put ka domu je uvek kraći

 

prošle godine sam u praskozorije prvog jula otišla da berem kantarion s ciljem da smirim živce pred polaganje za vozačku dozvolu drugog jula.

drugog jula prošle godine sam izašla četvrti put na polaganje vožnje, učila sam da vozim gotovo dve i po godine. pala vožnju tri puta. teoriju sam položila iz prve, ali pošto joj rok ističe nakon tri ili šest meseci, izlazila sam i na polaganje teorije nekoliko puta.

kada je moja aplikacija za slušanje muzike, knjiga, radijja napravila rekapitulaciju najslušanijih stvari na listi za 2020. i 2021. godinu, knjiga teorije za polaganje mi je bila najslušanija sa najviše ponavljanja. 

stojalo je na spotifaju sledeće: att lyssna på körkortsboken är så mycket - du!

-slušanje knjige za vozački ispit je tako - TI!

.

.

.

i … POLOŽILA SAM.

danas je tačno godinu dana od kako imam vozačku. 

od kako vozim svaki božiji dan i svaki božiji dan se vožnji radujem kao sladoledu!

inspektorka mi je rekla da neću imati problema kada treba da dam gas, jer sam kada me je izvela na autoput nagazila gas-pedalu i otišla u 130 na sat. zaboravila sam da pazim na kilometražu u strahu da ću zabrljati kad bude trebalo da se na autoput uključim. onda sam se smestila sva zbunjena u levu traku, traku za preticanje, i tek sam se posle pet minuta dosetila da treba da budem u desnoj. pa sam se prestrojila.

inspektorka je izgleda primetila moje nervno rastrojstvo, bila je odličan pedagog, razgivarala je sa mnom kao majka. i blago se nasmejala mojoj ušeprtljalosti.

sav taj gas proistekao je iz kritika s očeve i sa strane učitelja vožnje: “je l znaš ti da možeš da daš gas?”

dok sam se učila da vozim - milovala sam gas. 

pazila sam da ne opteretim auto pritiskom. milovala sam ga i gledala kazaljku za kilometražu kako se lagano penje.

iz straha da ne ostavim utisak kako sam kilava - dala sam gas.

tek sada kada je prošlo godinu dana zaista imam muda da dam gas.

do skoro sam u širokom luku izbegavala autoput iz straha da ne budem smetnja na njemu.

pa kako sam se odvažila da vozim autoputem?

lepo. naterala me živa sila. rekli bi muka.

počela sam da radim u jednom drugom gradu, i gubila sam se. trošila benzin. gubila se. trošila benzin.

dok mi jednom nije dodijalo to gubljenje!

dok mi jednom nije dodijalo traženje izlaza iz tog lavirinta!

videla sam tablu za autoput s natpisom za stokholm. znala sam da se neću izgubiti ako krenem za stockholm. 

stockholm mi je dom poslednjih 12 godina.

put za dom je uvek kraći!

šta je ljubav? ljubav je kad se osećamo da smo kod kuće, bezbrižni i veseli

od kako živim s mojim čovekom sve me više podseća na prevalac. 

u leto smo u prevalac spavali razmaknutih tela, pokrivali se čaršavima, a kad bi se zavrućilo i njih bi smo išutirali, i spavali skroz razgolićeni.

na prozore smo stavljaljali ćebad i tamne zavese sa nam toplota ne ulazi u kuću. išli smo okolo, uzdisali kao ostareli psi.

pili smo gazirane sokove, jeli dudinje iz dvorišta, pradajz salate s hlebom, lukom i sirom. nestajala je struja, voda, pa smo bili dovoljno zauzeti osmišljavanjem kako da nam baterija za tetris duže traje. život u prevalac je bio prava zavrzlama. 

gledali smo piratske filmove, i čekali veče da dođe, da izađemo na utrinu, među svet. čitali smo, jedva umoljivi, lektiru, i tako su dani, dosadni dani prolazili.

nije bilo toliko dosadno čim se tog vremena ovako lepo sećam.

ja i moj čovek, spavamo razmaknutih tela.

