od njenog rada. jednog dana dok je išla kroz šumu, zaustavi se pored nje pozlaćena kočija. iz kočije se javi starica sa željom da udomi siroče i da je odgaja kao ćerku. došavši u zamak - očešljaše sluge siroče. obukoše je u beli i čist veš, u crne, fine, cipele. a oduzoše joj njene - crvene cipele. siroče ostade tužno s mučnom čežnjom za svojim crvenim cipelama, svojim skromnim crvenim cipelama, napravljenim od sopstvenog truda. na dan pokolja vitlejemske dece ugleda devojčica par crvenih cipela kod obućara, i poželi ih za sebe. iako je bilo neprimerno nositi crvene cipele u crkvu, devojčica ih je ipak nosila. svi u crkvi su je zbog toga gledali prekim pogledom. 

…a devojčica ih je svejedno nosila, ne obazirući se. zbog tih prekih pogleda, starica joj ih oduzima, i odlaže na visoku policu gde siroče može samo da ih gleda. vreme prolazi i prolazi, a devojčica biva sve tužnija jer joj je oduzeto pravo na njih. jednom devojčica uspeva da ih se ipak dokopa. kada ih tog puta obuje - cipele je odnose u zanosan ples. toliko zanosan da ona, od tog opoja, u potpunosti se predaje čarima crvenih cipela i njihovom daru za ples. ona je plesala dan i noć i plesala, plesala. čak i kada bi poželala da ih skine, cipele nisu htele. naposletku biva devojčica tako izmorena od sveg plesa i zahteva tih cipela da, kada sretne šumskog drvoseču, moli ga da joj odseče stopala, jer ne može više da izdrži. devojčica ostaje obogaljena, i uprkos tome, nikada više nije poželela crvene cipele. 

u školama smo čitali i prepričavali bajke, a  na kraju časa iz njih izvlačili poruke.

koja je poruka ove bajke? poruka je gubitak i početak propadanja zbog zarobljeništva i da nasilno pitom život može da nas odvede do toga da našu glad nahranimo - sobom, tako što ćemo pojesti sami sebe.

(maj 2021. godine)

naša nemirna tela: nemir, nezadovoljstvo, dosada

dva meseca radim na tome da mi kultura za divlji kvasac naraste duplo od početne količine.

počela sam tako što sam napravila kvasnu vodu od različitih voćaka - testirala sam mnoge, a “primile” su se kajsije, mekane, slatke. 

stajale su mi sedam dana u vodi a svaki dan sam ih mućkala u isto vreme.

onda sam kvasnu vodu počela da hranim i napravila sam sigurno oko dva litra kiselog tečnog testa koje sam isprobavala na mnogo načina. 

svaki božiji dan sam boravila pa sigurno nekoliko sati s kiselim testom i bavila se - testom.

i jutros mi je dan tako počeo. čim sam ustala odma sam ušla u kuhinju da vidim kako se ponaša i po PRVI PUT sam bila zadovoljna. 

napravila sam rolnice od cimeta što je bio moj prvi cilj kad sam krenula da proučavam divlji kvasac - da se naučim da mesim zdrave kolače od testa, na starinski način.

nikada nisam imala problema sa stomakom dok sam jela testo kod svojih baba u srbiji.

zašto? one su se razumele u testo.

kako da ga ne razumeju? mesile su češće nego što su piškile.

jedna od mojih baba - baba milanka, mesila je hleb svaki drugi dan, po nekoliko vekni.

sećam se još uvek kako sedi pored šporeta rano ujutru, naložila ga je do besvesti i čeka hleb da joj naraste.

u sedam sati ujutru kod baba milanke miriše tek ispečeni hleb, a miris se širi sve do seoske škole koja je bila na oko 3 minuta hodanja od baba milanke.

mesila je gotovo sve vreme dok je bila živa. 

sećam se kad mi je zadnji put mesila zeljanicu, nekoliko meseci pre nego da umre, cela skljokana, zbaruškana, umorna, teških nogu, još uvek je umela s testom kao da je u potpunosti zdrava.

”ma mogu da mesim dete ama noge me ne držiV”.

ukočena, krutih pokreta, a prsti su joj još uvek umeli da savršeno koordiniraju dok razvlači koru.

eh.

a moja druga baba, baba borka je mesila tolike količine hleba da su morali da imaju dva zamrzivača.

baba borka i nije baš volela da mesi, ali zato je makar jednom nedeljno mesila po čitav dan. kad dođem kod nje, otvaram frižider i tražim nešto da jedem, a ona će samo: 

“nema mnogo izbor u frižider, idi pogledaj u zamrzivač i podrum”

i ja taman da pođem ka zamrzivaču, a ona sva žuri da me pretekne, otvara zamrzivač, i počinje:

“ovo ti je mešani lebac od belo mumurozno

brašno, starinska sorta”

“a ovo ti je od naše belo brašno od našu pšenicu”

“a ovo ti je od heljdu i ne znam više od što”

eh.

moje babe su bile žene zmajevi.

kada se setim mojih baba mogu da plačem od lepote i tuge i divljenja danima.

negde sam u nekoj knjizi o ženskoj deci pročitala kako vladaju lažne ideje o poreklu dobrih i sposobnih devojaka, da one dolaze iz dobrih porodica gde je otac bio strog i postavio dobra pravila. 

ali je iskustvo autorku knjige naučilo da dobre i sposobne devojke dolaze iz porodica gde su žene bile stamene i uzorne figure.

eh.

…svačeg sam se dosetila poslednjih meseci.

ali sam razumela da su moje babe umele da mese hleb i druga testa jer su sigurno mesile preko dvesta puta godišnje, a neki put i trista.

i tako mi je sinulo: 

zaista ne možemo ni u čemu da budemo dovoljno dobri ako se tome ne posvetimo i ne vežbamo.

moramo da koristimo svoja tela, čula i da ih uposlimo dok ne potrošimo tu snagu koja nam daje nemir, nezadovoljstvo, dosadu.

dok ne potrošimo tu snagu s kojom ne znamo šta ćemo u ovom novom dobu gde “imamo sve”, i zato verujemo da nemamo šta da radimo.

mislim da se niko nije naučio da plete, gledajući nekog kako plete na jutjubu.

moramo da radimo, da uposlimo sve ćelije naših nemirnih tela.