RAZUMEVANJE NAŠE PRIRODE

mi se divimo simbolima i slikama i predstavama, ali sve čemu služe ti simboli, slike i predstave je bolje razumevanje naše čovečije prirode.

nije čovek postavljen na vrh sviju živih bića da bi mogao da uništava svoje prirodno okruženje, ili da bi vladao prirodom, već da bi stvorio raj. 

(raj je već tu, izobilje je svuda oko nas, ali dok ga ne uvudimo on deluje da izostaje, da je nešto što besomučnim radom moramo da postignemo i ZASLUŽIMO. - kada uvidimo to izobilje oko nas - stvaramo raj koji već postoji - domišljato je postojanje, zar ne?) 

nije moć razumevanja čoveku data da bi iskoristio darove prirode i zloupotrebljavao ih, već da bi kroz posvećivanje životu razumeo da je sve što se dešava u univerzumu - ono što se dešava u njemu.

“tvoja duša je čitav univerzum”

ili “ti nisi kap u okeanu, već okean u kapi”

u nama se dešava sve ono što učimo i vidimo.

i tek kad više nismo slepci, mi doživljavamo raj koji JE TU.

eh život nam je dat ovde i sada, i nema ni prethodnog ni života posle ovog.

ovaj nam je život sada i jedino u ovome životu možemo iskusiti raj.

ne podajte se onima koji obećavaju raj, i to je jedno od hristovih učenja. 

hristova učenja spoznajemo tek kroz lični život, ličnu molitvu, a ne kroz kojekakve institucije koje su čoveka pretvorila u roba koji mora da zasluži svoju slobodu.

čovek je napravljen zloban kroz borbu na koju su ga starešine osudile.

odbacite sve religije i sve što vam vređa dušu, izujte se, osetite zemlju i rosu kako vam hladi stopala, udahnite duboko, sve do peta i kroz njih, dok vas dah ne uzemlji,

i pustite korenje u majku zemlju da se kroz nju zaista rodite.

naš najvažniji zadatak na zemlji

naš je svet duboko zatrovan i na zemlji neće biti mira ni u narednom vremenu ako se čovek ne uhvati u koštac s pravim ratovima, a to su ratovi koje vodi sa svojim svetom osećanja.

svi ratovi su samo simptomi ugnjetenosti u kojoj živimo sa svojim komšilukom, ugnjetenosti u kojoj živimo i u sebi.

simptomi nereda koji gajimo u svojem dvorištu.

simptomi lenjosti; sećam se jednog rođaka koji je godinama u svom dvorištu pravio nered, doterivao gume i gvožđe, šutirao ćunke i kante pune pomija za svinje.

neokupan i prljav. kudi na majku, na oca, na tasta, na ženu. kudi i na sestru. ima troje divne dece, ali toliko je ogorčen na život, da je i u njih stigao da poseje seme zla. nijedno od te dece nije srećno, svako od njih muči svoju muku i ne može da stigne da iznikne iz traume odrastanja s osobom koja je pukim slučajem postala otac.

oni su odgajili svoju decu, podjednako istraumiranu, kao i oni sami.

moje viđenje stvari je jednostavno: ili će biti potrebno da se rodi jedno konačno dete koje će prepoznati problem, traumu koju je doživelo i da iznikne iz nje, i tako traumu ne prenosi na buduća pokoljenja 

ili da se rađanje dece satre - da trauma umre s jednom generacijom.

mi smo napravili ovaj svet.

a zaista ga menja samo čovek koji se odluči da vodi onaj rat za koji je rođen da ga vodi.

to je rat sa samim sobom: to je onaj rat kad ništa u njemu ne želi da živi, kada ceo svet u njemu spava, a on ipak posluša budilnik, ustane - namesti krevet, opere zube, popije topli napitak, doručkuje i svestan i zahvalan ode na posao.

rat sa samim sobom: kada čitavim svojim bićem osećaš da želiš da opališ šamar svojem partneru jer samo namćoriše, ti udahneš duboko, i kreneš drugim putem.

rat sa samim sobom: kada ceo tvoj unutrašnji svet vrišti da se pojebeš, jer je seks tvoj izduvni ventil, i navikao si da sve rešavaš potucavanjem iza ugla, ti udahneš duboko i postaviš sebi iskrena pitanja - šta želim u ovom trenutku a pokušavam da zataškam seksom? koja je moja iskonska potreba u ovom trenutku? šta u stvari osećam?

rat sa samim sobom: imaš dete koje vrišti dan i noć, ne znaš šta ćeš s njim, osećaš se kao najgori roditelj, goreg od tebe nema, a ovo jadno dete ti je bukvalno u dubini duše - krivo za sve.

ti ipak biraš da ga zagrliš.

rat sa samim sobom.

kroz taj rat sa samima sobom stvaramo negovateljske i brižne obrasce ponašanja koji s vremenom stvaraju samo-saosećanje.

kada smo jednom razvili samosaosećanje više ne posustajemo - više ne činimo nasilje nad sopstvenim bićem.

i to je naš pravi zadatak na zemlji.

kada jednom razvijemo samosaosećanje,

razvili smo i saosećanje prema svojem bratu.

i više ne želimo da ga kažnjavamo zbog rana koje su nama nanešene kroz zlokobno odrastanje i razvoj.

više ne razmišljamo - da mu tako i treba.

svako od nas bi moralo da se bavi sobom. to je jedini način da se ne usere u život sveta.

