RAZUMEVANJE NAŠE PRIRODE

mi se divimo simbolima i slikama i predstavama, ali sve čemu služe ti simboli, slike i predstave je bolje razumevanje naše čovečije prirode.

nije čovek postavljen na vrh sviju živih bića da bi mogao da uništava svoje prirodno okruženje, ili da bi vladao prirodom, već da bi stvorio raj. 

(raj je već tu, izobilje je svuda oko nas, ali dok ga ne uvudimo on deluje da izostaje, da je nešto što besomučnim radom moramo da postignemo i ZASLUŽIMO. - kada uvidimo to izobilje oko nas - stvaramo raj koji već postoji - domišljato je postojanje, zar ne?) 

nije moć razumevanja čoveku data da bi iskoristio darove prirode i zloupotrebljavao ih, već da bi kroz posvećivanje životu razumeo da je sve što se dešava u univerzumu - ono što se dešava u njemu.

“tvoja duša je čitav univerzum”

ili “ti nisi kap u okeanu, već okean u kapi”

u nama se dešava sve ono što učimo i vidimo.

i tek kad više nismo slepci, mi doživljavamo raj koji JE TU.

eh život nam je dat ovde i sada, i nema ni prethodnog ni života posle ovog.

ovaj nam je život sada i jedino u ovome životu možemo iskusiti raj.

ne podajte se onima koji obećavaju raj, i to je jedno od hristovih učenja. 

hristova učenja spoznajemo tek kroz lični život, ličnu molitvu, a ne kroz kojekakve institucije koje su čoveka pretvorila u roba koji mora da zasluži svoju slobodu.

čovek je napravljen zloban kroz borbu na koju su ga starešine osudile.

odbacite sve religije i sve što vam vređa dušu, izujte se, osetite zemlju i rosu kako vam hladi stopala, udahnite duboko, sve do peta i kroz njih, dok vas dah ne uzemlji,

i pustite korenje u majku zemlju da se kroz nju zaista rodite.

Bolujemo od misli, rađanje vere - STRADANJE JE JEDNAKO UZVIŠENJU

volela bih da svako oseti ono što ja ponekad osećam kad vozim i slušam lanu del rej.

to sjedinjenje u kojem prestanu misli, u kojem su prepreke samo preke misli.

negde sam čitala da kada bi se udubili videli bi da naši problemi nisu ljudi, novac, vreme, okolnosti, već samo misli. samo misli.

moja baba je govorila da se od “misli” umire, da se od “misli” teško živi.

“babo, što mu je na komšiju dušana? ne se javlja po put kad ide. zaključuje se sam u kuću, ne prima nikoga.”

“sve mu je toj od misli, unuko”

i kineska medicina i ajurveda govore o uzrocima bolesti kao o uverenjima.

nabrajaju više desetina uzroka; uzroci nisu u drevnim medicnakim naukama strana tela, već su duboko poznati, a prvi uzrok su - misli. naša duboka uverenja o nama samima. da li mislimo da ćemo da dobijemo tak pošto su nas posuli siromašnim uranijumom. da li mislimo da ćemo umreti od raka pluća jer pušimo. da li verujemo da ćemo postati šećeraši jer nam je deda umro od šećera. da li sebe izgladnjujemo jer smo videli da punačka osoba ne prolazi dobro.

u transakcionoj analizi na koju sam išla učimo o životnom scenariju.

kada jednom razumemo da smo već ispisali svoju životnu priču i svoj razvoj zapečatili njome otkrivamo da imamo moć da se menjamo. da imamo moć da menjamo taj scenario, jer smo ga sami mi uverenjima i stvorili. 

