(majke) koje ostavljaju svoju decu

malopre sam pročitala neke zastrašujuće objave o majkama koje ostavljaju decu zaostalu u razvoju. i u tim objavama sam primetila puno čuđenja i osuda.

tako puno čuđenja i osuda sam viđala i viđam među sestrama i doktorima;

puno osuda, puno nerazumevanja, puno okamenjenih srca. morala bi pasti velika kiša, da ostavi trag na tim okamenjenim srcima. moralo bi da padne olovo s neba umesto kiše - da im pokaže kolko su teški!

ponajviše mi teško pada što se u takvim okruženjima osećam nedobrodošlo; kao kornjača koja se uvlači duboko u svoj oklop. i ne bi da iz njega izađe ni po koju cenu. makar istrunula ispod toga oklopa. 

setim se onda filma “kapetan fantastični” i nikako ne mogu da zamerim porodici što je otišla duboko u šumu da odgaja svoje šestoro dece. svoje šestoro dece, svi rođeni u šumi i odrasli u šumi. bolje znaju da se penju po lijanama nego li da piške. znaju američki ustav u pola noći da ih probudiš. i kad čuju reč nike pomisle na starogrčku boginju, a ne na patike.

ne mogu da zamerim teškim odlukama - iako neki delovi mene osećaju ljutnju, neki glas koji kaže “moglo je to i drukčije”.

ali onda pomislim da, da je moglo drukčije, bilo bi drukčije. isto tako - verujem da današnji čovek koji prosipa osude i iščuđuje se - može mnogo bolje. 

današnji čovek je živi paradoks - na sve strane proklinje žene. 

onda kada kažu da su silovane, buni se što nemaju dovoljno podrške da se njihov glas čuje - kada rode dete, a siromašne su - nisu zdrave, a kada napuste dete kojem osećaju da ne mogu ništa da pruže - tada su zle, odvratne, bezvredne. 

čovek je veliki cinik: podržava ženu na smenu. 

ako je ovakva okej je, ako nije ovakva nije okej.

žena koja se vrednuje samo po svojim, u skladu s normom - pravim odabirima, nema snage da obere vinograd jer se nalazi u nebranom grožđu.

kada bi upoznali životne priče svih tih žena koje donose teške odluke - i kad bi smo zaronili duboko u sebe i videli koliko je ceo svet ranjiv i ranjen - možda bi smo umesto objave i reči osude - samo prećutali.

može današnji čovek bolje. ali ipak radi ono što će sutra osuditi kod nekog drugog. 

može li zaista današnji čovek bolje?

ako osvesti svoju nitkovnost - on će makar da udostoji stradalnika ćutanjem.

…

godinu dana nakon što sam ovo napisala, uviđam da je muškarac podjednako ugrožen kada donese nepopularnu odluku, bilo da se radi o ostavljanju žene i dete, odluke da prestane da komunicira sa svojim starim ali zlostavljajućim roditeljima, ili da postane plesač. neki muškarci su ugroženi samim tim što obuku kilt, a ne pantalone. što nose dugu kosu i imaju lepe, prave noge, ili jednostavno nisu dobili muške malje.

stanje jednog pola nikad nije naročito bolje od stanja drugog pola; prema kineskoj medicini kada patimo od nedostatka yin-a, tretiramo yang. i obratno. 

kada patimo od nedostataka - čitav univerzum pati od nedostataka. 

nećemo ništa postići ako nedostatak ne zalečimo. 

ako nedostatak ne postane punina. 

yin leči yang, a yang leči yin.

u mom svetu je teško ostati na miru i osećati se dobro, ako povlačim mere kako bih se osvetila nekom muškarcu. moramo da budemo jasni i glasni sa sobom da iako se svetimo muškarcu ili ženi, ta osećanja ljutnje, prekora, mržnje - ostaju zaglavljeni u nama. 

pa da li zaista mogu da živim u miru ako robujem teškim osećanjima?

šta je ljubav? ljubav je kad se osećamo da smo kod kuće, bezbrižni i veseli

od kako živim s mojim čovekom sve me više podseća na prevalac. 

u leto smo u prevalac spavali razmaknutih tela, pokrivali se čaršavima, a kad bi se zavrućilo i njih bi smo išutirali, i spavali skroz razgolićeni.

na prozore smo stavljaljali ćebad i tamne zavese sa nam toplota ne ulazi u kuću. išli smo okolo, uzdisali kao ostareli psi.

pili smo gazirane sokove, jeli dudinje iz dvorišta, pradajz salate s hlebom, lukom i sirom. nestajala je struja, voda, pa smo bili dovoljno zauzeti osmišljavanjem kako da nam baterija za tetris duže traje. život u prevalac je bio prava zavrzlama. 

gledali smo piratske filmove, i čekali veče da dođe, da izađemo na utrinu, među svet. čitali smo, jedva umoljivi, lektiru, i tako su dani, dosadni dani prolazili.

nije bilo toliko dosadno čim se tog vremena ovako lepo sećam.

ja i moj čovek, spavamo razmaknutih tela.

spustili smo roletne, krijemo se od sunca kao da se od njega dobija guba. juče smo nazdravili koka-kolom, jeli palačinke s bobičastim voćem. iz dvorišta smo brali divlje jagode, luk, salatu. nestala nam je struja oko 4. a mi smo se samo pogledali komentarišući vrlo zadovoljni kako smo napunili naše rezerve za baterije za tri punjenja mobilnih telefona. polegali smo, čitali, a onda razgovarali o politici, puni žara, puni volje, kao jedan dobar tim. 

mogli bi da se žalimo na dosadu, ali ne bi bilo pošteno. kada nam je dosadno jednostavno moramo da nađemo nove naočare kroz koje bi pogledali svet da bi otkrili nešto izvanredno.

dosetila sam se da je lekovito razmišljati kako smo rođeni u potpunosti opremljeni za vreme u kojem postojimo.

jutros sam otvorila oči u 7:49, budila sam se nekoliko puta. stomak me je žuljao od kuka do kuka dok se beba vrpoljila i zahtevala od mene da prestanem da sanjam.

onda sam pogledala ka polici s knjigama: već nekoliko dana pokušavam da nabavim neke knjige iz bosne i iz srbije, nezadovoljna kako nemam šta da čitam. 

kako nemam šta da čitam a svaki put kad dođem iz srbije donesem pun kofer knjiga?, prekorevala sam samu sebe.

odlučila sam da čitam bez obzira da li mi je volja da čitam te knjige koje imam ili ne.

ne smem da budem aljkava i lakoma.

tako sam ustala i ugledala kup knjiga dragoslava mihailovića. 

