promeniti se: šta počiva na dnu srca koje se (ne) otvara

-ono što je otvrdlo ne može nikada da pobedi






iz filma "stalker", andreja tarkovskog

neke sredine su podložne promeni, putuju kroz vreme. neke sredine nemaju čak ni normu prema kojoj govore jezik, nego dopuštaju i jeziku da dobije novi oblik. u nekim školama je još uvek obavezno da dete dete drži olovku u desnoj ruci i da se “ispravlja” ako je drži u levoj. moj profesor mikrobiologije, koji je svoje škole završio u francuskoj, govorio je da je francuski normatizam jezika tako jak, da je jezik danas isti onakav kakav je bio pre dvesta godina i da bi mogao da razgovara na svom francuskom i sa bodlerom.

u švedskoj međutim, jezik strinberga, koji je stvarao pre 100-150 godina drastično je različit od švedskog koji se govori danas, i za čitanje njegovih dela neophodan je, ponekad, rečnik. ponekad pomislim da je strindberga na oroginalu danas moguće čitati ako si debelo zagrižen za književnost.

kako je kod nas? ja sam na našu zemlju do pre nekoliko godina gledala kao na zemlju gde smo odrastali slobodno i otvoreno, govorili kako sam na govorilo, bili kakvim nam je bilo u redu da budemo. ali poslednjih godina, razumem da je naša zemlja okorela u jednom obliku, koji je možda bio podložan promeni kod ljudi koji su zbog tog oblika u jednom trenutku došli na ivicu ludila i odvažili se da odu. u našoj zemlji je pojam slobode onoliki koliko su velike zabrane: mislim da je kod nas čovek još uvek postiđen jer je u školi pisao levom rukom. jer je u školi bio nižeg rasta. jer je bio siromašan. jer nije mogao da kaže r. jer je imao poteškoća s mucanjem. jer je zbog galame na času slat kod direktora. jer je hleb umakao u sos. jer je nosio dugu kosu kao muškarac, kratku kosu kao žensko. jer je dolazio u školu sa sela, a ne iz grada. jer je pogrešio padež. jer nije išao na ekskurziju. jer je merio nekoliko kilograma viška. jer je zapadao u tuče itd. ne govorim o postiđenosti jednog čoveka, govorim o postiđenosti mnogih ljudi.

i taj stid koji ima veliki potencijal da postane krivica, čini da se čovek smrzne, parališe. tako da on postaje onaj koji postiđuje, onaj koji okrivljuje. onaj koji zaglavi u okovima kojih se je oslobađao dok se definitivno nisu oklembesili na njega kao teret sudbine


pa tako on i svog potomka stavlja u isti okov koji je bio stao na njega. deca postaju onakva kako nije sramota da se bude. otud šabloni i obrasci u društvu, pisana i nepisana pravila kako je u redu biti, ili ne biti. roditelji školuju decu i pustaju ih kad su “gotovi”. to isto deca rade sa svojom decom. nezamislivo je upisati se u visoke škole sa četrdeset kada si možda shvatio da hoćeš da budeš stolar, a ne advokat, sudija, učitelj ili lekar.

bolje je da ti postaneš nešto što pre, jer ne daj bože da postaneš ono što želiš da postaneš. čovek se stavlja u okov dok zaista potiskivanje ne uspe. dok zaista ta životna sila koja gori da bi čovek postao svoj, ne zagasne i zaista “promeniti” se ne postane nešto prepušteno bogu.


a istina je da ko odbija da se promeni, pristaje da nestane. njegov nestanak je neminovan.

kroz bolest društvenu, duševnu, fizičku.

bolest daje simptome mnogo pre nego li da dobijemo dijagnozu.

šizofrenija daje simptome godinama pre nego li da se utvrdi: kroz stoičku osamu, udubljivanju u teške životne teme, usamljenost, grandioznost.


i tako je kod nas “promeniti se” jedna turobnost koja je postala udobnost. taj debeli sloj turobnosti da se promeniš je tako narastao oko potencijala za promenu da potencijali pomahnitalo napuštaju zemlju i misle da će ih beg osloboditi.

turbnost je normalnost gde je naš čovek razvio veštine da se nosi s njom odbijajući da se promeni.

i tako - ostaje taj debeli okoreli sloj kao suva kora drveta, krta, lomljiva k’o ništa.

svesno življenje: gramzivost daleko doseže

 

Прошле године, на овај дан, двдесет осмог новембра, у пет ујутру, стигла сам кући. Довезао ме је мој најбољи теча, који једино што није дошао у Стокхолм по мене. Не би ме чудило да ме чека испред зграде сад. 

Довезао ме је из Београда. Напрасно, тог краја новебра прошле године, нису питали на границама да потврдимо да смо безбедни, био је довољан само путовни документ. Језик је много моћан: да избацимо из језика те речи које нам ометају природни ток ствари, да се ослободимо граница.

Имамо боље услове него било ко од наших предака за живот, 

имамо боље услове за све: за лечење, за летовање, за превоз, за хигијену, за улепшавање, за рађање.

А ми се препиремо око назива и којекаквих чуда што су се прикачила као мрена на наше очи, па с тога смо - ослепели.

Моја идеја је да нам је живот постао овакав због грамзивости; ми у Врању кажемо да смо пожелели ‘леба преко погаче. 

Није нам било довољно што имамо брашно, хтели смо да нам неко умеси хлеб.