spustili smo roletne, krijemo se od sunca kao da se od njega dobija guba. juče smo nazdravili koka-kolom, jeli palačinke s bobičastim voćem. iz dvorišta smo brali divlje jagode, luk, salatu. nestala nam je struja oko 4. a mi smo se samo pogledali komentarišući vrlo zadovoljni kako smo napunili naše rezerve za baterije za tri punjenja mobilnih telefona. polegali smo, čitali, a onda razgovarali o politici, puni žara, puni volje, kao jedan dobar tim. 

mogli bi da se žalimo na dosadu, ali ne bi bilo pošteno. kada nam je dosadno jednostavno moramo da nađemo nove naočare kroz koje bi pogledali svet da bi otkrili nešto izvanredno.

dosetila sam se da je lekovito razmišljati kako smo rođeni u potpunosti opremljeni za vreme u kojem postojimo.

jutros sam otvorila oči u 7:49, budila sam se nekoliko puta. stomak me je žuljao od kuka do kuka dok se beba vrpoljila i zahtevala od mene da prestanem da sanjam.

onda sam pogledala ka polici s knjigama: već nekoliko dana pokušavam da nabavim neke knjige iz bosne i iz srbije, nezadovoljna kako nemam šta da čitam. 

kako nemam šta da čitam a svaki put kad dođem iz srbije donesem pun kofer knjiga?, prekorevala sam samu sebe.

odlučila sam da čitam bez obzira da li mi je volja da čitam te knjige koje imam ili ne.

ne smem da budem aljkava i lakoma.

tako sam ustala i ugledala kup knjiga dragoslava mihailovića. 

“koji mi je? kako nemam šta da čitam? imam dragoslava mihailovića?”

zavalila sam i nakon dvadesetak strana ustao je moj čovek. napravio nam je kafu. rekao nam je “dobro jutro”.

počeo je da mi priča kako je osetio da sam se probudila, i zamišljao kako odlazim do police da nađem nešto da čitam. 

zamišljao je kako ne mogu da samo ležim zaludna.

ja sam dobro samoj sebi

сећам се сваког мушкарца с којим сам размењивала грубости. грубости које су допринеле да постанем једна кожа жељна нежности. 

сећам се нарочито оних грубости због којих сам се осећала оскрнављено. њих се нарочито добро сећам. сећам се свега што је оскрнавило моју викторију која је имала дивне маштарије, волела математику, физику, хемију, граматику, а у гимназији филозофију, књижевност, психологију! викторије научнице која разуме, схвата, разглаба, сазнаје истине. викторије бескрајно пуне живота која је толико желела да исплива и удахне, да није ни изабрала да пише песме. 

песме су саме излетеле, као птице на слободу. 

једном се само деси да чворови којим смо свезали своје вреће пуне дарова, попусте. 

јер дарови у нама су дарови за све.

вреће морају да попусте, када растемо.

сећам се свих мушкараца који су чинили да ноћима спавам као у бунилу а данима корачам као да ме надгледају. да ми руке подрхтавају од бојазни да ћу да упрскам ствар. сећам се свих ђавола врло јасно: како су чинили да се на један специфичан начин понашам, смејем, обраћам, крећем. да на један специфичан начин желим и поступам. 

сваког мушкарца који је допринео да се што дубље скотрљам у вртлог.

и сваког који је учинио да се ближе приближим лику свих мушкараца који живе у мени. 

сваки лик мушкрца у мени је пресликаван у мојим изборима.

оно што живи у нама одлучује каквим животом живимо.

сваки мушкарац је допринео мојим схватањима о томе какав сам у ствари ја мушкарац и колико могу да будем добра жена самој себи.