“koji mi je? kako nemam šta da čitam? imam dragoslava mihailovića?”

zavalila sam i nakon dvadesetak strana ustao je moj čovek. napravio nam je kafu. rekao nam je “dobro jutro”.

počeo je da mi priča kako je osetio da sam se probudila, i zamišljao kako odlazim do police da nađem nešto da čitam. 

zamišljao je kako ne mogu da samo ležim zaludna.

ja sam dobro samoj sebi

сећам се сваког мушкарца с којим сам размењивала грубости. грубости које су допринеле да постанем једна кожа жељна нежности. 

сећам се нарочито оних грубости због којих сам се осећала оскрнављено. њих се нарочито добро сећам. сећам се свега што је оскрнавило моју викторију која је имала дивне маштарије, волела математику, физику, хемију, граматику, а у гимназији филозофију, књижевност, психологију! викторије научнице која разуме, схвата, разглаба, сазнаје истине. викторије бескрајно пуне живота која је толико желела да исплива и удахне, да није ни изабрала да пише песме. 

песме су саме излетеле, као птице на слободу. 

једном се само деси да чворови којим смо свезали своје вреће пуне дарова, попусте. 

јер дарови у нама су дарови за све.

вреће морају да попусте, када растемо.

сећам се свих мушкараца који су чинили да ноћима спавам као у бунилу а данима корачам као да ме надгледају. да ми руке подрхтавају од бојазни да ћу да упрскам ствар. сећам се свих ђавола врло јасно: како су чинили да се на један специфичан начин понашам, смејем, обраћам, крећем. да на један специфичан начин желим и поступам. 

сваког мушкарца који је допринео да се што дубље скотрљам у вртлог.

и сваког који је учинио да се ближе приближим лику свих мушкараца који живе у мени. 

сваки лик мушкрца у мени је пресликаван у мојим изборима.

оно што живи у нама одлучује каквим животом живимо.

сваки мушкарац је допринео мојим схватањима о томе какав сам у ствари ја мушкарац и колико могу да будем добра жена самој себи.

ја сам тако добра жена да мушкарци у мени немају времена да раде ништа друго осим да ми помажу да се самозадовољим.

ja VEĆ volim sebe

jednom sam bila jako mlada, zaljubljena u svoj način oblačenja, izgled. zaljubljena u svoju kosu, dugačke, obojene nokte, čoker, raskošne minđuše, dobro uklopljene boje, cvetove u kosi.

gradila sam sebe kao da sam na sebe gledala kroz kameru, u svakom trenutku sam bila onoliko viktorija koliki mi je bio kapacitet. debljao se moj oklop. iz vremena u vreme.

debljao se, debljao kao runo ovce koja je bežala od šišanja. 

videla sam negde neku sliku na internetu: na slici ovca a pored nje njen vlasnik. ta ovca je važila za najduže nešišanu ovcu. njena glava, bila je utonula u runo.

naposletku su se odlučili da je ošišaju, ne znam kako, ali izgledalo je po propratnom tekstu da joj je zdravlje počelo da strada i da je počela da bude teška, toliko da joj je bilo sve teže da se kreće.

kada je vreme za promene?

ja verujem da vreme za promene dolazi onda kada naši debeli oklopi postanu toliko teški da nam i ona dragocena kretanja postanu teška;

kada počnemo da gubimo ta dragocena kretanja, počinjemo da postavljamo pitanja - od čega se ovako otežano krećem? nije mi tako bilo pre…?

kada počnemo da gubimo dragocenosti i bivamo primorani na nešto s čim ne umemo da se nosimo, mi onda moramo da se menjamo. primorani, ne postavljamo pitanja. ne mučimo se da donesemo odluku, samo se bacimo u etar.

prva lekcija koju sam naučila na terapiji nije bila da volim sebe - prva lekcija je bila shvatanje da ja VEĆ volim sebe.

kako VEĆ volim sebe?

tako. 

VEĆ VOLIM SEBE. 

prva lekcija mi je donela znanje o tome da se retko dešava da je neko potpuna žrtva. 

da je retko neko poptuni mazohista.

da, iako nam se nekad čini da je neko bedan i napaćen, on ipak u sebi nosi nešto što ga je navelo da ostane u takvim odnosima koji čine da deluje bedno i napaćeno.

on, naime, ostaje ponekad u bednim odnosima jer poznaje dobro taj prokrčen put patnje i može da ga dobro podnese.

razmišljajući tako prestala sam da osećam žaljenje. češće razmišljam o tome da je neko ko iako živi bedno i napaćeno, prokrčio svoj put do kakvog-takvog života. takvo razmišljanje mi daje veru u tog čoveka - ne razmišljam o njemu kao o objektu onoga što mu se desilo - već kao o pauku koji je svoju mrežu sam spleo.

da li je pauk svestan mreže koju plete? nisam sigurna.

u početku nismo ni mi svesni onoga što smo smislili, ali uz dovoljno posvećivanje pažnje svom životu, možemo razmrsiti klupko.

tako sam ja razumela da ja imam MOĆ. istu onoliku moć da sa sebe skinem oklop, koliku sam imala dok sam ga prema svom kroju - gradila. 

PREMA SVOM KROJU GRADILA.

kada je vreme za promene? 

eh. to ćeš svom bližnjem umeti da objasniš tek kad budeš dovoljno lak.

Bolujemo od misli, rađanje vere - STRADANJE JE JEDNAKO UZVIŠENJU

volela bih da svako oseti ono što ja ponekad osećam kad vozim i slušam lanu del rej.

to sjedinjenje u kojem prestanu misli, u kojem su prepreke samo preke misli.

negde sam čitala da kada bi se udubili videli bi da naši problemi nisu ljudi, novac, vreme, okolnosti, već samo misli. samo misli.

moja baba je govorila da se od “misli” umire, da se od “misli” teško živi.

“babo, što mu je na komšiju dušana? ne se javlja po put kad ide. zaključuje se sam u kuću, ne prima nikoga.”

