RAZUMEVANJE NAŠE PRIRODE

mi se divimo simbolima i slikama i predstavama, ali sve čemu služe ti simboli, slike i predstave je bolje razumevanje naše čovečije prirode.

nije čovek postavljen na vrh sviju živih bića da bi mogao da uništava svoje prirodno okruženje, ili da bi vladao prirodom, već da bi stvorio raj. 

(raj je već tu, izobilje je svuda oko nas, ali dok ga ne uvudimo on deluje da izostaje, da je nešto što besomučnim radom moramo da postignemo i ZASLUŽIMO. - kada uvidimo to izobilje oko nas - stvaramo raj koji već postoji - domišljato je postojanje, zar ne?) 

nije moć razumevanja čoveku data da bi iskoristio darove prirode i zloupotrebljavao ih, već da bi kroz posvećivanje životu razumeo da je sve što se dešava u univerzumu - ono što se dešava u njemu.

“tvoja duša je čitav univerzum”

ili “ti nisi kap u okeanu, već okean u kapi”

u nama se dešava sve ono što učimo i vidimo.

i tek kad više nismo slepci, mi doživljavamo raj koji JE TU.

eh život nam je dat ovde i sada, i nema ni prethodnog ni života posle ovog.

ovaj nam je život sada i jedino u ovome životu možemo iskusiti raj.

ne podajte se onima koji obećavaju raj, i to je jedno od hristovih učenja. 

hristova učenja spoznajemo tek kroz lični život, ličnu molitvu, a ne kroz kojekakve institucije koje su čoveka pretvorila u roba koji mora da zasluži svoju slobodu.

čovek je napravljen zloban kroz borbu na koju su ga starešine osudile.

odbacite sve religije i sve što vam vređa dušu, izujte se, osetite zemlju i rosu kako vam hladi stopala, udahnite duboko, sve do peta i kroz njih, dok vas dah ne uzemlji,

i pustite korenje u majku zemlju da se kroz nju zaista rodite.

naš najvažniji zadatak na zemlji

naš je svet duboko zatrovan i na zemlji neće biti mira ni u narednom vremenu ako se čovek ne uhvati u koštac s pravim ratovima, a to su ratovi koje vodi sa svojim svetom osećanja.

svi ratovi su samo simptomi ugnjetenosti u kojoj živimo sa svojim komšilukom, ugnjetenosti u kojoj živimo i u sebi.

simptomi nereda koji gajimo u svojem dvorištu.

simptomi lenjosti; sećam se jednog rođaka koji je godinama u svom dvorištu pravio nered, doterivao gume i gvožđe, šutirao ćunke i kante pune pomija za svinje.

neokupan i prljav. kudi na majku, na oca, na tasta, na ženu. kudi i na sestru. ima troje divne dece, ali toliko je ogorčen na život, da je i u njih stigao da poseje seme zla. nijedno od te dece nije srećno, svako od njih muči svoju muku i ne može da stigne da iznikne iz traume odrastanja s osobom koja je pukim slučajem postala otac.

oni su odgajili svoju decu, podjednako istraumiranu, kao i oni sami.

moje viđenje stvari je jednostavno: ili će biti potrebno da se rodi jedno konačno dete koje će prepoznati problem, traumu koju je doživelo i da iznikne iz nje, i tako traumu ne prenosi na buduća pokoljenja 

ili da se rađanje dece satre - da trauma umre s jednom generacijom.

mi smo napravili ovaj svet.

a zaista ga menja samo čovek koji se odluči da vodi onaj rat za koji je rođen da ga vodi.

to je rat sa samim sobom: to je onaj rat kad ništa u njemu ne želi da živi, kada ceo svet u njemu spava, a on ipak posluša budilnik, ustane - namesti krevet, opere zube, popije topli napitak, doručkuje i svestan i zahvalan ode na posao.

rat sa samim sobom: kada čitavim svojim bićem osećaš da želiš da opališ šamar svojem partneru jer samo namćoriše, ti udahneš duboko, i kreneš drugim putem.

rat sa samim sobom: kada ceo tvoj unutrašnji svet vrišti da se pojebeš, jer je seks tvoj izduvni ventil, i navikao si da sve rešavaš potucavanjem iza ugla, ti udahneš duboko i postaviš sebi iskrena pitanja - šta želim u ovom trenutku a pokušavam da zataškam seksom? koja je moja iskonska potreba u ovom trenutku? šta u stvari osećam?

rat sa samim sobom: imaš dete koje vrišti dan i noć, ne znaš šta ćeš s njim, osećaš se kao najgori roditelj, goreg od tebe nema, a ovo jadno dete ti je bukvalno u dubini duše - krivo za sve.

ti ipak biraš da ga zagrliš.

rat sa samim sobom.

kroz taj rat sa samima sobom stvaramo negovateljske i brižne obrasce ponašanja koji s vremenom stvaraju samo-saosećanje.

kada smo jednom razvili samosaosećanje više ne posustajemo - više ne činimo nasilje nad sopstvenim bićem.

i to je naš pravi zadatak na zemlji.

kada jednom razvijemo samosaosećanje,

razvili smo i saosećanje prema svojem bratu.

i više ne želimo da ga kažnjavamo zbog rana koje su nama nanešene kroz zlokobno odrastanje i razvoj.

više ne razmišljamo - da mu tako i treba.

svako od nas bi moralo da se bavi sobom. to je jedini način da se ne usere u život sveta.

💜

sve što me boli stvorila sam sama: bajka pesme

jedno sirota devojčica nije imala cipele, ali je bila snalažljiva pa je čuvala komade stare tkanine. vremenom je sašila sebi jedan prost par crvenih cipela. o “crvenim cipelama” piše hans kristijan andersen u svojoj istoimenoj bajci. 

te crvene cipele, bile su sašivene od rita, obične, proste, ali siročetu su značile: nastale su od njenog rada. jednog dana dok je išla kroz šumu, zaustavi se pored nje pozlaćena kočija. iz kočije se javi starica sa željom da udomi siroče i da je odgaja kao ćerku. došavši u zamak - očešljaše sluge siroče. obukoše je u beli i čist veš, u crne, fine, cipele. a oduzoše joj njene - crvene cipele. siroče ostade tužno s mučnom čežnjom za svojim crvenim cipelama, svojim skromnim crvenim cipelama, napravljenim od sopstvenog truda. na dan pokolja vitlejemske dece ugleda devojčica par crvenih cipela kod obućara, i poželi ih za sebe. iako je bilo neprimerno nositi crvene cipele u crkvu, devojčica ih je ipak nosila. svi u crkvi su je zbog toga gledali prekim pogledom. 