💜

naša nemirna tela: nemir, nezadovoljstvo, dosada

dva meseca radim na tome da mi kultura za divlji kvasac naraste duplo od početne količine.

počela sam tako što sam napravila kvasnu vodu od različitih voćaka - testirala sam mnoge, a “primile” su se kajsije, mekane, slatke. 

stajale su mi sedam dana u vodi a svaki dan sam ih mućkala u isto vreme.

onda sam kvasnu vodu počela da hranim i napravila sam sigurno oko dva litra kiselog tečnog testa koje sam isprobavala na mnogo načina. 

svaki božiji dan sam boravila pa sigurno nekoliko sati s kiselim testom i bavila se - testom.

i jutros mi je dan tako počeo. čim sam ustala odma sam ušla u kuhinju da vidim kako se ponaša i po PRVI PUT sam bila zadovoljna. 

napravila sam rolnice od cimeta što je bio moj prvi cilj kad sam krenula da proučavam divlji kvasac - da se naučim da mesim zdrave kolače od testa, na starinski način.

nikada nisam imala problema sa stomakom dok sam jela testo kod svojih baba u srbiji.

zašto? one su se razumele u testo.

kako da ga ne razumeju? mesile su češće nego što su piškile.

jedna od mojih baba - baba milanka, mesila je hleb svaki drugi dan, po nekoliko vekni.

sećam se još uvek kako sedi pored šporeta rano ujutru, naložila ga je do besvesti i čeka hleb da joj naraste.

u sedam sati ujutru kod baba milanke miriše tek ispečeni hleb, a miris se širi sve do seoske škole koja je bila na oko 3 minuta hodanja od baba milanke.

mesila je gotovo sve vreme dok je bila živa. 

sećam se kad mi je zadnji put mesila zeljanicu, nekoliko meseci pre nego da umre, cela skljokana, zbaruškana, umorna, teških nogu, još uvek je umela s testom kao da je u potpunosti zdrava.

”ma mogu da mesim dete ama noge me ne držiV”.

ukočena, krutih pokreta, a prsti su joj još uvek umeli da savršeno koordiniraju dok razvlači koru.

eh.

a moja druga baba, baba borka je mesila tolike količine hleba da su morali da imaju dva zamrzivača.

baba borka i nije baš volela da mesi, ali zato je makar jednom nedeljno mesila po čitav dan. kad dođem kod nje, otvaram frižider i tražim nešto da jedem, a ona će samo: 

“nema mnogo izbor u frižider, idi pogledaj u zamrzivač i podrum”

i ja taman da pođem ka zamrzivaču, a ona sva žuri da me pretekne, otvara zamrzivač, i počinje:

“ovo ti je mešani lebac od belo mumurozno

brašno, starinska sorta”

“a ovo ti je od naše belo brašno od našu pšenicu”

“a ovo ti je od heljdu i ne znam više od što”

eh.

moje babe su bile žene zmajevi.

kada se setim mojih baba mogu da plačem od lepote i tuge i divljenja danima.

negde sam u nekoj knjizi o ženskoj deci pročitala kako vladaju lažne ideje o poreklu dobrih i sposobnih devojaka, da one dolaze iz dobrih porodica gde je otac bio strog i postavio dobra pravila. 

ali je iskustvo autorku knjige naučilo da dobre i sposobne devojke dolaze iz porodica gde su žene bile stamene i uzorne figure.

eh.

…svačeg sam se dosetila poslednjih meseci.

ali sam razumela da su moje babe umele da mese hleb i druga testa jer su sigurno mesile preko dvesta puta godišnje, a neki put i trista.

i tako mi je sinulo: 

zaista ne možemo ni u čemu da budemo dovoljno dobri ako se tome ne posvetimo i ne vežbamo.

moramo da koristimo svoja tela, čula i da ih uposlimo dok ne potrošimo tu snagu koja nam daje nemir, nezadovoljstvo, dosadu.

dok ne potrošimo tu snagu s kojom ne znamo šta ćemo u ovom novom dobu gde “imamo sve”, i zato verujemo da nemamo šta da radimo.

mislim da se niko nije naučio da plete, gledajući nekog kako plete na jutjubu.

moramo da radimo, da uposlimo sve ćelije naših nemirnih tela.

umiranje; šta je život?

 ako samo posmatramo kako se život odvija,

a ako želimo da posmatramo kako se život odvija,

onda moramo da se nalazimo tamo gde se život odvija.

u biti - tamo gde se odvijamo mi - odvija se i život.

sila života, odvija se uvek, no često su naša čula tupa za osluškivanje života.

u školi smo se uopšteno naučili da izvršavamo zadatke, rešavamo probleme, razmišljamo logično, crtamo drveće, cveće, godišnja doba. 

tako smo naučili napamet ono što je svet.

u tom učenju napamet, često smo bili zaglavljeni u onome što moramo. tako se stvorio oklop u kojem se naše veselo biće, puno volje za istraživanje - uspavalo. primetilo je da ga ne koristimo - pa čemu da bude zalud budno. čemu da se zalud troši. otišlo biće na odmor - vratiće se kad nam bude bilo potrebno. kada ga budemo pozvali nazad. neće da nam se meša, neće da smara.

…najviše smo se sigurno naučili o tome kako se život odvija ako smo mogli da provodimo vreme kod babe i dede dok su pravili leje, sejali i sadili povrće, odlazili s njima na reku, kvasili noge najhladnijom vodom, dok su navodnjavali. umazali se blatom.

čupali luk, i direktno ga jeli dok kopamo njivu.

gotovo da nema ničeg posebnog u tim radnjama, jer ne može biti ničeg posebnog u onome što je normalno - biti u skladu s onim što priroda jeste van i u nama. 

ali da ipak postoji nešto posebno u tim radnjama, u tom normalnom - razumela sam kada su te normalnosti počele da izostaju u mom životu. te normalnosti postale su posebne kada sam opet doživela nakon nekoliko godina intenzivnog umiranja - buđenje bića.

u školi smo se naučili svemu, i upravo to znanje je stalo na put našem doživljavanju svakodnevnice. jer ako sve znamo - onda više nemamo ništa da naučimo, nemamo šta da naučimo.

nema ničeg pogrešnog u znanju, ali ako želimo da to znanje bude živo onda ne smemo dozvoliti našem biću da se smori i ode na spavanje. moramo našem biću dozvoliti da ima predmet istraživanja, da se stalno krećemo. da ponekad odmaramo. a da spavamo onda kad se biću spava.

posmatrajući svakodnevnicu u kojoj obitavam razumela sam da znam jedino ono što se je zatvorilo pred promenom, pred životom. to sam primetila jedino kod ljudi. sretnem čoveka danas, pa ga sretnem opet za deset godina, a on je isti - pun znanja. logično je: zašto bi učili išta ako sve znamo.

ako sve znamo onda više nemamo čemu da se naučimo. tako umiremo pre smrti.

to kaskanje za životom, ili stagniranje - to stanje zakržljalosti - vidim najčešće ili samo kod ljudi.

kako posmatram biljke i ostali svet - vidim da biljke žive najveštije: biljka se razvija, a ako ne može da se razvija ona umre - oslobađa mesto za drugu biljku. ako se razvija kako treba onda nas obavezno nagradi - kada se je naživela, na kraju svoje stabiljke, ona da cvet. neka iz cveta da plod - u kome žive semenke za dalje razmnožavanje.

a neka svoj cvet polako pretvara u zavežljaje pune semena - i ona želi da se dalje razmnožava. da nastavi život

ja sam dobro samoj sebi

сећам се сваког мушкарца с којим сам размењивала грубости. грубости које су допринеле да постанем једна кожа жељна нежности. 