“sve mu je toj od misli, unuko”

i kineska medicina i ajurveda govore o uzrocima bolesti kao o uverenjima.

nabrajaju više desetina uzroka; uzroci nisu u drevnim medicnakim naukama strana tela, već su duboko poznati, a prvi uzrok su - misli. naša duboka uverenja o nama samima. da li mislimo da ćemo da dobijemo tak pošto su nas posuli siromašnim uranijumom. da li mislimo da ćemo umreti od raka pluća jer pušimo. da li verujemo da ćemo postati šećeraši jer nam je deda umro od šećera. da li sebe izgladnjujemo jer smo videli da punačka osoba ne prolazi dobro.

u transakcionoj analizi na koju sam išla učimo o životnom scenariju.

kada jednom razumemo da smo već ispisali svoju životnu priču i svoj razvoj zapečatili njome otkrivamo da imamo moć da se menjamo. da imamo moć da menjamo taj scenario, jer smo ga sami mi uverenjima i stvorili. 

čudno, ali otkrivamo da imamo moć tek da osvestimo da smo nemoćni.

izgleda da moramo da uzjašimo magarca da bi razumeli da s njega možemo da sjašemo i izabremo lepog konja s divnom grivom.

mi već sa dvadeset godina nosimo jedan podobar ruksak pun tajni i već tada možemo da se dobro uposlimo i osvestimo zadatak na koji smo stavljeni. 

kada bismo počeli da se bavimo već tada svojim ruksakom ne bi imali vremena da istražujemo nacionalna blaga kod komšije dušana, jer bismo se već oblažili od svog blaga. videli bismo da je naše blago veliko i tako bismo stvorili svest o veličini drugih blaga. sa svešću o sebi raste svest o drugima. s razvojem poštovanja prema svojem blagu, razvili bismo poštovanje prema svim drugim na svetu.

ne bi bilo razlika i zanemarivanja. svi bi se računali.

nakon nekoliko godina samoistraživanja primetila sam i polako dolazim do zaključka da se nova deca rađaju i da smo i mi rođeni zarad izlečenja. iz pokoljenja u pokoljenje smo celovitiji. ja otkrivam o svojim roditeljima i pradedovima ono što oni o sebi nisu mogli ni da zamisle, iako su možda u dubini duše slutili. hrani me nada da ce moja deca videti moje slutnje kao otkrice i s tim otkricima postajati bogatiji kao ljudi. 

iako su patnje velike moramo negde u sebi naći objašnjenja i dati patnjama smisao.

mene usrećuje saznanje o homeostazi. ravnoteži.

sve češće kada imam koban dan, loš dan razmišljam kako to u jednom širem smislu ima svoj razlog i kako je uzvišenje obavezno jednako stradanju.

koliko god mi okolnosti nekad delovale beznadežno u meni postoji vrt a neretko kamenjar u čijem podnožiju postoje izvori vode koja će se u pravom trenutku izliti i sprati prašinu. tako ja verujem. počela sam da razumem da će nam život biti možda prvobitno onakav kakva nam je - vera.

isto tako verujem da je neophodno da počnemo da se bavimo tim ruksakom što teglimo čim počnemo da kudimo na drugoga, jer je rađanje vere dug put, a ponekad pomislim da je još zahtevniji od rađanja ljubavi.

volela bih da svi osete ono što ja osećam kada prestanu misli.

kada prestanu misli ne postoje razlike.

kada prestanu misli vidimo da su nesuglasice razultati nesaglasija i da je naš zadatak da se vratimo saglasiju.

"Nisu nam misli u glavi već nam je glava u mislima"

kada sam prestala da pušim: muka na kojoj sam uvidela da sam junak

imala sam šesnaestak godina kad sam počela da pušim. nisam počela u društvu, već u samoći. bila sam oduvek dosta osamljeničke prirode. zaljubila sam se u cigare i jednovremeno čak i dok sam mislila da mogu da ih ostavim nisam ih ostavljala jer sam osećala da mi upotpunjuju identitet. 

a kol’ko sam umela da uživam, i dok je motam, to je za mene bila meditacija!

naročita meditacija kad krenemo rame uz rame ja i tata da motamo zajedno.

bukvalno,

nikad nisam imala konkretnu volju da ne pušim. 

imala sam samo volju da imam kontrolu nad sobom i da svesno pušim. 

da ne dozvoljovam da mi cigara tek tako uskače u ruke nego da sama osetim kad treba da je zapalim.

vremenom sam počela da pušim samo kad mi se puši i verujem da je to učinilo, da zaista, nikada ne poželim da prestanem da pušim, jer sam tek tada zaista, počela da uživam.

dvehiljadedvadesetu i kako me je ova zaraza uhvatila, kuga što bi rekao moj tata, mogu da okarakterišem time što ne da su mi se cigare zgadile, nego

ne osećam ništa. 

ne osećam nikakav miris. jedva ukus.

što god da stavim u usta sve je bezlično.

i to je nešto najbljutavije što mi se ikada desilo do sada. 

da stvari nemaju miris.

najgore što može da se desi nekome su ne neke ružne stvari,

nego da mu se ne dešava ništa.

kada nešto prestane da nas radi - uviđamo da smo s time raskrstili. ono što je u ovom trenutku bio moj najveći zadatak je da ne pokušavam da odnosu “ja i moja cigareta”, vratim staru slavu.

to je muka na kojoj sam uvidela da sam junak.

doživljaj anksioznost - de-selfing yourself

“svaki udah nam daje novu snagu, a svaki izdah nas oslobađa stare,ustajale energije.”

💡počela sam da meditiram početkom 2018. godine jer nisam više znala šta da radim. sve što sam znala nije mi više služilo; moja dotadašnja znanja me nisu usrećivala, nisam znala da oslovim ono što osećam, moje snaga je bila zapela u dogmama, za koje sam osećala da sam nasledila, da su sastavni deo moje ličnosti, i da nemam nikakvu moć da išta od toga što je moja ličnost - promenim.

prve godine mi je disanje pokazalo rajsko prostranstvo; osetila sam veličinu tela koja je bila podjednako prostrana kao i čitav svet. zatvorivši oči, sve je postajalo crno, i više nije bilo razlike između mog okruženja i mene - jednostavno je sve bilo crno.

kada sam uvidela to crnilo jednine počela sam da meditiram uz zvuke pucketanja vatre i zvuke plamenova.

