šta je ljubav? ljubav je kad se osećamo da smo kod kuće, bezbrižni i veseli

od kako živim s mojim čovekom sve me više podseća na prevalac. 

u leto smo u prevalac spavali razmaknutih tela, pokrivali se čaršavima, a kad bi se zavrućilo i njih bi smo išutirali, i spavali skroz razgolićeni.

na prozore smo stavljaljali ćebad i tamne zavese sa nam toplota ne ulazi u kuću. išli smo okolo, uzdisali kao ostareli psi.

pili smo gazirane sokove, jeli dudinje iz dvorišta, pradajz salate s hlebom, lukom i sirom. nestajala je struja, voda, pa smo bili dovoljno zauzeti osmišljavanjem kako da nam baterija za tetris duže traje. život u prevalac je bio prava zavrzlama. 

gledali smo piratske filmove, i čekali veče da dođe, da izađemo na utrinu, među svet. čitali smo, jedva umoljivi, lektiru, i tako su dani, dosadni dani prolazili.

nije bilo toliko dosadno čim se tog vremena ovako lepo sećam.

ja i moj čovek, spavamo razmaknutih tela.

spustili smo roletne, krijemo se od sunca kao da se od njega dobija guba. juče smo nazdravili koka-kolom, jeli palačinke s bobičastim voćem. iz dvorišta smo brali divlje jagode, luk, salatu. nestala nam je struja oko 4. a mi smo se samo pogledali komentarišući vrlo zadovoljni kako smo napunili naše rezerve za baterije za tri punjenja mobilnih telefona. polegali smo, čitali, a onda razgovarali o politici, puni žara, puni volje, kao jedan dobar tim. 

mogli bi da se žalimo na dosadu, ali ne bi bilo pošteno. kada nam je dosadno jednostavno moramo da nađemo nove naočare kroz koje bi pogledali svet da bi otkrili nešto izvanredno.

dosetila sam se da je lekovito razmišljati kako smo rođeni u potpunosti opremljeni za vreme u kojem postojimo.

jutros sam otvorila oči u 7:49, budila sam se nekoliko puta. stomak me je žuljao od kuka do kuka dok se beba vrpoljila i zahtevala od mene da prestanem da sanjam.

onda sam pogledala ka polici s knjigama: već nekoliko dana pokušavam da nabavim neke knjige iz bosne i iz srbije, nezadovoljna kako nemam šta da čitam. 

kako nemam šta da čitam a svaki put kad dođem iz srbije donesem pun kofer knjiga?, prekorevala sam samu sebe.

odlučila sam da čitam bez obzira da li mi je volja da čitam te knjige koje imam ili ne.

ne smem da budem aljkava i lakoma.

tako sam ustala i ugledala kup knjiga dragoslava mihailovića. 

“koji mi je? kako nemam šta da čitam? imam dragoslava mihailovića?”

zavalila sam i nakon dvadesetak strana ustao je moj čovek. napravio nam je kafu. rekao nam je “dobro jutro”.

počeo je da mi priča kako je osetio da sam se probudila, i zamišljao kako odlazim do police da nađem nešto da čitam. 

zamišljao je kako ne mogu da samo ležim zaludna.

psihologija pesme: smišljam pesmu da imam gde da preživim

Ово је једна од мојих најстаријих песама. Често када сам писала песме нисам имала речи да објасним шта сам написала, па сам зато и избегавала да разговарам о њима.

А данас, 10-15 година након што сам их написала, с искуством које имам на терапији, кроз јогу, медитацију, молитву, и - одрастање, могу да говорим о њима готово на јунгијански, кришнамуртијевски или просто - душевни начин, дакле - с одређене дистанце где могу да песму сагледам непристрасно:




“Смишљам песму да имам где да преживим”, тако сам размишљала у то тешко време пубертета, средњошколских дана, селидбе у Шведску, уписа на факултет.




