možda nas najteža dešavanja pozivaju da se promenimo

 možda nas ona najteža dešavanja zovu na promenu. koliko ljudi već nismo čuli da je njihova bolest bila njihova prekretnica u životu. “da se nisam razboleo, nikada ne bih ozdraveo”, “da nisam poludeo ne bih ostao normalan”.

često se setim skorašnjih ubistava u školi u srbiji.

jedan deo mene ne oseća ništa u vezi s njima. jedan deo kaže: pa tako će biti, kako drukčije kada čovek živi kako živi?!. jedan deo u meni oseća duboku povezanost s kostom, jer je on predstavnik onoga što u našem društvu zahteva pažnju i prevashodno ličnu promenu. 

kada bi neko uspeo da pomogne kosti, on bi pomogao celom svetu, a to bi značilo da je najpre pomogao sebi. 

nijedan deo u meni više ne pomišlja da je iko u tim situacijama jadan.

iz mene je nestalo sažaljenje i mišljenje da su ljudi jadni.

ne mislim tako više ni o kome. ako mislim da je neko jadan oduzimam mu makar malo sposobnost da se promeni. pravim ga žrtvom, a on je u stvari, stvaralac.

u širem smislu ti događaji nas pozivaju na promenu.

i ako ti događaji nekoga izistinski pozovu na samoispitivanje i samoupoznavanje, onda su oni i poželjni.

motivi će biti onoliko brutalni koliko je promena neophodna.

promena samo jednog čoveka je blagodet za čitav kosmos.

“ako želiš da okončaš patnju u svetu okončaj prvo s mračnim i negativnim delovima sebe. Najveće što možeš darovati svetu je sopstvena promena.”

-stara kineska poslovica

iako mnogi od nas smatraju da nisu odgovorni za nesreće u svetu, kada bi se duboko počeli da presispituju videli bi koliko svojim izborima utiču na lance dobra i zla u svetu.

naš najvažniji zadatak na zemlji

naš je svet duboko zatrovan i na zemlji neće biti mira ni u narednom vremenu ako se čovek ne uhvati u koštac s pravim ratovima, a to su ratovi koje vodi sa svojim svetom osećanja.

svi ratovi su samo simptomi ugnjetenosti u kojoj živimo sa svojim komšilukom, ugnjetenosti u kojoj živimo i u sebi.

simptomi nereda koji gajimo u svojem dvorištu.

simptomi lenjosti; sećam se jednog rođaka koji je godinama u svom dvorištu pravio nered, doterivao gume i gvožđe, šutirao ćunke i kante pune pomija za svinje.

neokupan i prljav. kudi na majku, na oca, na tasta, na ženu. kudi i na sestru. ima troje divne dece, ali toliko je ogorčen na život, da je i u njih stigao da poseje seme zla. nijedno od te dece nije srećno, svako od njih muči svoju muku i ne može da stigne da iznikne iz traume odrastanja s osobom koja je pukim slučajem postala otac.

oni su odgajili svoju decu, podjednako istraumiranu, kao i oni sami.

moje viđenje stvari je jednostavno: ili će biti potrebno da se rodi jedno konačno dete koje će prepoznati problem, traumu koju je doživelo i da iznikne iz nje, i tako traumu ne prenosi na buduća pokoljenja 

ili da se rađanje dece satre - da trauma umre s jednom generacijom.

mi smo napravili ovaj svet.

a zaista ga menja samo čovek koji se odluči da vodi onaj rat za koji je rođen da ga vodi.

to je rat sa samim sobom: to je onaj rat kad ništa u njemu ne želi da živi, kada ceo svet u njemu spava, a on ipak posluša budilnik, ustane - namesti krevet, opere zube, popije topli napitak, doručkuje i svestan i zahvalan ode na posao.

rat sa samim sobom: kada čitavim svojim bićem osećaš da želiš da opališ šamar svojem partneru jer samo namćoriše, ti udahneš duboko, i kreneš drugim putem.