što sam dublje prodirala u mrak i zvuke vatre - svetlosti - to mi je osećanje slobode bilo jače.

dve godine nakon prvih iskustava meditacije desila mi se enormna anksioznost o kojoj ni sa kim nisam mogla da razgovaram. jednom mi je i moja terapeutkinja rekla: nisam znala da ti se to dešava. 

nije mogla da zna, jer ta podrhtavanja svesti su bila samo moja.

a ja ih danas delim sa čitavim svetom, zato što svi bolujemo od poriva da se osećamo božanstveno.

moramo da razumemo da će se osećati božanstveno svaki čovek koji je prestao da bude on sam, odnosno - svoja ličnost.

na engleskom bi to mogli da formulišemo kao “de-self yourself”, “prestani da budeš ti”. 

anksioznost često vidimo kao nešto preteće. i to je opravdano viđenje, jer anksioznost je pretnja - anksioznost je pretnja onome od koga želiš da se oslobodiš - te nakrivo zarasle osobe dok se branila od odrastanja i pretnji od okoline - dok se branila od straha da nije vredna ljubavi.

anksioznost je jedno pre svega plemenito osećanje i možemo ga prevazići ako dozvolimo sebi da opet doživimo osećanja koja su načinila da nakrivo zarastemo.

anksioznost je naš doživljaj oslobođenja.

dok ta semenka iskonstva u nama klija, puca ljuska koja semenku štiti.

to je trnovit, bolan put.

zato moramo - disati.

šta lake ženske znaju o seksu?

 ”sve devojčice imaju pravo da dovedu u red seksualni haos koji ih okružuje”

čitam jednu psihološku knjigu, gde terapeut proučava devojčice u pubertetu i adolescenciji u celosti. objašnjava kako je jednom bila edukator devojčicama koje su zapadale u delikventno ponašanje gde je seksualna aktivnost igrala gotovo glavnu ulogu. sretala je devojčice koje su bile trudne, devojčice koje su bile silovane od grupe momaka, devojčicu koju su zvali kraljicom pušenja.

ona kao edukator, opisuje naivnost kao glavnu crtu kod devojčica koje su ulazile u nesigurne i sumnjive partnerske odnose. kada ih je zamolila da opišu nešto čime bi ih partner osvojio, jedna devojčica je rekla: želela bih da troši novac na mene, da me na primer izvede u mek donalds ili bilo gde. 

druga devojčica odgovorila je da bi volela da joj kaže da mu se sviđa.

manjak znanja o seksu pokazivan je kroz tvrdnje da “oralni seks može da dovede do trudnoće, jer tada spermatozoidi završavaju u stomaku” i kako je jedna trudna devojčica, mrtva ozbiljna tvrdila “da nikada nije imala seks”.

znanje o seksu kod nekih devojčica je bilo tako manjkavo da jednostavno su zaboravljale da su imale #seks jer nisu razumele šta to znači.

devojčice između ostalog, nisu znale da imaju pravo da donesu odluku o tome da li žele da stupe u seksualni odnos. 

nisu imale neku strategiju kako da kažu “ne” ili da se zaštite, odupru.

nijedna od devojčica nije imala prijatno prvo seksualno iskustvo i nisu mogle da se povežu s tvrdnjama o tome kako bi prvo seksualno iskustvo trebalo da bude iz ljubavi, strastveno i s momkom s kojim je u stabilnoj vezi.

nijedna od devojčica nije poznavala neku devojčicu koja je imala takvo seksualno iskustvo.

volela bih da se setimo ovih tvrdnji pre nego što kažemo išta o “(lakim) ženama”.

da budemo strogi prema sebi

ovaj položaj tela se u jogi naziva golubica.
kod mene je već dve godine u nastajanju.
možda vreme nije presudna mera za boravak na zemlji, možda je to - nastajanje.
danas sam shvatila da joga može da bude jedan od najozbiljnijih razloga za preseljenje u prostornija mesta, šumu, planinu, selo, kuću s dvorištem...
smišljala sam i smišljala razlog zašto bih se nalazila u ovakvom položaju, i gledala kroz prozor, a onda sam se dosetila golubova koji su mi, kad sam se doselila u ovaj stan, sletali na balkon, jer sam ih mamila semenkama i mrvama od hleba.
onda me je momak upozorio da ne služim ptice hranom jer to može ugroziti njihove sposobosti da se same opskrbe hranom. “nemoj im davati hranu - iako ti se čini da je to dobro delo, ti ih onesposobljavaš…ti im oduzimaš njihov prirodni dar da sami sebe snadbevaju onim što im je neophodno. i golubovi su lovci…ulenjiće se, ako tako nastaviš.”
pa zar nije tako i s čovekom?
tako je i s čovekom.
i najčešće nije neko vani koji titra čoveka, već čovek titra samog sebe, a to titranje samog sebe - plaća skupo.
sve bi više da sebi pojednostavi i olakša život,
a što ga više pojednostavljuje, sve mu je teže.
i možda je to najvažniji razlog zašto bi trebalo da budemo STROGI prema sebi, onako kako je moj momak zvučao kada mi je ukazivao na to što sam hranila ptice.
tek kada osetimo iskonske poteškoće, tek kad prevalimo put kroz duboke prašume omlitavelih mišića svog zapuštenog tela, možemo da pogledamo unazad i vidimo čist, pregledan put.
vežbajmo zato i polako će gipko telo postati gibak um.

SILOVITA VEZA SA SOPSTVENOM NAMEROM DA SE OPORAVIMO

 

na dnu mora postoji žena, u bajkama poznata kao kostur žena.

ona je ostatak devojke koju je otac bacio u more jer je uradila nešto sramno i neprihvatljivo.

kostur žena je zato čest ulov. 

odbačena i napuštena, lak je plen - to je ona žena što se daje za mrvicu nežnosti. 

s druge psihološke medalje - možemo upoznati njenog lovca. lovcima je čest ulov jer izbegavaju da se suoče s onim delovima sebe koje kostur-žena predstavlja. 

i sve dok izbegavaju kostur ženu - ona će ih proganjati.

niko nema vremena da se bavi sramnim delovima sebe ali sramni delovi sebe se uporno pojavljuju jer - sramni delovi isto tako teže zaceljenju pa moraju stalno da nas ćuškaju i da nas podsete da NJima treba da se bavimo da bi zacelili.

svi se plaše kostur-žene, nije lepa oku, niko se njom ne ponosi, i rođeni otac ju je odbacio.

kostur žena je usahla zemlja puna sećanja.

“ona je navikla da se njen odnos s ljudima završi odmah nakon što je upecaju. Nije ni čudo što obasipa tolikim blagoslovima onog ko će s njom izdržati do kraja, jer je navikla da ljudi odseku mamac i pojure ka obali” - kada nahranimo kostur-ženu ona se pretvara u živo biće-to je istinska ljubav, kada prigrlimo i osetimo samilost onamo gde su se razvile smrdljive rane.

prava ljubav vraća meso kostima-stvara TELO. i to telo nisu ideali neke kulture: to TELO je zdravo telo, ono koje vodi ljubav, rađa bebe, pleše i peva. zavoleti telo je vrhunac ljubavi; klarisa pinkola estes, govori da je to poslednji čin ljubavi - davanje tela. 

neko nas voli tek kad zavoli naše ružno telo - ružno je naša glad. 

