RAZUMEVANJE NAŠE PRIRODE

mi se divimo simbolima i slikama i predstavama, ali sve čemu služe ti simboli, slike i predstave je bolje razumevanje naše čovečije prirode.

nije čovek postavljen na vrh sviju živih bića da bi mogao da uništava svoje prirodno okruženje, ili da bi vladao prirodom, već da bi stvorio raj. 

(raj je već tu, izobilje je svuda oko nas, ali dok ga ne uvudimo on deluje da izostaje, da je nešto što besomučnim radom moramo da postignemo i ZASLUŽIMO. - kada uvidimo to izobilje oko nas - stvaramo raj koji već postoji - domišljato je postojanje, zar ne?) 

nije moć razumevanja čoveku data da bi iskoristio darove prirode i zloupotrebljavao ih, već da bi kroz posvećivanje životu razumeo da je sve što se dešava u univerzumu - ono što se dešava u njemu.

“tvoja duša je čitav univerzum”

ili “ti nisi kap u okeanu, već okean u kapi”

u nama se dešava sve ono što učimo i vidimo.

i tek kad više nismo slepci, mi doživljavamo raj koji JE TU.

eh život nam je dat ovde i sada, i nema ni prethodnog ni života posle ovog.

ovaj nam je život sada i jedino u ovome životu možemo iskusiti raj.

ne podajte se onima koji obećavaju raj, i to je jedno od hristovih učenja. 

hristova učenja spoznajemo tek kroz lični život, ličnu molitvu, a ne kroz kojekakve institucije koje su čoveka pretvorila u roba koji mora da zasluži svoju slobodu.

čovek je napravljen zloban kroz borbu na koju su ga starešine osudile.

odbacite sve religije i sve što vam vređa dušu, izujte se, osetite zemlju i rosu kako vam hladi stopala, udahnite duboko, sve do peta i kroz njih, dok vas dah ne uzemlji,

i pustite korenje u majku zemlju da se kroz nju zaista rodite.

naš najvažniji zadatak na zemlji

naš je svet duboko zatrovan i na zemlji neće biti mira ni u narednom vremenu ako se čovek ne uhvati u koštac s pravim ratovima, a to su ratovi koje vodi sa svojim svetom osećanja.

svi ratovi su samo simptomi ugnjetenosti u kojoj živimo sa svojim komšilukom, ugnjetenosti u kojoj živimo i u sebi.

simptomi nereda koji gajimo u svojem dvorištu.

simptomi lenjosti; sećam se jednog rođaka koji je godinama u svom dvorištu pravio nered, doterivao gume i gvožđe, šutirao ćunke i kante pune pomija za svinje.

neokupan i prljav. kudi na majku, na oca, na tasta, na ženu. kudi i na sestru. ima troje divne dece, ali toliko je ogorčen na život, da je i u njih stigao da poseje seme zla. nijedno od te dece nije srećno, svako od njih muči svoju muku i ne može da stigne da iznikne iz traume odrastanja s osobom koja je pukim slučajem postala otac.

oni su odgajili svoju decu, podjednako istraumiranu, kao i oni sami.

moje viđenje stvari je jednostavno: ili će biti potrebno da se rodi jedno konačno dete koje će prepoznati problem, traumu koju je doživelo i da iznikne iz nje, i tako traumu ne prenosi na buduća pokoljenja 

ili da se rađanje dece satre - da trauma umre s jednom generacijom.

mi smo napravili ovaj svet.

a zaista ga menja samo čovek koji se odluči da vodi onaj rat za koji je rođen da ga vodi.

to je rat sa samim sobom: to je onaj rat kad ništa u njemu ne želi da živi, kada ceo svet u njemu spava, a on ipak posluša budilnik, ustane - namesti krevet, opere zube, popije topli napitak, doručkuje i svestan i zahvalan ode na posao.

rat sa samim sobom: kada čitavim svojim bićem osećaš da želiš da opališ šamar svojem partneru jer samo namćoriše, ti udahneš duboko, i kreneš drugim putem.

rat sa samim sobom: kada ceo tvoj unutrašnji svet vrišti da se pojebeš, jer je seks tvoj izduvni ventil, i navikao si da sve rešavaš potucavanjem iza ugla, ti udahneš duboko i postaviš sebi iskrena pitanja - šta želim u ovom trenutku a pokušavam da zataškam seksom? koja je moja iskonska potreba u ovom trenutku? šta u stvari osećam?