čudno, ali otkrivamo da imamo moć tek da osvestimo da smo nemoćni.

izgleda da moramo da uzjašimo magarca da bi razumeli da s njega možemo da sjašemo i izabremo lepog konja s divnom grivom.

mi već sa dvadeset godina nosimo jedan podobar ruksak pun tajni i već tada možemo da se dobro uposlimo i osvestimo zadatak na koji smo stavljeni. 

kada bismo počeli da se bavimo već tada svojim ruksakom ne bi imali vremena da istražujemo nacionalna blaga kod komšije dušana, jer bismo se već oblažili od svog blaga. videli bismo da je naše blago veliko i tako bismo stvorili svest o veličini drugih blaga. sa svešću o sebi raste svest o drugima. s razvojem poštovanja prema svojem blagu, razvili bismo poštovanje prema svim drugim na svetu.

ne bi bilo razlika i zanemarivanja. svi bi se računali.

nakon nekoliko godina samoistraživanja primetila sam i polako dolazim do zaključka da se nova deca rađaju i da smo i mi rođeni zarad izlečenja. iz pokoljenja u pokoljenje smo celovitiji. ja otkrivam o svojim roditeljima i pradedovima ono što oni o sebi nisu mogli ni da zamisle, iako su možda u dubini duše slutili. hrani me nada da ce moja deca videti moje slutnje kao otkrice i s tim otkricima postajati bogatiji kao ljudi. 

iako su patnje velike moramo negde u sebi naći objašnjenja i dati patnjama smisao.

mene usrećuje saznanje o homeostazi. ravnoteži.

sve češće kada imam koban dan, loš dan razmišljam kako to u jednom širem smislu ima svoj razlog i kako je uzvišenje obavezno jednako stradanju.

koliko god mi okolnosti nekad delovale beznadežno u meni postoji vrt a neretko kamenjar u čijem podnožiju postoje izvori vode koja će se u pravom trenutku izliti i sprati prašinu. tako ja verujem. počela sam da razumem da će nam život biti možda prvobitno onakav kakva nam je - vera.

isto tako verujem da je neophodno da počnemo da se bavimo tim ruksakom što teglimo čim počnemo da kudimo na drugoga, jer je rađanje vere dug put, a ponekad pomislim da je još zahtevniji od rađanja ljubavi.

volela bih da svi osete ono što ja osećam kada prestanu misli.

kada prestanu misli ne postoje razlike.

kada prestanu misli vidimo da su nesuglasice razultati nesaglasija i da je naš zadatak da se vratimo saglasiju.

"Nisu nam misli u glavi već nam je glava u mislima"

čovek koji vesla nema vremena da drma čamac

današnja poezija je onakva kakva je i današnja žena koja napušta sebe i svoju pravu divlju prirodu, stvaralačku i vatrenu. 

sterilna. 

zato se i današnja žena ne oseća dobro, a kad se žena ne oseća dobro, onda se i muškarac ne oseća dobro - jer smo svi mi jedno. 

a pošto se sve polako steriliše - a sterilnost znači u osnovi da nema života - sve je sterilisanije u potražnji. tako se prodaju tvorevine koje umesto da budu plod unutrašnje ženske stvarateljke, one deluju kao zanat. današnja poezija je - zanat i oni koji izdaju takvu poeziju daju potvrdu tome da je poezija - zanat. 

dušu možemo osakatiti, kaže klarisa pinkola estes. 

ako neko ne da dva dinara da izađe iz tog vrzinog kola iako je dao jedan da uđe - ne može se spasiti. 

biće dakle sve beživotniji - dakle - sve bolesniji, a bolest je udaljenost od svoje prave prirode. 

otud je današnji čovek tako razboljen. 

bog je živ, ali dok god se gaji sterilisanost - verovaćemo da je bog mrtav. 

klarisa pinkola govori o sledećim tegobama kao pojavama kod žena koje ukazuju na to da smo izgubile vezu s ličnom dubokom instinktivnom psihom - divljom prirodom: zamor, krhkost, depresija, zbunjenost, ućutkanost, gušenje, neuzbuđenost, osećaj straha, sprečenosti ili slabosti, nedostatak živosti i duševnosti, nedostatak značenja, hroničan bes, nepokretnost, skučenost, besomučnost...strah od delovanja, neprestano brojanje do tri i nezapočinjanje, hronična sumnja, nesposobnost da se nešto uradi do kraja, iscrpljujući izbori partnera; predmenstrualnu razdražljivost u nekom delu knjige opisuje kao potrebu za odmorom koji sebi ne dozvoljavamo da priuštimo, jer mi moramo stalno raditi, stalno snositi odgovornost, neku odgovornost za koji nemamo pojma odakle nam.

