RAZUMEVANJE NAŠE PRIRODE

mi se divimo simbolima i slikama i predstavama, ali sve čemu služe ti simboli, slike i predstave je bolje razumevanje naše čovečije prirode.

nije čovek postavljen na vrh sviju živih bića da bi mogao da uništava svoje prirodno okruženje, ili da bi vladao prirodom, već da bi stvorio raj. 

(raj je već tu, izobilje je svuda oko nas, ali dok ga ne uvudimo on deluje da izostaje, da je nešto što besomučnim radom moramo da postignemo i ZASLUŽIMO. - kada uvidimo to izobilje oko nas - stvaramo raj koji već postoji - domišljato je postojanje, zar ne?) 

nije moć razumevanja čoveku data da bi iskoristio darove prirode i zloupotrebljavao ih, već da bi kroz posvećivanje životu razumeo da je sve što se dešava u univerzumu - ono što se dešava u njemu.

“tvoja duša je čitav univerzum”

ili “ti nisi kap u okeanu, već okean u kapi”

u nama se dešava sve ono što učimo i vidimo.

i tek kad više nismo slepci, mi doživljavamo raj koji JE TU.

eh život nam je dat ovde i sada, i nema ni prethodnog ni života posle ovog.

ovaj nam je život sada i jedino u ovome životu možemo iskusiti raj.

ne podajte se onima koji obećavaju raj, i to je jedno od hristovih učenja. 

hristova učenja spoznajemo tek kroz lični život, ličnu molitvu, a ne kroz kojekakve institucije koje su čoveka pretvorila u roba koji mora da zasluži svoju slobodu.

čovek je napravljen zloban kroz borbu na koju su ga starešine osudile.

odbacite sve religije i sve što vam vređa dušu, izujte se, osetite zemlju i rosu kako vam hladi stopala, udahnite duboko, sve do peta i kroz njih, dok vas dah ne uzemlji,

i pustite korenje u majku zemlju da se kroz nju zaista rodite.

(majke) koje ostavljaju svoju decu

malopre sam pročitala neke zastrašujuće objave o majkama koje ostavljaju decu zaostalu u razvoju. i u tim objavama sam primetila puno čuđenja i osuda.

tako puno čuđenja i osuda sam viđala i viđam među sestrama i doktorima;

puno osuda, puno nerazumevanja, puno okamenjenih srca. morala bi pasti velika kiša, da ostavi trag na tim okamenjenim srcima. moralo bi da padne olovo s neba umesto kiše - da im pokaže kolko su teški!

ponajviše mi teško pada što se u takvim okruženjima osećam nedobrodošlo; kao kornjača koja se uvlači duboko u svoj oklop. i ne bi da iz njega izađe ni po koju cenu. makar istrunula ispod toga oklopa. 

setim se onda filma “kapetan fantastični” i nikako ne mogu da zamerim porodici što je otišla duboko u šumu da odgaja svoje šestoro dece. svoje šestoro dece, svi rođeni u šumi i odrasli u šumi. bolje znaju da se penju po lijanama nego li da piške. znaju američki ustav u pola noći da ih probudiš. i kad čuju reč nike pomisle na starogrčku boginju, a ne na patike.

ne mogu da zamerim teškim odlukama - iako neki delovi mene osećaju ljutnju, neki glas koji kaže “moglo je to i drukčije”.

ali onda pomislim da, da je moglo drukčije, bilo bi drukčije. isto tako - verujem da današnji čovek koji prosipa osude i iščuđuje se - može mnogo bolje. 

današnji čovek je živi paradoks - na sve strane proklinje žene. 

onda kada kažu da su silovane, buni se što nemaju dovoljno podrške da se njihov glas čuje - kada rode dete, a siromašne su - nisu zdrave, a kada napuste dete kojem osećaju da ne mogu ništa da pruže - tada su zle, odvratne, bezvredne. 

čovek je veliki cinik: podržava ženu na smenu. 

ako je ovakva okej je, ako nije ovakva nije okej.

žena koja se vrednuje samo po svojim, u skladu s normom - pravim odabirima, nema snage da obere vinograd jer se nalazi u nebranom grožđu.

kada bi upoznali životne priče svih tih žena koje donose teške odluke - i kad bi smo zaronili duboko u sebe i videli koliko je ceo svet ranjiv i ranjen - možda bi smo umesto objave i reči osude - samo prećutali.

može današnji čovek bolje. ali ipak radi ono što će sutra osuditi kod nekog drugog. 

može li zaista današnji čovek bolje?

ako osvesti svoju nitkovnost - on će makar da udostoji stradalnika ćutanjem.

…

godinu dana nakon što sam ovo napisala, uviđam da je muškarac podjednako ugrožen kada donese nepopularnu odluku, bilo da se radi o ostavljanju žene i dete, odluke da prestane da komunicira sa svojim starim ali zlostavljajućim roditeljima, ili da postane plesač. neki muškarci su ugroženi samim tim što obuku kilt, a ne pantalone. što nose dugu kosu i imaju lepe, prave noge, ili jednostavno nisu dobili muške malje.

stanje jednog pola nikad nije naročito bolje od stanja drugog pola; prema kineskoj medicini kada patimo od nedostatka yin-a, tretiramo yang. i obratno. 

kada patimo od nedostataka - čitav univerzum pati od nedostataka. 

nećemo ništa postići ako nedostatak ne zalečimo. 

ako nedostatak ne postane punina. 

yin leči yang, a yang leči yin.

u mom svetu je teško ostati na miru i osećati se dobro, ako povlačim mere kako bih se osvetila nekom muškarcu. moramo da budemo jasni i glasni sa sobom da iako se svetimo muškarcu ili ženi, ta osećanja ljutnje, prekora, mržnje - ostaju zaglavljeni u nama. 

pa da li zaista mogu da živim u miru ako robujem teškim osećanjima?

ja sam dobro samoj sebi

сећам се сваког мушкарца с којим сам размењивала грубости. грубости које су допринеле да постанем једна кожа жељна нежности. 

