možda nas najteža dešavanja pozivaju da se promenimo

 možda nas ona najteža dešavanja zovu na promenu. koliko ljudi već nismo čuli da je njihova bolest bila njihova prekretnica u životu. “da se nisam razboleo, nikada ne bih ozdraveo”, “da nisam poludeo ne bih ostao normalan”.

često se setim skorašnjih ubistava u školi u srbiji.

jedan deo mene ne oseća ništa u vezi s njima. jedan deo kaže: pa tako će biti, kako drukčije kada čovek živi kako živi?!. jedan deo u meni oseća duboku povezanost s kostom, jer je on predstavnik onoga što u našem društvu zahteva pažnju i prevashodno ličnu promenu. 

kada bi neko uspeo da pomogne kosti, on bi pomogao celom svetu, a to bi značilo da je najpre pomogao sebi. 

nijedan deo u meni više ne pomišlja da je iko u tim situacijama jadan.

iz mene je nestalo sažaljenje i mišljenje da su ljudi jadni.

ne mislim tako više ni o kome. ako mislim da je neko jadan oduzimam mu makar malo sposobnost da se promeni. pravim ga žrtvom, a on je u stvari, stvaralac.

u širem smislu ti događaji nas pozivaju na promenu.

i ako ti događaji nekoga izistinski pozovu na samoispitivanje i samoupoznavanje, onda su oni i poželjni.

motivi će biti onoliko brutalni koliko je promena neophodna.

promena samo jednog čoveka je blagodet za čitav kosmos.

“ako želiš da okončaš patnju u svetu okončaj prvo s mračnim i negativnim delovima sebe. Najveće što možeš darovati svetu je sopstvena promena.”

-stara kineska poslovica

iako mnogi od nas smatraju da nisu odgovorni za nesreće u svetu, kada bi se duboko počeli da presispituju videli bi koliko svojim izborima utiču na lance dobra i zla u svetu.

RAZUMEVANJE NAŠE PRIRODE

mi se divimo simbolima i slikama i predstavama, ali sve čemu služe ti simboli, slike i predstave je bolje razumevanje naše čovečije prirode.

nije čovek postavljen na vrh sviju živih bića da bi mogao da uništava svoje prirodno okruženje, ili da bi vladao prirodom, već da bi stvorio raj. 

(raj je već tu, izobilje je svuda oko nas, ali dok ga ne uvudimo on deluje da izostaje, da je nešto što besomučnim radom moramo da postignemo i ZASLUŽIMO. - kada uvidimo to izobilje oko nas - stvaramo raj koji već postoji - domišljato je postojanje, zar ne?) 

nije moć razumevanja čoveku data da bi iskoristio darove prirode i zloupotrebljavao ih, već da bi kroz posvećivanje životu razumeo da je sve što se dešava u univerzumu - ono što se dešava u njemu.

“tvoja duša je čitav univerzum”

ili “ti nisi kap u okeanu, već okean u kapi”

u nama se dešava sve ono što učimo i vidimo.

i tek kad više nismo slepci, mi doživljavamo raj koji JE TU.

eh život nam je dat ovde i sada, i nema ni prethodnog ni života posle ovog.

ovaj nam je život sada i jedino u ovome životu možemo iskusiti raj.

ne podajte se onima koji obećavaju raj, i to je jedno od hristovih učenja. 

hristova učenja spoznajemo tek kroz lični život, ličnu molitvu, a ne kroz kojekakve institucije koje su čoveka pretvorila u roba koji mora da zasluži svoju slobodu.

čovek je napravljen zloban kroz borbu na koju su ga starešine osudile.

odbacite sve religije i sve što vam vređa dušu, izujte se, osetite zemlju i rosu kako vam hladi stopala, udahnite duboko, sve do peta i kroz njih, dok vas dah ne uzemlji,

i pustite korenje u majku zemlju da se kroz nju zaista rodite.

ja sam dobro samoj sebi

сећам се сваког мушкарца с којим сам размењивала грубости. грубости које су допринеле да постанем једна кожа жељна нежности. 