“čovek koji vesla nema vremena da drma čamac” - žan pol sartr

“zdrava žena je poput vuka: stamena, prepuna, snažne životne sile, daruje život, svesna teritorije, dovitljiva, odana, skitnica. ipak, odvajanje od divlje prirode dovodi do toga da ženska ličnost postane slaba, tanušna, senovita, avetinjska. nije nam suđeno da budemo sitne, s krhkom kosom i nesposobne za skok, za poteru, za rađanje, za stvaranje života. kad su životi žena u zastoju ili ispunjeni dosadom, to je uvek vreme da se pojavi divlja žena; vreme za stvaranje funkcije psihe koja će poplaviti deltu”.

tamna noć duše

 2018. sam se preselila u svoj lični stan.

to je bilo ono vreme koje se na engleskom zove “the dark night of the soul” - tamna noć duše.

u čutavoj toj tmini bilo mi je potrebno nešto kao simbol osposobljenosti da reflektuje svetlost. 

tako se je mesec uselio u moj život.

tako sam se oblačila u žuto.

nekad ne možemo da promenimo stanje duša i duha, ali možemo da olakšamo to stanje.

mogu da olakšam sebi dan iako je rat svuda i zbog toga sam tužna. to što se osećam loše ne bi trebalo da me sputava u tome da se osećam dobro.

ja sam verovatno oduvek bila takva da sam bivstvovala na više strana.

pitala sam tatu kakva sam bila kao dete. kazao mi je - PRGAVA.

razmislimo o toj reči prgava: ta reč mi liči na neki prilagodljivi cik cak.

na primer ako bi trebalo da se uklopim u izgled stepenica, mogla bih da na njih tačno nalegnem. da se savršeno prilagodim, da me manje žuljaju - kako bi me žuljale ako bih se opirala prilagođavanju.

kada nastupi tamna noć duše nije važno da od nje pobegnemo ili da se od nje oslobodimo: kada nastupi tamna noć duše važno je da U NJOJ BUDEMO.

u njoj se nalazi - ukus. ukus koji daje ukus patnji. 

u martu 2018. sam istetovirala mesečeve mene, a u aprilu sam se uselila u stan koga sam ukrasila prvo ovim slikama.

dve nedelje nakon toga u moj život se uselio thomas österlund, koji se na naš prvi sastanak dovezao u svom autu, koga je zvao luna.

za dva meseca se selim kod njega na selo.

tamo odakle potičem

(26. februar 2019, iz dnevnika)

jedna moja koleginica danas slavi dvadeset godina u švedskoj, a ja deset u septembru.

da sam znala da će se ovako odužiti moj boravak ovde ne bih dolazila

no zahvalna sam što sam ipak - ovde.

naučila sam masu stvari. 

između ostalog da je sve nemerljivo u odnosu na nedostajanje.

da je sve nemerljivo u odnosu na moje uvide o lepoti zemlje iz koje dolazim,

jer da nisam imala prilike da je upoznam iz daleka

bila bi mi strana.

samo ta ”iz daljine” perspektiva na moju zemlju me je zbližila s njom.

ne s onim na šta se svakodnevno kuka, s onim što u našoj zemlji nikada generalno i nije valjalo (=politički sistem), nego s onim što vidiš tek kad smiriš svoj pohlepni ego. 

ja razumem svakoga koji kuka na to jer sve to živcira, ali dok čovek ne smiri svoj razdragani um ON NE VIDI NIŠTA. 

i otud slepilo za (i srpske) lepote.

osetiš povetarac i meki topli vazduh kako počiva na tebi

osetiš rosu svuda po stopalima i viline konjice kako bude jutro

osetiš sveže skuvanu kafu iz obližnje pržionice

ne osećaš nikakvu nesgurnost jer stojiš obema nogama na svome, što mogu samo da ti otmu, a ne da ti uzmu