сећам се нарочито оних грубости због којих сам се осећала оскрнављено. њих се нарочито добро сећам. сећам се свега што је оскрнавило моју викторију која је имала дивне маштарије, волела математику, физику, хемију, граматику, а у гимназији филозофију, књижевност, психологију! викторије научнице која разуме, схвата, разглаба, сазнаје истине. викторије бескрајно пуне живота која је толико желела да исплива и удахне, да није ни изабрала да пише песме. 

песме су саме излетеле, као птице на слободу. 

једном се само деси да чворови којим смо свезали своје вреће пуне дарова, попусте. 

јер дарови у нама су дарови за све.

вреће морају да попусте, када растемо.

сећам се свих мушкараца који су чинили да ноћима спавам као у бунилу а данима корачам као да ме надгледају. да ми руке подрхтавају од бојазни да ћу да упрскам ствар. сећам се свих ђавола врло јасно: како су чинили да се на један специфичан начин понашам, смејем, обраћам, крећем. да на један специфичан начин желим и поступам. 

сваког мушкарца који је допринео да се што дубље скотрљам у вртлог.

и сваког који је учинио да се ближе приближим лику свих мушкараца који живе у мени. 

сваки лик мушкрца у мени је пресликаван у мојим изборима.

оно што живи у нама одлучује каквим животом живимо.

сваки мушкарац је допринео мојим схватањима о томе какав сам у ствари ја мушкарац и колико могу да будем добра жена самој себи.

ја сам тако добра жена да мушкарци у мени немају времена да раде ништа друго осим да ми помажу да се самозадовољим.

ja VEĆ volim sebe

jednom sam bila jako mlada, zaljubljena u svoj način oblačenja, izgled. zaljubljena u svoju kosu, dugačke, obojene nokte, čoker, raskošne minđuše, dobro uklopljene boje, cvetove u kosi.

gradila sam sebe kao da sam na sebe gledala kroz kameru, u svakom trenutku sam bila onoliko viktorija koliki mi je bio kapacitet. debljao se moj oklop. iz vremena u vreme.

debljao se, debljao kao runo ovce koja je bežala od šišanja. 

videla sam negde neku sliku na internetu: na slici ovca a pored nje njen vlasnik. ta ovca je važila za najduže nešišanu ovcu. njena glava, bila je utonula u runo.

naposletku su se odlučili da je ošišaju, ne znam kako, ali izgledalo je po propratnom tekstu da joj je zdravlje počelo da strada i da je počela da bude teška, toliko da joj je bilo sve teže da se kreće.

kada je vreme za promene?

ja verujem da vreme za promene dolazi onda kada naši debeli oklopi postanu toliko teški da nam i ona dragocena kretanja postanu teška;

kada počnemo da gubimo ta dragocena kretanja, počinjemo da postavljamo pitanja - od čega se ovako otežano krećem? nije mi tako bilo pre…?

kada počnemo da gubimo dragocenosti i bivamo primorani na nešto s čim ne umemo da se nosimo, mi onda moramo da se menjamo. primorani, ne postavljamo pitanja. ne mučimo se da donesemo odluku, samo se bacimo u etar.

prva lekcija koju sam naučila na terapiji nije bila da volim sebe - prva lekcija je bila shvatanje da ja VEĆ volim sebe.

kako VEĆ volim sebe?

tako. 

VEĆ VOLIM SEBE. 

prva lekcija mi je donela znanje o tome da se retko dešava da je neko potpuna žrtva. 

da je retko neko poptuni mazohista.

da, iako nam se nekad čini da je neko bedan i napaćen, on ipak u sebi nosi nešto što ga je navelo da ostane u takvim odnosima koji čine da deluje bedno i napaćeno.

on, naime, ostaje ponekad u bednim odnosima jer poznaje dobro taj prokrčen put patnje i može da ga dobro podnese.

razmišljajući tako prestala sam da osećam žaljenje. češće razmišljam o tome da je neko ko iako živi bedno i napaćeno, prokrčio svoj put do kakvog-takvog života. takvo razmišljanje mi daje veru u tog čoveka - ne razmišljam o njemu kao o objektu onoga što mu se desilo - već kao o pauku koji je svoju mrežu sam spleo.

da li je pauk svestan mreže koju plete? nisam sigurna.

u početku nismo ni mi svesni onoga što smo smislili, ali uz dovoljno posvećivanje pažnje svom životu, možemo razmrsiti klupko.

tako sam ja razumela da ja imam MOĆ. istu onoliku moć da sa sebe skinem oklop, koliku sam imala dok sam ga prema svom kroju - gradila. 

PREMA SVOM KROJU GRADILA.

kada je vreme za promene? 

eh. to ćeš svom bližnjem umeti da objasniš tek kad budeš dovoljno lak.

doživljaj anksioznost - de-selfing yourself

“svaki udah nam daje novu snagu, a svaki izdah nas oslobađa stare,ustajale energije.”

💡počela sam da meditiram početkom 2018. godine jer nisam više znala šta da radim. sve što sam znala nije mi više služilo; moja dotadašnja znanja me nisu usrećivala, nisam znala da oslovim ono što osećam, moje snaga je bila zapela u dogmama, za koje sam osećala da sam nasledila, da su sastavni deo moje ličnosti, i da nemam nikakvu moć da išta od toga što je moja ličnost - promenim.

prve godine mi je disanje pokazalo rajsko prostranstvo; osetila sam veličinu tela koja je bila podjednako prostrana kao i čitav svet. zatvorivši oči, sve je postajalo crno, i više nije bilo razlike između mog okruženja i mene - jednostavno je sve bilo crno.

kada sam uvidela to crnilo jednine počela sam da meditiram uz zvuke pucketanja vatre i zvuke plamenova.