…a devojčica ih je svejedno nosila, ne obazirući se. zbog tih prekih pogleda, starica joj ih oduzima, i odlaže na visoku policu gde siroče može samo da ih gleda. vreme prolazi i prolazi, a devojčica biva sve tužnija jer joj je oduzeto pravo na njih. jednom devojčica uspeva da ih se ipak dokopa. kada ih tog puta obuje - cipele je odnose u zanosan ples. toliko zanosan da ona, od tog opoja, u potpunosti se predaje čarima crvenih cipela i njihovom daru za ples. ona je plesala dan i noć i plesala, plesala. čak i kada bi poželala da ih skine, cipele nisu htele. naposletku biva devojčica tako izmorena od sveg plesa i zahteva tih cipela da, kada sretne šumskog drvoseču, moli ga da joj odseče stopala, jer ne može više da izdrži. devojčica ostaje obogaljena, i uprkos tome, nikada više nije poželela crvene cipele. 

u školama smo čitali i prepričavali bajke, a  na kraju časa iz njih izvlačili poruke.

koja je poruka ove bajke? poruka je gubitak i početak propadanja zbog zarobljeništva i da nasilno pitom život može da nas odvede do toga da našu glad nahranimo - sobom, tako što ćemo pojesti sami sebe.

(maj 2021. godine)

naša nemirna tela: nemir, nezadovoljstvo, dosada

dva meseca radim na tome da mi kultura za divlji kvasac naraste duplo od početne količine.

počela sam tako što sam napravila kvasnu vodu od različitih voćaka - testirala sam mnoge, a “primile” su se kajsije, mekane, slatke. 

stajale su mi sedam dana u vodi a svaki dan sam ih mućkala u isto vreme.

onda sam kvasnu vodu počela da hranim i napravila sam sigurno oko dva litra kiselog tečnog testa koje sam isprobavala na mnogo načina. 

svaki božiji dan sam boravila pa sigurno nekoliko sati s kiselim testom i bavila se - testom.

i jutros mi je dan tako počeo. čim sam ustala odma sam ušla u kuhinju da vidim kako se ponaša i po PRVI PUT sam bila zadovoljna. 

napravila sam rolnice od cimeta što je bio moj prvi cilj kad sam krenula da proučavam divlji kvasac - da se naučim da mesim zdrave kolače od testa, na starinski način.

nikada nisam imala problema sa stomakom dok sam jela testo kod svojih baba u srbiji.

zašto? one su se razumele u testo.

kako da ga ne razumeju? mesile su češće nego što su piškile.

jedna od mojih baba - baba milanka, mesila je hleb svaki drugi dan, po nekoliko vekni.

sećam se još uvek kako sedi pored šporeta rano ujutru, naložila ga je do besvesti i čeka hleb da joj naraste.

u sedam sati ujutru kod baba milanke miriše tek ispečeni hleb, a miris se širi sve do seoske škole koja je bila na oko 3 minuta hodanja od baba milanke.

mesila je gotovo sve vreme dok je bila živa. 

sećam se kad mi je zadnji put mesila zeljanicu, nekoliko meseci pre nego da umre, cela skljokana, zbaruškana, umorna, teških nogu, još uvek je umela s testom kao da je u potpunosti zdrava.

”ma mogu da mesim dete ama noge me ne držiV”.

ukočena, krutih pokreta, a prsti su joj još uvek umeli da savršeno koordiniraju dok razvlači koru.

eh.

a moja druga baba, baba borka je mesila tolike količine hleba da su morali da imaju dva zamrzivača.

baba borka i nije baš volela da mesi, ali zato je makar jednom nedeljno mesila po čitav dan. kad dođem kod nje, otvaram frižider i tražim nešto da jedem, a ona će samo: 

“nema mnogo izbor u frižider, idi pogledaj u zamrzivač i podrum”

i ja taman da pođem ka zamrzivaču, a ona sva žuri da me pretekne, otvara zamrzivač, i počinje:

“ovo ti je mešani lebac od belo mumurozno

brašno, starinska sorta”

“a ovo ti je od naše belo brašno od našu pšenicu”

“a ovo ti je od heljdu i ne znam više od što”

eh.

moje babe su bile žene zmajevi.

kada se setim mojih baba mogu da plačem od lepote i tuge i divljenja danima.

negde sam u nekoj knjizi o ženskoj deci pročitala kako vladaju lažne ideje o poreklu dobrih i sposobnih devojaka, da one dolaze iz dobrih porodica gde je otac bio strog i postavio dobra pravila. 

ali je iskustvo autorku knjige naučilo da dobre i sposobne devojke dolaze iz porodica gde su žene bile stamene i uzorne figure.

eh.

…svačeg sam se dosetila poslednjih meseci.

ali sam razumela da su moje babe umele da mese hleb i druga testa jer su sigurno mesile preko dvesta puta godišnje, a neki put i trista.

i tako mi je sinulo: 

zaista ne možemo ni u čemu da budemo dovoljno dobri ako se tome ne posvetimo i ne vežbamo.

moramo da koristimo svoja tela, čula i da ih uposlimo dok ne potrošimo tu snagu koja nam daje nemir, nezadovoljstvo, dosadu.

dok ne potrošimo tu snagu s kojom ne znamo šta ćemo u ovom novom dobu gde “imamo sve”, i zato verujemo da nemamo šta da radimo.

mislim da se niko nije naučio da plete, gledajući nekog kako plete na jutjubu.

moramo da radimo, da uposlimo sve ćelije naših nemirnih tela.

put ka domu je uvek kraći

 

prošle godine sam u praskozorije prvog jula otišla da berem kantarion s ciljem da smirim živce pred polaganje za vozačku dozvolu drugog jula.

drugog jula prošle godine sam izašla četvrti put na polaganje vožnje, učila sam da vozim gotovo dve i po godine. pala vožnju tri puta. teoriju sam položila iz prve, ali pošto joj rok ističe nakon tri ili šest meseci, izlazila sam i na polaganje teorije nekoliko puta.

kada je moja aplikacija za slušanje muzike, knjiga, radijja napravila rekapitulaciju najslušanijih stvari na listi za 2020. i 2021. godinu, knjiga teorije za polaganje mi je bila najslušanija sa najviše ponavljanja. 

stojalo je na spotifaju sledeće: att lyssna på körkortsboken är så mycket - du!

