naša nemirna tela: nemir, nezadovoljstvo, dosada

dva meseca radim na tome da mi kultura za divlji kvasac naraste duplo od početne količine.

počela sam tako što sam napravila kvasnu vodu od različitih voćaka - testirala sam mnoge, a “primile” su se kajsije, mekane, slatke. 

stajale su mi sedam dana u vodi a svaki dan sam ih mućkala u isto vreme.

onda sam kvasnu vodu počela da hranim i napravila sam sigurno oko dva litra kiselog tečnog testa koje sam isprobavala na mnogo načina. 

svaki božiji dan sam boravila pa sigurno nekoliko sati s kiselim testom i bavila se - testom.

i jutros mi je dan tako počeo. čim sam ustala odma sam ušla u kuhinju da vidim kako se ponaša i po PRVI PUT sam bila zadovoljna. 

napravila sam rolnice od cimeta što je bio moj prvi cilj kad sam krenula da proučavam divlji kvasac - da se naučim da mesim zdrave kolače od testa, na starinski način.

nikada nisam imala problema sa stomakom dok sam jela testo kod svojih baba u srbiji.

zašto? one su se razumele u testo.

kako da ga ne razumeju? mesile su češće nego što su piškile.

jedna od mojih baba - baba milanka, mesila je hleb svaki drugi dan, po nekoliko vekni.

sećam se još uvek kako sedi pored šporeta rano ujutru, naložila ga je do besvesti i čeka hleb da joj naraste.

u sedam sati ujutru kod baba milanke miriše tek ispečeni hleb, a miris se širi sve do seoske škole koja je bila na oko 3 minuta hodanja od baba milanke.

mesila je gotovo sve vreme dok je bila živa. 

sećam se kad mi je zadnji put mesila zeljanicu, nekoliko meseci pre nego da umre, cela skljokana, zbaruškana, umorna, teških nogu, još uvek je umela s testom kao da je u potpunosti zdrava.

”ma mogu da mesim dete ama noge me ne držiV”.

ukočena, krutih pokreta, a prsti su joj još uvek umeli da savršeno koordiniraju dok razvlači koru.

eh.

a moja druga baba, baba borka je mesila tolike količine hleba da su morali da imaju dva zamrzivača.

baba borka i nije baš volela da mesi, ali zato je makar jednom nedeljno mesila po čitav dan. kad dođem kod nje, otvaram frižider i tražim nešto da jedem, a ona će samo: 

“nema mnogo izbor u frižider, idi pogledaj u zamrzivač i podrum”

i ja taman da pođem ka zamrzivaču, a ona sva žuri da me pretekne, otvara zamrzivač, i počinje:

“ovo ti je mešani lebac od belo mumurozno

brašno, starinska sorta”

“a ovo ti je od naše belo brašno od našu pšenicu”

“a ovo ti je od heljdu i ne znam više od što”

eh.

moje babe su bile žene zmajevi.

kada se setim mojih baba mogu da plačem od lepote i tuge i divljenja danima.

negde sam u nekoj knjizi o ženskoj deci pročitala kako vladaju lažne ideje o poreklu dobrih i sposobnih devojaka, da one dolaze iz dobrih porodica gde je otac bio strog i postavio dobra pravila. 

ali je iskustvo autorku knjige naučilo da dobre i sposobne devojke dolaze iz porodica gde su žene bile stamene i uzorne figure.

eh.

…svačeg sam se dosetila poslednjih meseci.

ali sam razumela da su moje babe umele da mese hleb i druga testa jer su sigurno mesile preko dvesta puta godišnje, a neki put i trista.

i tako mi je sinulo: 

zaista ne možemo ni u čemu da budemo dovoljno dobri ako se tome ne posvetimo i ne vežbamo.

moramo da koristimo svoja tela, čula i da ih uposlimo dok ne potrošimo tu snagu koja nam daje nemir, nezadovoljstvo, dosadu.

dok ne potrošimo tu snagu s kojom ne znamo šta ćemo u ovom novom dobu gde “imamo sve”, i zato verujemo da nemamo šta da radimo.

mislim da se niko nije naučio da plete, gledajući nekog kako plete na jutjubu.

moramo da radimo, da uposlimo sve ćelije naših nemirnih tela.

ja VEĆ volim sebe

jednom sam bila jako mlada, zaljubljena u svoj način oblačenja, izgled. zaljubljena u svoju kosu, dugačke, obojene nokte, čoker, raskošne minđuše, dobro uklopljene boje, cvetove u kosi.