što sam dublje prodirala u mrak i zvuke vatre - svetlosti - to mi je osećanje slobode bilo jače.

dve godine nakon prvih iskustava meditacije desila mi se enormna anksioznost o kojoj ni sa kim nisam mogla da razgovaram. jednom mi je i moja terapeutkinja rekla: nisam znala da ti se to dešava. 

nije mogla da zna, jer ta podrhtavanja svesti su bila samo moja.

a ja ih danas delim sa čitavim svetom, zato što svi bolujemo od poriva da se osećamo božanstveno.

moramo da razumemo da će se osećati božanstveno svaki čovek koji je prestao da bude on sam, odnosno - svoja ličnost.

na engleskom bi to mogli da formulišemo kao “de-self yourself”, “prestani da budeš ti”. 

anksioznost često vidimo kao nešto preteće. i to je opravdano viđenje, jer anksioznost je pretnja - anksioznost je pretnja onome od koga želiš da se oslobodiš - te nakrivo zarasle osobe dok se branila od odrastanja i pretnji od okoline - dok se branila od straha da nije vredna ljubavi.

anksioznost je jedno pre svega plemenito osećanje i možemo ga prevazići ako dozvolimo sebi da opet doživimo osećanja koja su načinila da nakrivo zarastemo.

anksioznost je naš doživljaj oslobođenja.

dok ta semenka iskonstva u nama klija, puca ljuska koja semenku štiti.

to je trnovit, bolan put.

zato moramo - disati.

tamo odakle potičem

(26. februar 2019, iz dnevnika)

jedna moja koleginica danas slavi dvadeset godina u švedskoj, a ja deset u septembru.

da sam znala da će se ovako odužiti moj boravak ovde ne bih dolazila

no zahvalna sam što sam ipak - ovde.

naučila sam masu stvari. 

između ostalog da je sve nemerljivo u odnosu na nedostajanje.

da je sve nemerljivo u odnosu na moje uvide o lepoti zemlje iz koje dolazim,

jer da nisam imala prilike da je upoznam iz daleka

bila bi mi strana.

samo ta ”iz daljine” perspektiva na moju zemlju me je zbližila s njom.

ne s onim na šta se svakodnevno kuka, s onim što u našoj zemlji nikada generalno i nije valjalo (=politički sistem), nego s onim što vidiš tek kad smiriš svoj pohlepni ego. 

ja razumem svakoga koji kuka na to jer sve to živcira, ali dok čovek ne smiri svoj razdragani um ON NE VIDI NIŠTA. 

i otud slepilo za (i srpske) lepote.

osetiš povetarac i meki topli vazduh kako počiva na tebi

osetiš rosu svuda po stopalima i viline konjice kako bude jutro

osetiš sveže skuvanu kafu iz obližnje pržionice

ne osećaš nikakvu nesgurnost jer stojiš obema nogama na svome, što mogu samo da ti otmu, a ne da ti uzmu

čuješ školsko zvono i kola koja dovoze štrudlu s makom za užinu

nekog nastavnika koji pokušava da te zaplaši kako samo bog zna za pet

čuješ novčiće koje prebrojavaš da vidiš da li imaš za koka kolu dok pešačiš kući

a kući ti je baba umesila hleb, koji te čeka topao da na njega staviš ajvar i sir

ložiš šporet, a drvce pusketa

izađeš van, a koke se raskokodakale, biće jaja

baciš pogled na voćnjak a ono nije voćnjak no izobilje, odmaraš oči,

gude se baškare u toru,

ako pogledaš u baštu opet odmaraš oči,

štala puna krava, ne fali ništa petoprocentnom mleku, jer ono svašta pravi

sve lekove imaš u dvorištu: nanu, hajdučku travu, matičnjak, kamilicu, neven itakodalje

na ruku ti sleti bubamara a ti joj pevaš: bubamaro let let u široki beli svet 

pogledaš još jednom i gde god ti pogled stane sve je izobilje

putem prođe neki komšija javi se ispita te iks stvari, znaš da nisi sam, a on bi i da ti dokaže

a jezik - jezik kao da su svi jezici sveta sadržani u njemu, a on tvoj!

dođe ti neka maca u posetu, nemaš pojma čija, zamjauče, pomaziš je i ide dalje

razmena sve vreme. u dubokom si dosluhu sa svojim bićem. jedan si deo toga što je ŽIVOT jer je sve u tebi živo pa i ti ŽIV. 

sva čula.

a srce i ne osećaš da kuca jer je sve - harmonija. - tako je mirno.

mogla bih da o ovim lepotama pišem zauvek. 

odavno sam prestala da ulepšavam svoju prošlost.

ne moramo ulepšavati ono što je lepo, možemo mu samo dopustitu da - Bude.

Džejn Ejr

 

nakon olujne noći u kojoj se oluja postarala za jedno drvo divljeg kestena, džejn ejr, je strčala u voćnjak da se skloni od južnog vetra koji je neuspešno izazivao kišu. naprasno se našla pred raspolućenim drvetom divljeg kestena koje je “kroz sredinu avetinjski zjapilo”:

“ipak, moglo se reći da one i dalje čine jedno drvo - ali ruševinu, potpunu ruševinu” /.../ “rekla bih da u vama, tako pocrnelim, opaljenim i oguljenin postoji još poneka iskrica života iz tog vernog i poštenog korena. Nikada više neće lišće ozeleneti na vašim granama - nikada više neće ptice praviti gnezda na vašim račvama; vaši časovi ljubavi i zadovoljstva prohujali su, ali vi niste očajne: svaka polutka ima druga da mu se jada i saučestvuje u propasti”

jednom sam tako razmišljala da je naš prapočetak bila jedna celina koja je bila čovek: i onda kada se od tog čovek odvojila eva rodio se i adam. 

tako za mene izgleda naš postanak. zato, kada se dva srodna bića nađu onda ona postaju: jedno.

rođenje boga: svetlost, ljubav

reč isus - grčki isous, hebrejsko jehošua, hebrejsko-aramejski ješua, znači jahve, odnosno - spas - onaj koji

spasava.