rat sa samim sobom: imaš dete koje vrišti dan i noć, ne znaš šta ćeš s njim, osećaš se kao najgori roditelj, goreg od tebe nema, a ovo jadno dete ti je bukvalno u dubini duše - krivo za sve.

ti ipak biraš da ga zagrliš.

rat sa samim sobom.

kroz taj rat sa samima sobom stvaramo negovateljske i brižne obrasce ponašanja koji s vremenom stvaraju samo-saosećanje.

kada smo jednom razvili samosaosećanje više ne posustajemo - više ne činimo nasilje nad sopstvenim bićem.

i to je naš pravi zadatak na zemlji.

kada jednom razvijemo samosaosećanje,

razvili smo i saosećanje prema svojem bratu.

i više ne želimo da ga kažnjavamo zbog rana koje su nama nanešene kroz zlokobno odrastanje i razvoj.

više ne razmišljamo - da mu tako i treba.

svako od nas bi moralo da se bavi sobom. to je jedini način da se ne usere u život sveta.

💜

šta je ljubav? ljubav je kad se osećamo da smo kod kuće, bezbrižni i veseli

od kako živim s mojim čovekom sve me više podseća na prevalac. 

u leto smo u prevalac spavali razmaknutih tela, pokrivali se čaršavima, a kad bi se zavrućilo i njih bi smo išutirali, i spavali skroz razgolićeni.

na prozore smo stavljaljali ćebad i tamne zavese sa nam toplota ne ulazi u kuću. išli smo okolo, uzdisali kao ostareli psi.

pili smo gazirane sokove, jeli dudinje iz dvorišta, pradajz salate s hlebom, lukom i sirom. nestajala je struja, voda, pa smo bili dovoljno zauzeti osmišljavanjem kako da nam baterija za tetris duže traje. život u prevalac je bio prava zavrzlama. 

gledali smo piratske filmove, i čekali veče da dođe, da izađemo na utrinu, među svet. čitali smo, jedva umoljivi, lektiru, i tako su dani, dosadni dani prolazili.

nije bilo toliko dosadno čim se tog vremena ovako lepo sećam.

ja i moj čovek, spavamo razmaknutih tela.

spustili smo roletne, krijemo se od sunca kao da se od njega dobija guba. juče smo nazdravili koka-kolom, jeli palačinke s bobičastim voćem. iz dvorišta smo brali divlje jagode, luk, salatu. nestala nam je struja oko 4. a mi smo se samo pogledali komentarišući vrlo zadovoljni kako smo napunili naše rezerve za baterije za tri punjenja mobilnih telefona. polegali smo, čitali, a onda razgovarali o politici, puni žara, puni volje, kao jedan dobar tim. 

mogli bi da se žalimo na dosadu, ali ne bi bilo pošteno. kada nam je dosadno jednostavno moramo da nađemo nove naočare kroz koje bi pogledali svet da bi otkrili nešto izvanredno.

dosetila sam se da je lekovito razmišljati kako smo rođeni u potpunosti opremljeni za vreme u kojem postojimo.

jutros sam otvorila oči u 7:49, budila sam se nekoliko puta. stomak me je žuljao od kuka do kuka dok se beba vrpoljila i zahtevala od mene da prestanem da sanjam.

onda sam pogledala ka polici s knjigama: već nekoliko dana pokušavam da nabavim neke knjige iz bosne i iz srbije, nezadovoljna kako nemam šta da čitam. 

kako nemam šta da čitam a svaki put kad dođem iz srbije donesem pun kofer knjiga?, prekorevala sam samu sebe.

odlučila sam da čitam bez obzira da li mi je volja da čitam te knjige koje imam ili ne.

ne smem da budem aljkava i lakoma.

tako sam ustala i ugledala kup knjiga dragoslava mihailovića. 