rat sa samim sobom: kada ceo tvoj unutrašnji svet vrišti da se pojebeš, jer je seks tvoj izduvni ventil, i navikao si da sve rešavaš potucavanjem iza ugla, ti udahneš duboko i postaviš sebi iskrena pitanja - šta želim u ovom trenutku a pokušavam da zataškam seksom? koja je moja iskonska potreba u ovom trenutku? šta u stvari osećam?

rat sa samim sobom: imaš dete koje vrišti dan i noć, ne znaš šta ćeš s njim, osećaš se kao najgori roditelj, goreg od tebe nema, a ovo jadno dete ti je bukvalno u dubini duše - krivo za sve.

ti ipak biraš da ga zagrliš.

rat sa samim sobom.

kroz taj rat sa samima sobom stvaramo negovateljske i brižne obrasce ponašanja koji s vremenom stvaraju samo-saosećanje.

kada smo jednom razvili samosaosećanje više ne posustajemo - više ne činimo nasilje nad sopstvenim bićem.

i to je naš pravi zadatak na zemlji.

kada jednom razvijemo samosaosećanje,

razvili smo i saosećanje prema svojem bratu.

i više ne želimo da ga kažnjavamo zbog rana koje su nama nanešene kroz zlokobno odrastanje i razvoj.

više ne razmišljamo - da mu tako i treba.

svako od nas bi moralo da se bavi sobom. to je jedini način da se ne usere u život sveta.

💜

ja sam dobro samoj sebi

сећам се сваког мушкарца с којим сам размењивала грубости. грубости које су допринеле да постанем једна кожа жељна нежности. 

сећам се нарочито оних грубости због којих сам се осећала оскрнављено. њих се нарочито добро сећам. сећам се свега што је оскрнавило моју викторију која је имала дивне маштарије, волела математику, физику, хемију, граматику, а у гимназији филозофију, књижевност, психологију! викторије научнице која разуме, схвата, разглаба, сазнаје истине. викторије бескрајно пуне живота која је толико желела да исплива и удахне, да није ни изабрала да пише песме. 

песме су саме излетеле, као птице на слободу. 

једном се само деси да чворови којим смо свезали своје вреће пуне дарова, попусте. 

јер дарови у нама су дарови за све.

вреће морају да попусте, када растемо.

сећам се свих мушкараца који су чинили да ноћима спавам као у бунилу а данима корачам као да ме надгледају. да ми руке подрхтавају од бојазни да ћу да упрскам ствар. сећам се свих ђавола врло јасно: како су чинили да се на један специфичан начин понашам, смејем, обраћам, крећем. да на један специфичан начин желим и поступам. 

сваког мушкарца који је допринео да се што дубље скотрљам у вртлог.

и сваког који је учинио да се ближе приближим лику свих мушкараца који живе у мени. 

сваки лик мушкрца у мени је пресликаван у мојим изборима.

оно што живи у нама одлучује каквим животом живимо.

сваки мушкарац је допринео мојим схватањима о томе какав сам у ствари ја мушкарац и колико могу да будем добра жена самој себи.

ја сам тако добра жена да мушкарци у мени немају времена да раде ништа друго осим да ми помажу да се самозадовољим.

tamna noć duše

 2018. sam se preselila u svoj lični stan.

to je bilo ono vreme koje se na engleskom zove “the dark night of the soul” - tamna noć duše.

u čutavoj toj tmini bilo mi je potrebno nešto kao simbol osposobljenosti da reflektuje svetlost. 

tako se je mesec uselio u moj život.

tako sam se oblačila u žuto.

nekad ne možemo da promenimo stanje duša i duha, ali možemo da olakšamo to stanje.

mogu da olakšam sebi dan iako je rat svuda i zbog toga sam tužna. to što se osećam loše ne bi trebalo da me sputava u tome da se osećam dobro.

ja sam verovatno oduvek bila takva da sam bivstvovala na više strana.

pitala sam tatu kakva sam bila kao dete. kazao mi je - PRGAVA.