“naša tajna glad da budemo voljeni je ne-lepa.”

moramo voditi ljubav sa sopstvenim delovima sebe koje smo zapostavili.

s njima nemamo izbora - s njima moramo voditi ljubav. oni ne žele da se pojebu, potucaju na brzaka i tome slično.

moramo da ih mazimo dan i noć, da ih dovedemo u silovitu vezu sa sopstvenom namerom da ih - oporavimo. 

na slici se raspravljamo ja i neuravnoteženi i slabi delovi mene. 

moja tvrda volja ih neće napustiti, a kada jednom ojačaju - nagradiće me. 

pokazaće mi da je lako balansirati sedeći mirno na dupetu!

najzapušteniji delovi nas daju najslađe nagrade - kada im pomognemo da zacele oni nam pokažu koliko smo moćni - toliko da smo uspeli da prevalimo čitav put od NE mogu do - MOGU.

/…/

dok se ne suočimo s telom -

dok ne raščvorimo kvrge koje su nastale dok smo dobijali čvrge zbog nedopustivih osećanja i ponašanja kad smo bili deca -

dok ne oksigenišemo svaki milimetar našeg 120000 kilometara dugačkog krvnog sastava - nema oslobođenja.

u nama živi prigušeni impuls za isceljenjem sakriven ispod svesti, duboko u mišićima.

onamo u mišićima gde maseri znaju da pronađu čvorove.

onamo gde maseri kažu da se gomila - stres.

zato taj prigušeni impuls može i da se nadraži kroz svesnost u telesnim vežbama u kombinaciji sa svesnim disanjem. ja sam iskusila to kroz yogu - kada osećanja krenu da se otpuštaju u nekom položaju iako nema misli, iako nema aktivne kontemplacije. 

taj doživljaj je - oslobađajući i ispunjavajući. 

taj doživljaj je ispunjen do tad neisplakanim suzama zbog kojih se gutaju knedle, stiskaju zubi.

taj doživljaj je ispunjen osećanjima koja su nam bila zabranjena da osetimo.

…

na mestu gde je bila kvrga ostaje seme lepote 🍎

psihologija pesme: smišljam pesmu da imam gde da preživim

Ово је једна од мојих најстаријих песама. Често када сам писала песме нисам имала речи да објасним шта сам написала, па сам зато и избегавала да разговарам о њима.

А данас, 10-15 година након што сам их написала, с искуством које имам на терапији, кроз јогу, медитацију, молитву, и - одрастање, могу да говорим о њима готово на јунгијански, кришнамуртијевски или просто - душевни начин, дакле - с одређене дистанце где могу да песму сагледам непристрасно:




“Смишљам песму да имам где да преживим”, тако сам размишљала у то тешко време пубертета, средњошколских дана, селидбе у Шведску, уписа на факултет.




Шта говори ова песма ако говори душевним језиком, дакле језиком психе:




-страх и стид, као супротности љубави и прихватања, одбацују лирски субјекат као неког ко постоји као живи човек;

небождери (у бајкама мотив Плавобрадог, или мотив грабљивца који исисава животну енергију жене и помоћу ње преживљава,

-Недаља (гледала сам тада “Вратиће се роде” и смислила име свом дому - Недаља, јер од дома за мене тада - није могло да се иде даље, откривање дома је коначни циљ)

-Сунце, живот - пржи тело лирског субјекта, а ватра разгорева чежњу за прошлошћу, меланхолију - жалост

-бављење звездама, као у “бескрајном плавом кругу”, звезда водиља је сагорела, лирски субјекат је изгубљен и жалостан

-време је ранило светлост - време према Кришнамуртију је узрок наших болова, јер када постоји време постоје Мисли, а Мисли рађају бол, јер исто тако могу да роде Жељу. Кад год смо у времену ми Патимо.

“Време је ранило Светлост”, Светлост као Бог, Бог као Бескрајност, Вечност - Време и постојање лирског субјекта у времену, одузимају му Божанство

osećanja su inteligencija

šta želimo da postignemo odgojem koji uključuje pritisak na decu? šta želimo da postignemo pritiskajući ih da uče, da budu najbolji, i uz to ih zastrašivati da će inače da propadnu…?

jedan učitelj muzike mi je jednom rekao:

“kada sam radio kao učitelj muzike mogao sam da vidim koje je dete kako odrastalo. bio je jedan dečak koji je imao sposobnosti da ponovi i nauči sve prema uputstvima, bio je neumoran, imao je autizam i umeo je da uradi zadatak do savršenstva. isto tako je umeo i da se ukoči…i da tako ukočen provede čitav dan u klupi.
bilo je i devojčica savršenog uma. najbolje iz matematike, prirodnih nauka. i učimo 3/4 takt. te devojčice sjajno broje, ali ne osećaju muziku.

a muzika se o tome radi.”




i ja sam sebi jednom to objasnila kroz moje pacijente:




ima pacijenata koji se dobro razumeju u lekove i medicinu, svoje dijagnoze. i sjajno razumeju doze i koji se lek za šta koristi. ali ne znaju šta im je zaista potrebno, šta im stomak kaže.

(osećanja su najzapostavljenija univerzalna inteligencija; moramo da prestanemo da ponavljamo “od ljubavi se ne živi”, jer od i zbog ljubavi živimo, jer je život ljubav)

kada boginja osvaja boga, buđenje

treperenje duše, prostranstvo osećanja, osetljivost na zalaske sunca i buđenje kasne zime,



oči da vide gordost brestova i jasika,

cvokotanje zubima od mraza koji pali, hladnoće koja ume da izgori kao vatra.

vođenje ljubavi, od nežnosti koža podrhtava a jecaj koji se guta kao najveći vrhunac.




ovome svijetu fale - žene,

koje se doteruju u duge haljine, od kose prave uvojke, kojima se obrazi zarumene kada čuju lepo o sebi.




