VREDNO JE OSAMOSTALITI SE BEZ OBZIRA KOLIKO NAM JE GODINA

Neretko radimo ono što je drugima važno, misleći da je to ono što je nama važno.

Kao na primer Jegor Iljic Rostanev, ujak, u delu “Selo Stepančikovo i njegovi žitelji” Fjodora Dostojevskog, koji, ubeđen od majke da je sebičan, i sam veruje u svoje sebičnjaštvo, i kao takav sebičnjak, rasipa svoj novac i bogatstvo, da bi svakoga, a naročito svoju majku, uverio da nije sebičan.

Tek su mi se skoro kockice poslagale, da mi zaista, zaista možemo da poverujemo da želje koje želimo pripadaju nama. Ponekad želimo iskonski, a ponekad su nam one nametnute još u detinjstvu, još onde gde sećanje ne dopire.

Iako nosimo telo koje stalno omalovažavamo, ono je jedini naš alat za saznavanje istine.

Sa smrću mog dede, umrle su i mnoge želje koje sam imala. Sada znam, da su to želje koje je moj deka imao za mene, jer je u meni video neku svemogućnost. Ja sam kroz njega verovala u svoju svemogućnost, npr. da ću biti lekar, da ću biti doktor nauka, itd. Moj deka me je mnogo voleo, i ja sam njega volela više od sveta i sebe, ali nije mogao da izusti da sam medicinska sestra - svima je govorio da sam lekarka. Nije baš da sam oduvek htela da budem lekar, pre sam verovala da ću se baviti psihoterapijom. Ali mi je sve jasnije da sam ja, po senzibilitetu, prava, pravcijata, prema ps-u, medicinska sestra. Medicinsko sestrinstvo nosi u sebi izvrsnu etiku, moral, multidisciplinarno je, učila sam od farmakologije, filozofije, matematike, fiziologije, anatomije, mikrobiologije, patofiziologije, do medicine rada, pedagoškog pristup, održivog razvoja, porodične medicine itd, itd.

Medicinsko sestrinstvo je holističko, što je i ceo moj pogled na čoveka. 

Nikada na pacijenta nisam pogledala kao na nekog ko samo ima osip, kome je samo potreban anitihistaminik, nego mi je iz njegovog života bilo važno sve: kada spava, da li se budi noću, sanja li, kakvi su mu bili otac i majka, da li se lepo slaže sa svojom decom, voli li da pije polako svoju jutarnju kafu. 

Ponekad sam sa žaljenjem gledala na sebe jer nisam makar psiholog postala, ali sam skoro na jednom kursu bila u grupi s psiholozima, i tu sam uvidela da psiholozi niti uče niti viđaju pacijente, onako kako ih ja viđam. A ja želim da ih viđam kako ih viđam kao sestra: u njihovim najtežim satima, čitavo vreme dok sam na poslu, a ne samo na sat vremena, a ne samo kroz neuronauku, psihotestove itd.

Isto tako sam uvidela da ja bez uključivanja telesnosti, ne mogu da gledam ni na jedan psihološki problem. Dovoljno je kazati da sam imala poznanicu koja je godinama se javljala psihoterapeutu zbog anksioznosti, ali je onda od lekara dobila antihistaminik (imala je intoleranciju na histamin), i tako je njena anksioznost nestala.

Hoću da kažem da mi ne znamo napamet svoj put, ali možemo nekada kasnije, kad se malo napunimo iskustvom da vidimo da nas je naše biće vodilo tačno onamo gde je trebalo da idemo, da bi dospeli do nekog saznanja o sebi.

Tek sada, kada je moj deka mrtav, a ja osamostaljena, bez unutrašnjeg kolebanja, vidim - da je moja priroda imala pravo, tek sada vidim da je ona znala kuda će, a da sam je ja ometala svime onim čemu sam naučena.

Vredno je osamostaliti se, bez obzira koliko nam je godina. I hrabro priznati sebi ko smo.

Ja sam sebi pre neki dan priznala da hoću da kao moja mama, pamtim je kako je sedela, slomljenih naočara, lepila ih, i gledala serije i pušila cigaretu i pila kafu ispred tv-a, a ja tek bila došla iz škole…da ja hoću kao koja mama tako mirno, sednem ispred tv-a i gledam seriju, dok se Heimdal igra.

Da hoću kao ona da kuvam, mesim, perem veš.

Čak i da sređujem kuću! 🫣

Shvatila sam da postoje stvari koje su meni važne, pa makar one bile odbačene od svih i svakoga.

Vratio mi se moj svet španskog, koga sam sama naučila, a onda prestala pre deset godina jer pobogu - ako se svime bavim, ni u čemu neću da budem najbolja…tako sam razmišljala.

