Hodočašće u Novi Sad

Na slici imam dvadesetak godina. Pošla sam na put u svoj život. Nevina kao Frodo koji pristaje na zadatak da odnese prsten pohlepe u središte pakla, i uništi ga. Malopre sam odgledala “Gospodara prstenova” po možda deseti put. Tek sam kao stara počela da gledam taj film, kada mi je bilo oko 28, a sada mi je 33. Iz filma uvek izvučem neku novu poruku. Ovoga puta sam videla Froda kako se izmrcvaren, ispovređivan vraća svojoj kući, veseo. Međutim, njegove rane uprkos vremenu ne zarastaju. Tako on plovi na svoj večni put, put u svetlost. Možda je to put u smrt, put s koga će se vratiti ponovorođen - preobražen.
Studentski protesti me nisu duboko s početka dodirnuli, već sam se bila nagledala protesta, a možda su protesti u vreme korone bili poslednji u koje sam zaista poverovala… ali kad sam videla sa se studenti pripremaju za šetnju do Novog Sada, u meni je nešto počelo da se otpušta. Ta šetnja kao hodočašće - kao beg Holdena Kofilda u Njujork, gde stoji svakodnevno pored jezera i pita se šta li rade patke s jezera zimi, gde li idu. Ta Holdenova nevinost kad odlazi, i odbija da bude deo koledža. To nešto što Holden teži da sačuva time što se otiskuje, možda bolno, kao kad se posteljica otcepljije od materice. Kao kad pupčanik otpada s bebinog pupka. Rana.
Tako me je šetnja studenata i njihovo noćenje pod otvorenim nebom povezalo s nečim ljudskim primarnim. Nečim arhetipskim. Nečim što će ostati u dnk urezano. Onako kako moje telo pamti planinarenja na koje sam bila.
Znojavo telo, presvlačenje u prljav veš koji sam maločas oprala u znoju, odmaranje dok sedim na žuljavi kamen i grickam keks ustajao, koji samo u mojim mislima hrska. Palim cigaretu i pijem brzu kafu, ukusniju od bilo koje sveže pržene, koju ponekad kao privilegovana, ali odmorna, gotovo nezasluženo, pijem.
Taj put u Novi Sad, i gradnja mosta s drugima, ali prvenstveno između sebe i sebe, žrtvujući jedno vreme svoga života, koje je bilo moguće provesti mnogo laganije - to stvara lovca u žitu. To nam daje dozvolu da se iz društva sklonimo, da volimo i da živimo, umesto da se potčinjujemo odvratnim sistemima. To nam daje dozvolu da budemo heroji svojih bajki.

sve što me boli stvorila sam sama: bajka pesme

jedno sirota devojčica nije imala cipele, ali je bila snalažljiva pa je čuvala komade stare tkanine. vremenom je sašila sebi jedan prost par crvenih cipela. o “crvenim cipelama” piše hans kristijan andersen u svojoj istoimenoj bajci. 

te crvene cipele, bile su sašivene od rita, obične, proste, ali siročetu su značile: nastale su od njenog rada. jednog dana dok je išla kroz šumu, zaustavi se pored nje pozlaćena kočija. iz kočije se javi starica sa željom da udomi siroče i da je odgaja kao ćerku. došavši u zamak - očešljaše sluge siroče. obukoše je u beli i čist veš, u crne, fine, cipele. a oduzoše joj njene - crvene cipele. siroče ostade tužno s mučnom čežnjom za svojim crvenim cipelama, svojim skromnim crvenim cipelama, napravljenim od sopstvenog truda. na dan pokolja vitlejemske dece ugleda devojčica par crvenih cipela kod obućara, i poželi ih za sebe. iako je bilo neprimerno nositi crvene cipele u crkvu, devojčica ih je ipak nosila. svi u crkvi su je zbog toga gledali prekim pogledom. 

…a devojčica ih je svejedno nosila, ne obazirući se. zbog tih prekih pogleda, starica joj ih oduzima, i odlaže na visoku policu gde siroče može samo da ih gleda. vreme prolazi i prolazi, a devojčica biva sve tužnija jer joj je oduzeto pravo na njih. jednom devojčica uspeva da ih se ipak dokopa. kada ih tog puta obuje - cipele je odnose u zanosan ples. toliko zanosan da ona, od tog opoja, u potpunosti se predaje čarima crvenih cipela i njihovom daru za ples. ona je plesala dan i noć i plesala, plesala. čak i kada bi poželala da ih skine, cipele nisu htele. naposletku biva devojčica tako izmorena od sveg plesa i zahteva tih cipela da, kada sretne šumskog drvoseču, moli ga da joj odseče stopala, jer ne može više da izdrži. devojčica ostaje obogaljena, i uprkos tome, nikada više nije poželela crvene cipele. 

u školama smo čitali i prepričavali bajke, a  na kraju časa iz njih izvlačili poruke.

koja je poruka ove bajke? poruka je gubitak i početak propadanja zbog zarobljeništva i da nasilno pitom život može da nas odvede do toga da našu glad nahranimo - sobom, tako što ćemo pojesti sami sebe.

(maj 2021. godine)