čuješ školsko zvono i kola koja dovoze štrudlu s makom za užinu

nekog nastavnika koji pokušava da te zaplaši kako samo bog zna za pet

čuješ novčiće koje prebrojavaš da vidiš da li imaš za koka kolu dok pešačiš kući

a kući ti je baba umesila hleb, koji te čeka topao da na njega staviš ajvar i sir

ložiš šporet, a drvce pusketa

izađeš van, a koke se raskokodakale, biće jaja

baciš pogled na voćnjak a ono nije voćnjak no izobilje, odmaraš oči,

gude se baškare u toru,

ako pogledaš u baštu opet odmaraš oči,

štala puna krava, ne fali ništa petoprocentnom mleku, jer ono svašta pravi

sve lekove imaš u dvorištu: nanu, hajdučku travu, matičnjak, kamilicu, neven itakodalje

na ruku ti sleti bubamara a ti joj pevaš: bubamaro let let u široki beli svet 

pogledaš još jednom i gde god ti pogled stane sve je izobilje

putem prođe neki komšija javi se ispita te iks stvari, znaš da nisi sam, a on bi i da ti dokaže

a jezik - jezik kao da su svi jezici sveta sadržani u njemu, a on tvoj!

dođe ti neka maca u posetu, nemaš pojma čija, zamjauče, pomaziš je i ide dalje

razmena sve vreme. u dubokom si dosluhu sa svojim bićem. jedan si deo toga što je ŽIVOT jer je sve u tebi živo pa i ti ŽIV. 

sva čula.

a srce i ne osećaš da kuca jer je sve - harmonija. - tako je mirno.

mogla bih da o ovim lepotama pišem zauvek. 

odavno sam prestala da ulepšavam svoju prošlost.

ne moramo ulepšavati ono što je lepo, možemo mu samo dopustitu da - Bude.

nisam došao da donesem Mir nego Mač

kad se isus (=istina) useli u srce, onda napuštamo stare obrasce ponašanja i zavisničke odnose, 

idemo u slobodu - što smo dublje predani istini - sve se više oslobađamo.

postajemo nepotkupljivi za uslove porodice, društva, i uslove u celini. ne pristajemo na uslovljavanje

jer istina (=isus) je sloboda. 

ostajemo verni iskrenoj i bezuslovnoj istini jer i sami postajemo istina, i nije nam više interesantno da udovoljavamo ocu i majci 

da bi bili voljeni zbog nečega što NISMO. 

nisu nam više interesantni darovi koje dobijamo radi reda, jer tako treba - naš put je dalji od puta zavisništva.

istovremeno, to rađa - nemir, 

i da bismo preživeli nemir, odnosno ostali verni istini, 

odnosno da bismo ostali ISTINITI, ono što JESMO, neophodan nam je MAČ. 

odnosno sredstvo da imamo čime da se borimo. 

naše sredstvo je ISTINA. jer spoznavši istinu - cepimo se od laži.

put kojim se MORA ići; mutna voda se u čaši razbistri ako je ne drmusaš

odrednica dobra i dobrodošlica u nebesko carstvo možda nemaju veze s krštenjem; krštenje je obred, kao i drugi obredi - na primer kucanje jaja, paljenje badnjaka, pričest. 

ali je veliki obred ako čini dobro čoveku koji u taj obred veruje, 

kojem taj obred daruje smisao.


ragnar, u seriji vikinzi, doživljava veliku patnju kada njegov najbolji prijatelj umre. 

da bi se ujedinio sa svojim prijateljem koji je hrišćanin, on bira da se krsti. duboko veruje da će kao kršten moći da ode u raj, gde veruje da je njegov najbolji prijatelj otišao nakon smrti. krštenje mu daje smisao i veru i moć da nastavi da živi.


mi ne znamo šta može da bude učinkovito za čoveka i kakva se predstava u njegovoj glavi odigrava kad pomisli na neki obred.