“koji mi je? kako nemam šta da čitam? imam dragoslava mihailovića?”

zavalila sam i nakon dvadesetak strana ustao je moj čovek. napravio nam je kafu. rekao nam je “dobro jutro”.

počeo je da mi priča kako je osetio da sam se probudila, i zamišljao kako odlazim do police da nađem nešto da čitam. 

zamišljao je kako ne mogu da samo ležim zaludna.

ja VEĆ volim sebe

jednom sam bila jako mlada, zaljubljena u svoj način oblačenja, izgled. zaljubljena u svoju kosu, dugačke, obojene nokte, čoker, raskošne minđuše, dobro uklopljene boje, cvetove u kosi.

gradila sam sebe kao da sam na sebe gledala kroz kameru, u svakom trenutku sam bila onoliko viktorija koliki mi je bio kapacitet. debljao se moj oklop. iz vremena u vreme.

debljao se, debljao kao runo ovce koja je bežala od šišanja. 

videla sam negde neku sliku na internetu: na slici ovca a pored nje njen vlasnik. ta ovca je važila za najduže nešišanu ovcu. njena glava, bila je utonula u runo.

naposletku su se odlučili da je ošišaju, ne znam kako, ali izgledalo je po propratnom tekstu da joj je zdravlje počelo da strada i da je počela da bude teška, toliko da joj je bilo sve teže da se kreće.

kada je vreme za promene?

ja verujem da vreme za promene dolazi onda kada naši debeli oklopi postanu toliko teški da nam i ona dragocena kretanja postanu teška;

kada počnemo da gubimo ta dragocena kretanja, počinjemo da postavljamo pitanja - od čega se ovako otežano krećem? nije mi tako bilo pre…?

kada počnemo da gubimo dragocenosti i bivamo primorani na nešto s čim ne umemo da se nosimo, mi onda moramo da se menjamo. primorani, ne postavljamo pitanja. ne mučimo se da donesemo odluku, samo se bacimo u etar.

prva lekcija koju sam naučila na terapiji nije bila da volim sebe - prva lekcija je bila shvatanje da ja VEĆ volim sebe.

kako VEĆ volim sebe?

tako. 

VEĆ VOLIM SEBE. 

prva lekcija mi je donela znanje o tome da se retko dešava da je neko potpuna žrtva. 

da je retko neko poptuni mazohista.

da, iako nam se nekad čini da je neko bedan i napaćen, on ipak u sebi nosi nešto što ga je navelo da ostane u takvim odnosima koji čine da deluje bedno i napaćeno.

on, naime, ostaje ponekad u bednim odnosima jer poznaje dobro taj prokrčen put patnje i može da ga dobro podnese.

razmišljajući tako prestala sam da osećam žaljenje. češće razmišljam o tome da je neko ko iako živi bedno i napaćeno, prokrčio svoj put do kakvog-takvog života. takvo razmišljanje mi daje veru u tog čoveka - ne razmišljam o njemu kao o objektu onoga što mu se desilo - već kao o pauku koji je svoju mrežu sam spleo.

da li je pauk svestan mreže koju plete? nisam sigurna.

u početku nismo ni mi svesni onoga što smo smislili, ali uz dovoljno posvećivanje pažnje svom životu, možemo razmrsiti klupko.

tako sam ja razumela da ja imam MOĆ. istu onoliku moć da sa sebe skinem oklop, koliku sam imala dok sam ga prema svom kroju - gradila. 

PREMA SVOM KROJU GRADILA.

kada je vreme za promene? 

eh. to ćeš svom bližnjem umeti da objasniš tek kad budeš dovoljno lak.

Bolujemo od misli, rađanje vere - STRADANJE JE JEDNAKO UZVIŠENJU

volela bih da svako oseti ono što ja ponekad osećam kad vozim i slušam lanu del rej.

to sjedinjenje u kojem prestanu misli, u kojem su prepreke samo preke misli.

negde sam čitala da kada bi se udubili videli bi da naši problemi nisu ljudi, novac, vreme, okolnosti, već samo misli. samo misli.

moja baba je govorila da se od “misli” umire, da se od “misli” teško živi.

“babo, što mu je na komšiju dušana? ne se javlja po put kad ide. zaključuje se sam u kuću, ne prima nikoga.”