Kao da je važno biti u nečemu najbolji, važno je biti najbolji od sebe, a najbolji od sebe možemo da budemo, samo ako poštujemo te unutrašnje impulse, životodajuće i spasonosne.

Zašto sam se bila odrekla sna odlaska u Argentinu?

Zato što nikog oko mene nije bilo da sa mnom želi da ide u Argentinu.

Ali koga briga za moj san? Nije nikome obaveza da brine o MOJIM snovima, to je jedino moja obaveza!

U glavi mi se iskristalisala lista stvari koje su meni važne.

Makar nikad od života ne napravila ništa i makar nemala ni za leba - promeniću čitav garderober, baciću svu garderobu od plastike (polijestra, poliamida) i uvešću samo prirodne materijale…

Oslušnite svoje srce na vreme, dok se još odaziva.

I ne zavaravjte se pričom da nikad nije kasno.

Ako ste dovde već pročitali…znate da vas sat poziva, otkucava i da sam rekla nešto što ste morali da čujete.

PATIĆEMO I BIĆEMO SREĆNI

“…u podzemlje lako je sići, vrata do mrklog Dita su prohodna danju i noću, ali je napor i muka odande na svetlo izići.” - Vergilije, Eneida

Da li uspon prethodi padu? Ili smo već svi mi prvo pali, samim tim što smo se rodili i što smo preživeli odgoj i vaspitanje? 

Vergilijeva pesma mi odzvanja kao usud. On govori o neizbežnom kretanju duše kroz tame sopstvenog postojanja, o silasku u dubine gde se suočavamo sa onim što nismo želeli da vidimo, ali i o mukotrpnom, gotovo herojskom naporu da se iz tih dubina ponovo izdignemo.

U metaforičkom smislu, „podzemlje“ nije samo mitološki prostor mrtvih, već i naše unutrašnje stanje. To su naši strahovi, gubici, sumnje, razočaranje, mesta u nama koja nisu obelodanjena, koja smo i sami mi nesvesni, gde svetlo razuma ne dopire lako. 

Noćas sam po stoti put sanjala dve iste osobe, a jutros mi je bilo sasvim jasno zašto ih sanjam - to su ti ljudi koji su moja senka.

Kada razgovaram s njima više vidim svoje projekcije na njih nego li te ljude same.

Kako to znam? 

Na trenutak kad im kažem nešto u našim susretima, mislim da će njihovi odgovori meni biti osuđivački i da će me odbaciti. Međutim - često u njihovim odgovorima čujem utehu.

U taj svoj podrum kad siđem i vidim da su moje pretpostavke mnogo teže za nošenje nego li svet oko mene, suočim se sa nemilom i istinom koju moje egoistično ja teško vari. 

Zato ja - moram biti jača od tog svog sebišnjaštva. Tu sebičnu Viktoriju moram da postavim na mesto kako ne bi harala mojim svetom i od njega pravila pakao.

Ali ipak mislim da smo blagosloveni kada imamo potencijal da u ta senkina mesta skliznemo (ako imamo sreće, skliznućemo! a uvidi zbog kojih smo propatili učiniće nas srećnima - patićemo i bićemo srećni!). 

Zaista, kako Vergilije piše, silazak je lak; pad ne zahteva trud. Težina počinje tek kada odlučimo da se vratimo, da ponovo tražimo smisao i svetlo koje osvetljava put ka životu.

Bila sam nekad žena u tamnom kaputu, na ivici svetla i senke, s cigaretom u ruci i blagim dodirom prolećnog sunca na licu. 

Ti trenuci moga života bili su simbolični: žena stoji između dva sveta, između tame i svetla, između unutrašnjeg i spoljašnjeg. Kao da upravo izlazi iz svog ličnog podzemlja, oprezno…Sunce koje probija kroz grane drveća nije samo izvor svetlosti, već i metafora ponovnog rođenja, snage da se ide dalje.

Silazak u podzemlje je, u svojoj suštini, iskustvo transformacije. On nas menja, lomi ono što je kruto, suočava nas sa granicama i istinama koje smo dugo odlagali. Povratak, međutim, zahteva volju, duboku, tihu snagu. To je snaga koja čini da čovek ponovo prodiše, da pogleda sunce ne kao nešto spoljašnje, već kao vlastiti unutrašnji plamen koji je ponovo zapaljen.

Lekoviti plamen - kao svetlost Isusovih ruku koji i neisceljivog isceljiuje!

Vergilije nije pisao samo o Eneji koji silazi u Had, on je pisao o univerzalnoj čovekovoj poziciji i tako - o svakom od nas. O onima koji su makar jednom pali, izgubili tlo pod nogama, i zatim mukom, ali s nadom, pronašli put nazad.