gradila sam sebe kao da sam na sebe gledala kroz kameru, u svakom trenutku sam bila onoliko viktorija koliki mi je bio kapacitet. debljao se moj oklop. iz vremena u vreme.

debljao se, debljao kao runo ovce koja je bežala od šišanja. 

videla sam negde neku sliku na internetu: na slici ovca a pored nje njen vlasnik. ta ovca je važila za najduže nešišanu ovcu. njena glava, bila je utonula u runo.

naposletku su se odlučili da je ošišaju, ne znam kako, ali izgledalo je po propratnom tekstu da joj je zdravlje počelo da strada i da je počela da bude teška, toliko da joj je bilo sve teže da se kreće.

kada je vreme za promene?

ja verujem da vreme za promene dolazi onda kada naši debeli oklopi postanu toliko teški da nam i ona dragocena kretanja postanu teška;

kada počnemo da gubimo ta dragocena kretanja, počinjemo da postavljamo pitanja - od čega se ovako otežano krećem? nije mi tako bilo pre…?

kada počnemo da gubimo dragocenosti i bivamo primorani na nešto s čim ne umemo da se nosimo, mi onda moramo da se menjamo. primorani, ne postavljamo pitanja. ne mučimo se da donesemo odluku, samo se bacimo u etar.

prva lekcija koju sam naučila na terapiji nije bila da volim sebe - prva lekcija je bila shvatanje da ja VEĆ volim sebe.

kako VEĆ volim sebe?

tako. 

VEĆ VOLIM SEBE. 

prva lekcija mi je donela znanje o tome da se retko dešava da je neko potpuna žrtva. 

da je retko neko poptuni mazohista.

da, iako nam se nekad čini da je neko bedan i napaćen, on ipak u sebi nosi nešto što ga je navelo da ostane u takvim odnosima koji čine da deluje bedno i napaćeno.

on, naime, ostaje ponekad u bednim odnosima jer poznaje dobro taj prokrčen put patnje i može da ga dobro podnese.

razmišljajući tako prestala sam da osećam žaljenje. češće razmišljam o tome da je neko ko iako živi bedno i napaćeno, prokrčio svoj put do kakvog-takvog života. takvo razmišljanje mi daje veru u tog čoveka - ne razmišljam o njemu kao o objektu onoga što mu se desilo - već kao o pauku koji je svoju mrežu sam spleo.

da li je pauk svestan mreže koju plete? nisam sigurna.

u početku nismo ni mi svesni onoga što smo smislili, ali uz dovoljno posvećivanje pažnje svom životu, možemo razmrsiti klupko.

tako sam ja razumela da ja imam MOĆ. istu onoliku moć da sa sebe skinem oklop, koliku sam imala dok sam ga prema svom kroju - gradila. 

PREMA SVOM KROJU GRADILA.

kada je vreme za promene? 

eh. to ćeš svom bližnjem umeti da objasniš tek kad budeš dovoljno lak.

kada sam prestala da pušim: muka na kojoj sam uvidela da sam junak

imala sam šesnaestak godina kad sam počela da pušim. nisam počela u društvu, već u samoći. bila sam oduvek dosta osamljeničke prirode. zaljubila sam se u cigare i jednovremeno čak i dok sam mislila da mogu da ih ostavim nisam ih ostavljala jer sam osećala da mi upotpunjuju identitet. 

a kol’ko sam umela da uživam, i dok je motam, to je za mene bila meditacija!

naročita meditacija kad krenemo rame uz rame ja i tata da motamo zajedno.

bukvalno,

nikad nisam imala konkretnu volju da ne pušim. 

imala sam samo volju da imam kontrolu nad sobom i da svesno pušim. 

da ne dozvoljovam da mi cigara tek tako uskače u ruke nego da sama osetim kad treba da je zapalim.

vremenom sam počela da pušim samo kad mi se puši i verujem da je to učinilo, da zaista, nikada ne poželim da prestanem da pušim, jer sam tek tada zaista, počela da uživam.

dvehiljadedvadesetu i kako me je ova zaraza uhvatila, kuga što bi rekao moj tata, mogu da okarakterišem time što ne da su mi se cigare zgadile, nego

ne osećam ništa. 

ne osećam nikakav miris. jedva ukus.

