naš najvažniji zadatak na zemlji

naš je svet duboko zatrovan i na zemlji neće biti mira ni u narednom vremenu ako se čovek ne uhvati u koštac s pravim ratovima, a to su ratovi koje vodi sa svojim svetom osećanja.

svi ratovi su samo simptomi ugnjetenosti u kojoj živimo sa svojim komšilukom, ugnjetenosti u kojoj živimo i u sebi.

simptomi nereda koji gajimo u svojem dvorištu.

simptomi lenjosti; sećam se jednog rođaka koji je godinama u svom dvorištu pravio nered, doterivao gume i gvožđe, šutirao ćunke i kante pune pomija za svinje.

neokupan i prljav. kudi na majku, na oca, na tasta, na ženu. kudi i na sestru. ima troje divne dece, ali toliko je ogorčen na život, da je i u njih stigao da poseje seme zla. nijedno od te dece nije srećno, svako od njih muči svoju muku i ne može da stigne da iznikne iz traume odrastanja s osobom koja je pukim slučajem postala otac.

oni su odgajili svoju decu, podjednako istraumiranu, kao i oni sami.

moje viđenje stvari je jednostavno: ili će biti potrebno da se rodi jedno konačno dete koje će prepoznati problem, traumu koju je doživelo i da iznikne iz nje, i tako traumu ne prenosi na buduća pokoljenja 

ili da se rađanje dece satre - da trauma umre s jednom generacijom.

mi smo napravili ovaj svet.

a zaista ga menja samo čovek koji se odluči da vodi onaj rat za koji je rođen da ga vodi.

to je rat sa samim sobom: to je onaj rat kad ništa u njemu ne želi da živi, kada ceo svet u njemu spava, a on ipak posluša budilnik, ustane - namesti krevet, opere zube, popije topli napitak, doručkuje i svestan i zahvalan ode na posao.

rat sa samim sobom: kada čitavim svojim bićem osećaš da želiš da opališ šamar svojem partneru jer samo namćoriše, ti udahneš duboko, i kreneš drugim putem.

rat sa samim sobom: kada ceo tvoj unutrašnji svet vrišti da se pojebeš, jer je seks tvoj izduvni ventil, i navikao si da sve rešavaš potucavanjem iza ugla, ti udahneš duboko i postaviš sebi iskrena pitanja - šta želim u ovom trenutku a pokušavam da zataškam seksom? koja je moja iskonska potreba u ovom trenutku? šta u stvari osećam?

rat sa samim sobom: imaš dete koje vrišti dan i noć, ne znaš šta ćeš s njim, osećaš se kao najgori roditelj, goreg od tebe nema, a ovo jadno dete ti je bukvalno u dubini duše - krivo za sve.

ti ipak biraš da ga zagrliš.

rat sa samim sobom.

kroz taj rat sa samima sobom stvaramo negovateljske i brižne obrasce ponašanja koji s vremenom stvaraju samo-saosećanje.

kada smo jednom razvili samosaosećanje više ne posustajemo - više ne činimo nasilje nad sopstvenim bićem.

i to je naš pravi zadatak na zemlji.

kada jednom razvijemo samosaosećanje,

razvili smo i saosećanje prema svojem bratu.

i više ne želimo da ga kažnjavamo zbog rana koje su nama nanešene kroz zlokobno odrastanje i razvoj.

više ne razmišljamo - da mu tako i treba.

svako od nas bi moralo da se bavi sobom. to je jedini način da se ne usere u život sveta.

💜

put ka domu je uvek kraći

 

prošle godine sam u praskozorije prvog jula otišla da berem kantarion s ciljem da smirim živce pred polaganje za vozačku dozvolu drugog jula.

drugog jula prošle godine sam izašla četvrti put na polaganje vožnje, učila sam da vozim gotovo dve i po godine. pala vožnju tri puta. teoriju sam položila iz prve, ali pošto joj rok ističe nakon tri ili šest meseci, izlazila sam i na polaganje teorije nekoliko puta.

kada je moja aplikacija za slušanje muzike, knjiga, radijja napravila rekapitulaciju najslušanijih stvari na listi za 2020. i 2021. godinu, knjiga teorije za polaganje mi je bila najslušanija sa najviše ponavljanja. 

stojalo je na spotifaju sledeće: att lyssna på körkortsboken är så mycket - du!

