čovek koji vesla nema vremena da drma čamac

današnja poezija je onakva kakva je i današnja žena koja napušta sebe i svoju pravu divlju prirodu, stvaralačku i vatrenu. 

sterilna. 

zato se i današnja žena ne oseća dobro, a kad se žena ne oseća dobro, onda se i muškarac ne oseća dobro - jer smo svi mi jedno. 

a pošto se sve polako steriliše - a sterilnost znači u osnovi da nema života - sve je sterilisanije u potražnji. tako se prodaju tvorevine koje umesto da budu plod unutrašnje ženske stvarateljke, one deluju kao zanat. današnja poezija je - zanat i oni koji izdaju takvu poeziju daju potvrdu tome da je poezija - zanat. 

dušu možemo osakatiti, kaže klarisa pinkola estes. 

ako neko ne da dva dinara da izađe iz tog vrzinog kola iako je dao jedan da uđe - ne može se spasiti. 

biće dakle sve beživotniji - dakle - sve bolesniji, a bolest je udaljenost od svoje prave prirode. 

otud je današnji čovek tako razboljen. 

bog je živ, ali dok god se gaji sterilisanost - verovaćemo da je bog mrtav. 

klarisa pinkola govori o sledećim tegobama kao pojavama kod žena koje ukazuju na to da smo izgubile vezu s ličnom dubokom instinktivnom psihom - divljom prirodom: zamor, krhkost, depresija, zbunjenost, ućutkanost, gušenje, neuzbuđenost, osećaj straha, sprečenosti ili slabosti, nedostatak živosti i duševnosti, nedostatak značenja, hroničan bes, nepokretnost, skučenost, besomučnost...strah od delovanja, neprestano brojanje do tri i nezapočinjanje, hronična sumnja, nesposobnost da se nešto uradi do kraja, iscrpljujući izbori partnera; predmenstrualnu razdražljivost u nekom delu knjige opisuje kao potrebu za odmorom koji sebi ne dozvoljavamo da priuštimo, jer mi moramo stalno raditi, stalno snositi odgovornost, neku odgovornost za koji nemamo pojma odakle nam.

“čovek koji vesla nema vremena da drma čamac” - žan pol sartr

“zdrava žena je poput vuka: stamena, prepuna, snažne životne sile, daruje život, svesna teritorije, dovitljiva, odana, skitnica. ipak, odvajanje od divlje prirode dovodi do toga da ženska ličnost postane slaba, tanušna, senovita, avetinjska. nije nam suđeno da budemo sitne, s krhkom kosom i nesposobne za skok, za poteru, za rađanje, za stvaranje života. kad su životi žena u zastoju ili ispunjeni dosadom, to je uvek vreme da se pojavi divlja žena; vreme za stvaranje funkcije psihe koja će poplaviti deltu”.

tamo odakle potičem

(26. februar 2019, iz dnevnika)

jedna moja koleginica danas slavi dvadeset godina u švedskoj, a ja deset u septembru.

da sam znala da će se ovako odužiti moj boravak ovde ne bih dolazila

no zahvalna sam što sam ipak - ovde.

naučila sam masu stvari. 

između ostalog da je sve nemerljivo u odnosu na nedostajanje.

da je sve nemerljivo u odnosu na moje uvide o lepoti zemlje iz koje dolazim,

jer da nisam imala prilike da je upoznam iz daleka

bila bi mi strana.

samo ta ”iz daljine” perspektiva na moju zemlju me je zbližila s njom.

ne s onim na šta se svakodnevno kuka, s onim što u našoj zemlji nikada generalno i nije valjalo (=politički sistem), nego s onim što vidiš tek kad smiriš svoj pohlepni ego. 

ja razumem svakoga koji kuka na to jer sve to živcira, ali dok čovek ne smiri svoj razdragani um ON NE VIDI NIŠTA. 

i otud slepilo za (i srpske) lepote.

osetiš povetarac i meki topli vazduh kako počiva na tebi

osetiš rosu svuda po stopalima i viline konjice kako bude jutro

osetiš sveže skuvanu kafu iz obližnje pržionice

ne osećaš nikakvu nesgurnost jer stojiš obema nogama na svome, što mogu samo da ti otmu, a ne da ti uzmu