-slušanje knjige za vozački ispit je tako - TI!

.

.

.

i … POLOŽILA SAM.

danas je tačno godinu dana od kako imam vozačku. 

od kako vozim svaki božiji dan i svaki božiji dan se vožnji radujem kao sladoledu!

inspektorka mi je rekla da neću imati problema kada treba da dam gas, jer sam kada me je izvela na autoput nagazila gas-pedalu i otišla u 130 na sat. zaboravila sam da pazim na kilometražu u strahu da ću zabrljati kad bude trebalo da se na autoput uključim. onda sam se smestila sva zbunjena u levu traku, traku za preticanje, i tek sam se posle pet minuta dosetila da treba da budem u desnoj. pa sam se prestrojila.

inspektorka je izgleda primetila moje nervno rastrojstvo, bila je odličan pedagog, razgivarala je sa mnom kao majka. i blago se nasmejala mojoj ušeprtljalosti.

sav taj gas proistekao je iz kritika s očeve i sa strane učitelja vožnje: “je l znaš ti da možeš da daš gas?”

dok sam se učila da vozim - milovala sam gas. 

pazila sam da ne opteretim auto pritiskom. milovala sam ga i gledala kazaljku za kilometražu kako se lagano penje.

iz straha da ne ostavim utisak kako sam kilava - dala sam gas.

tek sada kada je prošlo godinu dana zaista imam muda da dam gas.

do skoro sam u širokom luku izbegavala autoput iz straha da ne budem smetnja na njemu.

pa kako sam se odvažila da vozim autoputem?

lepo. naterala me živa sila. rekli bi muka.

počela sam da radim u jednom drugom gradu, i gubila sam se. trošila benzin. gubila se. trošila benzin.

dok mi jednom nije dodijalo to gubljenje!

dok mi jednom nije dodijalo traženje izlaza iz tog lavirinta!

videla sam tablu za autoput s natpisom za stokholm. znala sam da se neću izgubiti ako krenem za stockholm. 

stockholm mi je dom poslednjih 12 godina.

put za dom je uvek kraći!

(majke) koje ostavljaju svoju decu

malopre sam pročitala neke zastrašujuće objave o majkama koje ostavljaju decu zaostalu u razvoju. i u tim objavama sam primetila puno čuđenja i osuda.

tako puno čuđenja i osuda sam viđala i viđam među sestrama i doktorima;

puno osuda, puno nerazumevanja, puno okamenjenih srca. morala bi pasti velika kiša, da ostavi trag na tim okamenjenim srcima. moralo bi da padne olovo s neba umesto kiše - da im pokaže kolko su teški!

ponajviše mi teško pada što se u takvim okruženjima osećam nedobrodošlo; kao kornjača koja se uvlači duboko u svoj oklop. i ne bi da iz njega izađe ni po koju cenu. makar istrunula ispod toga oklopa. 

setim se onda filma “kapetan fantastični” i nikako ne mogu da zamerim porodici što je otišla duboko u šumu da odgaja svoje šestoro dece. svoje šestoro dece, svi rođeni u šumi i odrasli u šumi. bolje znaju da se penju po lijanama nego li da piške. znaju američki ustav u pola noći da ih probudiš. i kad čuju reč nike pomisle na starogrčku boginju, a ne na patike.

ne mogu da zamerim teškim odlukama - iako neki delovi mene osećaju ljutnju, neki glas koji kaže “moglo je to i drukčije”.

ali onda pomislim da, da je moglo drukčije, bilo bi drukčije. isto tako - verujem da današnji čovek koji prosipa osude i iščuđuje se - može mnogo bolje. 

današnji čovek je živi paradoks - na sve strane proklinje žene. 

onda kada kažu da su silovane, buni se što nemaju dovoljno podrške da se njihov glas čuje - kada rode dete, a siromašne su - nisu zdrave, a kada napuste dete kojem osećaju da ne mogu ništa da pruže - tada su zle, odvratne, bezvredne. 

čovek je veliki cinik: podržava ženu na smenu. 

ako je ovakva okej je, ako nije ovakva nije okej.

žena koja se vrednuje samo po svojim, u skladu s normom - pravim odabirima, nema snage da obere vinograd jer se nalazi u nebranom grožđu.

kada bi upoznali životne priče svih tih žena koje donose teške odluke - i kad bi smo zaronili duboko u sebe i videli koliko je ceo svet ranjiv i ranjen - možda bi smo umesto objave i reči osude - samo prećutali.

može današnji čovek bolje. ali ipak radi ono što će sutra osuditi kod nekog drugog. 

može li zaista današnji čovek bolje?

ako osvesti svoju nitkovnost - on će makar da udostoji stradalnika ćutanjem.

…

godinu dana nakon što sam ovo napisala, uviđam da je muškarac podjednako ugrožen kada donese nepopularnu odluku, bilo da se radi o ostavljanju žene i dete, odluke da prestane da komunicira sa svojim starim ali zlostavljajućim roditeljima, ili da postane plesač. neki muškarci su ugroženi samim tim što obuku kilt, a ne pantalone. što nose dugu kosu i imaju lepe, prave noge, ili jednostavno nisu dobili muške malje.

stanje jednog pola nikad nije naročito bolje od stanja drugog pola; prema kineskoj medicini kada patimo od nedostatka yin-a, tretiramo yang. i obratno. 

kada patimo od nedostataka - čitav univerzum pati od nedostataka. 

nećemo ništa postići ako nedostatak ne zalečimo. 

ako nedostatak ne postane punina. 

yin leči yang, a yang leči yin.

u mom svetu je teško ostati na miru i osećati se dobro, ako povlačim mere kako bih se osvetila nekom muškarcu. moramo da budemo jasni i glasni sa sobom da iako se svetimo muškarcu ili ženi, ta osećanja ljutnje, prekora, mržnje - ostaju zaglavljeni u nama. 

pa da li zaista mogu da živim u miru ako robujem teškim osećanjima?