ја сам тако добра жена да мушкарци у мени немају времена да раде ништа друго осим да ми помажу да се самозадовољим.

tamna noć duše

 2018. sam se preselila u svoj lični stan.

to je bilo ono vreme koje se na engleskom zove “the dark night of the soul” - tamna noć duše.

u čutavoj toj tmini bilo mi je potrebno nešto kao simbol osposobljenosti da reflektuje svetlost. 

tako se je mesec uselio u moj život.

tako sam se oblačila u žuto.

nekad ne možemo da promenimo stanje duša i duha, ali možemo da olakšamo to stanje.

mogu da olakšam sebi dan iako je rat svuda i zbog toga sam tužna. to što se osećam loše ne bi trebalo da me sputava u tome da se osećam dobro.

ja sam verovatno oduvek bila takva da sam bivstvovala na više strana.

pitala sam tatu kakva sam bila kao dete. kazao mi je - PRGAVA.

razmislimo o toj reči prgava: ta reč mi liči na neki prilagodljivi cik cak.

na primer ako bi trebalo da se uklopim u izgled stepenica, mogla bih da na njih tačno nalegnem. da se savršeno prilagodim, da me manje žuljaju - kako bi me žuljale ako bih se opirala prilagođavanju.

kada nastupi tamna noć duše nije važno da od nje pobegnemo ili da se od nje oslobodimo: kada nastupi tamna noć duše važno je da U NJOJ BUDEMO.

u njoj se nalazi - ukus. ukus koji daje ukus patnji. 

u martu 2018. sam istetovirala mesečeve mene, a u aprilu sam se uselila u stan koga sam ukrasila prvo ovim slikama.

dve nedelje nakon toga u moj život se uselio thomas österlund, koji se na naš prvi sastanak dovezao u svom autu, koga je zvao luna.

za dva meseca se selim kod njega na selo.

tamo odakle potičem

(26. februar 2019, iz dnevnika)

jedna moja koleginica danas slavi dvadeset godina u švedskoj, a ja deset u septembru.

da sam znala da će se ovako odužiti moj boravak ovde ne bih dolazila

no zahvalna sam što sam ipak - ovde.

naučila sam masu stvari. 

između ostalog da je sve nemerljivo u odnosu na nedostajanje.

da je sve nemerljivo u odnosu na moje uvide o lepoti zemlje iz koje dolazim,

jer da nisam imala prilike da je upoznam iz daleka

bila bi mi strana.

samo ta ”iz daljine” perspektiva na moju zemlju me je zbližila s njom.

ne s onim na šta se svakodnevno kuka, s onim što u našoj zemlji nikada generalno i nije valjalo (=politički sistem), nego s onim što vidiš tek kad smiriš svoj pohlepni ego. 

ja razumem svakoga koji kuka na to jer sve to živcira, ali dok čovek ne smiri svoj razdragani um ON NE VIDI NIŠTA. 

i otud slepilo za (i srpske) lepote.

osetiš povetarac i meki topli vazduh kako počiva na tebi

osetiš rosu svuda po stopalima i viline konjice kako bude jutro

osetiš sveže skuvanu kafu iz obližnje pržionice

ne osećaš nikakvu nesgurnost jer stojiš obema nogama na svome, što mogu samo da ti otmu, a ne da ti uzmu

čuješ školsko zvono i kola koja dovoze štrudlu s makom za užinu

nekog nastavnika koji pokušava da te zaplaši kako samo bog zna za pet

čuješ novčiće koje prebrojavaš da vidiš da li imaš za koka kolu dok pešačiš kući

a kući ti je baba umesila hleb, koji te čeka topao da na njega staviš ajvar i sir

ložiš šporet, a drvce pusketa

izađeš van, a koke se raskokodakale, biće jaja

baciš pogled na voćnjak a ono nije voćnjak no izobilje, odmaraš oči,

gude se baškare u toru,

ako pogledaš u baštu opet odmaraš oči,

štala puna krava, ne fali ništa petoprocentnom mleku, jer ono svašta pravi

sve lekove imaš u dvorištu: nanu, hajdučku travu, matičnjak, kamilicu, neven itakodalje

na ruku ti sleti bubamara a ti joj pevaš: bubamaro let let u široki beli svet 

pogledaš još jednom i gde god ti pogled stane sve je izobilje

putem prođe neki komšija javi se ispita te iks stvari, znaš da nisi sam, a on bi i da ti dokaže

a jezik - jezik kao da su svi jezici sveta sadržani u njemu, a on tvoj!

