Showing posts with label nove reci. Show all posts
Showing posts with label nove reci. Show all posts

Saturday, February 26, 2022

tamo odakle potičem


(26. februar 2019, iz dnevnika)

jedna moja koleginica danas slavi dvadeset godina u švedskoj, a ja deset u septembru.

da sam znala da će se ovako odužiti moj boravak ovde ne bih dolazila

no zahvalna sam što sam ipak - ovde.

naučila sam masu stvari. 

između ostalog da je sve nemerljivo u odnosu na nedostajanje.

da je sve nemerljivo u odnosu na moje uvide o lepoti zemlje iz koje dolazim,

jer da nisam imala prilike da je upoznam iz daleka

bila bi mi strana.

samo ta ”iz daljine” perspektiva na moju zemlju me je zbližila s njom.

ne s onim na šta se svakodnevno kuka, s onim što u našoj zemlji nikada generalno i nije valjalo (=politički sistem), nego s onim što vidiš tek kad smiriš svoj pohlepni ego. 

ja razumem svakoga koji kuka na to jer sve to živcira, ali dok čovek ne smiri svoj razdragani um ON NE VIDI NIŠTA. 

i otud slepilo za (i srpske) lepote.


osetiš povetarac i meki topli vazduh kako počiva na tebi

osetiš rosu svuda po stopalima i viline konjice kako bude jutro

osetiš sveže skuvanu kafu iz obližnje pržionice

ne osećaš nikakvu nesgurnost jer stojiš obema nogama na svome, što mogu samo da ti otmu, a ne da ti uzmu

čuješ školsko zvono i kola koja dovoze štrudlu s makom za užinu

nekog nastavnika koji pokušava da te zaplaši kako samo bog zna za pet

čuješ novčiće koje prebrojavaš da vidiš da li imaš za koka kolu dok pešačiš kući

a kući ti je baba umesila hleb, koji te čeka topao da na njega staviš ajvar i sir

ložiš šporet, a drvce pusketa

izađeš van, a koke se raskokodakale, biće jaja

baciš pogled na voćnjak a ono nije voćnjak no izobilje, odmaraš oči,

gude se baškare u toru,

ako pogledaš u baštu opet odmaraš oči,

štala puna krava, ne fali ništa petoprocentnom mleku, jer ono svašta pravi

sve lekove imaš u dvorištu: nanu, hajdučku travu, matičnjak, kamilicu, neven itakodalje

na ruku ti sleti bubamara a ti joj pevaš: bubamaro let let u široki beli svet 

pogledaš još jednom i gde god ti pogled stane sve je izobilje

putem prođe neki komšija javi se ispita te iks stvari, znaš da nisi sam, a on bi i da ti dokaže

a jezik - jezik kao da su svi jezici sveta sadržani u njemu, a on tvoj!

dođe ti neka maca u posetu, nemaš pojma čija, zamjauče, pomaziš je i ide dalje

razmena sve vreme. u dubokom si dosluhu sa svojim bićem. jedan si deo toga što je ŽIVOT jer je sve u tebi živo pa i ti ŽIV. 

sva čula.

a srce i ne osećaš da kuca jer je sve - harmonija. - tako je mirno.

mogla bih da o ovim lepotama pišem zauvek. 

odavno sam prestala da ulepšavam svoju prošlost.

ne moramo ulepšavati ono što je lepo, možemo mu samo dopustitu da - Bude.

Sunday, November 28, 2021

svesno življenje: gramzivost daleko doseže

 

Прошле године, на овај дан, двдесет осмог новембра, у пет ујутру, стигла сам кући. Довезао ме је мој најбољи теча, који једино што није дошао у Стокхолм по мене. Не би ме чудило да ме чека испред зграде сад. 

Довезао ме је из Београда. Напрасно, тог краја новебра прошле године, нису питали на границама да потврдимо да смо безбедни, био је довољан само путовни документ. Језик је много моћан: да избацимо из језика те речи које нам ометају природни ток ствари, да се ослободимо граница.

Имамо боље услове него било ко од наших предака за живот, 

имамо боље услове за све: за лечење, за летовање, за превоз, за хигијену, за улепшавање, за рађање.

А ми се препиремо око назива и којекаквих чуда што су се прикачила као мрена на наше очи, па с тога смо - ослепели.

Моја идеја је да нам је живот постао овакав због грамзивости; ми у Врању кажемо да смо пожелели ‘леба преко погаче. 

Није нам било довољно што имамо брашно, хтели смо да нам неко умеси хлеб.

Није нам било довољно да имамо паприку, хтели смо да нам неко направи ајвар. Онда се неко досетио да производи ајвар, па смо почели да купујемо ајвар, а да запостављамо земљу на којој су неши стари вековима производили паприку. 

Није нам било довољно да имамо кола, пожелели смо скупа и брза кола, а ова су остала да рђају у гаражи. 

На западу породицама није довољно да имају скупа и брза кола, већ желе електрична кола. Није довољно да имају електрична кола за сваки дан, па купују још једна да возе за викенд или на одмор. 


Грамзивост далеко досеже. 


Није било довољно да имамо кока колу у стакленим флашама: неко се досетио да због количине произведе пластичне флаше и лименке. Онда је обичном човеку досадило да скупља стаклене флаше и враћа као робу продавцу, па је ето - одао се томе да купује кока колу у пластичним флашама и лименке. Тако је постало ђубре. А пошто нисмо имали начина да се отарасимо њега, почели смо да га бацамо у реке и ливаде.


Моја баба је носила плетену торбу у продавницу кад је куповала квасац, шећер и ванилин шећер за колаче. Носила је ту торбу одвајкада, мислим да је још увек има код куће. Сваку пластичну кесу би прала и сушила да би могла да је опет користи. 

Ми смо јој се смејали: ма ајде ти бабо, куде ти све тој пада на памет…


Моја баба још увек исто то ради.


Нисмо ми кривци за све што се дешава, неко од нас живи високо моралним животом, пази на себе, околину и друге. 


Ипак смо сви одговорни за све што се дешава на планети земљи. 


Мислим да морамо да разумемо да оно што ја радим у Шведској утиче на оно што се дешава у Србији, и тек кад разумемо да смо сви становници ЈЕДНЕ државе, а то је Земља, моћи ћемо да решавамо конфликте без штете, коју управо наносимо једни на друге.


VREDNO JE OSAMOSTALITI SE BEZ OBZIRA KOLIKO NAM JE GODINA

Neretko radimo ono što je drugima važno, misleći da je to ono što je nama važno. Kao na primer Jegor Iljic Rostanev, ujak, u delu “Selo Step...