“sve mu je toj od misli, unuko”

i kineska medicina i ajurveda govore o uzrocima bolesti kao o uverenjima.

nabrajaju više desetina uzroka; uzroci nisu u drevnim medicnakim naukama strana tela, već su duboko poznati, a prvi uzrok su - misli. naša duboka uverenja o nama samima. da li mislimo da ćemo da dobijemo tak pošto su nas posuli siromašnim uranijumom. da li mislimo da ćemo umreti od raka pluća jer pušimo. da li verujemo da ćemo postati šećeraši jer nam je deda umro od šećera. da li sebe izgladnjujemo jer smo videli da punačka osoba ne prolazi dobro.

u transakcionoj analizi na koju sam išla učimo o životnom scenariju.

kada jednom razumemo da smo već ispisali svoju životnu priču i svoj razvoj zapečatili njome otkrivamo da imamo moć da se menjamo. da imamo moć da menjamo taj scenario, jer smo ga sami mi uverenjima i stvorili. 

čudno, ali otkrivamo da imamo moć tek da osvestimo da smo nemoćni.

izgleda da moramo da uzjašimo magarca da bi razumeli da s njega možemo da sjašemo i izabremo lepog konja s divnom grivom.

mi već sa dvadeset godina nosimo jedan podobar ruksak pun tajni i već tada možemo da se dobro uposlimo i osvestimo zadatak na koji smo stavljeni. 

kada bismo počeli da se bavimo već tada svojim ruksakom ne bi imali vremena da istražujemo nacionalna blaga kod komšije dušana, jer bismo se već oblažili od svog blaga. videli bismo da je naše blago veliko i tako bismo stvorili svest o veličini drugih blaga. sa svešću o sebi raste svest o drugima. s razvojem poštovanja prema svojem blagu, razvili bismo poštovanje prema svim drugim na svetu.

ne bi bilo razlika i zanemarivanja. svi bi se računali.

nakon nekoliko godina samoistraživanja primetila sam i polako dolazim do zaključka da se nova deca rađaju i da smo i mi rođeni zarad izlečenja. iz pokoljenja u pokoljenje smo celovitiji. ja otkrivam o svojim roditeljima i pradedovima ono što oni o sebi nisu mogli ni da zamisle, iako su možda u dubini duše slutili. hrani me nada da ce moja deca videti moje slutnje kao otkrice i s tim otkricima postajati bogatiji kao ljudi. 

iako su patnje velike moramo negde u sebi naći objašnjenja i dati patnjama smisao.

mene usrećuje saznanje o homeostazi. ravnoteži.

sve češće kada imam koban dan, loš dan razmišljam kako to u jednom širem smislu ima svoj razlog i kako je uzvišenje obavezno jednako stradanju.

koliko god mi okolnosti nekad delovale beznadežno u meni postoji vrt a neretko kamenjar u čijem podnožiju postoje izvori vode koja će se u pravom trenutku izliti i sprati prašinu. tako ja verujem. počela sam da razumem da će nam život biti možda prvobitno onakav kakva nam je - vera.

isto tako verujem da je neophodno da počnemo da se bavimo tim ruksakom što teglimo čim počnemo da kudimo na drugoga, jer je rađanje vere dug put, a ponekad pomislim da je još zahtevniji od rađanja ljubavi.

volela bih da svi osete ono što ja osećam kada prestanu misli.

kada prestanu misli ne postoje razlike.

kada prestanu misli vidimo da su nesuglasice razultati nesaglasija i da je naš zadatak da se vratimo saglasiju.

"Nisu nam misli u glavi već nam je glava u mislima"

doživljaj anksioznost - de-selfing yourself

“svaki udah nam daje novu snagu, a svaki izdah nas oslobađa stare,ustajale energije.”

💡počela sam da meditiram početkom 2018. godine jer nisam više znala šta da radim. sve što sam znala nije mi više služilo; moja dotadašnja znanja me nisu usrećivala, nisam znala da oslovim ono što osećam, moje snaga je bila zapela u dogmama, za koje sam osećala da sam nasledila, da su sastavni deo moje ličnosti, i da nemam nikakvu moć da išta od toga što je moja ličnost - promenim.

prve godine mi je disanje pokazalo rajsko prostranstvo; osetila sam veličinu tela koja je bila podjednako prostrana kao i čitav svet. zatvorivši oči, sve je postajalo crno, i više nije bilo razlike između mog okruženja i mene - jednostavno je sve bilo crno.

kada sam uvidela to crnilo jednine počela sam da meditiram uz zvuke pucketanja vatre i zvuke plamenova.