dođe ti neka maca u posetu, nemaš pojma čija, zamjauče, pomaziš je i ide dalje

razmena sve vreme. u dubokom si dosluhu sa svojim bićem. jedan si deo toga što je ŽIVOT jer je sve u tebi živo pa i ti ŽIV. 

sva čula.

a srce i ne osećaš da kuca jer je sve - harmonija. - tako je mirno.

mogla bih da o ovim lepotama pišem zauvek. 

odavno sam prestala da ulepšavam svoju prošlost.

ne moramo ulepšavati ono što je lepo, možemo mu samo dopustitu da - Bude.

open your heart, I am coming home

nekad ocrnimo guštera jer je na nas siktala zmija. a gušter nevin, samo bi da upija toplotu sunca i Bude

(bude - glagol, a ne buddhe, no potrefila se igra rečima).

pre desetak godina me je jedna pravoslavka uplašila kada mi je rekla da je joga isključivo đavoljeva tvorevina i da se klonim onoga ko me navodi da upražnjavam đavolje tvorevine.
tako me je uplašila da bih ja kasnije na reč joga prevrnula očima i odbacila je.

zamislite koliki je greh te pravoslavke?!
da li je mogla da se prvo preispita pre nego da progovori?
šta li bi mislila kada bih joj sada, desetak godina kasnije rekla da stičem božiji mir kroz jogu i meditaciju?
da li bi pomislila da je taj mir đavoljeva tvorevina...da li bi pomislila da sudi o nečemu o čemu ništa ne zna?

imamo veliku odgovornost prema govoru koji nam je dat od boga, besplatno.
ako loše koristimo ono što nam je dato na dar besplatno - onda moramo da platimo cenu zbog toga.
moramo baba jagi da položimo račun.
a polaganje računa baba jagi zahteva mudrost, toliku da i u mraku moramo da nanjušimo pravi put do kuće.

kao vrlo mlada sam počela da se razboljevam, telo mi je oronulo, sa 25 godina nisam imala snage da izguram celu smenu na poslu.
opala mi je kosa na pečate, pa sam nosila ugrađenu kosu na klipse.
toliko me je to bolelo da sam prestala da je češljam, već sam je samo mazila.
poražavala me ja šaka puna kose kad bih kroz nju prošla.
mršavila sam jer sam stalno postila, ostavljala sam meso, jela isključivo biljnu hranu, i sve sam bila bolesnija.
radila sam onako kako je bio red, a svaki dan mi se činilo da me je bog porobio, a ne da sam njegovo čedo.
što bih više postila, bilo bi mi gore.
jednom sam otišla na ispovest, da bih se kasnije pričestila, a sveštenik mi je rekao dok sam klečala, da nema vremena za ispovest jer ima mnogo ljudi napolju, a da je meni oprošteno ako sam kojim slučajem “počinila čedomorstvo” jer mu zbog toga najviše mlade devojke dolaze.
nisam stigla da mu odgovorim jer me je požurivao da izađem.
a htela sam da mu kažem da postim jer se osećam bolesno i da sam došla da se zajedno sa mnom pomoli za moje zdravlje.
dok sam ustajala, krcnule su mi noge u kolenima, a on mi je rekao: “dobro je da ti kolena krckaju od klečanja pred bogom, a ne iz bludi dok klečiš pred muškarcem”.

mene je iz crkve oterao taj sveštenik, a ja sam hrista spoznala kroz sebe
(gde se u stvari hrist i krije: bog se krije onamo gde će ga čovek poslednje potražiti - u čovekovom srcu,
jer je religija odvojila boga od čoveka i time stvorila podelu - dakle varku - ne možeš odvojiti čoveka od Tvorca.
u hristu sam uvek jedna i celovita).

kada je joga ušla u moj život (a joga je poziv - istinska joga leči, a nametnuta joga razboljeva, kao i sve što je nametnuto).
polako je u mene ušla svest o duhu.
taj duh je moj dah - ona sila koju je bog u mene udahnuo kada sam se rodila.
moje disanje, i svest o disanju je svest o bogu koji kroz mene obitava, koji kroz mene omogućava svoje čovekoliko prisutsvo na zemlji ... ja sam njegov produženi izdanak - i samo kroz svest o njemu - ja mogu da njega slavim.

alber kami je rekao da je sloboda ono što napravimo s onim što nam je načinjeno, a u mom slučaju je poruka jasna:
crkva me je odvojila hrišćanstva, ali me je vratila hristu.

psihologija pesme: smišljam pesmu da imam gde da preživim

Ово је једна од мојих најстаријих песама. Често када сам писала песме нисам имала речи да објасним шта сам написала, па сам зато и избегавала да разговарам о њима.