-slušanje knjige za vozački ispit je tako - TI!

.

.

.

i … POLOŽILA SAM.

danas je tačno godinu dana od kako imam vozačku. 

od kako vozim svaki božiji dan i svaki božiji dan se vožnji radujem kao sladoledu!

inspektorka mi je rekla da neću imati problema kada treba da dam gas, jer sam kada me je izvela na autoput nagazila gas-pedalu i otišla u 130 na sat. zaboravila sam da pazim na kilometražu u strahu da ću zabrljati kad bude trebalo da se na autoput uključim. onda sam se smestila sva zbunjena u levu traku, traku za preticanje, i tek sam se posle pet minuta dosetila da treba da budem u desnoj. pa sam se prestrojila.

inspektorka je izgleda primetila moje nervno rastrojstvo, bila je odličan pedagog, razgivarala je sa mnom kao majka. i blago se nasmejala mojoj ušeprtljalosti.

sav taj gas proistekao je iz kritika s očeve i sa strane učitelja vožnje: “je l znaš ti da možeš da daš gas?”

dok sam se učila da vozim - milovala sam gas. 

pazila sam da ne opteretim auto pritiskom. milovala sam ga i gledala kazaljku za kilometražu kako se lagano penje.

iz straha da ne ostavim utisak kako sam kilava - dala sam gas.

tek sada kada je prošlo godinu dana zaista imam muda da dam gas.

do skoro sam u širokom luku izbegavala autoput iz straha da ne budem smetnja na njemu.

pa kako sam se odvažila da vozim autoputem?

lepo. naterala me živa sila. rekli bi muka.

počela sam da radim u jednom drugom gradu, i gubila sam se. trošila benzin. gubila se. trošila benzin.

dok mi jednom nije dodijalo to gubljenje!

dok mi jednom nije dodijalo traženje izlaza iz tog lavirinta!

videla sam tablu za autoput s natpisom za stokholm. znala sam da se neću izgubiti ako krenem za stockholm. 

stockholm mi je dom poslednjih 12 godina.

put za dom je uvek kraći!

(majke) koje ostavljaju svoju decu

malopre sam pročitala neke zastrašujuće objave o majkama koje ostavljaju decu zaostalu u razvoju. i u tim objavama sam primetila puno čuđenja i osuda.

tako puno čuđenja i osuda sam viđala i viđam među sestrama i doktorima;

puno osuda, puno nerazumevanja, puno okamenjenih srca. morala bi pasti velika kiša, da ostavi trag na tim okamenjenim srcima. moralo bi da padne olovo s neba umesto kiše - da im pokaže kolko su teški!

ponajviše mi teško pada što se u takvim okruženjima osećam nedobrodošlo; kao kornjača koja se uvlači duboko u svoj oklop. i ne bi da iz njega izađe ni po koju cenu. makar istrunula ispod toga oklopa. 

setim se onda filma “kapetan fantastični” i nikako ne mogu da zamerim porodici što je otišla duboko u šumu da odgaja svoje šestoro dece. svoje šestoro dece, svi rođeni u šumi i odrasli u šumi. bolje znaju da se penju po lijanama nego li da piške. znaju američki ustav u pola noći da ih probudiš. i kad čuju reč nike pomisle na starogrčku boginju, a ne na patike.

ne mogu da zamerim teškim odlukama - iako neki delovi mene osećaju ljutnju, neki glas koji kaže “moglo je to i drukčije”.

ali onda pomislim da, da je moglo drukčije, bilo bi drukčije. isto tako - verujem da današnji čovek koji prosipa osude i iščuđuje se - može mnogo bolje. 

današnji čovek je živi paradoks - na sve strane proklinje žene. 

onda kada kažu da su silovane, buni se što nemaju dovoljno podrške da se njihov glas čuje - kada rode dete, a siromašne su - nisu zdrave, a kada napuste dete kojem osećaju da ne mogu ništa da pruže - tada su zle, odvratne, bezvredne. 

čovek je veliki cinik: podržava ženu na smenu. 

ako je ovakva okej je, ako nije ovakva nije okej.