čuješ školsko zvono i kola koja dovoze štrudlu s makom za užinu

nekog nastavnika koji pokušava da te zaplaši kako samo bog zna za pet

čuješ novčiće koje prebrojavaš da vidiš da li imaš za koka kolu dok pešačiš kući

a kući ti je baba umesila hleb, koji te čeka topao da na njega staviš ajvar i sir

ložiš šporet, a drvce pusketa

izađeš van, a koke se raskokodakale, biće jaja

baciš pogled na voćnjak a ono nije voćnjak no izobilje, odmaraš oči,

gude se baškare u toru,

ako pogledaš u baštu opet odmaraš oči,

štala puna krava, ne fali ništa petoprocentnom mleku, jer ono svašta pravi

sve lekove imaš u dvorištu: nanu, hajdučku travu, matičnjak, kamilicu, neven itakodalje

na ruku ti sleti bubamara a ti joj pevaš: bubamaro let let u široki beli svet 

pogledaš još jednom i gde god ti pogled stane sve je izobilje

putem prođe neki komšija javi se ispita te iks stvari, znaš da nisi sam, a on bi i da ti dokaže

a jezik - jezik kao da su svi jezici sveta sadržani u njemu, a on tvoj!

dođe ti neka maca u posetu, nemaš pojma čija, zamjauče, pomaziš je i ide dalje

razmena sve vreme. u dubokom si dosluhu sa svojim bićem. jedan si deo toga što je ŽIVOT jer je sve u tebi živo pa i ti ŽIV. 

sva čula.

a srce i ne osećaš da kuca jer je sve - harmonija. - tako je mirno.

mogla bih da o ovim lepotama pišem zauvek. 

odavno sam prestala da ulepšavam svoju prošlost.

ne moramo ulepšavati ono što je lepo, možemo mu samo dopustitu da - Bude.

osećanja su inteligencija

šta želimo da postignemo odgojem koji uključuje pritisak na decu? šta želimo da postignemo pritiskajući ih da uče, da budu najbolji, i uz to ih zastrašivati da će inače da propadnu…?

jedan učitelj muzike mi je jednom rekao:

“kada sam radio kao učitelj muzike mogao sam da vidim koje je dete kako odrastalo. bio je jedan dečak koji je imao sposobnosti da ponovi i nauči sve prema uputstvima, bio je neumoran, imao je autizam i umeo je da uradi zadatak do savršenstva. isto tako je umeo i da se ukoči…i da tako ukočen provede čitav dan u klupi.
bilo je i devojčica savršenog uma. najbolje iz matematike, prirodnih nauka. i učimo 3/4 takt. te devojčice sjajno broje, ali ne osećaju muziku.

a muzika se o tome radi.”




i ja sam sebi jednom to objasnila kroz moje pacijente:




ima pacijenata koji se dobro razumeju u lekove i medicinu, svoje dijagnoze. i sjajno razumeju doze i koji se lek za šta koristi. ali ne znaju šta im je zaista potrebno, šta im stomak kaže.

(osećanja su najzapostavljenija univerzalna inteligencija; moramo da prestanemo da ponavljamo “od ljubavi se ne živi”, jer od i zbog ljubavi živimo, jer je život ljubav)

kada stvarati umetnost? ukradeni trenuci

žena mora biti pažljiva. ona prosto mora da udari šakom o sto i odbije da uradi polovinu stvari za koje veruje da treba da uradi. 

umetnost ne treba stvarati samo u ukradenim trenucima. 

do rasipanja planova i projekata kao na vetru, dolazi kada žena pokuša da organizuje kreativnu ideju, ali ideja odleprša.

žena ne prati bilo kakav konkretan način zato što, ponovo, nema vremena da sve to organizuje ili zapiše. 

postoji priča o harpijskom vetru koji simboliše ono što stoji na putu ostvarenja kreativnog procesa. 

harpijski vetar dune i raznese sve. ljudi se razboljevaju jer ne mogu da ispričaju svoju priču, govorio je jung.

kroz stvaranje - stvarali bi smo svoju priču. 

bilo kroz pletenje pletiva, farbanje ograde, gajenje cveća, kuvanje dobre hrane ...

harpijski vetar  ovde je kultura koja slama srce ženi kada joj ne daje podršku za njen rad i kreativnost.