razmislimo o toj reči prgava: ta reč mi liči na neki prilagodljivi cik cak.

na primer ako bi trebalo da se uklopim u izgled stepenica, mogla bih da na njih tačno nalegnem. da se savršeno prilagodim, da me manje žuljaju - kako bi me žuljale ako bih se opirala prilagođavanju.

kada nastupi tamna noć duše nije važno da od nje pobegnemo ili da se od nje oslobodimo: kada nastupi tamna noć duše važno je da U NJOJ BUDEMO.

u njoj se nalazi - ukus. ukus koji daje ukus patnji. 

u martu 2018. sam istetovirala mesečeve mene, a u aprilu sam se uselila u stan koga sam ukrasila prvo ovim slikama.

dve nedelje nakon toga u moj život se uselio thomas österlund, koji se na naš prvi sastanak dovezao u svom autu, koga je zvao luna.

za dva meseca se selim kod njega na selo.

da budemo strogi prema sebi

ovaj položaj tela se u jogi naziva golubica.
kod mene je već dve godine u nastajanju.
možda vreme nije presudna mera za boravak na zemlji, možda je to - nastajanje.
danas sam shvatila da joga može da bude jedan od najozbiljnijih razloga za preseljenje u prostornija mesta, šumu, planinu, selo, kuću s dvorištem...
smišljala sam i smišljala razlog zašto bih se nalazila u ovakvom položaju, i gledala kroz prozor, a onda sam se dosetila golubova koji su mi, kad sam se doselila u ovaj stan, sletali na balkon, jer sam ih mamila semenkama i mrvama od hleba.
onda me je momak upozorio da ne služim ptice hranom jer to može ugroziti njihove sposobosti da se same opskrbe hranom. “nemoj im davati hranu - iako ti se čini da je to dobro delo, ti ih onesposobljavaš…ti im oduzimaš njihov prirodni dar da sami sebe snadbevaju onim što im je neophodno. i golubovi su lovci…ulenjiće se, ako tako nastaviš.”
pa zar nije tako i s čovekom?
tako je i s čovekom.
i najčešće nije neko vani koji titra čoveka, već čovek titra samog sebe, a to titranje samog sebe - plaća skupo.
sve bi više da sebi pojednostavi i olakša život,
a što ga više pojednostavljuje, sve mu je teže.
i možda je to najvažniji razlog zašto bi trebalo da budemo STROGI prema sebi, onako kako je moj momak zvučao kada mi je ukazivao na to što sam hranila ptice.
tek kada osetimo iskonske poteškoće, tek kad prevalimo put kroz duboke prašume omlitavelih mišića svog zapuštenog tela, možemo da pogledamo unazad i vidimo čist, pregledan put.
vežbajmo zato i polako će gipko telo postati gibak um.

put kojim se MORA ići; mutna voda se u čaši razbistri ako je ne drmusaš

odrednica dobra i dobrodošlica u nebesko carstvo možda nemaju veze s krštenjem; krštenje je obred, kao i drugi obredi - na primer kucanje jaja, paljenje badnjaka, pričest. 

ali je veliki obred ako čini dobro čoveku koji u taj obred veruje, 

kojem taj obred daruje smisao.


ragnar, u seriji vikinzi, doživljava veliku patnju kada njegov najbolji prijatelj umre. 

da bi se ujedinio sa svojim prijateljem koji je hrišćanin, on bira da se krsti. duboko veruje da će kao kršten moći da ode u raj, gde veruje da je njegov najbolji prijatelj otišao nakon smrti. krštenje mu daje smisao i veru i moć da nastavi da živi.


mi ne znamo šta može da bude učinkovito za čoveka i kakva se predstava u njegovoj glavi odigrava kad pomisli na neki obred.