što god da stavim u usta sve je bezlično.

i to je nešto najbljutavije što mi se ikada desilo do sada. 

da stvari nemaju miris.

najgore što može da se desi nekome su ne neke ružne stvari,

nego da mu se ne dešava ništa.

kada nešto prestane da nas radi - uviđamo da smo s time raskrstili. ono što je u ovom trenutku bio moj najveći zadatak je da ne pokušavam da odnosu “ja i moja cigareta”, vratim staru slavu.

to je muka na kojoj sam uvidela da sam junak.

tamna noć duše

 2018. sam se preselila u svoj lični stan.

to je bilo ono vreme koje se na engleskom zove “the dark night of the soul” - tamna noć duše.

u čutavoj toj tmini bilo mi je potrebno nešto kao simbol osposobljenosti da reflektuje svetlost. 

tako se je mesec uselio u moj život.

tako sam se oblačila u žuto.

nekad ne možemo da promenimo stanje duša i duha, ali možemo da olakšamo to stanje.

mogu da olakšam sebi dan iako je rat svuda i zbog toga sam tužna. to što se osećam loše ne bi trebalo da me sputava u tome da se osećam dobro.

ja sam verovatno oduvek bila takva da sam bivstvovala na više strana.

pitala sam tatu kakva sam bila kao dete. kazao mi je - PRGAVA.

razmislimo o toj reči prgava: ta reč mi liči na neki prilagodljivi cik cak.

na primer ako bi trebalo da se uklopim u izgled stepenica, mogla bih da na njih tačno nalegnem. da se savršeno prilagodim, da me manje žuljaju - kako bi me žuljale ako bih se opirala prilagođavanju.

kada nastupi tamna noć duše nije važno da od nje pobegnemo ili da se od nje oslobodimo: kada nastupi tamna noć duše važno je da U NJOJ BUDEMO.

u njoj se nalazi - ukus. ukus koji daje ukus patnji. 

u martu 2018. sam istetovirala mesečeve mene, a u aprilu sam se uselila u stan koga sam ukrasila prvo ovim slikama.

dve nedelje nakon toga u moj život se uselio thomas österlund, koji se na naš prvi sastanak dovezao u svom autu, koga je zvao luna.

za dva meseca se selim kod njega na selo.

doživljaj anksioznost - de-selfing yourself

“svaki udah nam daje novu snagu, a svaki izdah nas oslobađa stare,ustajale energije.”

💡počela sam da meditiram početkom 2018. godine jer nisam više znala šta da radim. sve što sam znala nije mi više služilo; moja dotadašnja znanja me nisu usrećivala, nisam znala da oslovim ono što osećam, moje snaga je bila zapela u dogmama, za koje sam osećala da sam nasledila, da su sastavni deo moje ličnosti, i da nemam nikakvu moć da išta od toga što je moja ličnost - promenim.

prve godine mi je disanje pokazalo rajsko prostranstvo; osetila sam veličinu tela koja je bila podjednako prostrana kao i čitav svet. zatvorivši oči, sve je postajalo crno, i više nije bilo razlike između mog okruženja i mene - jednostavno je sve bilo crno.

kada sam uvidela to crnilo jednine počela sam da meditiram uz zvuke pucketanja vatre i zvuke plamenova.

što sam dublje prodirala u mrak i zvuke vatre - svetlosti - to mi je osećanje slobode bilo jače.

dve godine nakon prvih iskustava meditacije desila mi se enormna anksioznost o kojoj ni sa kim nisam mogla da razgovaram. jednom mi je i moja terapeutkinja rekla: nisam znala da ti se to dešava. 

nije mogla da zna, jer ta podrhtavanja svesti su bila samo moja.

a ja ih danas delim sa čitavim svetom, zato što svi bolujemo od poriva da se osećamo božanstveno.

moramo da razumemo da će se osećati božanstveno svaki čovek koji je prestao da bude on sam, odnosno - svoja ličnost.

na engleskom bi to mogli da formulišemo kao “de-self yourself”, “prestani da budeš ti”. 

anksioznost često vidimo kao nešto preteće. i to je opravdano viđenje, jer anksioznost je pretnja - anksioznost je pretnja onome od koga želiš da se oslobodiš - te nakrivo zarasle osobe dok se branila od odrastanja i pretnji od okoline - dok se branila od straha da nije vredna ljubavi.

anksioznost je jedno pre svega plemenito osećanje i možemo ga prevazići ako dozvolimo sebi da opet doživimo osećanja koja su načinila da nakrivo zarastemo.

anksioznost je naš doživljaj oslobođenja.

dok ta semenka iskonstva u nama klija, puca ljuska koja semenku štiti.

to je trnovit, bolan put.

zato moramo - disati.