сећам се нарочито оних грубости због којих сам се осећала оскрнављено. њих се нарочито добро сећам. сећам се свега што је оскрнавило моју викторију која је имала дивне маштарије, волела математику, физику, хемију, граматику, а у гимназији филозофију, књижевност, психологију! викторије научнице која разуме, схвата, разглаба, сазнаје истине. викторије бескрајно пуне живота која је толико желела да исплива и удахне, да није ни изабрала да пише песме. 

песме су саме излетеле, као птице на слободу. 

једном се само деси да чворови којим смо свезали своје вреће пуне дарова, попусте. 

јер дарови у нама су дарови за све.

вреће морају да попусте, када растемо.

сећам се свих мушкараца који су чинили да ноћима спавам као у бунилу а данима корачам као да ме надгледају. да ми руке подрхтавају од бојазни да ћу да упрскам ствар. сећам се свих ђавола врло јасно: како су чинили да се на један специфичан начин понашам, смејем, обраћам, крећем. да на један специфичан начин желим и поступам. 

сваког мушкарца који је допринео да се што дубље скотрљам у вртлог.

и сваког који је учинио да се ближе приближим лику свих мушкараца који живе у мени. 

сваки лик мушкрца у мени је пресликаван у мојим изборима.

оно што живи у нама одлучује каквим животом живимо.

сваки мушкарац је допринео мојим схватањима о томе какав сам у ствари ја мушкарац и колико могу да будем добра жена самој себи.

ја сам тако добра жена да мушкарци у мени немају времена да раде ништа друго осим да ми помажу да се самозадовољим.

Bolujemo od misli, rađanje vere - STRADANJE JE JEDNAKO UZVIŠENJU

volela bih da svako oseti ono što ja ponekad osećam kad vozim i slušam lanu del rej.

to sjedinjenje u kojem prestanu misli, u kojem su prepreke samo preke misli.

negde sam čitala da kada bi se udubili videli bi da naši problemi nisu ljudi, novac, vreme, okolnosti, već samo misli. samo misli.

moja baba je govorila da se od “misli” umire, da se od “misli” teško živi.

“babo, što mu je na komšiju dušana? ne se javlja po put kad ide. zaključuje se sam u kuću, ne prima nikoga.”

“sve mu je toj od misli, unuko”

i kineska medicina i ajurveda govore o uzrocima bolesti kao o uverenjima.

nabrajaju više desetina uzroka; uzroci nisu u drevnim medicnakim naukama strana tela, već su duboko poznati, a prvi uzrok su - misli. naša duboka uverenja o nama samima. da li mislimo da ćemo da dobijemo tak pošto su nas posuli siromašnim uranijumom. da li mislimo da ćemo umreti od raka pluća jer pušimo. da li verujemo da ćemo postati šećeraši jer nam je deda umro od šećera. da li sebe izgladnjujemo jer smo videli da punačka osoba ne prolazi dobro.

u transakcionoj analizi na koju sam išla učimo o životnom scenariju.

kada jednom razumemo da smo već ispisali svoju životnu priču i svoj razvoj zapečatili njome otkrivamo da imamo moć da se menjamo. da imamo moć da menjamo taj scenario, jer smo ga sami mi uverenjima i stvorili. 

čudno, ali otkrivamo da imamo moć tek da osvestimo da smo nemoćni.

izgleda da moramo da uzjašimo magarca da bi razumeli da s njega možemo da sjašemo i izabremo lepog konja s divnom grivom.

mi već sa dvadeset godina nosimo jedan podobar ruksak pun tajni i već tada možemo da se dobro uposlimo i osvestimo zadatak na koji smo stavljeni. 

kada bismo počeli da se bavimo već tada svojim ruksakom ne bi imali vremena da istražujemo nacionalna blaga kod komšije dušana, jer bismo se već oblažili od svog blaga. videli bismo da je naše blago veliko i tako bismo stvorili svest o veličini drugih blaga. sa svešću o sebi raste svest o drugima. s razvojem poštovanja prema svojem blagu, razvili bismo poštovanje prema svim drugim na svetu.

ne bi bilo razlika i zanemarivanja. svi bi se računali.

nakon nekoliko godina samoistraživanja primetila sam i polako dolazim do zaključka da se nova deca rađaju i da smo i mi rođeni zarad izlečenja. iz pokoljenja u pokoljenje smo celovitiji. ja otkrivam o svojim roditeljima i pradedovima ono što oni o sebi nisu mogli ni da zamisle, iako su možda u dubini duše slutili. hrani me nada da ce moja deca videti moje slutnje kao otkrice i s tim otkricima postajati bogatiji kao ljudi. 

iako su patnje velike moramo negde u sebi naći objašnjenja i dati patnjama smisao.

mene usrećuje saznanje o homeostazi. ravnoteži.

sve češće kada imam koban dan, loš dan razmišljam kako to u jednom širem smislu ima svoj razlog i kako je uzvišenje obavezno jednako stradanju.

koliko god mi okolnosti nekad delovale beznadežno u meni postoji vrt a neretko kamenjar u čijem podnožiju postoje izvori vode koja će se u pravom trenutku izliti i sprati prašinu. tako ja verujem. počela sam da razumem da će nam život biti možda prvobitno onakav kakva nam je - vera.

isto tako verujem da je neophodno da počnemo da se bavimo tim ruksakom što teglimo čim počnemo da kudimo na drugoga, jer je rađanje vere dug put, a ponekad pomislim da je još zahtevniji od rađanja ljubavi.

volela bih da svi osete ono što ja osećam kada prestanu misli.

kada prestanu misli ne postoje razlike.

kada prestanu misli vidimo da su nesuglasice razultati nesaglasija i da je naš zadatak da se vratimo saglasiju.