 

u medicini govorimo o placebo efektu kada vera da će neki lek da pomogne učini da lek pomogne; možda je u egzistencijalnom smislu - obred za dušu isto što i lek koji dajemo u medicinske svrhe.


neki lekari govore molitvu pre nego da odu u operacionu salu.

meni kad je teško govorim “oče naš”.

na joga časovima govorimo mantru “satnam” (ja sam istinit).



kao ljudi imamo potrebu da odajemo počast, da se zahvalimo, da slavimo, pa otud i obredi.

i venčanje je obred.

i miropomazanje koje se vrši uljem (jer ulje je vatra a vatra je svetlost a svetlost je bog...).

u švedskoj roditelji slave krštenje deteta ali su ateisti. moja koleginica će da krsti dete jer je “krštenje lepa ceremonija”.

čovečanstvo je od mita i simbola i to mu je neophodno jer mu omogućava da ostvari vezu s onim što ON JESTE.

on je - bog. možda na taj način što slavi boga - slavi sebe.


zamislimo da je isus rođen kao čovek kao i ja i ti i mirza i hafiz i ahmed i yao king i hakuna. 

njegova majka je bila ovaploćena; odnosno bezgrešno začeće se desilo i nazvano je begrešnim začećem jer je to bilo začeće iz ljubavi. 

isus je vaskrsao jer je izabrao svoj unutrašnji glas.

nije nikada bio zloban, ali to nije sprečilo zlo da u njemu obitava i zato je on mogao da vidi zlo kod drugih.

spoznao je svoje slabosti, ali nije bio slab.

svaki čovek ima isusa i đavola u sebi jer čovek je blagosloven i proklet; mora da ume da se nosi sa životom ako je već rođen, a život je i blagoslov i prokletstvo.

u jungovoj knjizi “o razvoju ličnosti” predstavljen je isus kao čovek u iskušenju koji luta pustinjom u osami jer ne vidi drugi izlaz, osim sopstvenog puta.

on se ne povinuje konvenciji i kulturi toga doba, već ide svojim putem koga usvaja kao svoj lični zakon - kao da drugog zakona nema.

on se prirodno kreće svojim putem.

to je bilo jedino ispravno da on uradi

i zato on to i radi.

jung to naziva “unutarnjim opredeljenjem”, a krishnamurti govori o prirodnosti:

da su izbori iluzije i da gde god ima izbora nema slobode.



za isusa je sloboda ići putem kojim se MORA ići.

isus postaje dobar tek kad je potpuno svoj.


možda je bio zloban sve dok nije postao svoj - čovek dok ne postane svoj - nesvesno vrši nasilje nad bićem KOJE JE ON.

zato je jedini čovekov zadatak na zemlji da spozna sebe.




spoznanje je završetak nasilja.




i tek kad čovek pozna sebe, postaje svoj - on je dobar, jer ne čineći nasilje prema sebi - on ne mora više ni nad kim da ga čini,

jer zna srž nasilja i da čineći nasilje odbacujemo osobu nad kojom ga činimo.


nek digne ruku na magdalenu onaj koji je potpuno čist: a koji je to čovek koji je čist koji želi da se uprlja tako što će da čini nasilje? tako što će da sudi drugom čoveku?


iako je isusov put pun patnje - on je za isusa blagodetan, jer isus živi istinu, a ne laž.

(kod kamija - razlog zašto bi smo morali da vidimo sizifa kao srećnog?!)









njega boli, ali ta bol - ne boli. on nosi teret svoje sudbine. 
viktor frankl govori o pronalasku smisla kao o završetku patnje: možda nanesena bol ne boli kada je doživljavamo zbog onoga što jesmo, jer ostajemo verni onome åto jesmo. 

možda je smisao saznati šta - jesmo.



isus nosi svoj krst zbog onoga što on JESTE.


krishnamurti govori o onome što jeste (“what is”) a jung o “sopstvenom zakonu” - to su putevi kojim idemo uprkos patnji.

to su putevi kojima idemo jer njima Moramo da idemo, jer nema izbora.



isusovo vaskrsenje je krajnja pobeda nad smrću jer se on pretvara u svetlost (ljubav) a ne u smrt koja je teška i mračna.

otkriće onoga što jesmo i bivanje kroz ono što jeste je - ljubav.








isus vaskrsava radi onoga što jeste, a ne radi onoga što je zabluda.


zato je vaskrs najsrećniji hrišćanski praznik.

u kvantnoj fizici govori se frekvenciji lepote.

tesla govori o tome u svojem poslednjem pismu.

frekvencija lepote.