šta je ljubav? ljubav je kad se osećamo da smo kod kuće, bezbrižni i veseli

od kako živim s mojim čovekom sve me više podseća na prevalac. 

u leto smo u prevalac spavali razmaknutih tela, pokrivali se čaršavima, a kad bi se zavrućilo i njih bi smo išutirali, i spavali skroz razgolićeni.

na prozore smo stavljaljali ćebad i tamne zavese sa nam toplota ne ulazi u kuću. išli smo okolo, uzdisali kao ostareli psi.

pili smo gazirane sokove, jeli dudinje iz dvorišta, pradajz salate s hlebom, lukom i sirom. nestajala je struja, voda, pa smo bili dovoljno zauzeti osmišljavanjem kako da nam baterija za tetris duže traje. život u prevalac je bio prava zavrzlama. 

gledali smo piratske filmove, i čekali veče da dođe, da izađemo na utrinu, među svet. čitali smo, jedva umoljivi, lektiru, i tako su dani, dosadni dani prolazili.

nije bilo toliko dosadno čim se tog vremena ovako lepo sećam.

ja i moj čovek, spavamo razmaknutih tela.

spustili smo roletne, krijemo se od sunca kao da se od njega dobija guba. juče smo nazdravili koka-kolom, jeli palačinke s bobičastim voćem. iz dvorišta smo brali divlje jagode, luk, salatu. nestala nam je struja oko 4. a mi smo se samo pogledali komentarišući vrlo zadovoljni kako smo napunili naše rezerve za baterije za tri punjenja mobilnih telefona. polegali smo, čitali, a onda razgovarali o politici, puni žara, puni volje, kao jedan dobar tim. 

mogli bi da se žalimo na dosadu, ali ne bi bilo pošteno. kada nam je dosadno jednostavno moramo da nađemo nove naočare kroz koje bi pogledali svet da bi otkrili nešto izvanredno.

dosetila sam se da je lekovito razmišljati kako smo rođeni u potpunosti opremljeni za vreme u kojem postojimo.

jutros sam otvorila oči u 7:49, budila sam se nekoliko puta. stomak me je žuljao od kuka do kuka dok se beba vrpoljila i zahtevala od mene da prestanem da sanjam.

onda sam pogledala ka polici s knjigama: već nekoliko dana pokušavam da nabavim neke knjige iz bosne i iz srbije, nezadovoljna kako nemam šta da čitam. 

kako nemam šta da čitam a svaki put kad dođem iz srbije donesem pun kofer knjiga?, prekorevala sam samu sebe.

odlučila sam da čitam bez obzira da li mi je volja da čitam te knjige koje imam ili ne.

ne smem da budem aljkava i lakoma.

tako sam ustala i ugledala kup knjiga dragoslava mihailovića. 

“koji mi je? kako nemam šta da čitam? imam dragoslava mihailovića?”

zavalila sam i nakon dvadesetak strana ustao je moj čovek. napravio nam je kafu. rekao nam je “dobro jutro”.

počeo je da mi priča kako je osetio da sam se probudila, i zamišljao kako odlazim do police da nađem nešto da čitam. 

zamišljao je kako ne mogu da samo ležim zaludna.

ja sam dobro samoj sebi

сећам се сваког мушкарца с којим сам размењивала грубости. грубости које су допринеле да постанем једна кожа жељна нежности. 

сећам се нарочито оних грубости због којих сам се осећала оскрнављено. њих се нарочито добро сећам. сећам се свега што је оскрнавило моју викторију која је имала дивне маштарије, волела математику, физику, хемију, граматику, а у гимназији филозофију, књижевност, психологију! викторије научнице која разуме, схвата, разглаба, сазнаје истине. викторије бескрајно пуне живота која је толико желела да исплива и удахне, да није ни изабрала да пише песме. 

песме су саме излетеле, као птице на слободу. 

једном се само деси да чворови којим смо свезали своје вреће пуне дарова, попусте. 

јер дарови у нама су дарови за све.

вреће морају да попусте, када растемо.

сећам се свих мушкараца који су чинили да ноћима спавам као у бунилу а данима корачам као да ме надгледају. да ми руке подрхтавају од бојазни да ћу да упрскам ствар. сећам се свих ђавола врло јасно: како су чинили да се на један специфичан начин понашам, смејем, обраћам, крећем. да на један специфичан начин желим и поступам. 

сваког мушкарца који је допринео да се што дубље скотрљам у вртлог.

и сваког који је учинио да се ближе приближим лику свих мушкараца који живе у мени. 

сваки лик мушкрца у мени је пресликаван у мојим изборима.

оно што живи у нама одлучује каквим животом живимо.

сваки мушкарац је допринео мојим схватањима о томе какав сам у ствари ја мушкарац и колико могу да будем добра жена самој себи.

ја сам тако добра жена да мушкарци у мени немају времена да раде ништа друго осим да ми помажу да се самозадовољим.

ja VEĆ volim sebe

jednom sam bila jako mlada, zaljubljena u svoj način oblačenja, izgled. zaljubljena u svoju kosu, dugačke, obojene nokte, čoker, raskošne minđuše, dobro uklopljene boje, cvetove u kosi.

gradila sam sebe kao da sam na sebe gledala kroz kameru, u svakom trenutku sam bila onoliko viktorija koliki mi je bio kapacitet. debljao se moj oklop. iz vremena u vreme.

debljao se, debljao kao runo ovce koja je bežala od šišanja. 

videla sam negde neku sliku na internetu: na slici ovca a pored nje njen vlasnik. ta ovca je važila za najduže nešišanu ovcu. njena glava, bila je utonula u runo.

naposletku su se odlučili da je ošišaju, ne znam kako, ali izgledalo je po propratnom tekstu da joj je zdravlje počelo da strada i da je počela da bude teška, toliko da joj je bilo sve teže da se kreće.

kada je vreme za promene?

ja verujem da vreme za promene dolazi onda kada naši debeli oklopi postanu toliko teški da nam i ona dragocena kretanja postanu teška;

kada počnemo da gubimo ta dragocena kretanja, počinjemo da postavljamo pitanja - od čega se ovako otežano krećem? nije mi tako bilo pre…?

kada počnemo da gubimo dragocenosti i bivamo primorani na nešto s čim ne umemo da se nosimo, mi onda moramo da se menjamo. primorani, ne postavljamo pitanja. ne mučimo se da donesemo odluku, samo se bacimo u etar.

prva lekcija koju sam naučila na terapiji nije bila da volim sebe - prva lekcija je bila shvatanje da ja VEĆ volim sebe.

kako VEĆ volim sebe?

tako. 