reč hristos, grčki hristos, odnosno pomaznik, mesija


reč pomaznik, označava onog koji je podmazan svetim uljem


na sanskritu se reč ljubav i ulje kažu isto, a nauljavanje je podvig ljubavi.

u staroj indijskoj medicini ulja se koriste u lekovite svrhe, za umirivanje košmara, protiv nesanice, nemira, stopala se mažu uljem, kapljica ulja se stavlja na temen glave, kapljica ulja se stavi u uho da se umire misli, ušne školjke se mažu uljem.

biblija na bajkovit način govori o lekovitoj upotrebi ulja.




ulje je u hrišćanstvu simbol boga: jakovu se bog javlja kada bog izlije po kamenu ulje,

tada taj kamen znači vrata neba i prisustvo boga.




ulje je simbol boga u hrišćanstvu

ulje je simbol svetlosti, sunca,




dakle, sve je u vezi, rekao je naš lepi andrić

postoje li religije postoje i podele,

a gde vlada ljubav - bog - svetlost nema podela.

naša primarnost je jedinstvo - kada nismo zajedno lako smo lomljivi, a kada smo zajedno mi smo ogromnost koja se od čoveka traži




(“ogromnost se traži od čoveka”, vladeta jerotić)




“I kada bi Hrist hiljadu puta

bio rođen u Vitlejemu,

a ne bi u tebi, to ne bi ti pomoglo.

uzalud gledaš krst na Golgoti

Ako u sebi ne gradiš ružino srce”




rođenje boga je rođenje svakoga od nas. ta svetlost koja obasjava čitav svet je svetlost svačijeg srca. jedno hladno srce je srce koje živi u mraku...i zato, kada jedno takvo srce - zasvetli čujemo kako “tužna duša lepše jeca”, jer najveća je radost čovek koji je prerastao svoj greh i prestao da se poistovećuje s ništavnošću svoga greha. ne može da sija više nego nego što je bilo mračno 🪵🔥

psihologija pesme: smišljam pesmu da imam gde da preživim

Ово је једна од мојих најстаријих песама. Често када сам писала песме нисам имала речи да објасним шта сам написала, па сам зато и избегавала да разговарам о њима.

А данас, 10-15 година након што сам их написала, с искуством које имам на терапији, кроз јогу, медитацију, молитву, и - одрастање, могу да говорим о њима готово на јунгијански, кришнамуртијевски или просто - душевни начин, дакле - с одређене дистанце где могу да песму сагледам непристрасно:




“Смишљам песму да имам где да преживим”, тако сам размишљала у то тешко време пубертета, средњошколских дана, селидбе у Шведску, уписа на факултет.




Шта говори ова песма ако говори душевним језиком, дакле језиком психе:




-страх и стид, као супротности љубави и прихватања, одбацују лирски субјекат као неког ко постоји као живи човек;

небождери (у бајкама мотив Плавобрадог, или мотив грабљивца који исисава животну енергију жене и помоћу ње преживљава,

-Недаља (гледала сам тада “Вратиће се роде” и смислила име свом дому - Недаља, јер од дома за мене тада - није могло да се иде даље, откривање дома је коначни циљ)

-Сунце, живот - пржи тело лирског субјекта, а ватра разгорева чежњу за прошлошћу, меланхолију - жалост

-бављење звездама, као у “бескрајном плавом кругу”, звезда водиља је сагорела, лирски субјекат је изгубљен и жалостан

-време је ранило светлост - време према Кришнамуртију је узрок наших болова, јер када постоји време постоје Мисли, а Мисли рађају бол, јер исто тако могу да роде Жељу. Кад год смо у времену ми Патимо.

“Време је ранило Светлост”, Светлост као Бог, Бог као Бескрајност, Вечност - Време и постојање лирског субјекта у времену, одузимају му Божанство

koja vatra u tebi se razgoreva? čije su kandže tvoje sudbine?

 branko miljković je pisao o smrti protiv smrću, a u svima nama postoji tajni ciklus od kojeg ponekad odstupamo.

nemogućnost da dozvolimo delovima nas da umru, rađa nemogućnost da se iz njih izrodimo iznova.

značaj procesa život smrt život je velika tema kod klarise pinkole estes.

klarisa pinkola estes piše da kroz ciklus život smrt život, možemo pronaći mesto za isceljenje, mesto za napredovanje. kada pratimo sezone života, npr. godišnja doba, promene na telu i psihi koje nam se dešavaju kroz menstrualni ciklus, ako pratimo otkucaje srca, ako pratimo šta nam stomak kaže, možemo da razgorimo vatru preobražaja u nama, uz koju često ide i radost bivanja.

kada živimo na način koji odstupa od tih ciklusa mogu da nam se dešavaju brutalne stvari koje bi poslužile buđenju. da se probudimo u smislu da živimo prema nalozima tih prirodnih procesa kroz koji prolazi sve što je živo. “brutalan motiv je drevan način primoravanja emotivnog sopstva da obrati pažnju na bitnu poruku”. 

često umesto vatre preobražaja biramo vatru destrukcije; biramo ono što se smatra prihvatljivim od kolektiva, nauštrb svoje radosti. biramo da budemo frizerke a sanjale smo da odemo na mesec. biramo da budemo doktorke a sanjale smo da budemo slikarke. biramo da budemo domaćice a noge su nam same odlazile na pistu. mnoge od nas smatraju tu žrtvu ogromnom i nadaju se da će biti nagrađene zbog takve žrtve, žrtve odricanja od onog zbog čega su, možda poslane na zemlju. odricanja zarad roditelja koji je imao određen plan za njih, zarad partnera koji je potvrdio taj plan. 

ali, niko neće nagraditi ženu za tu žrtvu, jer ona ne živi svoj život.

i svaki put kada mi odaberemo tuđi, a ne svoj život, doživljavaćemo ga kao kažnjavanje. verovaćemo da nismo zaslužile bolje, jer “takve smo mi”. 

od koga dolazi ta kazna? 

ta kazna više ne dolazi od roditelja koji je imao plan, od društva koje je imalo plan, od muža koji je imao plan. ta kazna dolazi od nas samih. kažnjavamo sebe jer ne dozvoljavamo sebi da budemo ono što jesmo, čarobnice, inženjerke, doktorice, pisci.