žena koja se vrednuje samo po svojim, u skladu s normom - pravim odabirima, nema snage da obere vinograd jer se nalazi u nebranom grožđu.

kada bi upoznali životne priče svih tih žena koje donose teške odluke - i kad bi smo zaronili duboko u sebe i videli koliko je ceo svet ranjiv i ranjen - možda bi smo umesto objave i reči osude - samo prećutali.

može današnji čovek bolje. ali ipak radi ono što će sutra osuditi kod nekog drugog. 

može li zaista današnji čovek bolje?

ako osvesti svoju nitkovnost - on će makar da udostoji stradalnika ćutanjem.

…

godinu dana nakon što sam ovo napisala, uviđam da je muškarac podjednako ugrožen kada donese nepopularnu odluku, bilo da se radi o ostavljanju žene i dete, odluke da prestane da komunicira sa svojim starim ali zlostavljajućim roditeljima, ili da postane plesač. neki muškarci su ugroženi samim tim što obuku kilt, a ne pantalone. što nose dugu kosu i imaju lepe, prave noge, ili jednostavno nisu dobili muške malje.

stanje jednog pola nikad nije naročito bolje od stanja drugog pola; prema kineskoj medicini kada patimo od nedostatka yin-a, tretiramo yang. i obratno. 

kada patimo od nedostataka - čitav univerzum pati od nedostataka. 

nećemo ništa postići ako nedostatak ne zalečimo. 

ako nedostatak ne postane punina. 

yin leči yang, a yang leči yin.

u mom svetu je teško ostati na miru i osećati se dobro, ako povlačim mere kako bih se osvetila nekom muškarcu. moramo da budemo jasni i glasni sa sobom da iako se svetimo muškarcu ili ženi, ta osećanja ljutnje, prekora, mržnje - ostaju zaglavljeni u nama. 

pa da li zaista mogu da živim u miru ako robujem teškim osećanjima?

čovek koji vesla nema vremena da drma čamac

današnja poezija je onakva kakva je i današnja žena koja napušta sebe i svoju pravu divlju prirodu, stvaralačku i vatrenu. 

sterilna. 

zato se i današnja žena ne oseća dobro, a kad se žena ne oseća dobro, onda se i muškarac ne oseća dobro - jer smo svi mi jedno. 

a pošto se sve polako steriliše - a sterilnost znači u osnovi da nema života - sve je sterilisanije u potražnji. tako se prodaju tvorevine koje umesto da budu plod unutrašnje ženske stvarateljke, one deluju kao zanat. današnja poezija je - zanat i oni koji izdaju takvu poeziju daju potvrdu tome da je poezija - zanat. 

dušu možemo osakatiti, kaže klarisa pinkola estes. 

ako neko ne da dva dinara da izađe iz tog vrzinog kola iako je dao jedan da uđe - ne može se spasiti. 

biće dakle sve beživotniji - dakle - sve bolesniji, a bolest je udaljenost od svoje prave prirode. 

otud je današnji čovek tako razboljen. 

bog je živ, ali dok god se gaji sterilisanost - verovaćemo da je bog mrtav. 

klarisa pinkola govori o sledećim tegobama kao pojavama kod žena koje ukazuju na to da smo izgubile vezu s ličnom dubokom instinktivnom psihom - divljom prirodom: zamor, krhkost, depresija, zbunjenost, ućutkanost, gušenje, neuzbuđenost, osećaj straha, sprečenosti ili slabosti, nedostatak živosti i duševnosti, nedostatak značenja, hroničan bes, nepokretnost, skučenost, besomučnost...strah od delovanja, neprestano brojanje do tri i nezapočinjanje, hronična sumnja, nesposobnost da se nešto uradi do kraja, iscrpljujući izbori partnera; predmenstrualnu razdražljivost u nekom delu knjige opisuje kao potrebu za odmorom koji sebi ne dozvoljavamo da priuštimo, jer mi moramo stalno raditi, stalno snositi odgovornost, neku odgovornost za koji nemamo pojma odakle nam.