VEĆ VOLIM SEBE. 

prva lekcija mi je donela znanje o tome da se retko dešava da je neko potpuna žrtva. 

da je retko neko poptuni mazohista.

da, iako nam se nekad čini da je neko bedan i napaćen, on ipak u sebi nosi nešto što ga je navelo da ostane u takvim odnosima koji čine da deluje bedno i napaćeno.

on, naime, ostaje ponekad u bednim odnosima jer poznaje dobro taj prokrčen put patnje i može da ga dobro podnese.

razmišljajući tako prestala sam da osećam žaljenje. češće razmišljam o tome da je neko ko iako živi bedno i napaćeno, prokrčio svoj put do kakvog-takvog života. takvo razmišljanje mi daje veru u tog čoveka - ne razmišljam o njemu kao o objektu onoga što mu se desilo - već kao o pauku koji je svoju mrežu sam spleo.

da li je pauk svestan mreže koju plete? nisam sigurna.

u početku nismo ni mi svesni onoga što smo smislili, ali uz dovoljno posvećivanje pažnje svom životu, možemo razmrsiti klupko.

tako sam ja razumela da ja imam MOĆ. istu onoliku moć da sa sebe skinem oklop, koliku sam imala dok sam ga prema svom kroju - gradila. 

PREMA SVOM KROJU GRADILA.

kada je vreme za promene? 

eh. to ćeš svom bližnjem umeti da objasniš tek kad budeš dovoljno lak.

Bolujemo od misli, rađanje vere - STRADANJE JE JEDNAKO UZVIŠENJU

volela bih da svako oseti ono što ja ponekad osećam kad vozim i slušam lanu del rej.

to sjedinjenje u kojem prestanu misli, u kojem su prepreke samo preke misli.

negde sam čitala da kada bi se udubili videli bi da naši problemi nisu ljudi, novac, vreme, okolnosti, već samo misli. samo misli.

moja baba je govorila da se od “misli” umire, da se od “misli” teško živi.

“babo, što mu je na komšiju dušana? ne se javlja po put kad ide. zaključuje se sam u kuću, ne prima nikoga.”

“sve mu je toj od misli, unuko”

i kineska medicina i ajurveda govore o uzrocima bolesti kao o uverenjima.

nabrajaju više desetina uzroka; uzroci nisu u drevnim medicnakim naukama strana tela, već su duboko poznati, a prvi uzrok su - misli. naša duboka uverenja o nama samima. da li mislimo da ćemo da dobijemo tak pošto su nas posuli siromašnim uranijumom. da li mislimo da ćemo umreti od raka pluća jer pušimo. da li verujemo da ćemo postati šećeraši jer nam je deda umro od šećera. da li sebe izgladnjujemo jer smo videli da punačka osoba ne prolazi dobro.

u transakcionoj analizi na koju sam išla učimo o životnom scenariju.

kada jednom razumemo da smo već ispisali svoju životnu priču i svoj razvoj zapečatili njome otkrivamo da imamo moć da se menjamo. da imamo moć da menjamo taj scenario, jer smo ga sami mi uverenjima i stvorili. 

čudno, ali otkrivamo da imamo moć tek da osvestimo da smo nemoćni.

izgleda da moramo da uzjašimo magarca da bi razumeli da s njega možemo da sjašemo i izabremo lepog konja s divnom grivom.

mi već sa dvadeset godina nosimo jedan podobar ruksak pun tajni i već tada možemo da se dobro uposlimo i osvestimo zadatak na koji smo stavljeni. 

kada bismo počeli da se bavimo već tada svojim ruksakom ne bi imali vremena da istražujemo nacionalna blaga kod komšije dušana, jer bismo se već oblažili od svog blaga. videli bismo da je naše blago veliko i tako bismo stvorili svest o veličini drugih blaga. sa svešću o sebi raste svest o drugima. s razvojem poštovanja prema svojem blagu, razvili bismo poštovanje prema svim drugim na svetu.

ne bi bilo razlika i zanemarivanja. svi bi se računali.

nakon nekoliko godina samoistraživanja primetila sam i polako dolazim do zaključka da se nova deca rađaju i da smo i mi rođeni zarad izlečenja. iz pokoljenja u pokoljenje smo celovitiji. ja otkrivam o svojim roditeljima i pradedovima ono što oni o sebi nisu mogli ni da zamisle, iako su možda u dubini duše slutili. hrani me nada da ce moja deca videti moje slutnje kao otkrice i s tim otkricima postajati bogatiji kao ljudi. 

iako su patnje velike moramo negde u sebi naći objašnjenja i dati patnjama smisao.

mene usrećuje saznanje o homeostazi. ravnoteži.

sve češće kada imam koban dan, loš dan razmišljam kako to u jednom širem smislu ima svoj razlog i kako je uzvišenje obavezno jednako stradanju.

koliko god mi okolnosti nekad delovale beznadežno u meni postoji vrt a neretko kamenjar u čijem podnožiju postoje izvori vode koja će se u pravom trenutku izliti i sprati prašinu. tako ja verujem. počela sam da razumem da će nam život biti možda prvobitno onakav kakva nam je - vera.

isto tako verujem da je neophodno da počnemo da se bavimo tim ruksakom što teglimo čim počnemo da kudimo na drugoga, jer je rađanje vere dug put, a ponekad pomislim da je još zahtevniji od rađanja ljubavi.

volela bih da svi osete ono što ja osećam kada prestanu misli.

kada prestanu misli ne postoje razlike.

kada prestanu misli vidimo da su nesuglasice razultati nesaglasija i da je naš zadatak da se vratimo saglasiju.

"Nisu nam misli u glavi već nam je glava u mislima"

kada sam prestala da pušim: muka na kojoj sam uvidela da sam junak

imala sam šesnaestak godina kad sam počela da pušim. nisam počela u društvu, već u samoći. bila sam oduvek dosta osamljeničke prirode. zaljubila sam se u cigare i jednovremeno čak i dok sam mislila da mogu da ih ostavim nisam ih ostavljala jer sam osećala da mi upotpunjuju identitet. 

a kol’ko sam umela da uživam, i dok je motam, to je za mene bila meditacija!

naročita meditacija kad krenemo rame uz rame ja i tata da motamo zajedno.

bukvalno,

nikad nisam imala konkretnu volju da ne pušim. 

imala sam samo volju da imam kontrolu nad sobom i da svesno pušim. 

da ne dozvoljovam da mi cigara tek tako uskače u ruke nego da sama osetim kad treba da je zapalim.

vremenom sam počela da pušim samo kad mi se puši i verujem da je to učinilo, da zaista, nikada ne poželim da prestanem da pušim, jer sam tek tada zaista, počela da uživam.

dvehiljadedvadesetu i kako me je ova zaraza uhvatila, kuga što bi rekao moj tata, mogu da okarakterišem time što ne da su mi se cigare zgadile, nego

ne osećam ništa. 

ne osećam nikakav miris. jedva ukus.

