put ka domu je uvek kraći

 

prošle godine sam u praskozorije prvog jula otišla da berem kantarion s ciljem da smirim živce pred polaganje za vozačku dozvolu drugog jula.

drugog jula prošle godine sam izašla četvrti put na polaganje vožnje, učila sam da vozim gotovo dve i po godine. pala vožnju tri puta. teoriju sam položila iz prve, ali pošto joj rok ističe nakon tri ili šest meseci, izlazila sam i na polaganje teorije nekoliko puta.

kada je moja aplikacija za slušanje muzike, knjiga, radijja napravila rekapitulaciju najslušanijih stvari na listi za 2020. i 2021. godinu, knjiga teorije za polaganje mi je bila najslušanija sa najviše ponavljanja. 

stojalo je na spotifaju sledeće: att lyssna på körkortsboken är så mycket - du!

-slušanje knjige za vozački ispit je tako - TI!

.

.

.

i … POLOŽILA SAM.

danas je tačno godinu dana od kako imam vozačku. 

od kako vozim svaki božiji dan i svaki božiji dan se vožnji radujem kao sladoledu!

inspektorka mi je rekla da neću imati problema kada treba da dam gas, jer sam kada me je izvela na autoput nagazila gas-pedalu i otišla u 130 na sat. zaboravila sam da pazim na kilometražu u strahu da ću zabrljati kad bude trebalo da se na autoput uključim. onda sam se smestila sva zbunjena u levu traku, traku za preticanje, i tek sam se posle pet minuta dosetila da treba da budem u desnoj. pa sam se prestrojila.

inspektorka je izgleda primetila moje nervno rastrojstvo, bila je odličan pedagog, razgivarala je sa mnom kao majka. i blago se nasmejala mojoj ušeprtljalosti.

sav taj gas proistekao je iz kritika s očeve i sa strane učitelja vožnje: “je l znaš ti da možeš da daš gas?”

dok sam se učila da vozim - milovala sam gas. 

pazila sam da ne opteretim auto pritiskom. milovala sam ga i gledala kazaljku za kilometražu kako se lagano penje.

iz straha da ne ostavim utisak kako sam kilava - dala sam gas.

tek sada kada je prošlo godinu dana zaista imam muda da dam gas.

do skoro sam u širokom luku izbegavala autoput iz straha da ne budem smetnja na njemu.

pa kako sam se odvažila da vozim autoputem?

lepo. naterala me živa sila. rekli bi muka.

počela sam da radim u jednom drugom gradu, i gubila sam se. trošila benzin. gubila se. trošila benzin.

dok mi jednom nije dodijalo to gubljenje!

dok mi jednom nije dodijalo traženje izlaza iz tog lavirinta!

videla sam tablu za autoput s natpisom za stokholm. znala sam da se neću izgubiti ako krenem za stockholm. 

stockholm mi je dom poslednjih 12 godina.

put za dom je uvek kraći!

ja sam dobro samoj sebi

сећам се сваког мушкарца с којим сам размењивала грубости. грубости које су допринеле да постанем једна кожа жељна нежности. 

сећам се нарочито оних грубости због којих сам се осећала оскрнављено. њих се нарочито добро сећам. сећам се свега што је оскрнавило моју викторију која је имала дивне маштарије, волела математику, физику, хемију, граматику, а у гимназији филозофију, књижевност, психологију! викторије научнице која разуме, схвата, разглаба, сазнаје истине. викторије бескрајно пуне живота која је толико желела да исплива и удахне, да није ни изабрала да пише песме. 

песме су саме излетеле, као птице на слободу. 

једном се само деси да чворови којим смо свезали своје вреће пуне дарова, попусте. 

јер дарови у нама су дарови за све.

вреће морају да попусте, када растемо.

сећам се свих мушкараца који су чинили да ноћима спавам као у бунилу а данима корачам као да ме надгледају. да ми руке подрхтавају од бојазни да ћу да упрскам ствар. сећам се свих ђавола врло јасно: како су чинили да се на један специфичан начин понашам, смејем, обраћам, крећем. да на један специфичан начин желим и поступам. 

сваког мушкарца који је допринео да се што дубље скотрљам у вртлог.

и сваког који је учинио да се ближе приближим лику свих мушкараца који живе у мени. 

сваки лик мушкрца у мени је пресликаван у мојим изборима.

оно што живи у нама одлучује каквим животом живимо.

сваки мушкарац је допринео мојим схватањима о томе какав сам у ствари ја мушкарац и колико могу да будем добра жена самој себи.