“čovek koji vesla nema vremena da drma čamac” - žan pol sartr

“zdrava žena je poput vuka: stamena, prepuna, snažne životne sile, daruje život, svesna teritorije, dovitljiva, odana, skitnica. ipak, odvajanje od divlje prirode dovodi do toga da ženska ličnost postane slaba, tanušna, senovita, avetinjska. nije nam suđeno da budemo sitne, s krhkom kosom i nesposobne za skok, za poteru, za rađanje, za stvaranje života. kad su životi žena u zastoju ili ispunjeni dosadom, to je uvek vreme da se pojavi divlja žena; vreme za stvaranje funkcije psihe koja će poplaviti deltu”.

da budemo strogi prema sebi

ovaj položaj tela se u jogi naziva golubica.
kod mene je već dve godine u nastajanju.
možda vreme nije presudna mera za boravak na zemlji, možda je to - nastajanje.
danas sam shvatila da joga može da bude jedan od najozbiljnijih razloga za preseljenje u prostornija mesta, šumu, planinu, selo, kuću s dvorištem...
smišljala sam i smišljala razlog zašto bih se nalazila u ovakvom položaju, i gledala kroz prozor, a onda sam se dosetila golubova koji su mi, kad sam se doselila u ovaj stan, sletali na balkon, jer sam ih mamila semenkama i mrvama od hleba.
onda me je momak upozorio da ne služim ptice hranom jer to može ugroziti njihove sposobosti da se same opskrbe hranom. “nemoj im davati hranu - iako ti se čini da je to dobro delo, ti ih onesposobljavaš…ti im oduzimaš njihov prirodni dar da sami sebe snadbevaju onim što im je neophodno. i golubovi su lovci…ulenjiće se, ako tako nastaviš.”
pa zar nije tako i s čovekom?
tako je i s čovekom.
i najčešće nije neko vani koji titra čoveka, već čovek titra samog sebe, a to titranje samog sebe - plaća skupo.
sve bi više da sebi pojednostavi i olakša život,
a što ga više pojednostavljuje, sve mu je teže.
i možda je to najvažniji razlog zašto bi trebalo da budemo STROGI prema sebi, onako kako je moj momak zvučao kada mi je ukazivao na to što sam hranila ptice.
tek kada osetimo iskonske poteškoće, tek kad prevalimo put kroz duboke prašume omlitavelih mišića svog zapuštenog tela, možemo da pogledamo unazad i vidimo čist, pregledan put.
vežbajmo zato i polako će gipko telo postati gibak um.

svesno življenje: gramzivost daleko doseže

 

Прошле године, на овај дан, двдесет осмог новембра, у пет ујутру, стигла сам кући. Довезао ме је мој најбољи теча, који једино што није дошао у Стокхолм по мене. Не би ме чудило да ме чека испред зграде сад. 

Довезао ме је из Београда. Напрасно, тог краја новебра прошле године, нису питали на границама да потврдимо да смо безбедни, био је довољан само путовни документ. Језик је много моћан: да избацимо из језика те речи које нам ометају природни ток ствари, да се ослободимо граница.

Имамо боље услове него било ко од наших предака за живот, 

имамо боље услове за све: за лечење, за летовање, за превоз, за хигијену, за улепшавање, за рађање.

А ми се препиремо око назива и којекаквих чуда што су се прикачила као мрена на наше очи, па с тога смо - ослепели.

Моја идеја је да нам је живот постао овакав због грамзивости; ми у Врању кажемо да смо пожелели ‘леба преко погаче. 

Није нам било довољно што имамо брашно, хтели смо да нам неко умеси хлеб.

Није нам било довољно да имамо паприку, хтели смо да нам неко направи ајвар. Онда се неко досетио да производи ајвар, па смо почели да купујемо ајвар, а да запостављамо земљу на којој су неши стари вековима производили паприку. 

Није нам било довољно да имамо кола, пожелели смо скупа и брза кола, а ова су остала да рђају у гаражи. 

На западу породицама није довољно да имају скупа и брза кола, већ желе електрична кола. Није довољно да имају електрична кола за сваки дан, па купују још једна да возе за викенд или на одмор. 

Грамзивост далеко досеже. 

Није било довољно да имамо кока колу у стакленим флашама: неко се досетио да због количине произведе пластичне флаше и лименке. Онда је обичном човеку досадило да скупља стаклене флаше и враћа као робу продавцу, па је ето - одао се томе да купује кока колу у пластичним флашама и лименке. Тако је постало ђубре. А пошто нисмо имали начина да се отарасимо њега, почели смо да га бацамо у реке и ливаде.