što sam dublje prodirala u mrak i zvuke vatre - svetlosti - to mi je osećanje slobode bilo jače.

dve godine nakon prvih iskustava meditacije desila mi se enormna anksioznost o kojoj ni sa kim nisam mogla da razgovaram. jednom mi je i moja terapeutkinja rekla: nisam znala da ti se to dešava. 

nije mogla da zna, jer ta podrhtavanja svesti su bila samo moja.

a ja ih danas delim sa čitavim svetom, zato što svi bolujemo od poriva da se osećamo božanstveno.

moramo da razumemo da će se osećati božanstveno svaki čovek koji je prestao da bude on sam, odnosno - svoja ličnost.

na engleskom bi to mogli da formulišemo kao “de-self yourself”, “prestani da budeš ti”. 

anksioznost često vidimo kao nešto preteće. i to je opravdano viđenje, jer anksioznost je pretnja - anksioznost je pretnja onome od koga želiš da se oslobodiš - te nakrivo zarasle osobe dok se branila od odrastanja i pretnji od okoline - dok se branila od straha da nije vredna ljubavi.

anksioznost je jedno pre svega plemenito osećanje i možemo ga prevazići ako dozvolimo sebi da opet doživimo osećanja koja su načinila da nakrivo zarastemo.

anksioznost je naš doživljaj oslobođenja.

dok ta semenka iskonstva u nama klija, puca ljuska koja semenku štiti.

to je trnovit, bolan put.

zato moramo - disati.

šta lake ženske znaju o seksu?

 ”sve devojčice imaju pravo da dovedu u red seksualni haos koji ih okružuje”

čitam jednu psihološku knjigu, gde terapeut proučava devojčice u pubertetu i adolescenciji u celosti. objašnjava kako je jednom bila edukator devojčicama koje su zapadale u delikventno ponašanje gde je seksualna aktivnost igrala gotovo glavnu ulogu. sretala je devojčice koje su bile trudne, devojčice koje su bile silovane od grupe momaka, devojčicu koju su zvali kraljicom pušenja.

ona kao edukator, opisuje naivnost kao glavnu crtu kod devojčica koje su ulazile u nesigurne i sumnjive partnerske odnose. kada ih je zamolila da opišu nešto čime bi ih partner osvojio, jedna devojčica je rekla: želela bih da troši novac na mene, da me na primer izvede u mek donalds ili bilo gde. 

druga devojčica odgovorila je da bi volela da joj kaže da mu se sviđa.

manjak znanja o seksu pokazivan je kroz tvrdnje da “oralni seks može da dovede do trudnoće, jer tada spermatozoidi završavaju u stomaku” i kako je jedna trudna devojčica, mrtva ozbiljna tvrdila “da nikada nije imala seks”.

znanje o seksu kod nekih devojčica je bilo tako manjkavo da jednostavno su zaboravljale da su imale #seks jer nisu razumele šta to znači.

devojčice između ostalog, nisu znale da imaju pravo da donesu odluku o tome da li žele da stupe u seksualni odnos. 

nisu imale neku strategiju kako da kažu “ne” ili da se zaštite, odupru.

nijedna od devojčica nije imala prijatno prvo seksualno iskustvo i nisu mogle da se povežu s tvrdnjama o tome kako bi prvo seksualno iskustvo trebalo da bude iz ljubavi, strastveno i s momkom s kojim je u stabilnoj vezi.

nijedna od devojčica nije poznavala neku devojčicu koja je imala takvo seksualno iskustvo.

volela bih da se setimo ovih tvrdnji pre nego što kažemo išta o “(lakim) ženama”.

tamo odakle potičem

(26. februar 2019, iz dnevnika)

jedna moja koleginica danas slavi dvadeset godina u švedskoj, a ja deset u septembru.

da sam znala da će se ovako odužiti moj boravak ovde ne bih dolazila

no zahvalna sam što sam ipak - ovde.

naučila sam masu stvari. 

između ostalog da je sve nemerljivo u odnosu na nedostajanje.

da je sve nemerljivo u odnosu na moje uvide o lepoti zemlje iz koje dolazim,

jer da nisam imala prilike da je upoznam iz daleka

bila bi mi strana.

samo ta ”iz daljine” perspektiva na moju zemlju me je zbližila s njom.