"Nisu nam misli u glavi već nam je glava u mislima"

kada sam prestala da pušim: muka na kojoj sam uvidela da sam junak

imala sam šesnaestak godina kad sam počela da pušim. nisam počela u društvu, već u samoći. bila sam oduvek dosta osamljeničke prirode. zaljubila sam se u cigare i jednovremeno čak i dok sam mislila da mogu da ih ostavim nisam ih ostavljala jer sam osećala da mi upotpunjuju identitet. 

a kol’ko sam umela da uživam, i dok je motam, to je za mene bila meditacija!

naročita meditacija kad krenemo rame uz rame ja i tata da motamo zajedno.

bukvalno,

nikad nisam imala konkretnu volju da ne pušim. 

imala sam samo volju da imam kontrolu nad sobom i da svesno pušim. 

da ne dozvoljovam da mi cigara tek tako uskače u ruke nego da sama osetim kad treba da je zapalim.

vremenom sam počela da pušim samo kad mi se puši i verujem da je to učinilo, da zaista, nikada ne poželim da prestanem da pušim, jer sam tek tada zaista, počela da uživam.

dvehiljadedvadesetu i kako me je ova zaraza uhvatila, kuga što bi rekao moj tata, mogu da okarakterišem time što ne da su mi se cigare zgadile, nego

ne osećam ništa. 

ne osećam nikakav miris. jedva ukus.

što god da stavim u usta sve je bezlično.

i to je nešto najbljutavije što mi se ikada desilo do sada. 

da stvari nemaju miris.

najgore što može da se desi nekome su ne neke ružne stvari,

nego da mu se ne dešava ništa.

kada nešto prestane da nas radi - uviđamo da smo s time raskrstili. ono što je u ovom trenutku bio moj najveći zadatak je da ne pokušavam da odnosu “ja i moja cigareta”, vratim staru slavu.

to je muka na kojoj sam uvidela da sam junak.

čovek koji vesla nema vremena da drma čamac

današnja poezija je onakva kakva je i današnja žena koja napušta sebe i svoju pravu divlju prirodu, stvaralačku i vatrenu. 

sterilna. 

zato se i današnja žena ne oseća dobro, a kad se žena ne oseća dobro, onda se i muškarac ne oseća dobro - jer smo svi mi jedno. 

a pošto se sve polako steriliše - a sterilnost znači u osnovi da nema života - sve je sterilisanije u potražnji. tako se prodaju tvorevine koje umesto da budu plod unutrašnje ženske stvarateljke, one deluju kao zanat. današnja poezija je - zanat i oni koji izdaju takvu poeziju daju potvrdu tome da je poezija - zanat. 

dušu možemo osakatiti, kaže klarisa pinkola estes. 

ako neko ne da dva dinara da izađe iz tog vrzinog kola iako je dao jedan da uđe - ne može se spasiti. 

biće dakle sve beživotniji - dakle - sve bolesniji, a bolest je udaljenost od svoje prave prirode. 

otud je današnji čovek tako razboljen. 

bog je živ, ali dok god se gaji sterilisanost - verovaćemo da je bog mrtav. 

klarisa pinkola govori o sledećim tegobama kao pojavama kod žena koje ukazuju na to da smo izgubile vezu s ličnom dubokom instinktivnom psihom - divljom prirodom: zamor, krhkost, depresija, zbunjenost, ućutkanost, gušenje, neuzbuđenost, osećaj straha, sprečenosti ili slabosti, nedostatak živosti i duševnosti, nedostatak značenja, hroničan bes, nepokretnost, skučenost, besomučnost...strah od delovanja, neprestano brojanje do tri i nezapočinjanje, hronična sumnja, nesposobnost da se nešto uradi do kraja, iscrpljujući izbori partnera; predmenstrualnu razdražljivost u nekom delu knjige opisuje kao potrebu za odmorom koji sebi ne dozvoljavamo da priuštimo, jer mi moramo stalno raditi, stalno snositi odgovornost, neku odgovornost za koji nemamo pojma odakle nam.

“čovek koji vesla nema vremena da drma čamac” - žan pol sartr

“zdrava žena je poput vuka: stamena, prepuna, snažne životne sile, daruje život, svesna teritorije, dovitljiva, odana, skitnica. ipak, odvajanje od divlje prirode dovodi do toga da ženska ličnost postane slaba, tanušna, senovita, avetinjska. nije nam suđeno da budemo sitne, s krhkom kosom i nesposobne za skok, za poteru, za rađanje, za stvaranje života. kad su životi žena u zastoju ili ispunjeni dosadom, to je uvek vreme da se pojavi divlja žena; vreme za stvaranje funkcije psihe koja će poplaviti deltu”.

šta lake ženske znaju o seksu?