 

u medicini govorimo o placebo efektu kada vera da će neki lek da pomogne učini da lek pomogne; možda je u egzistencijalnom smislu - obred za dušu isto što i lek koji dajemo u medicinske svrhe.


neki lekari govore molitvu pre nego da odu u operacionu salu.

meni kad je teško govorim “oče naš”.

na joga časovima govorimo mantru “satnam” (ja sam istinit).



kao ljudi imamo potrebu da odajemo počast, da se zahvalimo, da slavimo, pa otud i obredi.

i venčanje je obred.

i miropomazanje koje se vrši uljem (jer ulje je vatra a vatra je svetlost a svetlost je bog...).

u švedskoj roditelji slave krštenje deteta ali su ateisti. moja koleginica će da krsti dete jer je “krštenje lepa ceremonija”.

čovečanstvo je od mita i simbola i to mu je neophodno jer mu omogućava da ostvari vezu s onim što ON JESTE.

on je - bog. možda na taj način što slavi boga - slavi sebe.


zamislimo da je isus rođen kao čovek kao i ja i ti i mirza i hafiz i ahmed i yao king i hakuna. 

njegova majka je bila ovaploćena; odnosno bezgrešno začeće se desilo i nazvano je begrešnim začećem jer je to bilo začeće iz ljubavi. 

isus je vaskrsao jer je izabrao svoj unutrašnji glas.

nije nikada bio zloban, ali to nije sprečilo zlo da u njemu obitava i zato je on mogao da vidi zlo kod drugih.

spoznao je svoje slabosti, ali nije bio slab.

svaki čovek ima isusa i đavola u sebi jer čovek je blagosloven i proklet; mora da ume da se nosi sa životom ako je već rođen, a život je i blagoslov i prokletstvo.

u jungovoj knjizi “o razvoju ličnosti” predstavljen je isus kao čovek u iskušenju koji luta pustinjom u osami jer ne vidi drugi izlaz, osim sopstvenog puta.

on se ne povinuje konvenciji i kulturi toga doba, već ide svojim putem koga usvaja kao svoj lični zakon - kao da drugog zakona nema.

on se prirodno kreće svojim putem.

to je bilo jedino ispravno da on uradi

i zato on to i radi.

jung to naziva “unutarnjim opredeljenjem”, a krishnamurti govori o prirodnosti:

da su izbori iluzije i da gde god ima izbora nema slobode.



za isusa je sloboda ići putem kojim se MORA ići.

isus postaje dobar tek kad je potpuno svoj.


možda je bio zloban sve dok nije postao svoj - čovek dok ne postane svoj - nesvesno vrši nasilje nad bićem KOJE JE ON.

zato je jedini čovekov zadatak na zemlji da spozna sebe.




spoznanje je završetak nasilja.




i tek kad čovek pozna sebe, postaje svoj - on je dobar, jer ne čineći nasilje prema sebi - on ne mora više ni nad kim da ga čini,

jer zna srž nasilja i da čineći nasilje odbacujemo osobu nad kojom ga činimo.


nek digne ruku na magdalenu onaj koji je potpuno čist: a koji je to čovek koji je čist koji želi da se uprlja tako što će da čini nasilje? tako što će da sudi drugom čoveku?


iako je isusov put pun patnje - on je za isusa blagodetan, jer isus živi istinu, a ne laž.

(kod kamija - razlog zašto bi smo morali da vidimo sizifa kao srećnog?!)









njega boli, ali ta bol - ne boli. on nosi teret svoje sudbine. 
viktor frankl govori o pronalasku smisla kao o završetku patnje: možda nanesena bol ne boli kada je doživljavamo zbog onoga što jesmo, jer ostajemo verni onome åto jesmo. 

možda je smisao saznati šta - jesmo.



isus nosi svoj krst zbog onoga što on JESTE.


krishnamurti govori o onome što jeste (“what is”) a jung o “sopstvenom zakonu” - to su putevi kojim idemo uprkos patnji.

to su putevi kojima idemo jer njima Moramo da idemo, jer nema izbora.



isusovo vaskrsenje je krajnja pobeda nad smrću jer se on pretvara u svetlost (ljubav) a ne u smrt koja je teška i mračna.

otkriće onoga što jesmo i bivanje kroz ono što jeste je - ljubav.








isus vaskrsava radi onoga što jeste, a ne radi onoga što je zabluda.


zato je vaskrs najsrećniji hrišćanski praznik.

u kvantnoj fizici govori se frekvenciji lepote.

tesla govori o tome u svojem poslednjem pismu.

frekvencija lepote.