“ako kultura u kojoj žena živi napada kreativne funkcije svojih članova, ako rastavlja ili razbija svaki arhetip ili izopačuje njegovo ustrojstvo ili značenje, to će se u slomljenom stanju ugraditi u psihu članova na isti način kao slomljena sila umesto one koja je zdrava i ispunjena vitalnošću i mogućnostima...kada se u ženinoj psihi aktiviraju ti povređeni elementi o tome kako da dopuste kreativni život i da ga neguju, teško je imati uvid u to šta nije u redu. biti u kompleksu je kao biti unutar crne vreće. mračno je, ne vidite šta vas drži, samo znate da vas je nešto uhvatilo”

gde god je kultura ranjena, ranjen je i pojedinac. 

zato, isceljenje samo jednog pojedinca može da znači početak isceljenja čitavog sveta.

čime se braniš? "my guitar is a gun"

iz nekog razloga vlada linčevanje onoga što su mudraci, stari dva miliona godina, nazvali ženskom energijom.

zato kada se žena budi, budi se čitav svet: i miriše na toplinu i raskoš.

neke stare civilizacije kažu da su muško i žensko jedno. kada udahnemo, udišemo čitavu kosmičku energiju koja je univerzalna u svakom živom biću.

verovatno i zato, kad izađemo iz majčine utrobe, započinjemo naš život tako što - udahnemo.

otud i toliko razgovora o tehnikama za disanje, meditaciju.

a u stvari se radi o svesti o životu: svaki put kad udahnem, svaki put kad izdahnem - kroz mene prolazi život. i taj život je neodvojivost muškog i ženskog. jing i jang.

indijske vede govore o prakruti i puruši: prakruti je kosmos, a puruši je ono što onogućava kosmosu da se rodi. gotovo da se zaista može verovati u to da je bog stvorio ženu da bi ga žena rodila.

kad udišemo i izdišemo čuje se zvuk: ham-sa. (probaj i oslušni zvuk svojeg daha). “ham” je ženska, a “sa” je muška energija.

takvi udisaji i izdisaji se ogledaju u pulsu, pa je i otkucaj srca - kosmička aktivnost. dakle - u samo jednom biću - otkucava čitav univerzum.

“tvoja je duša čitav univerzum” - herman hese

čak i kad nismo svesni - a dišemo, taj kosmički proces se odvija u SVAKOM živom biću.

ja i list drveta smo isto.

kad taj kosmički proces stane - nema života.

zbog tog kosmičkog procesa - je disanje - meditacija - osnovni fenomen za spoznanje u istočnjačkim običajima.

ali nekome zaista smeta ženska energija: kao da hoće da odviji ono što je - jedno. vekovima se linčuje ženska energija, a ne manje i kroz feminizam .

linčuje se žena koja peva kao da ima centar za pevanje i poeziju u mozgu. linčuju se narodne pesmice, bajalice. i mnogi pobornici feminizma nisu svesni da ženom se ne postaje tako što razvijemo muškost u nama. ženom se postaje kad smo ono što jesmo. a ne kad se takmičimo s muškosti u nama. to je izgubljena igra jer život je jedna energija, jedinstvo muškog i ženskog.

mnoge žene da bi postigle neki izmišljeni muški uspeh, ne samo da se oblače kao muškarci, već i uzimaju kontraceptivna sredstva koja čine da se ni proces ovulacije ni proces menstrualnog krvarenja ne odvijaju prema onome što se na engleskom zove - period.

zove se period jer jma svoje faze.

neki medicinari, a sve više ih ima, podržavaju i preporučuju taj proces bezovulatornog stanja. kontraceptivna sredstva najčešće čine da žena ispada iz svog ciklusa, iz svojih ciklusa.

ženska mesečnica je proces od četiri faze i svaka faza ima svoje svojstvo. u svoje četiri faze žena živi svoja godišnja doba. kada žena može da živi prema svojim godišnjim dobima, ona živi lepo, dobro se oseća i može da se bavi onim što je čini srećnom i ostvarenom.

često nismo svesni da imamo sve. i da nam nije potrebna diploma na tehnološkom univerzitetu da bi bile priznate.

štaviše, verujem da bivamo priznate tek kad same sebi odamo priznanje, kada razumemo da smo kompletne.

a ne kada diplomiramo na tehnološkom univerzitetu.

jer čemu i ta diploma ako dok tipkaš na nekom računaru sanjaš o predivnim notama neretve dok žubori?