žene mogu isto sve kao muškarci, ali na tom putu jednakosti zaboravljaju ono što ih izdvaja od muškobanjastih težnji - često prepuštaju slučaju ono zbog čega nisu muškarci.




i tek kada jesu ono zbog čega nisu muškarci, otvara se put na koji ide čovek koji je voljan da, sada kada je prevaspitan, otkrije tajne, mogućnosti koje mu je rođenje ponudilo.




pre nekog vremena napisala sam sledeće u svom dnevniku:




“ja ženom postajem u odnosu na muškarca koji sam u svom unutrašnjem svetu.

ja sam posve ona žena koja je relaciono stvorena u interakciji sa slikama o muškarcima i ženama koje su mi prenesene od strane ljudi s kojima sam odrastala. slike o muškarcima i ženama mi je i majka prenela, jer je i ona imala taj unutrašnji relacioni svet. i moja baka, i svaka žena i muškarac koji su mogli da stvore blizinu sa mnom.

ja sam prvobitno onakva žena kakva odgovara muškarcu u meni. ja sam i onakva žena kakvu podržava unutrašnja slika žene.

dakle - zaista važi da su interpersonalni odnosi - odnosi koji sadržimo u sebi - dakle - naši kriterijumi za ophođenje prema samom sebi.




kada nam se dešavaju stvari koje su izvan našeg unutrašnjeg odnosa, one su često tu da bi odnosi u nama postali vidljivi, da bi smo mogli da ih prepoznamo "na delu".

kada nam se nešto "opet" dešava, i kada se pitamo "zašto opet ja" ili "hoću li se ikad naučiti", ili "koliko puta treba da mi se desi to i to da bih se naučila", verovatno naše unutrašnje okruženje želi da nam stavi do znanja na kojem odnosu u nama samima, u našem unutrašnjem svetu treba da radimo, tako što nam omogućava da dešavanje vidimo "golim očima". ako bismo tom dešavanju dozvolili da nam prenese poruku, možda bismo uspeli da izbegnemo svoj strašni sud, dakle očaj.




znaj ili poznaj sebe - upravo se odnosi na saznavanje ovih odnosa.

saznavanje da sam ja jedna, a da odnosi u meni stvaraju dvojakost, ili podelu, ili konflikt stvaraju podlogu za dalje uvide.




negde sam pročitala da se autentično rađanje šakti javlja kada šakti osvoji šivu.

dakle - kada boginja osvoji boga."

promeniti se: šta počiva na dnu srca koje se (ne) otvara

-ono što je otvrdlo ne može nikada da pobedi






iz filma "stalker", andreja tarkovskog

neke sredine su podložne promeni, putuju kroz vreme. neke sredine nemaju čak ni normu prema kojoj govore jezik, nego dopuštaju i jeziku da dobije novi oblik. u nekim školama je još uvek obavezno da dete dete drži olovku u desnoj ruci i da se “ispravlja” ako je drži u levoj. moj profesor mikrobiologije, koji je svoje škole završio u francuskoj, govorio je da je francuski normatizam jezika tako jak, da je jezik danas isti onakav kakav je bio pre dvesta godina i da bi mogao da razgovara na svom francuskom i sa bodlerom.

u švedskoj međutim, jezik strinberga, koji je stvarao pre 100-150 godina drastično je različit od švedskog koji se govori danas, i za čitanje njegovih dela neophodan je, ponekad, rečnik. ponekad pomislim da je strindberga na oroginalu danas moguće čitati ako si debelo zagrižen za književnost.

kako je kod nas? ja sam na našu zemlju do pre nekoliko godina gledala kao na zemlju gde smo odrastali slobodno i otvoreno, govorili kako sam na govorilo, bili kakvim nam je bilo u redu da budemo. ali poslednjih godina, razumem da je naša zemlja okorela u jednom obliku, koji je možda bio podložan promeni kod ljudi koji su zbog tog oblika u jednom trenutku došli na ivicu ludila i odvažili se da odu. u našoj zemlji je pojam slobode onoliki koliko su velike zabrane: mislim da je kod nas čovek još uvek postiđen jer je u školi pisao levom rukom. jer je u školi bio nižeg rasta. jer je bio siromašan. jer nije mogao da kaže r. jer je imao poteškoća s mucanjem. jer je zbog galame na času slat kod direktora. jer je hleb umakao u sos. jer je nosio dugu kosu kao muškarac, kratku kosu kao žensko. jer je dolazio u školu sa sela, a ne iz grada. jer je pogrešio padež. jer nije išao na ekskurziju. jer je merio nekoliko kilograma viška. jer je zapadao u tuče itd. ne govorim o postiđenosti jednog čoveka, govorim o postiđenosti mnogih ljudi.

i taj stid koji ima veliki potencijal da postane krivica, čini da se čovek smrzne, parališe. tako da on postaje onaj koji postiđuje, onaj koji okrivljuje. onaj koji zaglavi u okovima kojih se je oslobađao dok se definitivno nisu oklembesili na njega kao teret sudbine


pa tako on i svog potomka stavlja u isti okov koji je bio stao na njega. deca postaju onakva kako nije sramota da se bude. otud šabloni i obrasci u društvu, pisana i nepisana pravila kako je u redu biti, ili ne biti. roditelji školuju decu i pustaju ih kad su “gotovi”. to isto deca rade sa svojom decom. nezamislivo je upisati se u visoke škole sa četrdeset kada si možda shvatio da hoćeš da budeš stolar, a ne advokat, sudija, učitelj ili lekar.

bolje je da ti postaneš nešto što pre, jer ne daj bože da postaneš ono što želiš da postaneš. čovek se stavlja u okov dok zaista potiskivanje ne uspe. dok zaista ta životna sila koja gori da bi čovek postao svoj, ne zagasne i zaista “promeniti” se ne postane nešto prepušteno bogu.


a istina je da ko odbija da se promeni, pristaje da nestane. njegov nestanak je neminovan.

kroz bolest društvenu, duševnu, fizičku.

bolest daje simptome mnogo pre nego li da dobijemo dijagnozu.