 ”sve devojčice imaju pravo da dovedu u red seksualni haos koji ih okružuje”

čitam jednu psihološku knjigu, gde terapeut proučava devojčice u pubertetu i adolescenciji u celosti. objašnjava kako je jednom bila edukator devojčicama koje su zapadale u delikventno ponašanje gde je seksualna aktivnost igrala gotovo glavnu ulogu. sretala je devojčice koje su bile trudne, devojčice koje su bile silovane od grupe momaka, devojčicu koju su zvali kraljicom pušenja.

ona kao edukator, opisuje naivnost kao glavnu crtu kod devojčica koje su ulazile u nesigurne i sumnjive partnerske odnose. kada ih je zamolila da opišu nešto čime bi ih partner osvojio, jedna devojčica je rekla: želela bih da troši novac na mene, da me na primer izvede u mek donalds ili bilo gde. 

druga devojčica odgovorila je da bi volela da joj kaže da mu se sviđa.

manjak znanja o seksu pokazivan je kroz tvrdnje da “oralni seks može da dovede do trudnoće, jer tada spermatozoidi završavaju u stomaku” i kako je jedna trudna devojčica, mrtva ozbiljna tvrdila “da nikada nije imala seks”.

znanje o seksu kod nekih devojčica je bilo tako manjkavo da jednostavno su zaboravljale da su imale #seks jer nisu razumele šta to znači.

devojčice između ostalog, nisu znale da imaju pravo da donesu odluku o tome da li žele da stupe u seksualni odnos. 

nisu imale neku strategiju kako da kažu “ne” ili da se zaštite, odupru.

nijedna od devojčica nije imala prijatno prvo seksualno iskustvo i nisu mogle da se povežu s tvrdnjama o tome kako bi prvo seksualno iskustvo trebalo da bude iz ljubavi, strastveno i s momkom s kojim je u stabilnoj vezi.

nijedna od devojčica nije poznavala neku devojčicu koja je imala takvo seksualno iskustvo.

volela bih da se setimo ovih tvrdnji pre nego što kažemo išta o “(lakim) ženama”.

da budemo strogi prema sebi

ovaj položaj tela se u jogi naziva golubica.
kod mene je već dve godine u nastajanju.
možda vreme nije presudna mera za boravak na zemlji, možda je to - nastajanje.
danas sam shvatila da joga može da bude jedan od najozbiljnijih razloga za preseljenje u prostornija mesta, šumu, planinu, selo, kuću s dvorištem...
smišljala sam i smišljala razlog zašto bih se nalazila u ovakvom položaju, i gledala kroz prozor, a onda sam se dosetila golubova koji su mi, kad sam se doselila u ovaj stan, sletali na balkon, jer sam ih mamila semenkama i mrvama od hleba.
onda me je momak upozorio da ne služim ptice hranom jer to može ugroziti njihove sposobosti da se same opskrbe hranom. “nemoj im davati hranu - iako ti se čini da je to dobro delo, ti ih onesposobljavaš…ti im oduzimaš njihov prirodni dar da sami sebe snadbevaju onim što im je neophodno. i golubovi su lovci…ulenjiće se, ako tako nastaviš.”
pa zar nije tako i s čovekom?
tako je i s čovekom.
i najčešće nije neko vani koji titra čoveka, već čovek titra samog sebe, a to titranje samog sebe - plaća skupo.
sve bi više da sebi pojednostavi i olakša život,
a što ga više pojednostavljuje, sve mu je teže.
i možda je to najvažniji razlog zašto bi trebalo da budemo STROGI prema sebi, onako kako je moj momak zvučao kada mi je ukazivao na to što sam hranila ptice.
tek kada osetimo iskonske poteškoće, tek kad prevalimo put kroz duboke prašume omlitavelih mišića svog zapuštenog tela, možemo da pogledamo unazad i vidimo čist, pregledan put.
vežbajmo zato i polako će gipko telo postati gibak um.

put kojim se MORA ići; mutna voda se u čaši razbistri ako je ne drmusaš

odrednica dobra i dobrodošlica u nebesko carstvo možda nemaju veze s krštenjem; krštenje je obred, kao i drugi obredi - na primer kucanje jaja, paljenje badnjaka, pričest. 

ali je veliki obred ako čini dobro čoveku koji u taj obred veruje, 

kojem taj obred daruje smisao.


ragnar, u seriji vikinzi, doživljava veliku patnju kada njegov najbolji prijatelj umre. 

da bi se ujedinio sa svojim prijateljem koji je hrišćanin, on bira da se krsti. duboko veruje da će kao kršten moći da ode u raj, gde veruje da je njegov najbolji prijatelj otišao nakon smrti. krštenje mu daje smisao i veru i moć da nastavi da živi.


mi ne znamo šta može da bude učinkovito za čoveka i kakva se predstava u njegovoj glavi odigrava kad pomisli na neki obred.

 

u medicini govorimo o placebo efektu kada vera da će neki lek da pomogne učini da lek pomogne; možda je u egzistencijalnom smislu - obred za dušu isto što i lek koji dajemo u medicinske svrhe.


neki lekari govore molitvu pre nego da odu u operacionu salu.

meni kad je teško govorim “oče naš”.

na joga časovima govorimo mantru “satnam” (ja sam istinit).



kao ljudi imamo potrebu da odajemo počast, da se zahvalimo, da slavimo, pa otud i obredi.

i venčanje je obred.

i miropomazanje koje se vrši uljem (jer ulje je vatra a vatra je svetlost a svetlost je bog...).

u švedskoj roditelji slave krštenje deteta ali su ateisti. moja koleginica će da krsti dete jer je “krštenje lepa ceremonija”.