А данас, 10-15 година након што сам их написала, с искуством које имам на терапији, кроз јогу, медитацију, молитву, и - одрастање, могу да говорим о њима готово на јунгијански, кришнамуртијевски или просто - душевни начин, дакле - с одређене дистанце где могу да песму сагледам непристрасно:




“Смишљам песму да имам где да преживим”, тако сам размишљала у то тешко време пубертета, средњошколских дана, селидбе у Шведску, уписа на факултет.




Шта говори ова песма ако говори душевним језиком, дакле језиком психе:




-страх и стид, као супротности љубави и прихватања, одбацују лирски субјекат као неког ко постоји као живи човек;

небождери (у бајкама мотив Плавобрадог, или мотив грабљивца који исисава животну енергију жене и помоћу ње преживљава,

-Недаља (гледала сам тада “Вратиће се роде” и смислила име свом дому - Недаља, јер од дома за мене тада - није могло да се иде даље, откривање дома је коначни циљ)

-Сунце, живот - пржи тело лирског субјекта, а ватра разгорева чежњу за прошлошћу, меланхолију - жалост

-бављење звездама, као у “бескрајном плавом кругу”, звезда водиља је сагорела, лирски субјекат је изгубљен и жалостан

-време је ранило светлост - време према Кришнамуртију је узрок наших болова, јер када постоји време постоје Мисли, а Мисли рађају бол, јер исто тако могу да роде Жељу. Кад год смо у времену ми Патимо.

“Време је ранило Светлост”, Светлост као Бог, Бог као Бескрајност, Вечност - Време и постојање лирског субјекта у времену, одузимају му Божанство

svesno življenje: gramzivost daleko doseže

 

Прошле године, на овај дан, двдесет осмог новембра, у пет ујутру, стигла сам кући. Довезао ме је мој најбољи теча, који једино што није дошао у Стокхолм по мене. Не би ме чудило да ме чека испред зграде сад. 

Довезао ме је из Београда. Напрасно, тог краја новебра прошле године, нису питали на границама да потврдимо да смо безбедни, био је довољан само путовни документ. Језик је много моћан: да избацимо из језика те речи које нам ометају природни ток ствари, да се ослободимо граница.

Имамо боље услове него било ко од наших предака за живот, 

имамо боље услове за све: за лечење, за летовање, за превоз, за хигијену, за улепшавање, за рађање.

А ми се препиремо око назива и којекаквих чуда што су се прикачила као мрена на наше очи, па с тога смо - ослепели.

Моја идеја је да нам је живот постао овакав због грамзивости; ми у Врању кажемо да смо пожелели ‘леба преко погаче. 

Није нам било довољно што имамо брашно, хтели смо да нам неко умеси хлеб.

Није нам било довољно да имамо паприку, хтели смо да нам неко направи ајвар. Онда се неко досетио да производи ајвар, па смо почели да купујемо ајвар, а да запостављамо земљу на којој су неши стари вековима производили паприку. 

Није нам било довољно да имамо кола, пожелели смо скупа и брза кола, а ова су остала да рђају у гаражи. 

На западу породицама није довољно да имају скупа и брза кола, већ желе електрична кола. Није довољно да имају електрична кола за сваки дан, па купују још једна да возе за викенд или на одмор. 

Грамзивост далеко досеже. 

Није било довољно да имамо кока колу у стакленим флашама: неко се досетио да због количине произведе пластичне флаше и лименке. Онда је обичном човеку досадило да скупља стаклене флаше и враћа као робу продавцу, па је ето - одао се томе да купује кока колу у пластичним флашама и лименке. Тако је постало ђубре. А пошто нисмо имали начина да се отарасимо њега, почели смо да га бацамо у реке и ливаде.