što god da stavim u usta sve je bezlično.

i to je nešto najbljutavije što mi se ikada desilo do sada. 

da stvari nemaju miris.

najgore što može da se desi nekome su ne neke ružne stvari,

nego da mu se ne dešava ništa.

kada nešto prestane da nas radi - uviđamo da smo s time raskrstili. ono što je u ovom trenutku bio moj najveći zadatak je da ne pokušavam da odnosu “ja i moja cigareta”, vratim staru slavu.

to je muka na kojoj sam uvidela da sam junak.

tamna noć duše

 2018. sam se preselila u svoj lični stan.

to je bilo ono vreme koje se na engleskom zove “the dark night of the soul” - tamna noć duše.

u čutavoj toj tmini bilo mi je potrebno nešto kao simbol osposobljenosti da reflektuje svetlost. 

tako se je mesec uselio u moj život.

tako sam se oblačila u žuto.

nekad ne možemo da promenimo stanje duša i duha, ali možemo da olakšamo to stanje.

mogu da olakšam sebi dan iako je rat svuda i zbog toga sam tužna. to što se osećam loše ne bi trebalo da me sputava u tome da se osećam dobro.

ja sam verovatno oduvek bila takva da sam bivstvovala na više strana.

pitala sam tatu kakva sam bila kao dete. kazao mi je - PRGAVA.

razmislimo o toj reči prgava: ta reč mi liči na neki prilagodljivi cik cak.

na primer ako bi trebalo da se uklopim u izgled stepenica, mogla bih da na njih tačno nalegnem. da se savršeno prilagodim, da me manje žuljaju - kako bi me žuljale ako bih se opirala prilagođavanju.

kada nastupi tamna noć duše nije važno da od nje pobegnemo ili da se od nje oslobodimo: kada nastupi tamna noć duše važno je da U NJOJ BUDEMO.

u njoj se nalazi - ukus. ukus koji daje ukus patnji. 

u martu 2018. sam istetovirala mesečeve mene, a u aprilu sam se uselila u stan koga sam ukrasila prvo ovim slikama.

dve nedelje nakon toga u moj život se uselio thomas österlund, koji se na naš prvi sastanak dovezao u svom autu, koga je zvao luna.

za dva meseca se selim kod njega na selo.

open your heart, I am coming home

nekad ocrnimo guštera jer je na nas siktala zmija. a gušter nevin, samo bi da upija toplotu sunca i Bude

(bude - glagol, a ne buddhe, no potrefila se igra rečima).

pre desetak godina me je jedna pravoslavka uplašila kada mi je rekla da je joga isključivo đavoljeva tvorevina i da se klonim onoga ko me navodi da upražnjavam đavolje tvorevine.
tako me je uplašila da bih ja kasnije na reč joga prevrnula očima i odbacila je.

zamislite koliki je greh te pravoslavke?!
da li je mogla da se prvo preispita pre nego da progovori?
šta li bi mislila kada bih joj sada, desetak godina kasnije rekla da stičem božiji mir kroz jogu i meditaciju?
da li bi pomislila da je taj mir đavoljeva tvorevina...da li bi pomislila da sudi o nečemu o čemu ništa ne zna?

imamo veliku odgovornost prema govoru koji nam je dat od boga, besplatno.
ako loše koristimo ono što nam je dato na dar besplatno - onda moramo da platimo cenu zbog toga.
moramo baba jagi da položimo račun.
a polaganje računa baba jagi zahteva mudrost, toliku da i u mraku moramo da nanjušimo pravi put do kuće.

kao vrlo mlada sam počela da se razboljevam, telo mi je oronulo, sa 25 godina nisam imala snage da izguram celu smenu na poslu.
opala mi je kosa na pečate, pa sam nosila ugrađenu kosu na klipse.
toliko me je to bolelo da sam prestala da je češljam, već sam je samo mazila.
poražavala me ja šaka puna kose kad bih kroz nju prošla.
mršavila sam jer sam stalno postila, ostavljala sam meso, jela isključivo biljnu hranu, i sve sam bila bolesnija.
radila sam onako kako je bio red, a svaki dan mi se činilo da me je bog porobio, a ne da sam njegovo čedo.
što bih više postila, bilo bi mi gore.
jednom sam otišla na ispovest, da bih se kasnije pričestila, a sveštenik mi je rekao dok sam klečala, da nema vremena za ispovest jer ima mnogo ljudi napolju, a da je meni oprošteno ako sam kojim slučajem “počinila čedomorstvo” jer mu zbog toga najviše mlade devojke dolaze.
nisam stigla da mu odgovorim jer me je požurivao da izađem.
a htela sam da mu kažem da postim jer se osećam bolesno i da sam došla da se zajedno sa mnom pomoli za moje zdravlje.
dok sam ustajala, krcnule su mi noge u kolenima, a on mi je rekao: “dobro je da ti kolena krckaju od klečanja pred bogom, a ne iz bludi dok klečiš pred muškarcem”.

mene je iz crkve oterao taj sveštenik, a ja sam hrista spoznala kroz sebe
(gde se u stvari hrist i krije: bog se krije onamo gde će ga čovek poslednje potražiti - u čovekovom srcu,
jer je religija odvojila boga od čoveka i time stvorila podelu - dakle varku - ne možeš odvojiti čoveka od Tvorca.
u hristu sam uvek jedna i celovita).

kada je joga ušla u moj život (a joga je poziv - istinska joga leči, a nametnuta joga razboljeva, kao i sve što je nametnuto).
polako je u mene ušla svest o duhu.
taj duh je moj dah - ona sila koju je bog u mene udahnuo kada sam se rodila.
moje disanje, i svest o disanju je svest o bogu koji kroz mene obitava, koji kroz mene omogućava svoje čovekoliko prisutsvo na zemlji ... ja sam njegov produženi izdanak - i samo kroz svest o njemu - ja mogu da njega slavim.