čovečanstvo je od mita i simbola i to mu je neophodno jer mu omogućava da ostvari vezu s onim što ON JESTE.

on je - bog. možda na taj način što slavi boga - slavi sebe.


zamislimo da je isus rođen kao čovek kao i ja i ti i mirza i hafiz i ahmed i yao king i hakuna. 

njegova majka je bila ovaploćena; odnosno bezgrešno začeće se desilo i nazvano je begrešnim začećem jer je to bilo začeće iz ljubavi. 

isus je vaskrsao jer je izabrao svoj unutrašnji glas.

nije nikada bio zloban, ali to nije sprečilo zlo da u njemu obitava i zato je on mogao da vidi zlo kod drugih.

spoznao je svoje slabosti, ali nije bio slab.

svaki čovek ima isusa i đavola u sebi jer čovek je blagosloven i proklet; mora da ume da se nosi sa životom ako je već rođen, a život je i blagoslov i prokletstvo.

u jungovoj knjizi “o razvoju ličnosti” predstavljen je isus kao čovek u iskušenju koji luta pustinjom u osami jer ne vidi drugi izlaz, osim sopstvenog puta.

on se ne povinuje konvenciji i kulturi toga doba, već ide svojim putem koga usvaja kao svoj lični zakon - kao da drugog zakona nema.

on se prirodno kreće svojim putem.

to je bilo jedino ispravno da on uradi

i zato on to i radi.

jung to naziva “unutarnjim opredeljenjem”, a krishnamurti govori o prirodnosti:

da su izbori iluzije i da gde god ima izbora nema slobode.



za isusa je sloboda ići putem kojim se MORA ići.

isus postaje dobar tek kad je potpuno svoj.


možda je bio zloban sve dok nije postao svoj - čovek dok ne postane svoj - nesvesno vrši nasilje nad bićem KOJE JE ON.

zato je jedini čovekov zadatak na zemlji da spozna sebe.




spoznanje je završetak nasilja.




i tek kad čovek pozna sebe, postaje svoj - on je dobar, jer ne čineći nasilje prema sebi - on ne mora više ni nad kim da ga čini,

jer zna srž nasilja i da čineći nasilje odbacujemo osobu nad kojom ga činimo.


nek digne ruku na magdalenu onaj koji je potpuno čist: a koji je to čovek koji je čist koji želi da se uprlja tako što će da čini nasilje? tako što će da sudi drugom čoveku?


iako je isusov put pun patnje - on je za isusa blagodetan, jer isus živi istinu, a ne laž.

(kod kamija - razlog zašto bi smo morali da vidimo sizifa kao srećnog?!)









njega boli, ali ta bol - ne boli. on nosi teret svoje sudbine. 
viktor frankl govori o pronalasku smisla kao o završetku patnje: možda nanesena bol ne boli kada je doživljavamo zbog onoga što jesmo, jer ostajemo verni onome åto jesmo. 

možda je smisao saznati šta - jesmo.



isus nosi svoj krst zbog onoga što on JESTE.


krishnamurti govori o onome što jeste (“what is”) a jung o “sopstvenom zakonu” - to su putevi kojim idemo uprkos patnji.

to su putevi kojima idemo jer njima Moramo da idemo, jer nema izbora.



isusovo vaskrsenje je krajnja pobeda nad smrću jer se on pretvara u svetlost (ljubav) a ne u smrt koja je teška i mračna.

otkriće onoga što jesmo i bivanje kroz ono što jeste je - ljubav.








isus vaskrsava radi onoga što jeste, a ne radi onoga što je zabluda.


zato je vaskrs najsrećniji hrišćanski praznik.

u kvantnoj fizici govori se frekvenciji lepote.

tesla govori o tome u svojem poslednjem pismu.

frekvencija lepote.

Pogledaj: https://www.lectoriumrosicrucianum.org.rs/sr/artikel/rodenje-svetla-u-vlastitom-srcu

kada boginja osvaja boga, buđenje

treperenje duše, prostranstvo osećanja, osetljivost na zalaske sunca i buđenje kasne zime,



oči da vide gordost brestova i jasika,

cvokotanje zubima od mraza koji pali, hladnoće koja ume da izgori kao vatra.

vođenje ljubavi, od nežnosti koža podrhtava a jecaj koji se guta kao najveći vrhunac.




ovome svijetu fale - žene,

koje se doteruju u duge haljine, od kose prave uvojke, kojima se obrazi zarumene kada čuju lepo o sebi.




žene mogu isto sve kao muškarci, ali na tom putu jednakosti zaboravljaju ono što ih izdvaja od muškobanjastih težnji - često prepuštaju slučaju ono zbog čega nisu muškarci.




i tek kada jesu ono zbog čega nisu muškarci, otvara se put na koji ide čovek koji je voljan da, sada kada je prevaspitan, otkrije tajne, mogućnosti koje mu je rođenje ponudilo.




pre nekog vremena napisala sam sledeće u svom dnevniku:




“ja ženom postajem u odnosu na muškarca koji sam u svom unutrašnjem svetu.

ja sam posve ona žena koja je relaciono stvorena u interakciji sa slikama o muškarcima i ženama koje su mi prenesene od strane ljudi s kojima sam odrastala. slike o muškarcima i ženama mi je i majka prenela, jer je i ona imala taj unutrašnji relacioni svet. i moja baka, i svaka žena i muškarac koji su mogli da stvore blizinu sa mnom.

ja sam prvobitno onakva žena kakva odgovara muškarcu u meni. ja sam i onakva žena kakvu podržava unutrašnja slika žene.

dakle - zaista važi da su interpersonalni odnosi - odnosi koji sadržimo u sebi - dakle - naši kriterijumi za ophođenje prema samom sebi.