šizofrenija daje simptome godinama pre nego li da se utvrdi: kroz stoičku osamu, udubljivanju u teške životne teme, usamljenost, grandioznost.


i tako je kod nas “promeniti se” jedna turobnost koja je postala udobnost. taj debeli sloj turobnosti da se promeniš je tako narastao oko potencijala za promenu da potencijali pomahnitalo napuštaju zemlju i misle da će ih beg osloboditi.

turbnost je normalnost gde je naš čovek razvio veštine da se nosi s njom odbijajući da se promeni.

i tako - ostaje taj debeli okoreli sloj kao suva kora drveta, krta, lomljiva k’o ništa.

svi u genima nosimo istu traumu: šta je senka

rad na senci, kako često oslovljavamo rad na sebi, često ostavlja utisak da je pun muke, patnje i nemira. taj rad često jeste pun muke, patnje i nemira, ali ta muka, patnja i nemir ne isključuju: lakoću, sreću i mir.

moj davni prijatelj, često kad ne bi radio ništa, ne bi odgovarao da ne radi ništa, nego da radi na svojoj senci.

a za mene je sve ono što čovek uopšteno radi, rad sa senkom. bilo da sedi i čita knjigu, plete, vaja, crta.

stvaralačka veština čoveka, obavezno je rad. neko šeta šumom i oseća se bliže sušti, neko napiše pesmu.

plod toga rada ne mora nužno da bude nešto što možeš dodirnuti rukom, već nešto što pokreće tvoja čula da se uposle, što te podstiče. neko bi govorio o “kanalisanju” takozvane negativne energije, i možda bi tu uvrstio i fizičku aktivnost, ali za mene je rad sa senkom sve što čovek radi, a da se time “ispoljava”, pokazuje. tako je meni i ovo što sada radim rad sa senkom. ne mora radu sa senkom da bude svojstveno samo osećanje da je čovek zaglibeo. rad sa senkom, za mene je, osnova života. i sam jung je govorio da je čitav život proveo učeći se da se nosi sa svojim negativnim emocijama.

šta dete radi osim što se uči kako da se nosi sa životom? šta roditelj radi kada svoje dete šalje na svakojake aktivnosti?

zar to nije, u biti, nošenje sa životom? sam početak života je početak rada sa senkom.

jung kaže da “ako sam materijalan, onda moram bacati senku“, dakle: “čovek sam, moram bacati senku”, dakle: “celovit sam, moram bacati senku”, dakle: “ne bacam li senku, ne postojim”.

dakle: ja sam nešto drugo, obuhvatnije, iza jednoličnosti dobrote, poslušnosti, pravila.




čovek koji voli muziku nije samo čovek koji voli muziku.

čovek koji čisti ulice maglovitih gradova u novembru nije samo čovek koji čisti ulice.

čovek koji bije svog sačoveka, nije samo čovek koji bije svog sačoveka.




“svi u genima nosimo istu traumu” - pad iz “rajskog mira”, majčinog stomaka u “zemaljski nemir” svojih života”-olivera grčić

koja vatra u tebi se razgoreva? čije su kandže tvoje sudbine?

 branko miljković je pisao o smrti protiv smrću, a u svima nama postoji tajni ciklus od kojeg ponekad odstupamo.

nemogućnost da dozvolimo delovima nas da umru, rađa nemogućnost da se iz njih izrodimo iznova.

značaj procesa život smrt život je velika tema kod klarise pinkole estes.

klarisa pinkola estes piše da kroz ciklus život smrt život, možemo pronaći mesto za isceljenje, mesto za napredovanje. kada pratimo sezone života, npr. godišnja doba, promene na telu i psihi koje nam se dešavaju kroz menstrualni ciklus, ako pratimo otkucaje srca, ako pratimo šta nam stomak kaže, možemo da razgorimo vatru preobražaja u nama, uz koju često ide i radost bivanja.

kada živimo na način koji odstupa od tih ciklusa mogu da nam se dešavaju brutalne stvari koje bi poslužile buđenju. da se probudimo u smislu da živimo prema nalozima tih prirodnih procesa kroz koji prolazi sve što je živo. “brutalan motiv je drevan način primoravanja emotivnog sopstva da obrati pažnju na bitnu poruku”. 

često umesto vatre preobražaja biramo vatru destrukcije; biramo ono što se smatra prihvatljivim od kolektiva, nauštrb svoje radosti. biramo da budemo frizerke a sanjale smo da odemo na mesec. biramo da budemo doktorke a sanjale smo da budemo slikarke. biramo da budemo domaćice a noge su nam same odlazile na pistu. mnoge od nas smatraju tu žrtvu ogromnom i nadaju se da će biti nagrađene zbog takve žrtve, žrtve odricanja od onog zbog čega su, možda poslane na zemlju. odricanja zarad roditelja koji je imao određen plan za njih, zarad partnera koji je potvrdio taj plan. 

ali, niko neće nagraditi ženu za tu žrtvu, jer ona ne živi svoj život.

i svaki put kada mi odaberemo tuđi, a ne svoj život, doživljavaćemo ga kao kažnjavanje. verovaćemo da nismo zaslužile bolje, jer “takve smo mi”. 

od koga dolazi ta kazna? 

ta kazna više ne dolazi od roditelja koji je imao plan, od društva koje je imalo plan, od muža koji je imao plan. ta kazna dolazi od nas samih. kažnjavamo sebe jer ne dozvoljavamo sebi da budemo ono što jesmo, čarobnice, inženjerke, doktorice, pisci.

nekada zamka može biti tako spretno spletena, da ne primećujemo svoju borbu, i da iako mislimo da smo oslobođene, mi počivamo u kandžama duboko usađenog negativnog animusa, strogog, zlog, grabljivog, hendikepirajućeg muškarca u nama.

u bajci “crvene cipele”, devojčica zanosno pleše u svojim cipelama. i iako joj se čini da je rođena za taj ples, taj ples je iscrpljuje. toliko je iscrpljuje da ona više nema snage da skine crvene cipele. naposletku je toliko iscrpljena, da pristaje na to da joj odseku noge samo da bi se oslobodila crvenih cipela.

највећи лист у мом врту

nada ljubav vera, verba nadež ljubov, ne mogu nikada da budu izgubljeni.

i ako se nalazimo u sterilnoj zgradi, iz koje je izvučen život,

uneli smo u nju život ušavši u nju.

poneli smo sa sobom sva sećanja koja su ikad udeljena bilo kojem čoveku.

pa smo tako uneli u nju godišnja doba,

vazduh,

reku kako teče,

izvor iz kojeg ona izvire, njeno korito,

list koji smo ugledali nekad negde i mislili da je to beznačajno.

lepa sećanja su naše ogromno oružije, a loša su naša strategija.