ја сам тако добра жена да мушкарци у мени немају времена да раде ништа друго осим да ми помажу да се самозадовољим.

ja VEĆ volim sebe

jednom sam bila jako mlada, zaljubljena u svoj način oblačenja, izgled. zaljubljena u svoju kosu, dugačke, obojene nokte, čoker, raskošne minđuše, dobro uklopljene boje, cvetove u kosi.

gradila sam sebe kao da sam na sebe gledala kroz kameru, u svakom trenutku sam bila onoliko viktorija koliki mi je bio kapacitet. debljao se moj oklop. iz vremena u vreme.

debljao se, debljao kao runo ovce koja je bežala od šišanja. 

videla sam negde neku sliku na internetu: na slici ovca a pored nje njen vlasnik. ta ovca je važila za najduže nešišanu ovcu. njena glava, bila je utonula u runo.

naposletku su se odlučili da je ošišaju, ne znam kako, ali izgledalo je po propratnom tekstu da joj je zdravlje počelo da strada i da je počela da bude teška, toliko da joj je bilo sve teže da se kreće.

kada je vreme za promene?

ja verujem da vreme za promene dolazi onda kada naši debeli oklopi postanu toliko teški da nam i ona dragocena kretanja postanu teška;

kada počnemo da gubimo ta dragocena kretanja, počinjemo da postavljamo pitanja - od čega se ovako otežano krećem? nije mi tako bilo pre…?

kada počnemo da gubimo dragocenosti i bivamo primorani na nešto s čim ne umemo da se nosimo, mi onda moramo da se menjamo. primorani, ne postavljamo pitanja. ne mučimo se da donesemo odluku, samo se bacimo u etar.

prva lekcija koju sam naučila na terapiji nije bila da volim sebe - prva lekcija je bila shvatanje da ja VEĆ volim sebe.

kako VEĆ volim sebe?

tako. 

VEĆ VOLIM SEBE. 

prva lekcija mi je donela znanje o tome da se retko dešava da je neko potpuna žrtva. 

da je retko neko poptuni mazohista.

da, iako nam se nekad čini da je neko bedan i napaćen, on ipak u sebi nosi nešto što ga je navelo da ostane u takvim odnosima koji čine da deluje bedno i napaćeno.

on, naime, ostaje ponekad u bednim odnosima jer poznaje dobro taj prokrčen put patnje i može da ga dobro podnese.

razmišljajući tako prestala sam da osećam žaljenje. češće razmišljam o tome da je neko ko iako živi bedno i napaćeno, prokrčio svoj put do kakvog-takvog života. takvo razmišljanje mi daje veru u tog čoveka - ne razmišljam o njemu kao o objektu onoga što mu se desilo - već kao o pauku koji je svoju mrežu sam spleo.

da li je pauk svestan mreže koju plete? nisam sigurna.

u početku nismo ni mi svesni onoga što smo smislili, ali uz dovoljno posvećivanje pažnje svom životu, možemo razmrsiti klupko.

tako sam ja razumela da ja imam MOĆ. istu onoliku moć da sa sebe skinem oklop, koliku sam imala dok sam ga prema svom kroju - gradila. 

PREMA SVOM KROJU GRADILA.

kada je vreme za promene? 

eh. to ćeš svom bližnjem umeti da objasniš tek kad budeš dovoljno lak.

Bolujemo od misli, rađanje vere - STRADANJE JE JEDNAKO UZVIŠENJU

volela bih da svako oseti ono što ja ponekad osećam kad vozim i slušam lanu del rej.

to sjedinjenje u kojem prestanu misli, u kojem su prepreke samo preke misli.

negde sam čitala da kada bi se udubili videli bi da naši problemi nisu ljudi, novac, vreme, okolnosti, već samo misli. samo misli.

moja baba je govorila da se od “misli” umire, da se od “misli” teško živi.

“babo, što mu je na komšiju dušana? ne se javlja po put kad ide. zaključuje se sam u kuću, ne prima nikoga.”