kada nam se dešavaju stvari koje su izvan našeg unutrašnjeg odnosa, one su često tu da bi odnosi u nama postali vidljivi, da bi smo mogli da ih prepoznamo "na delu".

kada nam se nešto "opet" dešava, i kada se pitamo "zašto opet ja" ili "hoću li se ikad naučiti", ili "koliko puta treba da mi se desi to i to da bih se naučila", verovatno naše unutrašnje okruženje želi da nam stavi do znanja na kojem odnosu u nama samima, u našem unutrašnjem svetu treba da radimo, tako što nam omogućava da dešavanje vidimo "golim očima". ako bismo tom dešavanju dozvolili da nam prenese poruku, možda bismo uspeli da izbegnemo svoj strašni sud, dakle očaj.




znaj ili poznaj sebe - upravo se odnosi na saznavanje ovih odnosa.

saznavanje da sam ja jedna, a da odnosi u meni stvaraju dvojakost, ili podelu, ili konflikt stvaraju podlogu za dalje uvide.




negde sam pročitala da se autentično rađanje šakti javlja kada šakti osvoji šivu.

dakle - kada boginja osvoji boga."

svesno življenje: gramzivost daleko doseže

 

Прошле године, на овај дан, двдесет осмог новембра, у пет ујутру, стигла сам кући. Довезао ме је мој најбољи теча, који једино што није дошао у Стокхолм по мене. Не би ме чудило да ме чека испред зграде сад. 

Довезао ме је из Београда. Напрасно, тог краја новебра прошле године, нису питали на границама да потврдимо да смо безбедни, био је довољан само путовни документ. Језик је много моћан: да избацимо из језика те речи које нам ометају природни ток ствари, да се ослободимо граница.

Имамо боље услове него било ко од наших предака за живот, 

имамо боље услове за све: за лечење, за летовање, за превоз, за хигијену, за улепшавање, за рађање.

А ми се препиремо око назива и којекаквих чуда што су се прикачила као мрена на наше очи, па с тога смо - ослепели.

Моја идеја је да нам је живот постао овакав због грамзивости; ми у Врању кажемо да смо пожелели ‘леба преко погаче. 

Није нам било довољно што имамо брашно, хтели смо да нам неко умеси хлеб.

Није нам било довољно да имамо паприку, хтели смо да нам неко направи ајвар. Онда се неко досетио да производи ајвар, па смо почели да купујемо ајвар, а да запостављамо земљу на којој су неши стари вековима производили паприку. 

Није нам било довољно да имамо кола, пожелели смо скупа и брза кола, а ова су остала да рђају у гаражи. 

На западу породицама није довољно да имају скупа и брза кола, већ желе електрична кола. Није довољно да имају електрична кола за сваки дан, па купују још једна да возе за викенд или на одмор. 

Грамзивост далеко досеже. 

Није било довољно да имамо кока колу у стакленим флашама: неко се досетио да због количине произведе пластичне флаше и лименке. Онда је обичном човеку досадило да скупља стаклене флаше и враћа као робу продавцу, па је ето - одао се томе да купује кока колу у пластичним флашама и лименке. Тако је постало ђубре. А пошто нисмо имали начина да се отарасимо њега, почели смо да га бацамо у реке и ливаде.

Моја баба је носила плетену торбу у продавницу кад је куповала квасац, шећер и ванилин шећер за колаче. Носила је ту торбу одвајкада, мислим да је још увек има код куће. Сваку пластичну кесу би прала и сушила да би могла да је опет користи. 

Ми смо јој се смејали: ма ајде ти бабо, куде ти све тој пада на памет…

Моја баба још увек исто то ради.

Нисмо ми кривци за све што се дешава, неко од нас живи високо моралним животом, пази на себе, околину и друге. 

Ипак смо сви одговорни за све што се дешава на планети земљи. 

Мислим да морамо да разумемо да оно што ја радим у Шведској утиче на оно што се дешава у Србији, и тек кад разумемо да смо сви становници ЈЕДНЕ државе, а то је Земља, моћи ћемо да решавамо конфликте без штете, коју управо наносимо једни на друге.

највећи лист у мом врту

nada ljubav vera, verba nadež ljubov, ne mogu nikada da budu izgubljeni.

i ako se nalazimo u sterilnoj zgradi, iz koje je izvučen život,

uneli smo u nju život ušavši u nju.

poneli smo sa sobom sva sećanja koja su ikad udeljena bilo kojem čoveku.

pa smo tako uneli u nju godišnja doba,

vazduh,

reku kako teče,

izvor iz kojeg ona izvire, njeno korito,

list koji smo ugledali nekad negde i mislili da je to beznačajno.

lepa sećanja su naše ogromno oružije, a loša su naša strategija.

где грешимо? - највећи изазов од свих

где свако од нас најчешће греши?
греши када не заступа своје виђење.
инсистира до пола.
повинује се, погне главу. оде код шефа и шеф каже да је доступна само розе униформа. он гута кнедлу и гнуша се розе боје. сваки дан се гризе за језик и гута кнедле и носи проклету розе униформу. иде около и проклиње дан кад се тај, такав шеф родио и оног који га је запослио.
не мора шеф никада да промени боју униформе,
али је важно да кажемо: непријатно ми је у розе униформи. да ли би могао да носим униформу неке друге боје?
то не боли ништа, шеф ће можда преврнути очима, али то не мора ништа да значи: значи оно што си изговорио јасно, у своје име.
ако довољно нас инсистира на униформама друге боје, макар ће наше незадовољство бити јасније и онда можемо да почнемо да се надамо да ће ствари кренути друкчије.
не вреди нам ништа ако свакодневно држимо језик за зyбима, гутамо кнедле, а радо би смо крикнули.
и пут од хиљаду миља почињем коракчићем.
шта се дешава ако сви само држимо језик за зубима и не заступамо себе: па малтене све оно што нам се дешава а збoг чега патимо, а неко нам је други крив.
“…и молимо идиоте да нам изађу у сусрет док нам живот гори”
“ово је драги мој, највећи изазов од свих:
сведочити сву неправду света а не дозволити да усиса нашу светлост”