Pogledaj: https://www.lectoriumrosicrucianum.org.rs/sr/artikel/rodenje-svetla-u-vlastitom-srcu

osećanja su inteligencija

šta želimo da postignemo odgojem koji uključuje pritisak na decu? šta želimo da postignemo pritiskajući ih da uče, da budu najbolji, i uz to ih zastrašivati da će inače da propadnu…?

jedan učitelj muzike mi je jednom rekao:

“kada sam radio kao učitelj muzike mogao sam da vidim koje je dete kako odrastalo. bio je jedan dečak koji je imao sposobnosti da ponovi i nauči sve prema uputstvima, bio je neumoran, imao je autizam i umeo je da uradi zadatak do savršenstva. isto tako je umeo i da se ukoči…i da tako ukočen provede čitav dan u klupi.
bilo je i devojčica savršenog uma. najbolje iz matematike, prirodnih nauka. i učimo 3/4 takt. te devojčice sjajno broje, ali ne osećaju muziku.

a muzika se o tome radi.”




i ja sam sebi jednom to objasnila kroz moje pacijente:




ima pacijenata koji se dobro razumeju u lekove i medicinu, svoje dijagnoze. i sjajno razumeju doze i koji se lek za šta koristi. ali ne znaju šta im je zaista potrebno, šta im stomak kaže.

(osećanja su najzapostavljenija univerzalna inteligencija; moramo da prestanemo da ponavljamo “od ljubavi se ne živi”, jer od i zbog ljubavi živimo, jer je život ljubav)

kada boginja osvaja boga, buđenje

treperenje duše, prostranstvo osećanja, osetljivost na zalaske sunca i buđenje kasne zime,



oči da vide gordost brestova i jasika,

cvokotanje zubima od mraza koji pali, hladnoće koja ume da izgori kao vatra.

vođenje ljubavi, od nežnosti koža podrhtava a jecaj koji se guta kao najveći vrhunac.




ovome svijetu fale - žene,

koje se doteruju u duge haljine, od kose prave uvojke, kojima se obrazi zarumene kada čuju lepo o sebi.




žene mogu isto sve kao muškarci, ali na tom putu jednakosti zaboravljaju ono što ih izdvaja od muškobanjastih težnji - često prepuštaju slučaju ono zbog čega nisu muškarci.




i tek kada jesu ono zbog čega nisu muškarci, otvara se put na koji ide čovek koji je voljan da, sada kada je prevaspitan, otkrije tajne, mogućnosti koje mu je rođenje ponudilo.




pre nekog vremena napisala sam sledeće u svom dnevniku:




“ja ženom postajem u odnosu na muškarca koji sam u svom unutrašnjem svetu.

ja sam posve ona žena koja je relaciono stvorena u interakciji sa slikama o muškarcima i ženama koje su mi prenesene od strane ljudi s kojima sam odrastala. slike o muškarcima i ženama mi je i majka prenela, jer je i ona imala taj unutrašnji relacioni svet. i moja baka, i svaka žena i muškarac koji su mogli da stvore blizinu sa mnom.

ja sam prvobitno onakva žena kakva odgovara muškarcu u meni. ja sam i onakva žena kakvu podržava unutrašnja slika žene.

dakle - zaista važi da su interpersonalni odnosi - odnosi koji sadržimo u sebi - dakle - naši kriterijumi za ophođenje prema samom sebi.




kada nam se dešavaju stvari koje su izvan našeg unutrašnjeg odnosa, one su često tu da bi odnosi u nama postali vidljivi, da bi smo mogli da ih prepoznamo "na delu".

kada nam se nešto "opet" dešava, i kada se pitamo "zašto opet ja" ili "hoću li se ikad naučiti", ili "koliko puta treba da mi se desi to i to da bih se naučila", verovatno naše unutrašnje okruženje želi da nam stavi do znanja na kojem odnosu u nama samima, u našem unutrašnjem svetu treba da radimo, tako što nam omogućava da dešavanje vidimo "golim očima". ako bismo tom dešavanju dozvolili da nam prenese poruku, možda bismo uspeli da izbegnemo svoj strašni sud, dakle očaj.