nekada zamka može biti tako spretno spletena, da ne primećujemo svoju borbu, i da iako mislimo da smo oslobođene, mi počivamo u kandžama duboko usađenog negativnog animusa, strogog, zlog, grabljivog, hendikepirajućeg muškarca u nama.

u bajci “crvene cipele”, devojčica zanosno pleše u svojim cipelama. i iako joj se čini da je rođena za taj ples, taj ples je iscrpljuje. toliko je iscrpljuje da ona više nema snage da skine crvene cipele. naposletku je toliko iscrpljena, da pristaje na to da joj odseku noge samo da bi se oslobodila crvenih cipela.

svrha oжиљака…kada kolektivno prnje gori do pepela

originals - jeanie tomanek

saznavanje o dubokim težnjama duše zaista zahteva dugoročan, понекад mukotrpan, rad pun usredsređivanja и стрпљења.

pre nekoliko meseci sam predala svoj master rad na polju psihijatrijske nege, na temu smisla kod pacijenata sa šizofrenijom. pogodilo se, kao što sam i očekivala, da je i duboko i naizgled besmislen život - život pun smisla, i težnji za smislom. čovečije težnje su iste, potrebu za smislom imamo svi. bez obzira na dijagnozu kojom smo obeleženi, na etiketu koja je na nas zalepljena.

u hazarskom rečniku govori doroteja, o nekom čoveku koji je imao ožiljak na glavi i kako mu je kroz taj ožiljak izrasla divlja crna kosa, jača od ostale kose, i kako ta kosa nikako nije sedela, jednostavno - ta kosa nije bila prirode kao ostala. možda nije stvorena za sedenje.

možda je svrha ožiljaka upravo takva - da od nas stvori goripadnu jačinu, nepodmitljivu prirodu.

***

samoočuvanje i samoodržanje na zemlji je moguće zahvaljujući divljem, smislenom, psihičkom životu, koji se odvija duboko, duboko ispod korenja drveća. iz te divljine čuje se zov za koji svaki čovek ima sluh. čovek, kada dođe u kontakt s tim zovom, to oseti kao podrhtavanje tla, što rađa, prvo, strah. moguće je da se u medicini, kada se pisalo o anksioznosti, pisalo upravo o ovome, o podrhtavanju tla.

mnogi anksioznosti opisuju kao stajanje na litici. kao gušenje i borbu za ostanak u životu.

ja verujem da se prava stvar dešava kada više ne držimo uzde i kada dozvolimo zidu da se sruši.

***

to podrhtavanje tla je poziv naše pramajke da se vratimo kući. to podrhtavanje tla su ono što je medicina oblikovala u dijagnoze. kada tretiramo dijagnoze lekovima, ućutkujemo našu pramajku. potrebno je pre-obrazovati čitav medicinski sistem. u medicinski sistem iznova uvesti izučavanje arhetipa jer je najuniverzalniji.

današnja medicina, 

kao da se urotila protiv čoveka s društvom, koje nam je oduzelo priče iz naroda da se njima lečimo. priče su zamenjene dijagnozom. jung je napisao da je mit lekovitiji od nauke. mit je lekovitiji od nauke. kada čovek pati on ne piše naučni rad, već pesmu. mesi kolače, slika, ili razvlači razboj. kada se društvo i medicina vrate sebi, odnosno kada se čovek počinje odazivati na poziv pramajke, počinje izlečenje. 

“kultura koja autentično promoviše razvoj pojedinca, nikada neće proizvesti robovsku klasu od bilo koje grupe ili roda”, a kada razgorujemo svoju umetničku vatru, kolektivno prnje gori do pepela. svojom umetničkom vatrom mu oduzimamo moć da upravlja našim životima. umetnost osnažuje i između umetnosti i leka ne postoji nikakva razlika.

golubica i debeljuškasto telo

 

kad sam bila mala imala sam debeljuškasto telo. a kad sam napunila deset godina ušla sam u svet žena dok su me okruživale devojčice. na času fizičkog me je nastavnik stalno opominjao da nisam dovoljno dobra pa sam stalno dobijala niske ocene. kad smo učili kolut napred, istegla sam vrat i nekoliko nedelja nisam mogla da budem aktivna. nastavnik me je vratio aktivnostima tako što mi je poručio da mi je dosta lenstvovanja. nisam lenstvovala. bila sam prepadnuta, ali sam kod kuće svejedno svake večeri razvlačila jedan tvrdi trosed na kojem sam vežbala kolute napred i nazad, sveću, most. pošto sam bila debeljuškasta, bilo me je sramota da vežbam pred drugima, ali svejedno: to je bio uslov na časovima fizičkog. uprkos strahovima, zaostalim bolovima u vratu i sramoti, naučila sam "za ocenu", i kolutove i sveću i most. dok sam ih radila - čula sam samo tišinu, i poglede. nastavnik je ćutao.

često mislim da su mi iz fizičkog “poklanjali” peticu jer sam iz svih drugih predmeta imala petice. danas se živo interesujem za to šta znači petica iz fizičkog…koje je to telo koje je dovoljno osposobljeno za časove fizičkog da bi moglo da da takve rezultate koji su kriterijum za peticu? 

od fizičkog sam imala pogotove traume. 

mislila sam da jednostavno: moje telo nije ni za kakve aktivnosti. da jednostavno ja za fizičke aktivnosti “nisam rođena”. pa sam išla na onakve aktivnosti koje bi mi omogućile da makar “oblikujem” telo u neko “primerno”. vremenom sam razumela da sve radnje koje sam radila sa svojim telom, ishrana, trening, nisu imale neku notu radosti, već cilj: da se oslobodim tog tela zbog kojeg sam morala da trpim prigovaranja, okrivljavanja. da napravim sebe dovoljno dobrom, jer imam to nedovoljno dobro telo zbog koga sam morala da trpim svakojake niskosti i opaske nastavnika fizičkog, njegova ćutanja. a često i opaske, niskosti i podsmeh čitavog razreda.

a onda mi se desila psihoterapija, jer sam polako uviđala da moje borbe ne vode ničemu, a često i u dublji očaj.

a onda mi se desila joga. i od tada sve vreme imam savršeno telo.

svaki dan sam bliža položaju koji se zove "golubica".