(svako to intuitivno zna. morali bi da praktikujemo samo sedenje i samo posmatranje da bi smo čuli znanje.)

svrha oжиљака…kada kolektivno prnje gori do pepela

originals - jeanie tomanek

saznavanje o dubokim težnjama duše zaista zahteva dugoročan, понекад mukotrpan, rad pun usredsređivanja и стрпљења.

pre nekoliko meseci sam predala svoj master rad na polju psihijatrijske nege, na temu smisla kod pacijenata sa šizofrenijom. pogodilo se, kao što sam i očekivala, da je i duboko i naizgled besmislen život - život pun smisla, i težnji za smislom. čovečije težnje su iste, potrebu za smislom imamo svi. bez obzira na dijagnozu kojom smo obeleženi, na etiketu koja je na nas zalepljena.

u hazarskom rečniku govori doroteja, o nekom čoveku koji je imao ožiljak na glavi i kako mu je kroz taj ožiljak izrasla divlja crna kosa, jača od ostale kose, i kako ta kosa nikako nije sedela, jednostavno - ta kosa nije bila prirode kao ostala. možda nije stvorena za sedenje.

možda je svrha ožiljaka upravo takva - da od nas stvori goripadnu jačinu, nepodmitljivu prirodu.

***

samoočuvanje i samoodržanje na zemlji je moguće zahvaljujući divljem, smislenom, psihičkom životu, koji se odvija duboko, duboko ispod korenja drveća. iz te divljine čuje se zov za koji svaki čovek ima sluh. čovek, kada dođe u kontakt s tim zovom, to oseti kao podrhtavanje tla, što rađa, prvo, strah. moguće je da se u medicini, kada se pisalo o anksioznosti, pisalo upravo o ovome, o podrhtavanju tla.

mnogi anksioznosti opisuju kao stajanje na litici. kao gušenje i borbu za ostanak u životu.

ja verujem da se prava stvar dešava kada više ne držimo uzde i kada dozvolimo zidu da se sruši.

***

to podrhtavanje tla je poziv naše pramajke da se vratimo kući. to podrhtavanje tla su ono što je medicina oblikovala u dijagnoze. kada tretiramo dijagnoze lekovima, ućutkujemo našu pramajku. potrebno je pre-obrazovati čitav medicinski sistem. u medicinski sistem iznova uvesti izučavanje arhetipa jer je najuniverzalniji.

današnja medicina, 

kao da se urotila protiv čoveka s društvom, koje nam je oduzelo priče iz naroda da se njima lečimo. priče su zamenjene dijagnozom. jung je napisao da je mit lekovitiji od nauke. mit je lekovitiji od nauke. kada čovek pati on ne piše naučni rad, već pesmu. mesi kolače, slika, ili razvlači razboj. kada se društvo i medicina vrate sebi, odnosno kada se čovek počinje odazivati na poziv pramajke, počinje izlečenje. 

“kultura koja autentično promoviše razvoj pojedinca, nikada neće proizvesti robovsku klasu od bilo koje grupe ili roda”, a kada razgorujemo svoju umetničku vatru, kolektivno prnje gori do pepela. svojom umetničkom vatrom mu oduzimamo moć da upravlja našim životima. umetnost osnažuje i između umetnosti i leka ne postoji nikakva razlika.

golubica i debeljuškasto telo

 

kad sam bila mala imala sam debeljuškasto telo. a kad sam napunila deset godina ušla sam u svet žena dok su me okruživale devojčice. na času fizičkog me je nastavnik stalno opominjao da nisam dovoljno dobra pa sam stalno dobijala niske ocene. kad smo učili kolut napred, istegla sam vrat i nekoliko nedelja nisam mogla da budem aktivna. nastavnik me je vratio aktivnostima tako što mi je poručio da mi je dosta lenstvovanja. nisam lenstvovala. bila sam prepadnuta, ali sam kod kuće svejedno svake večeri razvlačila jedan tvrdi trosed na kojem sam vežbala kolute napred i nazad, sveću, most. pošto sam bila debeljuškasta, bilo me je sramota da vežbam pred drugima, ali svejedno: to je bio uslov na časovima fizičkog. uprkos strahovima, zaostalim bolovima u vratu i sramoti, naučila sam "za ocenu", i kolutove i sveću i most. dok sam ih radila - čula sam samo tišinu, i poglede. nastavnik je ćutao.

