naš najvažniji zadatak na zemlji

naš je svet duboko zatrovan i na zemlji neće biti mira ni u narednom vremenu ako se čovek ne uhvati u koštac s pravim ratovima, a to su ratovi koje vodi sa svojim svetom osećanja.

svi ratovi su samo simptomi ugnjetenosti u kojoj živimo sa svojim komšilukom, ugnjetenosti u kojoj živimo i u sebi.

simptomi nereda koji gajimo u svojem dvorištu.

simptomi lenjosti; sećam se jednog rođaka koji je godinama u svom dvorištu pravio nered, doterivao gume i gvožđe, šutirao ćunke i kante pune pomija za svinje.

neokupan i prljav. kudi na majku, na oca, na tasta, na ženu. kudi i na sestru. ima troje divne dece, ali toliko je ogorčen na život, da je i u njih stigao da poseje seme zla. nijedno od te dece nije srećno, svako od njih muči svoju muku i ne može da stigne da iznikne iz traume odrastanja s osobom koja je pukim slučajem postala otac.

oni su odgajili svoju decu, podjednako istraumiranu, kao i oni sami.

moje viđenje stvari je jednostavno: ili će biti potrebno da se rodi jedno konačno dete koje će prepoznati problem, traumu koju je doživelo i da iznikne iz nje, i tako traumu ne prenosi na buduća pokoljenja 

ili da se rađanje dece satre - da trauma umre s jednom generacijom.

mi smo napravili ovaj svet.

a zaista ga menja samo čovek koji se odluči da vodi onaj rat za koji je rođen da ga vodi.

to je rat sa samim sobom: to je onaj rat kad ništa u njemu ne želi da živi, kada ceo svet u njemu spava, a on ipak posluša budilnik, ustane - namesti krevet, opere zube, popije topli napitak, doručkuje i svestan i zahvalan ode na posao.

rat sa samim sobom: kada čitavim svojim bićem osećaš da želiš da opališ šamar svojem partneru jer samo namćoriše, ti udahneš duboko, i kreneš drugim putem.

rat sa samim sobom: kada ceo tvoj unutrašnji svet vrišti da se pojebeš, jer je seks tvoj izduvni ventil, i navikao si da sve rešavaš potucavanjem iza ugla, ti udahneš duboko i postaviš sebi iskrena pitanja - šta želim u ovom trenutku a pokušavam da zataškam seksom? koja je moja iskonska potreba u ovom trenutku? šta u stvari osećam?

rat sa samim sobom: imaš dete koje vrišti dan i noć, ne znaš šta ćeš s njim, osećaš se kao najgori roditelj, goreg od tebe nema, a ovo jadno dete ti je bukvalno u dubini duše - krivo za sve.

ti ipak biraš da ga zagrliš.

rat sa samim sobom.

kroz taj rat sa samima sobom stvaramo negovateljske i brižne obrasce ponašanja koji s vremenom stvaraju samo-saosećanje.

kada smo jednom razvili samosaosećanje više ne posustajemo - više ne činimo nasilje nad sopstvenim bićem.

i to je naš pravi zadatak na zemlji.

kada jednom razvijemo samosaosećanje,

razvili smo i saosećanje prema svojem bratu.

i više ne želimo da ga kažnjavamo zbog rana koje su nama nanešene kroz zlokobno odrastanje i razvoj.

više ne razmišljamo - da mu tako i treba.

svako od nas bi moralo da se bavi sobom. to je jedini način da se ne usere u život sveta.

💜

tovar beskonačne težine: šta nas oslobađa?

oslobađanje od vlastitog tereta - šta ja mogu da učinim i da osetim da sam zaista nešto učinila? i kad ZNAM da sam nešto zaista učinila?
ponekad možemo da učinimo vanvremenski mnogo, ali ako to nije usaglašeno s našim unutrašnjim merilima, možemo osetiti da NIŠTA NISMO UČINILI. da nismo dovoljni.

(19.januar 2021. godine, zapis iz dnevnika)

svaki čovek na zemlji je čovek naviknut na nenormalnosti. 

no te nenormalnosti su postale svakodnevnica, vide se ovde i onde, i pošto se ponavljaju od ovoga i onoga, lakše se prihvataju, kao: zlo se javlja ponekad, gleda se na filmovima itd. a zlo se odigrava sada i ovde...zašto se čuditi miki aleksiću...zašto se ne začudiš pred komšijom koji šamara svoju ćerku, zašto ne prijaviš to nasilje? zašto ne prijaviš učitelja koji vuče tvog sina za zuluf? ili učiteljicu koja više ne ume s tvojim glupim detetom?