znaj ili poznaj sebe - upravo se odnosi na saznavanje ovih odnosa.

saznavanje da sam ja jedna, a da odnosi u meni stvaraju dvojakost, ili podelu, ili konflikt stvaraju podlogu za dalje uvide.




negde sam pročitala da se autentično rađanje šakti javlja kada šakti osvoji šivu.

dakle - kada boginja osvoji boga."

svi u genima nosimo istu traumu: šta je senka

rad na senci, kako često oslovljavamo rad na sebi, često ostavlja utisak da je pun muke, patnje i nemira. taj rad često jeste pun muke, patnje i nemira, ali ta muka, patnja i nemir ne isključuju: lakoću, sreću i mir.

moj davni prijatelj, često kad ne bi radio ništa, ne bi odgovarao da ne radi ništa, nego da radi na svojoj senci.

a za mene je sve ono što čovek uopšteno radi, rad sa senkom. bilo da sedi i čita knjigu, plete, vaja, crta.

stvaralačka veština čoveka, obavezno je rad. neko šeta šumom i oseća se bliže sušti, neko napiše pesmu.

plod toga rada ne mora nužno da bude nešto što možeš dodirnuti rukom, već nešto što pokreće tvoja čula da se uposle, što te podstiče. neko bi govorio o “kanalisanju” takozvane negativne energije, i možda bi tu uvrstio i fizičku aktivnost, ali za mene je rad sa senkom sve što čovek radi, a da se time “ispoljava”, pokazuje. tako je meni i ovo što sada radim rad sa senkom. ne mora radu sa senkom da bude svojstveno samo osećanje da je čovek zaglibeo. rad sa senkom, za mene je, osnova života. i sam jung je govorio da je čitav život proveo učeći se da se nosi sa svojim negativnim emocijama.

šta dete radi osim što se uči kako da se nosi sa životom? šta roditelj radi kada svoje dete šalje na svakojake aktivnosti?

zar to nije, u biti, nošenje sa životom? sam početak života je početak rada sa senkom.

jung kaže da “ako sam materijalan, onda moram bacati senku“, dakle: “čovek sam, moram bacati senku”, dakle: “celovit sam, moram bacati senku”, dakle: “ne bacam li senku, ne postojim”.

dakle: ja sam nešto drugo, obuhvatnije, iza jednoličnosti dobrote, poslušnosti, pravila.




čovek koji voli muziku nije samo čovek koji voli muziku.

čovek koji čisti ulice maglovitih gradova u novembru nije samo čovek koji čisti ulice.

čovek koji bije svog sačoveka, nije samo čovek koji bije svog sačoveka.




“svi u genima nosimo istu traumu” - pad iz “rajskog mira”, majčinog stomaka u “zemaljski nemir” svojih života”-olivera grčić

највећи лист у мом врту

nada ljubav vera, verba nadež ljubov, ne mogu nikada da budu izgubljeni.

i ako se nalazimo u sterilnoj zgradi, iz koje je izvučen život,

uneli smo u nju život ušavši u nju.

poneli smo sa sobom sva sećanja koja su ikad udeljena bilo kojem čoveku.

pa smo tako uneli u nju godišnja doba,

vazduh,

reku kako teče,

izvor iz kojeg ona izvire, njeno korito,

list koji smo ugledali nekad negde i mislili da je to beznačajno.

lepa sećanja su naše ogromno oružije, a loša su naša strategija.