često mislim da su mi iz fizičkog “poklanjali” peticu jer sam iz svih drugih predmeta imala petice. danas se živo interesujem za to šta znači petica iz fizičkog…koje je to telo koje je dovoljno osposobljeno za časove fizičkog da bi moglo da da takve rezultate koji su kriterijum za peticu? 

od fizičkog sam imala pogotove traume. 

mislila sam da jednostavno: moje telo nije ni za kakve aktivnosti. da jednostavno ja za fizičke aktivnosti “nisam rođena”. pa sam išla na onakve aktivnosti koje bi mi omogućile da makar “oblikujem” telo u neko “primerno”. vremenom sam razumela da sve radnje koje sam radila sa svojim telom, ishrana, trening, nisu imale neku notu radosti, već cilj: da se oslobodim tog tela zbog kojeg sam morala da trpim prigovaranja, okrivljavanja. da napravim sebe dovoljno dobrom, jer imam to nedovoljno dobro telo zbog koga sam morala da trpim svakojake niskosti i opaske nastavnika fizičkog, njegova ćutanja. a često i opaske, niskosti i podsmeh čitavog razreda.

a onda mi se desila psihoterapija, jer sam polako uviđala da moje borbe ne vode ničemu, a često i u dublji očaj.

a onda mi se desila joga. i od tada sve vreme imam savršeno telo.

svaki dan sam bliža položaju koji se zove "golubica".

da li sam sama večeras?

devedeset posto vremena provodim uz nekoliko knjiga. 

ako čitam knjigu na engleskom kupila sam verovatno i švedski primerak jer na srpskom nisam mogla da nađem. pa čitajući na engleskom i na švedskom stvorim gotovo jednako dobro razumevanje kao da sam čitala na srpskom.

imam svesku i olovku i moram da beležim svoje misli i doživljaje dok ono što čitam prolazi kroz mene. 

moja velika želja je da imam prijatelja s kojim bih razglabala dan i noć o uvidima.

u svojim saznanjima sam vrlo usamljena. 

veseli me što postoji drveće, cveće, trava, ptice, nebo, što sunce ima gde da zađe i izađe,

pa dok tako razmišljam mogu da posmatram njih: moj svet.

veseli me što postoji mobilni i na njemu kamera pa mogu da beležim i u obliku fotografija i video snimaka. 

veseli me što postoji i fejzbuk i instagram, pa to čini da osećam kao da moja saznanja nisu zalud: da imam gde da ih objavim. 

ernesto sabato je rekao da bi bio srećan kada bi samo jedan čovek mogao da ga razume. 

a ja sam razumela da je dovoljno da razumeš samog sebe. 

ali da ti je omogućeno da razumeš samog sebe da bi mogao kao takav da daješ svetu darove koje otkrivaš kroz razumevanje sebe.

svet je teško mesto za život jer čovek ne posvećuje pažnju da raščvori čvor koji je svezao vreću darova koji su mu darovani rođenjem. 

devedeset posto moga vremena je život kao u podrumu gde se neprekidno razglaba o istini. nikada nisam sama pa se tako ponašam: kuvam sebi dobru hranu svaki dan, doručkujem ručam i večeram u društvu sa sobom. skuvam sebi kafu da bih sebi pravila društvo dok je pijem. 

ako vreme ne provodim tako, osećam da ga gubim. osim ako nisam otišla na čas joge. 

da preciznije prevedem kakav je moj život: odlazak na posao i druženje mi je pauza od učenja. nakon što se podružim samo nastavim gde sam stala. 

ovo sam napisala jer me više od deceniju unazad progoni nešto što je napisao jung: 

"kada čovek zna više od drugih, on postaje usamljen"

"usamljenost ne dolazi od nedostatka ljudi oko tebe,

već od nemogućnosti da podeliš s drugima ono što je tebi važno"

čega sam gladna? crvene cipele, u zarobljeništvu

jedno sirota devojčica nije imala cipele, ali je bila snalažljiva pa je čuvala komade stare tkanine. vremenom je sašila sebi jedan prost par crvenih cipela. o “crvenim cipelama” piše hans kristijan andersen u svojoj istoimenoj bajci. te #crvenecipele, bile su sašivene od rita, obične, proste, ali siročetu su značile: nastale su od njenog rada. jednog dana dok je išla kroz šumu, zaustavi se pored nje pozlaćena kočija. iz kočije se javi starica sa željom da udomi siroče i da je odgaja kao ćerku. došavši u zamak - očešljaše sluge siroče. obukoše je u beli i čist veš, u crne, fine, cipele. a oduzoše joj njene - crvene cipele. siroče ostade tužno s mučnom čežnjom za svojim crvenim cipelama, svojim skromnim crvenim cipelama, napravljenim od sopstvenog truda. na dan pokolja vitlejemske dece ugleda devojčica par crvenih cipela kod obućara, i poželi ih za sebe. iako je bilo neprimerno nositi crvene cipele u crkvu, devojčica ih je ipak nosila. svi u crkvi su je zbog toga gledali prekim pogledom. a devjčica ih je svejedno nosila, ne obazirući se. zbog tih prekih pogleda, starica joj ih oduzima, i odlaže na visoku policu gde siroče može samo da ih gleda. vreme prolazi i prolazi a devojčica biva sve tužnija jer joj je oduzeto pravo na njih. jednom devojčica uspeva da ih se ipak dokopa. kada ih tog puta obuje - cipele je odnose u zanosan ples. toliko zanosan da ona, od tog opoja, u potpunosti se predaje čarima crvenih cipela i njihovom daru za ples. ona je plesala dan i noć i plesala, plesala. čak i kada bi poželala da ih skine, cipele nisu htele. naposletku biva devojčica tako izmorena od sveg plesa i zahteva tih cipela da, kada sretne šumskog drvoseču, moli ga da joj odseče stopala, jer ne može više da izdrži. devojčica ostaje obogaljena, i uprkos tome, nikada više nije poželela crvene cipele.

u školama smo čitali i prepričavali bajke, a na kraju časa iz njih izvlačili poruke. koja je poruka ove bajke? poruka je gubitak i početak propadanja zbog zarobljeništva i da nasilno pitom život može da nas odvede do toga da našu glad nahranimo - sobom. jedemo same sebe jer ne nalazimo pravu hranu. u zarobljeništvu.