сећам се нарочито оних грубости због којих сам се осећала оскрнављено. њих се нарочито добро сећам. сећам се свега што је оскрнавило моју викторију која је имала дивне маштарије, волела математику, физику, хемију, граматику, а у гимназији филозофију, књижевност, психологију! викторије научнице која разуме, схвата, разглаба, сазнаје истине. викторије бескрајно пуне живота која је толико желела да исплива и удахне, да није ни изабрала да пише песме. 

песме су саме излетеле, као птице на слободу. 

једном се само деси да чворови којим смо свезали своје вреће пуне дарова, попусте. 

јер дарови у нама су дарови за све.

вреће морају да попусте, када растемо.

сећам се свих мушкараца који су чинили да ноћима спавам као у бунилу а данима корачам као да ме надгледају. да ми руке подрхтавају од бојазни да ћу да упрскам ствар. сећам се свих ђавола врло јасно: како су чинили да се на један специфичан начин понашам, смејем, обраћам, крећем. да на један специфичан начин желим и поступам. 

сваког мушкарца који је допринео да се што дубље скотрљам у вртлог.

и сваког који је учинио да се ближе приближим лику свих мушкараца који живе у мени. 

сваки лик мушкрца у мени је пресликаван у мојим изборима.

оно што живи у нама одлучује каквим животом живимо.

сваки мушкарац је допринео мојим схватањима о томе какав сам у ствари ја мушкарац и колико могу да будем добра жена самој себи.

ја сам тако добра жена да мушкарци у мени немају времена да раде ништа друго осим да ми помажу да се самозадовољим.

ja VEĆ volim sebe

jednom sam bila jako mlada, zaljubljena u svoj način oblačenja, izgled. zaljubljena u svoju kosu, dugačke, obojene nokte, čoker, raskošne minđuše, dobro uklopljene boje, cvetove u kosi.

gradila sam sebe kao da sam na sebe gledala kroz kameru, u svakom trenutku sam bila onoliko viktorija koliki mi je bio kapacitet. debljao se moj oklop. iz vremena u vreme.

debljao se, debljao kao runo ovce koja je bežala od šišanja. 

videla sam negde neku sliku na internetu: na slici ovca a pored nje njen vlasnik. ta ovca je važila za najduže nešišanu ovcu. njena glava, bila je utonula u runo.

naposletku su se odlučili da je ošišaju, ne znam kako, ali izgledalo je po propratnom tekstu da joj je zdravlje počelo da strada i da je počela da bude teška, toliko da joj je bilo sve teže da se kreće.

kada je vreme za promene?

ja verujem da vreme za promene dolazi onda kada naši debeli oklopi postanu toliko teški da nam i ona dragocena kretanja postanu teška;

kada počnemo da gubimo ta dragocena kretanja, počinjemo da postavljamo pitanja - od čega se ovako otežano krećem? nije mi tako bilo pre…?

kada počnemo da gubimo dragocenosti i bivamo primorani na nešto s čim ne umemo da se nosimo, mi onda moramo da se menjamo. primorani, ne postavljamo pitanja. ne mučimo se da donesemo odluku, samo se bacimo u etar.

prva lekcija koju sam naučila na terapiji nije bila da volim sebe - prva lekcija je bila shvatanje da ja VEĆ volim sebe.

kako VEĆ volim sebe?

tako. 

VEĆ VOLIM SEBE. 

prva lekcija mi je donela znanje o tome da se retko dešava da je neko potpuna žrtva. 

da je retko neko poptuni mazohista.

da, iako nam se nekad čini da je neko bedan i napaćen, on ipak u sebi nosi nešto što ga je navelo da ostane u takvim odnosima koji čine da deluje bedno i napaćeno.

on, naime, ostaje ponekad u bednim odnosima jer poznaje dobro taj prokrčen put patnje i može da ga dobro podnese.

razmišljajući tako prestala sam da osećam žaljenje. češće razmišljam o tome da je neko ko iako živi bedno i napaćeno, prokrčio svoj put do kakvog-takvog života. takvo razmišljanje mi daje veru u tog čoveka - ne razmišljam o njemu kao o objektu onoga što mu se desilo - već kao o pauku koji je svoju mrežu sam spleo.

da li je pauk svestan mreže koju plete? nisam sigurna.

u početku nismo ni mi svesni onoga što smo smislili, ali uz dovoljno posvećivanje pažnje svom životu, možemo razmrsiti klupko.

tako sam ja razumela da ja imam MOĆ. istu onoliku moć da sa sebe skinem oklop, koliku sam imala dok sam ga prema svom kroju - gradila. 