Pogledaj: https://www.lectoriumrosicrucianum.org.rs/sr/artikel/rodenje-svetla-u-vlastitom-srcu

psihologija pesme: smišljam pesmu da imam gde da preživim

Ово је једна од мојих најстаријих песама. Често када сам писала песме нисам имала речи да објасним шта сам написала, па сам зато и избегавала да разговарам о њима.

А данас, 10-15 година након што сам их написала, с искуством које имам на терапији, кроз јогу, медитацију, молитву, и - одрастање, могу да говорим о њима готово на јунгијански, кришнамуртијевски или просто - душевни начин, дакле - с одређене дистанце где могу да песму сагледам непристрасно:




“Смишљам песму да имам где да преживим”, тако сам размишљала у то тешко време пубертета, средњошколских дана, селидбе у Шведску, уписа на факултет.




Шта говори ова песма ако говори душевним језиком, дакле језиком психе:




-страх и стид, као супротности љубави и прихватања, одбацују лирски субјекат као неког ко постоји као живи човек;

небождери (у бајкама мотив Плавобрадог, или мотив грабљивца који исисава животну енергију жене и помоћу ње преживљава,

-Недаља (гледала сам тада “Вратиће се роде” и смислила име свом дому - Недаља, јер од дома за мене тада - није могло да се иде даље, откривање дома је коначни циљ)

-Сунце, живот - пржи тело лирског субјекта, а ватра разгорева чежњу за прошлошћу, меланхолију - жалост

-бављење звездама, као у “бескрајном плавом кругу”, звезда водиља је сагорела, лирски субјекат је изгубљен и жалостан

-време је ранило светлост - време према Кришнамуртију је узрок наших болова, јер када постоји време постоје Мисли, а Мисли рађају бол, јер исто тако могу да роде Жељу. Кад год смо у времену ми Патимо.

“Време је ранило Светлост”, Светлост као Бог, Бог као Бескрајност, Вечност - Време и постојање лирског субјекта у времену, одузимају му Божанство

osećanja su inteligencija

šta želimo da postignemo odgojem koji uključuje pritisak na decu? šta želimo da postignemo pritiskajući ih da uče, da budu najbolji, i uz to ih zastrašivati da će inače da propadnu…?

jedan učitelj muzike mi je jednom rekao:

“kada sam radio kao učitelj muzike mogao sam da vidim koje je dete kako odrastalo. bio je jedan dečak koji je imao sposobnosti da ponovi i nauči sve prema uputstvima, bio je neumoran, imao je autizam i umeo je da uradi zadatak do savršenstva. isto tako je umeo i da se ukoči…i da tako ukočen provede čitav dan u klupi.
bilo je i devojčica savršenog uma. najbolje iz matematike, prirodnih nauka. i učimo 3/4 takt. te devojčice sjajno broje, ali ne osećaju muziku.

a muzika se o tome radi.”




i ja sam sebi jednom to objasnila kroz moje pacijente:




ima pacijenata koji se dobro razumeju u lekove i medicinu, svoje dijagnoze. i sjajno razumeju doze i koji se lek za šta koristi. ali ne znaju šta im je zaista potrebno, šta im stomak kaže.

(osećanja su najzapostavljenija univerzalna inteligencija; moramo da prestanemo da ponavljamo “od ljubavi se ne živi”, jer od i zbog ljubavi živimo, jer je život ljubav)

kada boginja osvaja boga, buđenje

treperenje duše, prostranstvo osećanja, osetljivost na zalaske sunca i buđenje kasne zime,



oči da vide gordost brestova i jasika,

cvokotanje zubima od mraza koji pali, hladnoće koja ume da izgori kao vatra.

vođenje ljubavi, od nežnosti koža podrhtava a jecaj koji se guta kao najveći vrhunac.




ovome svijetu fale - žene,

koje se doteruju u duge haljine, od kose prave uvojke, kojima se obrazi zarumene kada čuju lepo o sebi.