alber kami je rekao da je sloboda ono što napravimo s onim što nam je načinjeno, a u mom slučaju je poruka jasna:
crkva me je odvojila hrišćanstva, ali me je vratila hristu.

da budemo strogi prema sebi

ovaj položaj tela se u jogi naziva golubica.
kod mene je već dve godine u nastajanju.
možda vreme nije presudna mera za boravak na zemlji, možda je to - nastajanje.
danas sam shvatila da joga može da bude jedan od najozbiljnijih razloga za preseljenje u prostornija mesta, šumu, planinu, selo, kuću s dvorištem...
smišljala sam i smišljala razlog zašto bih se nalazila u ovakvom položaju, i gledala kroz prozor, a onda sam se dosetila golubova koji su mi, kad sam se doselila u ovaj stan, sletali na balkon, jer sam ih mamila semenkama i mrvama od hleba.
onda me je momak upozorio da ne služim ptice hranom jer to može ugroziti njihove sposobosti da se same opskrbe hranom. “nemoj im davati hranu - iako ti se čini da je to dobro delo, ti ih onesposobljavaš…ti im oduzimaš njihov prirodni dar da sami sebe snadbevaju onim što im je neophodno. i golubovi su lovci…ulenjiće se, ako tako nastaviš.”
pa zar nije tako i s čovekom?
tako je i s čovekom.
i najčešće nije neko vani koji titra čoveka, već čovek titra samog sebe, a to titranje samog sebe - plaća skupo.
sve bi više da sebi pojednostavi i olakša život,
a što ga više pojednostavljuje, sve mu je teže.
i možda je to najvažniji razlog zašto bi trebalo da budemo STROGI prema sebi, onako kako je moj momak zvučao kada mi je ukazivao na to što sam hranila ptice.
tek kada osetimo iskonske poteškoće, tek kad prevalimo put kroz duboke prašume omlitavelih mišića svog zapuštenog tela, možemo da pogledamo unazad i vidimo čist, pregledan put.
vežbajmo zato i polako će gipko telo postati gibak um.

SILOVITA VEZA SA SOPSTVENOM NAMEROM DA SE OPORAVIMO

 

na dnu mora postoji žena, u bajkama poznata kao kostur žena.

ona je ostatak devojke koju je otac bacio u more jer je uradila nešto sramno i neprihvatljivo.

kostur žena je zato čest ulov. 

odbačena i napuštena, lak je plen - to je ona žena što se daje za mrvicu nežnosti. 

s druge psihološke medalje - možemo upoznati njenog lovca. lovcima je čest ulov jer izbegavaju da se suoče s onim delovima sebe koje kostur-žena predstavlja. 

i sve dok izbegavaju kostur ženu - ona će ih proganjati.

niko nema vremena da se bavi sramnim delovima sebe ali sramni delovi sebe se uporno pojavljuju jer - sramni delovi isto tako teže zaceljenju pa moraju stalno da nas ćuškaju i da nas podsete da NJima treba da se bavimo da bi zacelili.

svi se plaše kostur-žene, nije lepa oku, niko se njom ne ponosi, i rođeni otac ju je odbacio.

kostur žena je usahla zemlja puna sećanja.

“ona je navikla da se njen odnos s ljudima završi odmah nakon što je upecaju. Nije ni čudo što obasipa tolikim blagoslovima onog ko će s njom izdržati do kraja, jer je navikla da ljudi odseku mamac i pojure ka obali” - kada nahranimo kostur-ženu ona se pretvara u živo biće-to je istinska ljubav, kada prigrlimo i osetimo samilost onamo gde su se razvile smrdljive rane.

prava ljubav vraća meso kostima-stvara TELO. i to telo nisu ideali neke kulture: to TELO je zdravo telo, ono koje vodi ljubav, rađa bebe, pleše i peva. zavoleti telo je vrhunac ljubavi; klarisa pinkola estes, govori da je to poslednji čin ljubavi - davanje tela. 

neko nas voli tek kad zavoli naše ružno telo - ružno je naša glad. 

“naša tajna glad da budemo voljeni je ne-lepa.”

moramo voditi ljubav sa sopstvenim delovima sebe koje smo zapostavili.

s njima nemamo izbora - s njima moramo voditi ljubav. oni ne žele da se pojebu, potucaju na brzaka i tome slično.

moramo da ih mazimo dan i noć, da ih dovedemo u silovitu vezu sa sopstvenom namerom da ih - oporavimo. 

na slici se raspravljamo ja i neuravnoteženi i slabi delovi mene. 

moja tvrda volja ih neće napustiti, a kada jednom ojačaju - nagradiće me. 

pokazaće mi da je lako balansirati sedeći mirno na dupetu!

najzapušteniji delovi nas daju najslađe nagrade - kada im pomognemo da zacele oni nam pokažu koliko smo moćni - toliko da smo uspeli da prevalimo čitav put od NE mogu do - MOGU.

/…/

dok se ne suočimo s telom -

dok ne raščvorimo kvrge koje su nastale dok smo dobijali čvrge zbog nedopustivih osećanja i ponašanja kad smo bili deca -

dok ne oksigenišemo svaki milimetar našeg 120000 kilometara dugačkog krvnog sastava - nema oslobođenja.

u nama živi prigušeni impuls za isceljenjem sakriven ispod svesti, duboko u mišićima.

onamo u mišićima gde maseri znaju da pronađu čvorove.

onamo gde maseri kažu da se gomila - stres.

zato taj prigušeni impuls može i da se nadraži kroz svesnost u telesnim vežbama u kombinaciji sa svesnim disanjem. ja sam iskusila to kroz yogu - kada osećanja krenu da se otpuštaju u nekom položaju iako nema misli, iako nema aktivne kontemplacije. 

taj doživljaj je - oslobađajući i ispunjavajući. 

taj doživljaj je ispunjen do tad neisplakanim suzama zbog kojih se gutaju knedle, stiskaju zubi.

taj doživljaj je ispunjen osećanjima koja su nam bila zabranjena da osetimo.