Моја баба је носила плетену торбу у продавницу кад је куповала квасац, шећер и ванилин шећер за колаче. Носила је ту торбу одвајкада, мислим да је још увек има код куће. Сваку пластичну кесу би прала и сушила да би могла да је опет користи. 

Ми смо јој се смејали: ма ајде ти бабо, куде ти све тој пада на памет…

Моја баба још увек исто то ради.

Нисмо ми кривци за све што се дешава, неко од нас живи високо моралним животом, пази на себе, околину и друге. 

Ипак смо сви одговорни за све што се дешава на планети земљи. 

Мислим да морамо да разумемо да оно што ја радим у Шведској утиче на оно што се дешава у Србији, и тек кад разумемо да смо сви становници ЈЕДНЕ државе, а то је Земља, моћи ћемо да решавамо конфликте без штете, коју управо наносимо једни на друге.

svrha oжиљака…kada kolektivno prnje gori do pepela

originals - jeanie tomanek

saznavanje o dubokim težnjama duše zaista zahteva dugoročan, понекад mukotrpan, rad pun usredsređivanja и стрпљења.

pre nekoliko meseci sam predala svoj master rad na polju psihijatrijske nege, na temu smisla kod pacijenata sa šizofrenijom. pogodilo se, kao što sam i očekivala, da je i duboko i naizgled besmislen život - život pun smisla, i težnji za smislom. čovečije težnje su iste, potrebu za smislom imamo svi. bez obzira na dijagnozu kojom smo obeleženi, na etiketu koja je na nas zalepljena.

u hazarskom rečniku govori doroteja, o nekom čoveku koji je imao ožiljak na glavi i kako mu je kroz taj ožiljak izrasla divlja crna kosa, jača od ostale kose, i kako ta kosa nikako nije sedela, jednostavno - ta kosa nije bila prirode kao ostala. možda nije stvorena za sedenje.

možda je svrha ožiljaka upravo takva - da od nas stvori goripadnu jačinu, nepodmitljivu prirodu.

***

samoočuvanje i samoodržanje na zemlji je moguće zahvaljujući divljem, smislenom, psihičkom životu, koji se odvija duboko, duboko ispod korenja drveća. iz te divljine čuje se zov za koji svaki čovek ima sluh. čovek, kada dođe u kontakt s tim zovom, to oseti kao podrhtavanje tla, što rađa, prvo, strah. moguće je da se u medicini, kada se pisalo o anksioznosti, pisalo upravo o ovome, o podrhtavanju tla.

mnogi anksioznosti opisuju kao stajanje na litici. kao gušenje i borbu za ostanak u životu.

ja verujem da se prava stvar dešava kada više ne držimo uzde i kada dozvolimo zidu da se sruši.

***

to podrhtavanje tla je poziv naše pramajke da se vratimo kući. to podrhtavanje tla su ono što je medicina oblikovala u dijagnoze. kada tretiramo dijagnoze lekovima, ućutkujemo našu pramajku. potrebno je pre-obrazovati čitav medicinski sistem. u medicinski sistem iznova uvesti izučavanje arhetipa jer je najuniverzalniji.

današnja medicina, 

kao da se urotila protiv čoveka s društvom, koje nam je oduzelo priče iz naroda da se njima lečimo. priče su zamenjene dijagnozom. jung je napisao da je mit lekovitiji od nauke. mit je lekovitiji od nauke. kada čovek pati on ne piše naučni rad, već pesmu. mesi kolače, slika, ili razvlači razboj. kada se društvo i medicina vrate sebi, odnosno kada se čovek počinje odazivati na poziv pramajke, počinje izlečenje. 

“kultura koja autentično promoviše razvoj pojedinca, nikada neće proizvesti robovsku klasu od bilo koje grupe ili roda”, a kada razgorujemo svoju umetničku vatru, kolektivno prnje gori do pepela. svojom umetničkom vatrom mu oduzimamo moć da upravlja našim životima. umetnost osnažuje i između umetnosti i leka ne postoji nikakva razlika.