žene mogu isto sve kao muškarci, ali na tom putu jednakosti zaboravljaju ono što ih izdvaja od muškobanjastih težnji - često prepuštaju slučaju ono zbog čega nisu muškarci.




i tek kada jesu ono zbog čega nisu muškarci, otvara se put na koji ide čovek koji je voljan da, sada kada je prevaspitan, otkrije tajne, mogućnosti koje mu je rođenje ponudilo.




pre nekog vremena napisala sam sledeće u svom dnevniku:




“ja ženom postajem u odnosu na muškarca koji sam u svom unutrašnjem svetu.

ja sam posve ona žena koja je relaciono stvorena u interakciji sa slikama o muškarcima i ženama koje su mi prenesene od strane ljudi s kojima sam odrastala. slike o muškarcima i ženama mi je i majka prenela, jer je i ona imala taj unutrašnji relacioni svet. i moja baka, i svaka žena i muškarac koji su mogli da stvore blizinu sa mnom.

ja sam prvobitno onakva žena kakva odgovara muškarcu u meni. ja sam i onakva žena kakvu podržava unutrašnja slika žene.

dakle - zaista važi da su interpersonalni odnosi - odnosi koji sadržimo u sebi - dakle - naši kriterijumi za ophođenje prema samom sebi.




kada nam se dešavaju stvari koje su izvan našeg unutrašnjeg odnosa, one su često tu da bi odnosi u nama postali vidljivi, da bi smo mogli da ih prepoznamo "na delu".

kada nam se nešto "opet" dešava, i kada se pitamo "zašto opet ja" ili "hoću li se ikad naučiti", ili "koliko puta treba da mi se desi to i to da bih se naučila", verovatno naše unutrašnje okruženje želi da nam stavi do znanja na kojem odnosu u nama samima, u našem unutrašnjem svetu treba da radimo, tako što nam omogućava da dešavanje vidimo "golim očima". ako bismo tom dešavanju dozvolili da nam prenese poruku, možda bismo uspeli da izbegnemo svoj strašni sud, dakle očaj.




znaj ili poznaj sebe - upravo se odnosi na saznavanje ovih odnosa.

saznavanje da sam ja jedna, a da odnosi u meni stvaraju dvojakost, ili podelu, ili konflikt stvaraju podlogu za dalje uvide.




negde sam pročitala da se autentično rađanje šakti javlja kada šakti osvoji šivu.

dakle - kada boginja osvoji boga."

promeniti se: šta počiva na dnu srca koje se (ne) otvara

-ono što je otvrdlo ne može nikada da pobedi






iz filma "stalker", andreja tarkovskog

neke sredine su podložne promeni, putuju kroz vreme. neke sredine nemaju čak ni normu prema kojoj govore jezik, nego dopuštaju i jeziku da dobije novi oblik. u nekim školama je još uvek obavezno da dete dete drži olovku u desnoj ruci i da se “ispravlja” ako je drži u levoj. moj profesor mikrobiologije, koji je svoje škole završio u francuskoj, govorio je da je francuski normatizam jezika tako jak, da je jezik danas isti onakav kakav je bio pre dvesta godina i da bi mogao da razgovara na svom francuskom i sa bodlerom.

u švedskoj međutim, jezik strinberga, koji je stvarao pre 100-150 godina drastično je različit od švedskog koji se govori danas, i za čitanje njegovih dela neophodan je, ponekad, rečnik. ponekad pomislim da je strindberga na oroginalu danas moguće čitati ako si debelo zagrižen za književnost.