čega sam gladna? jesi li bila svesni učesnik u svojem životu?

u jednom trenutku u životu osetiš da su ti se stvari “tek” desile. kao da nisi bila svesni učesnik. kao da nisi birala. kao da te je život “zatekao”.

nisi imala dovoljno dobar seks.

nisi imala dovoljno lepog momka.

nisi imala dovoljno lepu kosu.

nisi se obukla kako si zaista htela. nisi upisala školu koju si htela.

nisi odbrusila svetu dok te je mlatio.

nisi rekla “da”, kada ti se govorilo iz straha da budeš grešnica ili da ne bi izneverila nekog ko i nije razmišljao o izneveravanju dok ti je usađivao strah. 

nisi upisala školu koju si htela!

vatala si se u haustoru s nekim momkom, onda si s njim provela godinu, dve, pet svog života jer te je sutradan odveo na kolač.

poljubio ti je ruku,

predstavio te svojima kao svoju devojku, sve naprasno, dok su ti se reči zaglavljivale u grlu, a htela si da kažeš: polako.

kao da te ulovio.

               pokušala si da se iskobeljaš. žilava majko moja, paukova mreža.

onda te je zaprosio i taman kad si birala venčanicu, pukao ti je film i zapitala si se da li si ikada volela. 

u jednom trenutku u životu osetiš da su ti se stvari “tek” desile.

"U spoljašnjoj stvarnosti, srećemo žene koje takođe planiraju svoje bekstvo, bilo od starog destruktivnog obrasca, od ljubavnika ili od posla. Kad žena shvati da je bila plen, u spoljašnjem i unutrašnjem svetu, ona to jedva može da podnese. To je pogađa u koren sržne ličnosti, i ona planira, jer mora, da onesposobi grabljivu silu.




Kad suprotni aspekti ženine psihe dostignu tačku ključanja, žena može osetiti neverovatan umor, jer se njen libido razvlači u dva suprotna pravca. Ali, iako je nasmrt umorna zbog užasne borbe, ma kakva ona bila, iako joj je duša izgladnela, mora planirati beg; žena mora sebe primorati da krene dalje. U tom kritičnom trenutku, kao da čitav dan i čitavu noć provodi na temperaturi ispod nule. Da bi preživela, ne sme se prepustiti zamoru. San znači sigurnu smrt.




Ovo je dublja inicijacija, ženina inicijacija u prava instinktualna čula koja prepoznaju grabljivca i proteruju ga. To je trenutak u kojem zarobljena žena iz statusa žrtve prelazi u status oštroumne, lukave žene oštrog sluha. To je vreme kada gotovo nadljudskim naporom uspeva da natera umornu psihu da obavi konačan posao." - Klarisa Pinkola Estes, psihoterapeut

čega sam gladna? crvene cipele, u zarobljeništvu

jedno sirota devojčica nije imala cipele, ali je bila snalažljiva pa je čuvala komade stare tkanine. vremenom je sašila sebi jedan prost par crvenih cipela. o “crvenim cipelama” piše hans kristijan andersen u svojoj istoimenoj bajci. te #crvenecipele, bile su sašivene od rita, obične, proste, ali siročetu su značile: nastale su od njenog rada. jednog dana dok je išla kroz šumu, zaustavi se pored nje pozlaćena kočija. iz kočije se javi starica sa željom da udomi siroče i da je odgaja kao ćerku. došavši u zamak - očešljaše sluge siroče. obukoše je u beli i čist veš, u crne, fine, cipele. a oduzoše joj njene - crvene cipele. siroče ostade tužno s mučnom čežnjom za svojim crvenim cipelama, svojim skromnim crvenim cipelama, napravljenim od sopstvenog truda. na dan pokolja vitlejemske dece ugleda devojčica par crvenih cipela kod obućara, i poželi ih za sebe. iako je bilo neprimerno nositi crvene cipele u crkvu, devojčica ih je ipak nosila. svi u crkvi su je zbog toga gledali prekim pogledom. a devjčica ih je svejedno nosila, ne obazirući se. zbog tih prekih pogleda, starica joj ih oduzima, i odlaže na visoku policu gde siroče može samo da ih gleda. vreme prolazi i prolazi a devojčica biva sve tužnija jer joj je oduzeto pravo na njih. jednom devojčica uspeva da ih se ipak dokopa. kada ih tog puta obuje - cipele je odnose u zanosan ples. toliko zanosan da ona, od tog opoja, u potpunosti se predaje čarima crvenih cipela i njihovom daru za ples. ona je plesala dan i noć i plesala, plesala. čak i kada bi poželala da ih skine, cipele nisu htele. naposletku biva devojčica tako izmorena od sveg plesa i zahteva tih cipela da, kada sretne šumskog drvoseču, moli ga da joj odseče stopala, jer ne može više da izdrži. devojčica ostaje obogaljena, i uprkos tome, nikada više nije poželela crvene cipele.

u školama smo čitali i prepričavali bajke, a na kraju časa iz njih izvlačili poruke. koja je poruka ove bajke? poruka je gubitak i početak propadanja zbog zarobljeništva i da nasilno pitom život može da nas odvede do toga da našu glad nahranimo - sobom. jedemo same sebe jer ne nalazimo pravu hranu. u zarobljeništvu.

budi se, moraš da zaradiš pare!

 dvehiljade sedamnaeste godine mi je čitave godine zvonio telefon s porukom ”wake up you have to make money”, budi se, moraš da zaradiš pare.

i to je funkcionisalo. probudim se, sredim, idem na posao...pijem litar kafe dnevno. motam cigare dan i noć, a onda pušim ko da su džabe. i pušim za džabe. da odagnem muke, da zabavim muke, nostalgiju dok odem u srbiju.

samo da bih mogla da odem u srbiju.

radim dnevnu i noćnu smenu, radim toliko dok mi se oči od iznemoglosti ne sklope. 