Није нам било довољно да имамо паприку, хтели смо да нам неко направи ајвар. Онда се неко досетио да производи ајвар, па смо почели да купујемо ајвар, а да запостављамо земљу на којој су неши стари вековима производили паприку. 

Није нам било довољно да имамо кола, пожелели смо скупа и брза кола, а ова су остала да рђају у гаражи. 

На западу породицама није довољно да имају скупа и брза кола, већ желе електрична кола. Није довољно да имају електрична кола за сваки дан, па купују још једна да возе за викенд или на одмор. 

Грамзивост далеко досеже. 

Није било довољно да имамо кока колу у стакленим флашама: неко се досетио да због количине произведе пластичне флаше и лименке. Онда је обичном човеку досадило да скупља стаклене флаше и враћа као робу продавцу, па је ето - одао се томе да купује кока колу у пластичним флашама и лименке. Тако је постало ђубре. А пошто нисмо имали начина да се отарасимо њега, почели смо да га бацамо у реке и ливаде.

Моја баба је носила плетену торбу у продавницу кад је куповала квасац, шећер и ванилин шећер за колаче. Носила је ту торбу одвајкада, мислим да је још увек има код куће. Сваку пластичну кесу би прала и сушила да би могла да је опет користи. 

Ми смо јој се смејали: ма ајде ти бабо, куде ти све тој пада на памет…

Моја баба још увек исто то ради.

Нисмо ми кривци за све што се дешава, неко од нас живи високо моралним животом, пази на себе, околину и друге. 

Ипак смо сви одговорни за све што се дешава на планети земљи. 

Мислим да морамо да разумемо да оно што ја радим у Шведској утиче на оно што се дешава у Србији, и тек кад разумемо да смо сви становници ЈЕДНЕ државе, а то је Земља, моћи ћемо да решавамо конфликте без штете, коју управо наносимо једни на друге.

budi se, moraš da zaradiš pare!

 dvehiljade sedamnaeste godine mi je čitave godine zvonio telefon s porukom ”wake up you have to make money”, budi se, moraš da zaradiš pare.

i to je funkcionisalo. probudim se, sredim, idem na posao...pijem litar kafe dnevno. motam cigare dan i noć, a onda pušim ko da su džabe. i pušim za džabe. da odagnem muke, da zabavim muke, nostalgiju dok odem u srbiju.

samo da bih mogla da odem u srbiju.

radim dnevnu i noćnu smenu, radim toliko dok mi se oči od iznemoglosti ne sklope. 

pomislim danas kako li je moje telo ovuliralo i menstruiralo. kako je uspevalo da stvori uslove za ovulaciju i menstruaciju, pored sveg stresa o kojem je moralo da brine. ne verujem da ikoje telo bira da ovulira i menstruira, dok je u stanju preživljavanja. moje telo je izgleda biralo. izgleda da ga je nešto čuvalo i da je težilo ka tome da održi samo sebe i svoj normalan ciklus.

ako zavirim u bajku bezruka devojka razumeću da ga je čuvala sila moćnija od njega samog.

značilo mi je da zaradim neke pare i odem za srbiju, kao puštena s lanca kao lakša od vode.

kafana da me zna(je). kafić. 

litar pelinkovca dnevno, pišem pesme kao luda. 

ronim suze kao bare. stanem na sred utrine u prevalac i - vrištim.

dočekujem jutro i izlazim van da bih osetila jutarnju vlagu koja ima samosvojstven miris.

opet plačem.

olakšavam se.

taj plač ne može da se zaustavi kad u grlu navre.

kao da imam suzne žlezde po čitavom licu i u grlu, i one se napune.

i ako ne briznem u plač-briznuću u srčani udar. smrt. i plačem - olakšavam se...

a čim bih se vratila u švedsku bila bih kao da nisam ni bila u srbiji,

ostajala bih teška, teška kao crna zemlja. kao da je na meni otvrdla lava. 

nikad se nisam u švedskoj osetila kao kod kuće i više sam u njoj gost nego li kod komšije u prevalac. i nijednom švedska u meni nije probudila osećanje večnosti.

u srbiju sam dvehiljadesedamnaeste otišla desetak puta. i ta kuća i dvorište su mi još uvek izgledali kao da ih nismo nikada napustili. iako je tata izmenio lični oblik onom dvorištu i kući u koju smo se doseleli kad sam napunila devet godina.

iako je kroz prevalac prošao autoput i mnoge kuće zbog toga bile srušene. 

a onda, kad sam otišla u srbiju poslednji put,  osetila sam da više ne dolazim u svoj dom.

iako je moje telo napamet znalo kako da se po kući kreće, gde koja daska škripi, ili gde se koji prag nalazi, nije više imalo koristi od toga što to zna.

jer je tata sve izgradio iznova, renovirao, sve ponovo osmislio.

a ja sam osetila da nikada više neću toliko dugo ostajati i živeti i srbiji, da bi se naučila svojim prvim, ili pravim koracima.

i taj moj dolazak je bio tako simboličan: razumela sam da ja nikada nisam umela da hodam po pravilima u srbiji jer nikada nisam uspela da naučim pravila.

jer bi učenje pravila u srbiji podrazumevalo da se naučim o raspoloženju svakog od milion šalterskih radnika, i ostalih zaposlenih pri državi, koja je imala stroge škole, a labave živce.