PREMA SVOM KROJU GRADILA.

kada je vreme za promene? 

eh. to ćeš svom bližnjem umeti da objasniš tek kad budeš dovoljno lak.

kada sam prestala da pušim: muka na kojoj sam uvidela da sam junak

imala sam šesnaestak godina kad sam počela da pušim. nisam počela u društvu, već u samoći. bila sam oduvek dosta osamljeničke prirode. zaljubila sam se u cigare i jednovremeno čak i dok sam mislila da mogu da ih ostavim nisam ih ostavljala jer sam osećala da mi upotpunjuju identitet. 

a kol’ko sam umela da uživam, i dok je motam, to je za mene bila meditacija!

naročita meditacija kad krenemo rame uz rame ja i tata da motamo zajedno.

bukvalno,

nikad nisam imala konkretnu volju da ne pušim. 

imala sam samo volju da imam kontrolu nad sobom i da svesno pušim. 

da ne dozvoljovam da mi cigara tek tako uskače u ruke nego da sama osetim kad treba da je zapalim.

vremenom sam počela da pušim samo kad mi se puši i verujem da je to učinilo, da zaista, nikada ne poželim da prestanem da pušim, jer sam tek tada zaista, počela da uživam.

dvehiljadedvadesetu i kako me je ova zaraza uhvatila, kuga što bi rekao moj tata, mogu da okarakterišem time što ne da su mi se cigare zgadile, nego

ne osećam ništa. 

ne osećam nikakav miris. jedva ukus.

što god da stavim u usta sve je bezlično.

i to je nešto najbljutavije što mi se ikada desilo do sada. 

da stvari nemaju miris.

najgore što može da se desi nekome su ne neke ružne stvari,

nego da mu se ne dešava ništa.

kada nešto prestane da nas radi - uviđamo da smo s time raskrstili. ono što je u ovom trenutku bio moj najveći zadatak je da ne pokušavam da odnosu “ja i moja cigareta”, vratim staru slavu.

to je muka na kojoj sam uvidela da sam junak.

tovar beskonačne težine: šta nas oslobađa?

oslobađanje od vlastitog tereta - šta ja mogu da učinim i da osetim da sam zaista nešto učinila? i kad ZNAM da sam nešto zaista učinila?
ponekad možemo da učinimo vanvremenski mnogo, ali ako to nije usaglašeno s našim unutrašnjim merilima, možemo osetiti da NIŠTA NISMO UČINILI. da nismo dovoljni.

(19.januar 2021. godine, zapis iz dnevnika)

svaki čovek na zemlji je čovek naviknut na nenormalnosti. 

no te nenormalnosti su postale svakodnevnica, vide se ovde i onde, i pošto se ponavljaju od ovoga i onoga, lakše se prihvataju, kao: zlo se javlja ponekad, gleda se na filmovima itd. a zlo se odigrava sada i ovde...zašto se čuditi miki aleksiću...zašto se ne začudiš pred komšijom koji šamara svoju ćerku, zašto ne prijaviš to nasilje? zašto ne prijaviš učitelja koji vuče tvog sina za zuluf? ili učiteljicu koja više ne ume s tvojim glupim detetom?

zašto ne prijaviš oca koji nikada nije kod kuće? postoje li institucije koje brinu o detetu jer je odraslo bez očinske figure?

jer taj otac je nasilnik, isto koliko i ovaj mika. on uskraćuje detetu pravo na oca.

zato što se sa nekim zlom poistovećuješ pa onda ono nije tako strašno ako si ga doživeo i - preživeo.

nema mesta čuđenju, ja sam se umorila od licemerija i da ne nazivamo stvari pravim imenom.