“sve mu je toj od misli, unuko”

i kineska medicina i ajurveda govore o uzrocima bolesti kao o uverenjima.

nabrajaju više desetina uzroka; uzroci nisu u drevnim medicnakim naukama strana tela, već su duboko poznati, a prvi uzrok su - misli. naša duboka uverenja o nama samima. da li mislimo da ćemo da dobijemo tak pošto su nas posuli siromašnim uranijumom. da li mislimo da ćemo umreti od raka pluća jer pušimo. da li verujemo da ćemo postati šećeraši jer nam je deda umro od šećera. da li sebe izgladnjujemo jer smo videli da punačka osoba ne prolazi dobro.

u transakcionoj analizi na koju sam išla učimo o životnom scenariju.

kada jednom razumemo da smo već ispisali svoju životnu priču i svoj razvoj zapečatili njome otkrivamo da imamo moć da se menjamo. da imamo moć da menjamo taj scenario, jer smo ga sami mi uverenjima i stvorili. 

čudno, ali otkrivamo da imamo moć tek da osvestimo da smo nemoćni.

izgleda da moramo da uzjašimo magarca da bi razumeli da s njega možemo da sjašemo i izabremo lepog konja s divnom grivom.

mi već sa dvadeset godina nosimo jedan podobar ruksak pun tajni i već tada možemo da se dobro uposlimo i osvestimo zadatak na koji smo stavljeni. 

kada bismo počeli da se bavimo već tada svojim ruksakom ne bi imali vremena da istražujemo nacionalna blaga kod komšije dušana, jer bismo se već oblažili od svog blaga. videli bismo da je naše blago veliko i tako bismo stvorili svest o veličini drugih blaga. sa svešću o sebi raste svest o drugima. s razvojem poštovanja prema svojem blagu, razvili bismo poštovanje prema svim drugim na svetu.

ne bi bilo razlika i zanemarivanja. svi bi se računali.

nakon nekoliko godina samoistraživanja primetila sam i polako dolazim do zaključka da se nova deca rađaju i da smo i mi rođeni zarad izlečenja. iz pokoljenja u pokoljenje smo celovitiji. ja otkrivam o svojim roditeljima i pradedovima ono što oni o sebi nisu mogli ni da zamisle, iako su možda u dubini duše slutili. hrani me nada da ce moja deca videti moje slutnje kao otkrice i s tim otkricima postajati bogatiji kao ljudi. 

iako su patnje velike moramo negde u sebi naći objašnjenja i dati patnjama smisao.

mene usrećuje saznanje o homeostazi. ravnoteži.

sve češće kada imam koban dan, loš dan razmišljam kako to u jednom širem smislu ima svoj razlog i kako je uzvišenje obavezno jednako stradanju.

koliko god mi okolnosti nekad delovale beznadežno u meni postoji vrt a neretko kamenjar u čijem podnožiju postoje izvori vode koja će se u pravom trenutku izliti i sprati prašinu. tako ja verujem. počela sam da razumem da će nam život biti možda prvobitno onakav kakva nam je - vera.

isto tako verujem da je neophodno da počnemo da se bavimo tim ruksakom što teglimo čim počnemo da kudimo na drugoga, jer je rađanje vere dug put, a ponekad pomislim da je još zahtevniji od rađanja ljubavi.

volela bih da svi osete ono što ja osećam kada prestanu misli.

kada prestanu misli ne postoje razlike.

kada prestanu misli vidimo da su nesuglasice razultati nesaglasija i da je naš zadatak da se vratimo saglasiju.

"Nisu nam misli u glavi već nam je glava u mislima"

tovar beskonačne težine: šta nas oslobađa?

oslobađanje od vlastitog tereta - šta ja mogu da učinim i da osetim da sam zaista nešto učinila? i kad ZNAM da sam nešto zaista učinila?
ponekad možemo da učinimo vanvremenski mnogo, ali ako to nije usaglašeno s našim unutrašnjim merilima, možemo osetiti da NIŠTA NISMO UČINILI. da nismo dovoljni.

(19.januar 2021. godine, zapis iz dnevnika)

svaki čovek na zemlji je čovek naviknut na nenormalnosti. 

no te nenormalnosti su postale svakodnevnica, vide se ovde i onde, i pošto se ponavljaju od ovoga i onoga, lakše se prihvataju, kao: zlo se javlja ponekad, gleda se na filmovima itd. a zlo se odigrava sada i ovde...zašto se čuditi miki aleksiću...zašto se ne začudiš pred komšijom koji šamara svoju ćerku, zašto ne prijaviš to nasilje? zašto ne prijaviš učitelja koji vuče tvog sina za zuluf? ili učiteljicu koja više ne ume s tvojim glupim detetom?

zašto ne prijaviš oca koji nikada nije kod kuće? postoje li institucije koje brinu o detetu jer je odraslo bez očinske figure?