kako je kod nas? ja sam na našu zemlju do pre nekoliko godina gledala kao na zemlju gde smo odrastali slobodno i otvoreno, govorili kako sam na govorilo, bili kakvim nam je bilo u redu da budemo. ali poslednjih godina, razumem da je naša zemlja okorela u jednom obliku, koji je možda bio podložan promeni kod ljudi koji su zbog tog oblika u jednom trenutku došli na ivicu ludila i odvažili se da odu. u našoj zemlji je pojam slobode onoliki koliko su velike zabrane: mislim da je kod nas čovek još uvek postiđen jer je u školi pisao levom rukom. jer je u školi bio nižeg rasta. jer je bio siromašan. jer nije mogao da kaže r. jer je imao poteškoća s mucanjem. jer je zbog galame na času slat kod direktora. jer je hleb umakao u sos. jer je nosio dugu kosu kao muškarac, kratku kosu kao žensko. jer je dolazio u školu sa sela, a ne iz grada. jer je pogrešio padež. jer nije išao na ekskurziju. jer je merio nekoliko kilograma viška. jer je zapadao u tuče itd. ne govorim o postiđenosti jednog čoveka, govorim o postiđenosti mnogih ljudi.

i taj stid koji ima veliki potencijal da postane krivica, čini da se čovek smrzne, parališe. tako da on postaje onaj koji postiđuje, onaj koji okrivljuje. onaj koji zaglavi u okovima kojih se je oslobađao dok se definitivno nisu oklembesili na njega kao teret sudbine


pa tako on i svog potomka stavlja u isti okov koji je bio stao na njega. deca postaju onakva kako nije sramota da se bude. otud šabloni i obrasci u društvu, pisana i nepisana pravila kako je u redu biti, ili ne biti. roditelji školuju decu i pustaju ih kad su “gotovi”. to isto deca rade sa svojom decom. nezamislivo je upisati se u visoke škole sa četrdeset kada si možda shvatio da hoćeš da budeš stolar, a ne advokat, sudija, učitelj ili lekar.

bolje je da ti postaneš nešto što pre, jer ne daj bože da postaneš ono što želiš da postaneš. čovek se stavlja u okov dok zaista potiskivanje ne uspe. dok zaista ta životna sila koja gori da bi čovek postao svoj, ne zagasne i zaista “promeniti” se ne postane nešto prepušteno bogu.


a istina je da ko odbija da se promeni, pristaje da nestane. njegov nestanak je neminovan.

kroz bolest društvenu, duševnu, fizičku.

bolest daje simptome mnogo pre nego li da dobijemo dijagnozu.

šizofrenija daje simptome godinama pre nego li da se utvrdi: kroz stoičku osamu, udubljivanju u teške životne teme, usamljenost, grandioznost.


i tako je kod nas “promeniti se” jedna turobnost koja je postala udobnost. taj debeli sloj turobnosti da se promeniš je tako narastao oko potencijala za promenu da potencijali pomahnitalo napuštaju zemlju i misle da će ih beg osloboditi.

turbnost je normalnost gde je naš čovek razvio veštine da se nosi s njom odbijajući da se promeni.

i tako - ostaje taj debeli okoreli sloj kao suva kora drveta, krta, lomljiva k’o ništa.

čime se braniš? "my guitar is a gun"

iz nekog razloga vlada linčevanje onoga što su mudraci, stari dva miliona godina, nazvali ženskom energijom.

zato kada se žena budi, budi se čitav svet: i miriše na toplinu i raskoš.

neke stare civilizacije kažu da su muško i žensko jedno. kada udahnemo, udišemo čitavu kosmičku energiju koja je univerzalna u svakom živom biću.

verovatno i zato, kad izađemo iz majčine utrobe, započinjemo naš život tako što - udahnemo.

otud i toliko razgovora o tehnikama za disanje, meditaciju.

a u stvari se radi o svesti o životu: svaki put kad udahnem, svaki put kad izdahnem - kroz mene prolazi život. i taj život je neodvojivost muškog i ženskog. jing i jang.

indijske vede govore o prakruti i puruši: prakruti je kosmos, a puruši je ono što onogućava kosmosu da se rodi. gotovo da se zaista može verovati u to da je bog stvorio ženu da bi ga žena rodila.

kad udišemo i izdišemo čuje se zvuk: ham-sa. (probaj i oslušni zvuk svojeg daha). “ham” je ženska, a “sa” je muška energija.

takvi udisaji i izdisaji se ogledaju u pulsu, pa je i otkucaj srca - kosmička aktivnost. dakle - u samo jednom biću - otkucava čitav univerzum.