ne s onim na šta se svakodnevno kuka, s onim što u našoj zemlji nikada generalno i nije valjalo (=politički sistem), nego s onim što vidiš tek kad smiriš svoj pohlepni ego. 

ja razumem svakoga koji kuka na to jer sve to živcira, ali dok čovek ne smiri svoj razdragani um ON NE VIDI NIŠTA. 

i otud slepilo za (i srpske) lepote.

osetiš povetarac i meki topli vazduh kako počiva na tebi

osetiš rosu svuda po stopalima i viline konjice kako bude jutro

osetiš sveže skuvanu kafu iz obližnje pržionice

ne osećaš nikakvu nesgurnost jer stojiš obema nogama na svome, što mogu samo da ti otmu, a ne da ti uzmu

čuješ školsko zvono i kola koja dovoze štrudlu s makom za užinu

nekog nastavnika koji pokušava da te zaplaši kako samo bog zna za pet

čuješ novčiće koje prebrojavaš da vidiš da li imaš za koka kolu dok pešačiš kući

a kući ti je baba umesila hleb, koji te čeka topao da na njega staviš ajvar i sir

ložiš šporet, a drvce pusketa

izađeš van, a koke se raskokodakale, biće jaja

baciš pogled na voćnjak a ono nije voćnjak no izobilje, odmaraš oči,

gude se baškare u toru,

ako pogledaš u baštu opet odmaraš oči,

štala puna krava, ne fali ništa petoprocentnom mleku, jer ono svašta pravi

sve lekove imaš u dvorištu: nanu, hajdučku travu, matičnjak, kamilicu, neven itakodalje

na ruku ti sleti bubamara a ti joj pevaš: bubamaro let let u široki beli svet 

pogledaš još jednom i gde god ti pogled stane sve je izobilje

putem prođe neki komšija javi se ispita te iks stvari, znaš da nisi sam, a on bi i da ti dokaže

a jezik - jezik kao da su svi jezici sveta sadržani u njemu, a on tvoj!

dođe ti neka maca u posetu, nemaš pojma čija, zamjauče, pomaziš je i ide dalje

razmena sve vreme. u dubokom si dosluhu sa svojim bićem. jedan si deo toga što je ŽIVOT jer je sve u tebi živo pa i ti ŽIV. 

sva čula.

a srce i ne osećaš da kuca jer je sve - harmonija. - tako je mirno.

mogla bih da o ovim lepotama pišem zauvek. 

odavno sam prestala da ulepšavam svoju prošlost.

ne moramo ulepšavati ono što je lepo, možemo mu samo dopustitu da - Bude.

open your heart, I am coming home

nekad ocrnimo guštera jer je na nas siktala zmija. a gušter nevin, samo bi da upija toplotu sunca i Bude

(bude - glagol, a ne buddhe, no potrefila se igra rečima).

pre desetak godina me je jedna pravoslavka uplašila kada mi je rekla da je joga isključivo đavoljeva tvorevina i da se klonim onoga ko me navodi da upražnjavam đavolje tvorevine.
tako me je uplašila da bih ja kasnije na reč joga prevrnula očima i odbacila je.

zamislite koliki je greh te pravoslavke?!
da li je mogla da se prvo preispita pre nego da progovori?
šta li bi mislila kada bih joj sada, desetak godina kasnije rekla da stičem božiji mir kroz jogu i meditaciju?
da li bi pomislila da je taj mir đavoljeva tvorevina...da li bi pomislila da sudi o nečemu o čemu ništa ne zna?

imamo veliku odgovornost prema govoru koji nam je dat od boga, besplatno.
ako loše koristimo ono što nam je dato na dar besplatno - onda moramo da platimo cenu zbog toga.
moramo baba jagi da položimo račun.
a polaganje računa baba jagi zahteva mudrost, toliku da i u mraku moramo da nanjušimo pravi put do kuće.