…

na mestu gde je bila kvrga ostaje seme lepote 🍎

nisam došao da donesem Mir nego Mač

kad se isus (=istina) useli u srce, onda napuštamo stare obrasce ponašanja i zavisničke odnose, 

idemo u slobodu - što smo dublje predani istini - sve se više oslobađamo.

postajemo nepotkupljivi za uslove porodice, društva, i uslove u celini. ne pristajemo na uslovljavanje

jer istina (=isus) je sloboda. 

ostajemo verni iskrenoj i bezuslovnoj istini jer i sami postajemo istina, i nije nam više interesantno da udovoljavamo ocu i majci 

da bi bili voljeni zbog nečega što NISMO. 

nisu nam više interesantni darovi koje dobijamo radi reda, jer tako treba - naš put je dalji od puta zavisništva.

istovremeno, to rađa - nemir, 

i da bismo preživeli nemir, odnosno ostali verni istini, 

odnosno da bismo ostali ISTINITI, ono što JESMO, neophodan nam je MAČ. 

odnosno sredstvo da imamo čime da se borimo. 

naše sredstvo je ISTINA. jer spoznavši istinu - cepimo se od laži.

tovar beskonačne težine: šta nas oslobađa?

oslobađanje od vlastitog tereta - šta ja mogu da učinim i da osetim da sam zaista nešto učinila? i kad ZNAM da sam nešto zaista učinila?
ponekad možemo da učinimo vanvremenski mnogo, ali ako to nije usaglašeno s našim unutrašnjim merilima, možemo osetiti da NIŠTA NISMO UČINILI. da nismo dovoljni.

(19.januar 2021. godine, zapis iz dnevnika)

svaki čovek na zemlji je čovek naviknut na nenormalnosti. 

no te nenormalnosti su postale svakodnevnica, vide se ovde i onde, i pošto se ponavljaju od ovoga i onoga, lakše se prihvataju, kao: zlo se javlja ponekad, gleda se na filmovima itd. a zlo se odigrava sada i ovde...zašto se čuditi miki aleksiću...zašto se ne začudiš pred komšijom koji šamara svoju ćerku, zašto ne prijaviš to nasilje? zašto ne prijaviš učitelja koji vuče tvog sina za zuluf? ili učiteljicu koja više ne ume s tvojim glupim detetom?

zašto ne prijaviš oca koji nikada nije kod kuće? postoje li institucije koje brinu o detetu jer je odraslo bez očinske figure?

jer taj otac je nasilnik, isto koliko i ovaj mika. on uskraćuje detetu pravo na oca.

zato što se sa nekim zlom poistovećuješ pa onda ono nije tako strašno ako si ga doživeo i - preživeo.

nema mesta čuđenju, ja sam se umorila od licemerija i da ne nazivamo stvari pravim imenom.

mika aleksić je simptom, ne dijagnoza, a i od medija sam se umorila koji stavljaju lance na aleksića, a svaki dan šire strah i lažu: onaj ko širi strah ne širi ljubav. onaj ko laže - uskraćuje pravo na istinu.

svi smo heroji kada treba da osudimo, ali ako pogledamo u bagaž i krpe mike aleksića i nad njim je vrešeno nasilje: čovek nad kojim je vršena agresija je agresor. dakle i on je žrtva.

svaki čovek koji ne postane bolji on postaje gori, ali čovek koji postane bolji, po njemu beskraj hoda, on je produžena ruka boga. i zato mislim i duboko verujem da se svet ne menja kroz zatočeništvo nego kroz slobodu.

zatvoriće aleksića, ali će milioni žena muškaraca i dece i dalje da trpe nasilje. začarani krug osude.

a svi smo je l’ te hrišćani! 

ako neko iz straha ne siluje i ne vrši nasilje vidno - i on je nasilnik i širi ga sigurno na neki drugi način: kinji sebe, prekoreva sebe, možda ide okolo i nanosi zlo kroz sve radnje koje su društveno prihvatljive.

u zelenoj travi raste korov, a nekad je i zelena trava korov.

na slici je judit grimes, serija: the walking dead

(19. januar. 2022. godine, zapis)

pre mesec dana su me probudili glasovi komšija koji žive iznad mene m. to je jedan par koji se svađa na svake dve nedelje. imaju još i psa koji grebe pod, trči i cvili kad god se glas podigne.

svih proteklih godina kad bi se pokačili ja bih samo ležala u krevetu i kumila da prestanu. kad bi mi dosadili, psovala bih, kad bi mi zaista dosadili, otvorila bih oči i uzviknula nad samom sobom - PA DA LI STE VI NORMALNI

IMATE LI VI OSEĆAJ DA ŽIVITE U ZGRADI I DA IMATE KOMŠIJE KOJI USTAJU RANO U PET?!

i tako razgnevljena, ležala sam i čekala da prestanu.

poslednji put, pre mesec dana, sam ustala, istrčala u hodnik da bih videla čije ime stoji na njihovim vratima i broj stana, da bih zvala policiju da ih prijavim. uz to je devojka cvilela kao da je neko bičuje, i plačno i ljutito govorila “NIKADA NIKADA NIKADA”.

malo me je prestravio taj glas, i to je bilo ono što me je navelo ma akciju.

kad sam istrčala na hodnik, tamo su bili četvorica policajaca. jedan me je pitao: je li znaš iz kog se stana čuje plač?

ja nisam znala broj stana ni imena ljudi koji u njemu žive, ali sam znala koji je njihov stan: stan iznad mojeg.

uhvatila sam policajca za ruku i rekla: AJDE ZA MNOM.

ostavila sam ga ispred stana, a ova trojica su dotrčala za nama.

htela sam da stojim i posmatram iz prikrajka, ali toliki me je strah uhvatio zbog onoga što bi moglo da mi se desi ako bi nasilnici videli ko sam.

tako sam otrčala nazad u svoj stan.

trčeći sam čula kako se policajac nagađa s muškarcem da otvori.

na kraju je muškarac otvorio i rekao: ŠTA HOĆEŠ? VIDIŠ LI DA SAM U GAĆAMA?!

od te večeri se nijednom nisu pokačili na način kao pre. možda je ovaj neprijatni događaj, da četvorica policajaca stoji nad vratima da bi stopirali svađu, učinio da ova dva bića, napokon sednu i porazgovaraju, nakon četiri godine koliko se već svađaju?!

nikada neću zaboraviti taj strah koji me je naveo da trčeći pobegnem nazad u svoj stan.

od tad se i osećam mirnije, jer sam uradila nešto DOBRO, po mom unutrašnjem nahođenju - dobro.

nisam ostala da kukam nad sudbinom ljudi koji se povređuju, razmišljajući o tome da li su - normalni.

preduzela sam nešto umesto što sam žalila, mozgala, pravila filmove u glavi, 

tovarila se, 

tovarila, 

tovarila, 

tovarom beskonačne težine.