pomislim danas kako li je moje telo ovuliralo i menstruiralo. kako je uspevalo da stvori uslove za ovulaciju i menstruaciju, pored sveg stresa o kojem je moralo da brine. ne verujem da ikoje telo bira da ovulira i menstruira, dok je u stanju preživljavanja. moje telo je izgleda biralo. izgleda da ga je nešto čuvalo i da je težilo ka tome da održi samo sebe i svoj normalan ciklus.

ako zavirim u bajku bezruka devojka razumeću da ga je čuvala sila moćnija od njega samog.

značilo mi je da zaradim neke pare i odem za srbiju, kao puštena s lanca kao lakša od vode.

kafana da me zna(je). kafić. 

litar pelinkovca dnevno, pišem pesme kao luda. 

ronim suze kao bare. stanem na sred utrine u prevalac i - vrištim.

dočekujem jutro i izlazim van da bih osetila jutarnju vlagu koja ima samosvojstven miris.

opet plačem.

olakšavam se.

taj plač ne može da se zaustavi kad u grlu navre.

kao da imam suzne žlezde po čitavom licu i u grlu, i one se napune.

i ako ne briznem u plač-briznuću u srčani udar. smrt. i plačem - olakšavam se...

a čim bih se vratila u švedsku bila bih kao da nisam ni bila u srbiji,

ostajala bih teška, teška kao crna zemlja. kao da je na meni otvrdla lava. 

nikad se nisam u švedskoj osetila kao kod kuće i više sam u njoj gost nego li kod komšije u prevalac. i nijednom švedska u meni nije probudila osećanje večnosti.

u srbiju sam dvehiljadesedamnaeste otišla desetak puta. i ta kuća i dvorište su mi još uvek izgledali kao da ih nismo nikada napustili. iako je tata izmenio lični oblik onom dvorištu i kući u koju smo se doseleli kad sam napunila devet godina.

iako je kroz prevalac prošao autoput i mnoge kuće zbog toga bile srušene. 

a onda, kad sam otišla u srbiju poslednji put,  osetila sam da više ne dolazim u svoj dom.

iako je moje telo napamet znalo kako da se po kući kreće, gde koja daska škripi, ili gde se koji prag nalazi, nije više imalo koristi od toga što to zna.

jer je tata sve izgradio iznova, renovirao, sve ponovo osmislio.

a ja sam osetila da nikada više neću toliko dugo ostajati i živeti i srbiji, da bi se naučila svojim prvim, ili pravim koracima.

i taj moj dolazak je bio tako simboličan: razumela sam da ja nikada nisam umela da hodam po pravilima u srbiji jer nikada nisam uspela da naučim pravila.

jer bi učenje pravila u srbiji podrazumevalo da se naučim o raspoloženju svakog od milion šalterskih radnika, i ostalih zaposlenih pri državi, koja je imala stroge škole, a labave živce.

čime se braniš? "my guitar is a gun"

iz nekog razloga vlada linčevanje onoga što su mudraci, stari dva miliona godina, nazvali ženskom energijom.

zato kada se žena budi, budi se čitav svet: i miriše na toplinu i raskoš.

neke stare civilizacije kažu da su muško i žensko jedno. kada udahnemo, udišemo čitavu kosmičku energiju koja je univerzalna u svakom živom biću.

verovatno i zato, kad izađemo iz majčine utrobe, započinjemo naš život tako što - udahnemo.

otud i toliko razgovora o tehnikama za disanje, meditaciju.

a u stvari se radi o svesti o životu: svaki put kad udahnem, svaki put kad izdahnem - kroz mene prolazi život. i taj život je neodvojivost muškog i ženskog. jing i jang.

indijske vede govore o prakruti i puruši: prakruti je kosmos, a puruši je ono što onogućava kosmosu da se rodi. gotovo da se zaista može verovati u to da je bog stvorio ženu da bi ga žena rodila.

kad udišemo i izdišemo čuje se zvuk: ham-sa. (probaj i oslušni zvuk svojeg daha). “ham” je ženska, a “sa” je muška energija.

takvi udisaji i izdisaji se ogledaju u pulsu, pa je i otkucaj srca - kosmička aktivnost. dakle - u samo jednom biću - otkucava čitav univerzum.

“tvoja je duša čitav univerzum” - herman hese

čak i kad nismo svesni - a dišemo, taj kosmički proces se odvija u SVAKOM živom biću.

ja i list drveta smo isto.

kad taj kosmički proces stane - nema života.

zbog tog kosmičkog procesa - je disanje - meditacija - osnovni fenomen za spoznanje u istočnjačkim običajima.

ali nekome zaista smeta ženska energija: kao da hoće da odviji ono što je - jedno. vekovima se linčuje ženska energija, a ne manje i kroz feminizam .

linčuje se žena koja peva kao da ima centar za pevanje i poeziju u mozgu. linčuju se narodne pesmice, bajalice. i mnogi pobornici feminizma nisu svesni da ženom se ne postaje tako što razvijemo muškost u nama. ženom se postaje kad smo ono što jesmo. a ne kad se takmičimo s muškosti u nama. to je izgubljena igra jer život je jedna energija, jedinstvo muškog i ženskog.

mnoge žene da bi postigle neki izmišljeni muški uspeh, ne samo da se oblače kao muškarci, već i uzimaju kontraceptivna sredstva koja čine da se ni proces ovulacije ni proces menstrualnog krvarenja ne odvijaju prema onome što se na engleskom zove - period.

zove se period jer jma svoje faze.

neki medicinari, a sve više ih ima, podržavaju i preporučuju taj proces bezovulatornog stanja. kontraceptivna sredstva najčešće čine da žena ispada iz svog ciklusa, iz svojih ciklusa.

ženska mesečnica je proces od četiri faze i svaka faza ima svoje svojstvo. u svoje četiri faze žena živi svoja godišnja doba. kada žena može da živi prema svojim godišnjim dobima, ona živi lepo, dobro se oseća i može da se bavi onim što je čini srećnom i ostvarenom.

često nismo svesni da imamo sve. i da nam nije potrebna diploma na tehnološkom univerzitetu da bi bile priznate.

štaviše, verujem da bivamo priznate tek kad same sebi odamo priznanje, kada razumemo da smo kompletne.

a ne kada diplomiramo na tehnološkom univerzitetu.

jer čemu i ta diploma ako dok tipkaš na nekom računaru sanjaš o predivnim notama neretve dok žubori?