zašto ne prijaviš oca koji nikada nije kod kuće? postoje li institucije koje brinu o detetu jer je odraslo bez očinske figure?

jer taj otac je nasilnik, isto koliko i ovaj mika. on uskraćuje detetu pravo na oca.

zato što se sa nekim zlom poistovećuješ pa onda ono nije tako strašno ako si ga doživeo i - preživeo.

nema mesta čuđenju, ja sam se umorila od licemerija i da ne nazivamo stvari pravim imenom.

mika aleksić je simptom, ne dijagnoza, a i od medija sam se umorila koji stavljaju lance na aleksića, a svaki dan šire strah i lažu: onaj ko širi strah ne širi ljubav. onaj ko laže - uskraćuje pravo na istinu.

svi smo heroji kada treba da osudimo, ali ako pogledamo u bagaž i krpe mike aleksića i nad njim je vrešeno nasilje: čovek nad kojim je vršena agresija je agresor. dakle i on je žrtva.

svaki čovek koji ne postane bolji on postaje gori, ali čovek koji postane bolji, po njemu beskraj hoda, on je produžena ruka boga. i zato mislim i duboko verujem da se svet ne menja kroz zatočeništvo nego kroz slobodu.

zatvoriće aleksića, ali će milioni žena muškaraca i dece i dalje da trpe nasilje. začarani krug osude.

a svi smo je l’ te hrišćani! 

ako neko iz straha ne siluje i ne vrši nasilje vidno - i on je nasilnik i širi ga sigurno na neki drugi način: kinji sebe, prekoreva sebe, možda ide okolo i nanosi zlo kroz sve radnje koje su društveno prihvatljive.

u zelenoj travi raste korov, a nekad je i zelena trava korov.

na slici je judit grimes, serija: the walking dead

(19. januar. 2022. godine, zapis)

pre mesec dana su me probudili glasovi komšija koji žive iznad mene m. to je jedan par koji se svađa na svake dve nedelje. imaju još i psa koji grebe pod, trči i cvili kad god se glas podigne.

svih proteklih godina kad bi se pokačili ja bih samo ležala u krevetu i kumila da prestanu. kad bi mi dosadili, psovala bih, kad bi mi zaista dosadili, otvorila bih oči i uzviknula nad samom sobom - PA DA LI STE VI NORMALNI

IMATE LI VI OSEĆAJ DA ŽIVITE U ZGRADI I DA IMATE KOMŠIJE KOJI USTAJU RANO U PET?!

i tako razgnevljena, ležala sam i čekala da prestanu.

poslednji put, pre mesec dana, sam ustala, istrčala u hodnik da bih videla čije ime stoji na njihovim vratima i broj stana, da bih zvala policiju da ih prijavim. uz to je devojka cvilela kao da je neko bičuje, i plačno i ljutito govorila “NIKADA NIKADA NIKADA”.

malo me je prestravio taj glas, i to je bilo ono što me je navelo ma akciju.

kad sam istrčala na hodnik, tamo su bili četvorica policajaca. jedan me je pitao: je li znaš iz kog se stana čuje plač?

ja nisam znala broj stana ni imena ljudi koji u njemu žive, ali sam znala koji je njihov stan: stan iznad mojeg.

uhvatila sam policajca za ruku i rekla: AJDE ZA MNOM.

ostavila sam ga ispred stana, a ova trojica su dotrčala za nama.

htela sam da stojim i posmatram iz prikrajka, ali toliki me je strah uhvatio zbog onoga što bi moglo da mi se desi ako bi nasilnici videli ko sam.

tako sam otrčala nazad u svoj stan.

trčeći sam čula kako se policajac nagađa s muškarcem da otvori.

na kraju je muškarac otvorio i rekao: ŠTA HOĆEŠ? VIDIŠ LI DA SAM U GAĆAMA?!

od te večeri se nijednom nisu pokačili na način kao pre. možda je ovaj neprijatni događaj, da četvorica policajaca stoji nad vratima da bi stopirali svađu, učinio da ova dva bića, napokon sednu i porazgovaraju, nakon četiri godine koliko se već svađaju?!

nikada neću zaboraviti taj strah koji me je naveo da trčeći pobegnem nazad u svoj stan.

od tad se i osećam mirnije, jer sam uradila nešto DOBRO, po mom unutrašnjem nahođenju - dobro.

nisam ostala da kukam nad sudbinom ljudi koji se povređuju, razmišljajući o tome da li su - normalni.

preduzela sam nešto umesto što sam žalila, mozgala, pravila filmove u glavi, 

tovarila se, 

tovarila, 

tovarila, 

tovarom beskonačne težine.