mika aleksić je simptom, ne dijagnoza, a i od medija sam se umorila koji stavljaju lance na aleksića, a svaki dan šire strah i lažu: onaj ko širi strah ne širi ljubav. onaj ko laže - uskraćuje pravo na istinu.

svi smo heroji kada treba da osudimo, ali ako pogledamo u bagaž i krpe mike aleksića i nad njim je vrešeno nasilje: čovek nad kojim je vršena agresija je agresor. dakle i on je žrtva.

svaki čovek koji ne postane bolji on postaje gori, ali čovek koji postane bolji, po njemu beskraj hoda, on je produžena ruka boga. i zato mislim i duboko verujem da se svet ne menja kroz zatočeništvo nego kroz slobodu.

zatvoriće aleksića, ali će milioni žena muškaraca i dece i dalje da trpe nasilje. začarani krug osude.

a svi smo je l’ te hrišćani! 

ako neko iz straha ne siluje i ne vrši nasilje vidno - i on je nasilnik i širi ga sigurno na neki drugi način: kinji sebe, prekoreva sebe, možda ide okolo i nanosi zlo kroz sve radnje koje su društveno prihvatljive.

u zelenoj travi raste korov, a nekad je i zelena trava korov.

na slici je judit grimes, serija: the walking dead

(19. januar. 2022. godine, zapis)

pre mesec dana su me probudili glasovi komšija koji žive iznad mene m. to je jedan par koji se svađa na svake dve nedelje. imaju još i psa koji grebe pod, trči i cvili kad god se glas podigne.

svih proteklih godina kad bi se pokačili ja bih samo ležala u krevetu i kumila da prestanu. kad bi mi dosadili, psovala bih, kad bi mi zaista dosadili, otvorila bih oči i uzviknula nad samom sobom - PA DA LI STE VI NORMALNI

IMATE LI VI OSEĆAJ DA ŽIVITE U ZGRADI I DA IMATE KOMŠIJE KOJI USTAJU RANO U PET?!

i tako razgnevljena, ležala sam i čekala da prestanu.

poslednji put, pre mesec dana, sam ustala, istrčala u hodnik da bih videla čije ime stoji na njihovim vratima i broj stana, da bih zvala policiju da ih prijavim. uz to je devojka cvilela kao da je neko bičuje, i plačno i ljutito govorila “NIKADA NIKADA NIKADA”.

malo me je prestravio taj glas, i to je bilo ono što me je navelo ma akciju.

kad sam istrčala na hodnik, tamo su bili četvorica policajaca. jedan me je pitao: je li znaš iz kog se stana čuje plač?

ja nisam znala broj stana ni imena ljudi koji u njemu žive, ali sam znala koji je njihov stan: stan iznad mojeg.

uhvatila sam policajca za ruku i rekla: AJDE ZA MNOM.

ostavila sam ga ispred stana, a ova trojica su dotrčala za nama.

htela sam da stojim i posmatram iz prikrajka, ali toliki me je strah uhvatio zbog onoga što bi moglo da mi se desi ako bi nasilnici videli ko sam.

tako sam otrčala nazad u svoj stan.

trčeći sam čula kako se policajac nagađa s muškarcem da otvori.

na kraju je muškarac otvorio i rekao: ŠTA HOĆEŠ? VIDIŠ LI DA SAM U GAĆAMA?!

od te večeri se nijednom nisu pokačili na način kao pre. možda je ovaj neprijatni događaj, da četvorica policajaca stoji nad vratima da bi stopirali svađu, učinio da ova dva bića, napokon sednu i porazgovaraju, nakon četiri godine koliko se već svađaju?!

nikada neću zaboraviti taj strah koji me je naveo da trčeći pobegnem nazad u svoj stan.

od tad se i osećam mirnije, jer sam uradila nešto DOBRO, po mom unutrašnjem nahođenju - dobro.

nisam ostala da kukam nad sudbinom ljudi koji se povređuju, razmišljajući o tome da li su - normalni.

preduzela sam nešto umesto što sam žalila, mozgala, pravila filmove u glavi, 

tovarila se, 

tovarila, 

tovarila, 

tovarom beskonačne težine.