где грешимо? - највећи изазов од свих

где свако од нас најчешће греши?
греши када не заступа своје виђење.
инсистира до пола.
повинује се, погне главу. оде код шефа и шеф каже да је доступна само розе униформа. он гута кнедлу и гнуша се розе боје. сваки дан се гризе за језик и гута кнедле и носи проклету розе униформу. иде около и проклиње дан кад се тај, такав шеф родио и оног који га је запослио.
не мора шеф никада да промени боју униформе,
али је важно да кажемо: непријатно ми је у розе униформи. да ли би могао да носим униформу неке друге боје?
то не боли ништа, шеф ће можда преврнути очима, али то не мора ништа да значи: значи оно што си изговорио јасно, у своје име.
ако довољно нас инсистира на униформама друге боје, макар ће наше незадовољство бити јасније и онда можемо да почнемо да се надамо да ће ствари кренути друкчије.
не вреди нам ништа ако свакодневно држимо језик за зyбима, гутамо кнедле, а радо би смо крикнули.
и пут од хиљаду миља почињем коракчићем.
шта се дешава ако сви само држимо језик за зубима и не заступамо себе: па малтене све оно што нам се дешава а збoг чега патимо, а неко нам је други крив.
“…и молимо идиоте да нам изађу у сусрет док нам живот гори”
“ово је драги мој, највећи изазов од свих:
сведочити сву неправду света а не дозволити да усиса нашу светлост”




(svako to intuitivno zna. morali bi da praktikujemo samo sedenje i samo posmatranje da bi smo čuli znanje.)

svrha oжиљака…kada kolektivno prnje gori do pepela

originals - jeanie tomanek

saznavanje o dubokim težnjama duše zaista zahteva dugoročan, понекад mukotrpan, rad pun usredsređivanja и стрпљења.

pre nekoliko meseci sam predala svoj master rad na polju psihijatrijske nege, na temu smisla kod pacijenata sa šizofrenijom. pogodilo se, kao što sam i očekivala, da je i duboko i naizgled besmislen život - život pun smisla, i težnji za smislom. čovečije težnje su iste, potrebu za smislom imamo svi. bez obzira na dijagnozu kojom smo obeleženi, na etiketu koja je na nas zalepljena.

u hazarskom rečniku govori doroteja, o nekom čoveku koji je imao ožiljak na glavi i kako mu je kroz taj ožiljak izrasla divlja crna kosa, jača od ostale kose, i kako ta kosa nikako nije sedela, jednostavno - ta kosa nije bila prirode kao ostala. možda nije stvorena za sedenje.

možda je svrha ožiljaka upravo takva - da od nas stvori goripadnu jačinu, nepodmitljivu prirodu.

***

samoočuvanje i samoodržanje na zemlji je moguće zahvaljujući divljem, smislenom, psihičkom životu, koji se odvija duboko, duboko ispod korenja drveća. iz te divljine čuje se zov za koji svaki čovek ima sluh. čovek, kada dođe u kontakt s tim zovom, to oseti kao podrhtavanje tla, što rađa, prvo, strah. moguće je da se u medicini, kada se pisalo o anksioznosti, pisalo upravo o ovome, o podrhtavanju tla.

mnogi anksioznosti opisuju kao stajanje na litici. kao gušenje i borbu za ostanak u životu.

ja verujem da se prava stvar dešava kada više ne držimo uzde i kada dozvolimo zidu da se sruši.

***

to podrhtavanje tla je poziv naše pramajke da se vratimo kući. to podrhtavanje tla su ono što je medicina oblikovala u dijagnoze. kada tretiramo dijagnoze lekovima, ućutkujemo našu pramajku. potrebno je pre-obrazovati čitav medicinski sistem. u medicinski sistem iznova uvesti izučavanje arhetipa jer je najuniverzalniji.

današnja medicina, 

kao da se urotila protiv čoveka s društvom, koje nam je oduzelo priče iz naroda da se njima lečimo. priče su zamenjene dijagnozom. jung je napisao da je mit lekovitiji od nauke. mit je lekovitiji od nauke. kada čovek pati on ne piše naučni rad, već pesmu. mesi kolače, slika, ili razvlači razboj. kada se društvo i medicina vrate sebi, odnosno kada se čovek počinje odazivati na poziv pramajke, počinje izlečenje. 

“kultura koja autentično promoviše razvoj pojedinca, nikada neće proizvesti robovsku klasu od bilo koje grupe ili roda”, a kada razgorujemo svoju umetničku vatru, kolektivno prnje gori do pepela. svojom umetničkom vatrom mu oduzimamo moć da upravlja našim životima. umetnost osnažuje i između umetnosti i leka ne postoji nikakva razlika.

golubica i debeljuškasto telo

 

kad sam bila mala imala sam debeljuškasto telo. a kad sam napunila deset godina ušla sam u svet žena dok su me okruživale devojčice. na času fizičkog me je nastavnik stalno opominjao da nisam dovoljno dobra pa sam stalno dobijala niske ocene. kad smo učili kolut napred, istegla sam vrat i nekoliko nedelja nisam mogla da budem aktivna. nastavnik me je vratio aktivnostima tako što mi je poručio da mi je dosta lenstvovanja. nisam lenstvovala. bila sam prepadnuta, ali sam kod kuće svejedno svake večeri razvlačila jedan tvrdi trosed na kojem sam vežbala kolute napred i nazad, sveću, most. pošto sam bila debeljuškasta, bilo me je sramota da vežbam pred drugima, ali svejedno: to je bio uslov na časovima fizičkog. uprkos strahovima, zaostalim bolovima u vratu i sramoti, naučila sam "za ocenu", i kolutove i sveću i most. dok sam ih radila - čula sam samo tišinu, i poglede. nastavnik je ćutao.

često mislim da su mi iz fizičkog “poklanjali” peticu jer sam iz svih drugih predmeta imala petice. danas se živo interesujem za to šta znači petica iz fizičkog…koje je to telo koje je dovoljno osposobljeno za časove fizičkog da bi moglo da da takve rezultate koji su kriterijum za peticu? 

od fizičkog sam imala pogotove traume. 

mislila sam da jednostavno: moje telo nije ni za kakve aktivnosti. da jednostavno ja za fizičke aktivnosti “nisam rođena”. pa sam išla na onakve aktivnosti koje bi mi omogućile da makar “oblikujem” telo u neko “primerno”. vremenom sam razumela da sve radnje koje sam radila sa svojim telom, ishrana, trening, nisu imale neku notu radosti, već cilj: da se oslobodim tog tela zbog kojeg sam morala da trpim prigovaranja, okrivljavanja. da napravim sebe dovoljno dobrom, jer imam to nedovoljno dobro telo zbog koga sam morala da trpim svakojake niskosti i opaske nastavnika fizičkog, njegova ćutanja. a često i opaske, niskosti i podsmeh čitavog razreda.

a onda mi se desila psihoterapija, jer sam polako uviđala da moje borbe ne vode ničemu, a često i u dublji očaj.

a onda mi se desila joga. i od tada sve vreme imam savršeno telo.

svaki dan sam bliža položaju koji se zove "golubica".