где грешимо? - највећи изазов од свих

где свако од нас најчешће греши?
греши када не заступа своје виђење.
инсистира до пола.
повинује се, погне главу. оде код шефа и шеф каже да је доступна само розе униформа. он гута кнедлу и гнуша се розе боје. сваки дан се гризе за језик и гута кнедле и носи проклету розе униформу. иде около и проклиње дан кад се тај, такав шеф родио и оног који га је запослио.
не мора шеф никада да промени боју униформе,
али је важно да кажемо: непријатно ми је у розе униформи. да ли би могао да носим униформу неке друге боје?
то не боли ништа, шеф ће можда преврнути очима, али то не мора ништа да значи: значи оно што си изговорио јасно, у своје име.
ако довољно нас инсистира на униформама друге боје, макар ће наше незадовољство бити јасније и онда можемо да почнемо да се надамо да ће ствари кренути друкчије.
не вреди нам ништа ако свакодневно држимо језик за зyбима, гутамо кнедле, а радо би смо крикнули.
и пут од хиљаду миља почињем коракчићем.
шта се дешава ако сви само држимо језик за зубима и не заступамо себе: па малтене све оно што нам се дешава а збoг чега патимо, а неко нам је други крив.
“…и молимо идиоте да нам изађу у сусрет док нам живот гори”
“ово је драги мој, највећи изазов од свих:
сведочити сву неправду света а не дозволити да усиса нашу светлост”




(svako to intuitivno zna. morali bi da praktikujemo samo sedenje i samo posmatranje da bi smo čuli znanje.)

svrha oжиљака…kada kolektivno prnje gori do pepela

originals - jeanie tomanek

saznavanje o dubokim težnjama duše zaista zahteva dugoročan, понекад mukotrpan, rad pun usredsređivanja и стрпљења.

pre nekoliko meseci sam predala svoj master rad na polju psihijatrijske nege, na temu smisla kod pacijenata sa šizofrenijom. pogodilo se, kao što sam i očekivala, da je i duboko i naizgled besmislen život - život pun smisla, i težnji za smislom. čovečije težnje su iste, potrebu za smislom imamo svi. bez obzira na dijagnozu kojom smo obeleženi, na etiketu koja je na nas zalepljena.

u hazarskom rečniku govori doroteja, o nekom čoveku koji je imao ožiljak na glavi i kako mu je kroz taj ožiljak izrasla divlja crna kosa, jača od ostale kose, i kako ta kosa nikako nije sedela, jednostavno - ta kosa nije bila prirode kao ostala. možda nije stvorena za sedenje.

možda je svrha ožiljaka upravo takva - da od nas stvori goripadnu jačinu, nepodmitljivu prirodu.

***

samoočuvanje i samoodržanje na zemlji je moguće zahvaljujući divljem, smislenom, psihičkom životu, koji se odvija duboko, duboko ispod korenja drveća. iz te divljine čuje se zov za koji svaki čovek ima sluh. čovek, kada dođe u kontakt s tim zovom, to oseti kao podrhtavanje tla, što rađa, prvo, strah. moguće je da se u medicini, kada se pisalo o anksioznosti, pisalo upravo o ovome, o podrhtavanju tla.

mnogi anksioznosti opisuju kao stajanje na litici. kao gušenje i borbu za ostanak u životu.

ja verujem da se prava stvar dešava kada više ne držimo uzde i kada dozvolimo zidu da se sruši.

***

to podrhtavanje tla je poziv naše pramajke da se vratimo kući. to podrhtavanje tla su ono što je medicina oblikovala u dijagnoze. kada tretiramo dijagnoze lekovima, ućutkujemo našu pramajku. potrebno je pre-obrazovati čitav medicinski sistem. u medicinski sistem iznova uvesti izučavanje arhetipa jer je najuniverzalniji.

današnja medicina, 

kao da se urotila protiv čoveka s društvom, koje nam je oduzelo priče iz naroda da se njima lečimo. priče su zamenjene dijagnozom. jung je napisao da je mit lekovitiji od nauke. mit je lekovitiji od nauke. kada čovek pati on ne piše naučni rad, već pesmu. mesi kolače, slika, ili razvlači razboj. kada se društvo i medicina vrate sebi, odnosno kada se čovek počinje odazivati na poziv pramajke, počinje izlečenje. 

“kultura koja autentično promoviše razvoj pojedinca, nikada neće proizvesti robovsku klasu od bilo koje grupe ili roda”, a kada razgorujemo svoju umetničku vatru, kolektivno prnje gori do pepela. svojom umetničkom vatrom mu oduzimamo moć da upravlja našim životima. umetnost osnažuje i između umetnosti i leka ne postoji nikakva razlika.