Шта говори ова песма ако говори душевним језиком, дакле језиком психе:




-страх и стид, као супротности љубави и прихватања, одбацују лирски субјекат као неког ко постоји као живи човек;

небождери (у бајкама мотив Плавобрадог, или мотив грабљивца који исисава животну енергију жене и помоћу ње преживљава,

-Недаља (гледала сам тада “Вратиће се роде” и смислила име свом дому - Недаља, јер од дома за мене тада - није могло да се иде даље, откривање дома је коначни циљ)

-Сунце, живот - пржи тело лирског субјекта, а ватра разгорева чежњу за прошлошћу, меланхолију - жалост

-бављење звездама, као у “бескрајном плавом кругу”, звезда водиља је сагорела, лирски субјекат је изгубљен и жалостан

-време је ранило светлост - време према Кришнамуртију је узрок наших болова, јер када постоји време постоје Мисли, а Мисли рађају бол, јер исто тако могу да роде Жељу. Кад год смо у времену ми Патимо.

“Време је ранило Светлост”, Светлост као Бог, Бог као Бескрајност, Вечност - Време и постојање лирског субјекта у времену, одузимају му Божанство

svesno življenje: gramzivost daleko doseže

 

Прошле године, на овај дан, двдесет осмог новембра, у пет ујутру, стигла сам кући. Довезао ме је мој најбољи теча, који једино што није дошао у Стокхолм по мене. Не би ме чудило да ме чека испред зграде сад. 

Довезао ме је из Београда. Напрасно, тог краја новебра прошле године, нису питали на границама да потврдимо да смо безбедни, био је довољан само путовни документ. Језик је много моћан: да избацимо из језика те речи које нам ометају природни ток ствари, да се ослободимо граница.

Имамо боље услове него било ко од наших предака за живот, 

имамо боље услове за све: за лечење, за летовање, за превоз, за хигијену, за улепшавање, за рађање.

А ми се препиремо око назива и којекаквих чуда што су се прикачила као мрена на наше очи, па с тога смо - ослепели.

Моја идеја је да нам је живот постао овакав због грамзивости; ми у Врању кажемо да смо пожелели ‘леба преко погаче. 

Није нам било довољно што имамо брашно, хтели смо да нам неко умеси хлеб.

Није нам било довољно да имамо паприку, хтели смо да нам неко направи ајвар. Онда се неко досетио да производи ајвар, па смо почели да купујемо ајвар, а да запостављамо земљу на којој су неши стари вековима производили паприку. 

Није нам било довољно да имамо кола, пожелели смо скупа и брза кола, а ова су остала да рђају у гаражи. 

На западу породицама није довољно да имају скупа и брза кола, већ желе електрична кола. Није довољно да имају електрична кола за сваки дан, па купују још једна да возе за викенд или на одмор. 

Грамзивост далеко досеже. 

Није било довољно да имамо кока колу у стакленим флашама: неко се досетио да због количине произведе пластичне флаше и лименке. Онда је обичном човеку досадило да скупља стаклене флаше и враћа као робу продавцу, па је ето - одао се томе да купује кока колу у пластичним флашама и лименке. Тако је постало ђубре. А пошто нисмо имали начина да се отарасимо њега, почели смо да га бацамо у реке и ливаде.

Моја баба је носила плетену торбу у продавницу кад је куповала квасац, шећер и ванилин шећер за колаче. Носила је ту торбу одвајкада, мислим да је још увек има код куће. Сваку пластичну кесу би прала и сушила да би могла да је опет користи. 

Ми смо јој се смејали: ма ајде ти бабо, куде ти све тој пада на памет…

Моја баба још увек исто то ради.

Нисмо ми кривци за све што се дешава, неко од нас живи високо моралним животом, пази на себе, околину и друге. 

Ипак смо сви одговорни за све што се дешава на планети земљи. 

Мислим да морамо да разумемо да оно што ја радим у Шведској утиче на оно што се дешава у Србији, и тек кад разумемо да смо сви становници ЈЕДНЕ државе, а то је Земља, моћи ћемо да решавамо конфликте без штете, коју управо наносимо једни на друге.