jer taj otac je nasilnik, isto koliko i ovaj mika. on uskraćuje detetu pravo na oca.

zato što se sa nekim zlom poistovećuješ pa onda ono nije tako strašno ako si ga doživeo i - preživeo.

nema mesta čuđenju, ja sam se umorila od licemerija i da ne nazivamo stvari pravim imenom.

mika aleksić je simptom, ne dijagnoza, a i od medija sam se umorila koji stavljaju lance na aleksića, a svaki dan šire strah i lažu: onaj ko širi strah ne širi ljubav. onaj ko laže - uskraćuje pravo na istinu.

svi smo heroji kada treba da osudimo, ali ako pogledamo u bagaž i krpe mike aleksića i nad njim je vrešeno nasilje: čovek nad kojim je vršena agresija je agresor. dakle i on je žrtva.

svaki čovek koji ne postane bolji on postaje gori, ali čovek koji postane bolji, po njemu beskraj hoda, on je produžena ruka boga. i zato mislim i duboko verujem da se svet ne menja kroz zatočeništvo nego kroz slobodu.

zatvoriće aleksića, ali će milioni žena muškaraca i dece i dalje da trpe nasilje. začarani krug osude.

a svi smo je l’ te hrišćani! 

ako neko iz straha ne siluje i ne vrši nasilje vidno - i on je nasilnik i širi ga sigurno na neki drugi način: kinji sebe, prekoreva sebe, možda ide okolo i nanosi zlo kroz sve radnje koje su društveno prihvatljive.

u zelenoj travi raste korov, a nekad je i zelena trava korov.

na slici je judit grimes, serija: the walking dead

(19. januar. 2022. godine, zapis)

pre mesec dana su me probudili glasovi komšija koji žive iznad mene m. to je jedan par koji se svađa na svake dve nedelje. imaju još i psa koji grebe pod, trči i cvili kad god se glas podigne.

svih proteklih godina kad bi se pokačili ja bih samo ležala u krevetu i kumila da prestanu. kad bi mi dosadili, psovala bih, kad bi mi zaista dosadili, otvorila bih oči i uzviknula nad samom sobom - PA DA LI STE VI NORMALNI

IMATE LI VI OSEĆAJ DA ŽIVITE U ZGRADI I DA IMATE KOMŠIJE KOJI USTAJU RANO U PET?!

i tako razgnevljena, ležala sam i čekala da prestanu.

poslednji put, pre mesec dana, sam ustala, istrčala u hodnik da bih videla čije ime stoji na njihovim vratima i broj stana, da bih zvala policiju da ih prijavim. uz to je devojka cvilela kao da je neko bičuje, i plačno i ljutito govorila “NIKADA NIKADA NIKADA”.

malo me je prestravio taj glas, i to je bilo ono što me je navelo ma akciju.

kad sam istrčala na hodnik, tamo su bili četvorica policajaca. jedan me je pitao: je li znaš iz kog se stana čuje plač?

ja nisam znala broj stana ni imena ljudi koji u njemu žive, ali sam znala koji je njihov stan: stan iznad mojeg.

uhvatila sam policajca za ruku i rekla: AJDE ZA MNOM.

ostavila sam ga ispred stana, a ova trojica su dotrčala za nama.

htela sam da stojim i posmatram iz prikrajka, ali toliki me je strah uhvatio zbog onoga što bi moglo da mi se desi ako bi nasilnici videli ko sam.

tako sam otrčala nazad u svoj stan.

trčeći sam čula kako se policajac nagađa s muškarcem da otvori.

na kraju je muškarac otvorio i rekao: ŠTA HOĆEŠ? VIDIŠ LI DA SAM U GAĆAMA?!

od te večeri se nijednom nisu pokačili na način kao pre. možda je ovaj neprijatni događaj, da četvorica policajaca stoji nad vratima da bi stopirali svađu, učinio da ova dva bića, napokon sednu i porazgovaraju, nakon četiri godine koliko se već svađaju?!

nikada neću zaboraviti taj strah koji me je naveo da trčeći pobegnem nazad u svoj stan.

od tad se i osećam mirnije, jer sam uradila nešto DOBRO, po mom unutrašnjem nahođenju - dobro.

nisam ostala da kukam nad sudbinom ljudi koji se povređuju, razmišljajući o tome da li su - normalni.

preduzela sam nešto umesto što sam žalila, mozgala, pravila filmove u glavi, 

tovarila se, 

tovarila, 

tovarila, 

tovarom beskonačne težine.