kao vrlo mlada sam počela da se razboljevam, telo mi je oronulo, sa 25 godina nisam imala snage da izguram celu smenu na poslu.
opala mi je kosa na pečate, pa sam nosila ugrađenu kosu na klipse.
toliko me je to bolelo da sam prestala da je češljam, već sam je samo mazila.
poražavala me ja šaka puna kose kad bih kroz nju prošla.
mršavila sam jer sam stalno postila, ostavljala sam meso, jela isključivo biljnu hranu, i sve sam bila bolesnija.
radila sam onako kako je bio red, a svaki dan mi se činilo da me je bog porobio, a ne da sam njegovo čedo.
što bih više postila, bilo bi mi gore.
jednom sam otišla na ispovest, da bih se kasnije pričestila, a sveštenik mi je rekao dok sam klečala, da nema vremena za ispovest jer ima mnogo ljudi napolju, a da je meni oprošteno ako sam kojim slučajem “počinila čedomorstvo” jer mu zbog toga najviše mlade devojke dolaze.
nisam stigla da mu odgovorim jer me je požurivao da izađem.
a htela sam da mu kažem da postim jer se osećam bolesno i da sam došla da se zajedno sa mnom pomoli za moje zdravlje.
dok sam ustajala, krcnule su mi noge u kolenima, a on mi je rekao: “dobro je da ti kolena krckaju od klečanja pred bogom, a ne iz bludi dok klečiš pred muškarcem”.

mene je iz crkve oterao taj sveštenik, a ja sam hrista spoznala kroz sebe
(gde se u stvari hrist i krije: bog se krije onamo gde će ga čovek poslednje potražiti - u čovekovom srcu,
jer je religija odvojila boga od čoveka i time stvorila podelu - dakle varku - ne možeš odvojiti čoveka od Tvorca.
u hristu sam uvek jedna i celovita).

kada je joga ušla u moj život (a joga je poziv - istinska joga leči, a nametnuta joga razboljeva, kao i sve što je nametnuto).
polako je u mene ušla svest o duhu.
taj duh je moj dah - ona sila koju je bog u mene udahnuo kada sam se rodila.
moje disanje, i svest o disanju je svest o bogu koji kroz mene obitava, koji kroz mene omogućava svoje čovekoliko prisutsvo na zemlji ... ja sam njegov produženi izdanak - i samo kroz svest o njemu - ja mogu da njega slavim.

alber kami je rekao da je sloboda ono što napravimo s onim što nam je načinjeno, a u mom slučaju je poruka jasna:
crkva me je odvojila hrišćanstva, ali me je vratila hristu.

rođenje boga: svetlost, ljubav

reč isus - grčki isous, hebrejsko jehošua, hebrejsko-aramejski ješua, znači jahve, odnosno - spas - onaj koji

spasava.

reč hristos, grčki hristos, odnosno pomaznik, mesija


reč pomaznik, označava onog koji je podmazan svetim uljem


na sanskritu se reč ljubav i ulje kažu isto, a nauljavanje je podvig ljubavi.

u staroj indijskoj medicini ulja se koriste u lekovite svrhe, za umirivanje košmara, protiv nesanice, nemira, stopala se mažu uljem, kapljica ulja se stavlja na temen glave, kapljica ulja se stavi u uho da se umire misli, ušne školjke se mažu uljem.

biblija na bajkovit način govori o lekovitoj upotrebi ulja.




ulje je u hrišćanstvu simbol boga: jakovu se bog javlja kada bog izlije po kamenu ulje,

tada taj kamen znači vrata neba i prisustvo boga.




ulje je simbol boga u hrišćanstvu

ulje je simbol svetlosti, sunca,




dakle, sve je u vezi, rekao je naš lepi andrić

postoje li religije postoje i podele,

a gde vlada ljubav - bog - svetlost nema podela.

naša primarnost je jedinstvo - kada nismo zajedno lako smo lomljivi, a kada smo zajedno mi smo ogromnost koja se od čoveka traži




(“ogromnost se traži od čoveka”, vladeta jerotić)




“I kada bi Hrist hiljadu puta

bio rođen u Vitlejemu,

a ne bi u tebi, to ne bi ti pomoglo.

uzalud gledaš krst na Golgoti

Ako u sebi ne gradiš ružino srce”




rođenje boga je rođenje svakoga od nas. ta svetlost koja obasjava čitav svet je svetlost svačijeg srca. jedno hladno srce je srce koje živi u mraku...i zato, kada jedno takvo srce - zasvetli čujemo kako “tužna duša lepše jeca”, jer najveća je radost čovek koji je prerastao svoj greh i prestao da se poistovećuje s ništavnošću svoga greha. ne može da sija više nego nego što je bilo mračno 🪵🔥