Моја баба је носила плетену торбу у продавницу кад је куповала квасац, шећер и ванилин шећер за колаче. Носила је ту торбу одвајкада, мислим да је још увек има код куће. Сваку пластичну кесу би прала и сушила да би могла да је опет користи. 

Ми смо јој се смејали: ма ајде ти бабо, куде ти све тој пада на памет…

Моја баба још увек исто то ради.

Нисмо ми кривци за све што се дешава, неко од нас живи високо моралним животом, пази на себе, околину и друге. 

Ипак смо сви одговорни за све што се дешава на планети земљи. 

Мислим да морамо да разумемо да оно што ја радим у Шведској утиче на оно што се дешава у Србији, и тек кад разумемо да смо сви становници ЈЕДНЕ државе, а то је Земља, моћи ћемо да решавамо конфликте без штете, коју управо наносимо једни на друге.

koja vatra u tebi se razgoreva? čije su kandže tvoje sudbine?

 branko miljković je pisao o smrti protiv smrću, a u svima nama postoji tajni ciklus od kojeg ponekad odstupamo.

nemogućnost da dozvolimo delovima nas da umru, rađa nemogućnost da se iz njih izrodimo iznova.

značaj procesa život smrt život je velika tema kod klarise pinkole estes.

klarisa pinkola estes piše da kroz ciklus život smrt život, možemo pronaći mesto za isceljenje, mesto za napredovanje. kada pratimo sezone života, npr. godišnja doba, promene na telu i psihi koje nam se dešavaju kroz menstrualni ciklus, ako pratimo otkucaje srca, ako pratimo šta nam stomak kaže, možemo da razgorimo vatru preobražaja u nama, uz koju često ide i radost bivanja.

kada živimo na način koji odstupa od tih ciklusa mogu da nam se dešavaju brutalne stvari koje bi poslužile buđenju. da se probudimo u smislu da živimo prema nalozima tih prirodnih procesa kroz koji prolazi sve što je živo. “brutalan motiv je drevan način primoravanja emotivnog sopstva da obrati pažnju na bitnu poruku”. 

često umesto vatre preobražaja biramo vatru destrukcije; biramo ono što se smatra prihvatljivim od kolektiva, nauštrb svoje radosti. biramo da budemo frizerke a sanjale smo da odemo na mesec. biramo da budemo doktorke a sanjale smo da budemo slikarke. biramo da budemo domaćice a noge su nam same odlazile na pistu. mnoge od nas smatraju tu žrtvu ogromnom i nadaju se da će biti nagrađene zbog takve žrtve, žrtve odricanja od onog zbog čega su, možda poslane na zemlju. odricanja zarad roditelja koji je imao određen plan za njih, zarad partnera koji je potvrdio taj plan. 

ali, niko neće nagraditi ženu za tu žrtvu, jer ona ne živi svoj život.

i svaki put kada mi odaberemo tuđi, a ne svoj život, doživljavaćemo ga kao kažnjavanje. verovaćemo da nismo zaslužile bolje, jer “takve smo mi”. 

od koga dolazi ta kazna? 

ta kazna više ne dolazi od roditelja koji je imao plan, od društva koje je imalo plan, od muža koji je imao plan. ta kazna dolazi od nas samih. kažnjavamo sebe jer ne dozvoljavamo sebi da budemo ono što jesmo, čarobnice, inženjerke, doktorice, pisci.

nekada zamka može biti tako spretno spletena, da ne primećujemo svoju borbu, i da iako mislimo da smo oslobođene, mi počivamo u kandžama duboko usađenog negativnog animusa, strogog, zlog, grabljivog, hendikepirajućeg muškarca u nama.

u bajci “crvene cipele”, devojčica zanosno pleše u svojim cipelama. i iako joj se čini da je rođena za taj ples, taj ples je iscrpljuje. toliko je iscrpljuje da ona više nema snage da skine crvene cipele. naposletku je toliko iscrpljena, da pristaje na to da joj odseku noge samo da bi se oslobodila crvenih cipela.