“tvoja je duša čitav univerzum” - herman hese

čak i kad nismo svesni - a dišemo, taj kosmički proces se odvija u SVAKOM živom biću.

ja i list drveta smo isto.

kad taj kosmički proces stane - nema života.

zbog tog kosmičkog procesa - je disanje - meditacija - osnovni fenomen za spoznanje u istočnjačkim običajima.

ali nekome zaista smeta ženska energija: kao da hoće da odviji ono što je - jedno. vekovima se linčuje ženska energija, a ne manje i kroz feminizam .

linčuje se žena koja peva kao da ima centar za pevanje i poeziju u mozgu. linčuju se narodne pesmice, bajalice. i mnogi pobornici feminizma nisu svesni da ženom se ne postaje tako što razvijemo muškost u nama. ženom se postaje kad smo ono što jesmo. a ne kad se takmičimo s muškosti u nama. to je izgubljena igra jer život je jedna energija, jedinstvo muškog i ženskog.

mnoge žene da bi postigle neki izmišljeni muški uspeh, ne samo da se oblače kao muškarci, već i uzimaju kontraceptivna sredstva koja čine da se ni proces ovulacije ni proces menstrualnog krvarenja ne odvijaju prema onome što se na engleskom zove - period.

zove se period jer jma svoje faze.

neki medicinari, a sve više ih ima, podržavaju i preporučuju taj proces bezovulatornog stanja. kontraceptivna sredstva najčešće čine da žena ispada iz svog ciklusa, iz svojih ciklusa.

ženska mesečnica je proces od četiri faze i svaka faza ima svoje svojstvo. u svoje četiri faze žena živi svoja godišnja doba. kada žena može da živi prema svojim godišnjim dobima, ona živi lepo, dobro se oseća i može da se bavi onim što je čini srećnom i ostvarenom.

često nismo svesni da imamo sve. i da nam nije potrebna diploma na tehnološkom univerzitetu da bi bile priznate.

štaviše, verujem da bivamo priznate tek kad same sebi odamo priznanje, kada razumemo da smo kompletne.

a ne kada diplomiramo na tehnološkom univerzitetu.

jer čemu i ta diploma ako dok tipkaš na nekom računaru sanjaš o predivnim notama neretve dok žubori?

ko živi u psihi?

u svačijoj psihi žive neka bića koja drevno postoje, kao čovekovi saputnici, zvezde vodilje. žive kroz čoveka kao priče. stara mudra baka. zla maćeha. veštica. dobar kralj. lovac. itd. psiha je od čudnih fenomena. slike muškaraca koje žena sa sobom nosi svakakvog su karaktera. neki muškarac je podrška, neki je donosilac dobrih, neki loših vesti. takozvani pozitivan i negativan animus. pojednostavljeno: negativni animus vuče ženu u ponor a pozitivan je izvlači. to nije neko ko živi izvan nje, iako onaj izvan može uticati. kada negativan animus prevagne dešava se da ženine svakojake, razdragane boje se pomešaju i pretvore u boju blata. negativni animus “napada ženu. ona uzme olovku, a fabrika ispusti otrov u reku. ona pomisli da se upiše u školu ili na neke časove, ali zastane gušeći se od nedostatka unutrašnje podrške i nege. krene, pa stane. ima mnoštvo nezavršenih goblena, nikad posađenih cvetnih leja, šetnji u koje nikada nije otišla, poruka koje nikada nije napisala tek da kaže “stalo mi je”. stranih jezika koje nikad nije naučila. časova sviranja od kojih je odustala, potki koje čekaju na razboju.” ... “moramo da uđemo u mulj i potražimo dragocene darove”.