(A pokažite nam makar jednog koji nije pao?! Nema ga - zato smo svi isti, isti smo u neizbežnosti ljudske patnje)

…u podzemlje je lako skliznuti, ali celoviti mi ne postajemo nikad - jer smo oduvek mi celoviti!

Ali svesnom odlukom da otkrijemo svetlo u sebi mi možemo to i shvatiti…

Mnogo mi je važno da ne očajavam. Kad očajavam ja se samo podsetim da sam ja već cela, voljena, i da volim…a da je moj trenutno zadatak da pogledam šta to u meni me sprečava da to i vidim.

recept za “pronalaženje” onog pravog

👁zamisli svog pravog u svojoj glavi. 

daj mu sve fizičke i karakterne osobine baš onakve kakve bi želela da ima. NE RAZMIŠLJAJ kako bi takav bio presavršen za tebe i kako te takav nikad ne bi pogledao. nije ti tvoja duša data da budeš levo smetalo. tvoja duša ti je data da ti bude lek. i zato moraš da je slušaš, da bi saznala kakvi su uslovi života za nju lekoviti.

(kad skinemo okove zabrana, duša počinje da krči put kojim je rođena da ide. ako ideš krčenim putem - taj sigurno nije put za koji se duša opredelila. bog ne voli gužvu)

👁budi poslušna. u božijim spisima se koristi reč poniznost. pošto je poniznost vrlo ocrnjena reč, nađi joj sinonim koji neće učiniti da o poniznosti misliš kao da je to nešto negativno. ja volim reč krotkost. “krotko jagnje devet majke sisa”, kaže moj čiča često. 

kad postajemo krotki, sve smo manje gordi i uobraženi; gord čovek ima zabran - nepropusni zabran. zato on mora da ide prokrčenim putem. put se ne otvara čoveku koji gradi zabrane, jer čovek koji gradi zabrane - umanjuje duši preglednost. duša mora da VIDI da bi mogla da krči. 

👁odvaži se da zamoliš i potražiš: prelomi najteže reči preko usana, a kad ti vilica zadrhti pošteno se isplači. moramo da odtugujemo. “čistota suza krši đavolovu moć”; kad suze jurnu zabrani se ruše.

👁zamoli boga da oživi onog koga si smislila. obogaljeni hefest je napravio dvanaest devojaka od srebra i zlata. a u jednu se zaljubio. toliko se je u nju zaljubio da je morao da zatraži milost bogova da je ožive.

u međuvremenu kada osećaš neizdrž moraćeš da se hraniš duševnim sećanjima dok ti tvoja jedina prava ljubav ne dođe. 

san jedne žene koji ju je održao u neizdržima:

sanjala je “da ima operaciju na otvorenom srcu i da operaciona sala nema krov pa sunce služi umesto operacionog svetla. osećala je kako joj sunčevi zraci dotiču izloženo srce i čula kako hirug kaže da nije potrebno dalje operisati” 

šta mene održava u neizdržima: u neizdržima zamišljam korenje drveća, stabla, i njihovo prstenje. različite boje listića. tmurno vreme ili oluje, a drveće se savija. ne pravi pitanje već radi ono što mora 🌳 

Hodočašće u Novi Sad

Na slici imam dvadesetak godina. Pošla sam na put u svoj život. Nevina kao Frodo koji pristaje na zadatak da odnese prsten pohlepe u središte pakla, i uništi ga. Malopre sam odgledala “Gospodara prstenova” po možda deseti put. Tek sam kao stara počela da gledam taj film, kada mi je bilo oko 28, a sada mi je 33. Iz filma uvek izvučem neku novu poruku. Ovoga puta sam videla Froda kako se izmrcvaren, ispovređivan vraća svojoj kući, veseo. Međutim, njegove rane uprkos vremenu ne zarastaju. Tako on plovi na svoj večni put, put u svetlost. Možda je to put u smrt, put s koga će se vratiti ponovorođen - preobražen.
Studentski protesti me nisu duboko s početka dodirnuli, već sam se bila nagledala protesta, a možda su protesti u vreme korone bili poslednji u koje sam zaista poverovala… ali kad sam videla sa se studenti pripremaju za šetnju do Novog Sada, u meni je nešto počelo da se otpušta. Ta šetnja kao hodočašće - kao beg Holdena Kofilda u Njujork, gde stoji svakodnevno pored jezera i pita se šta li rade patke s jezera zimi, gde li idu. Ta Holdenova nevinost kad odlazi, i odbija da bude deo koledža. To nešto što Holden teži da sačuva time što se otiskuje, možda bolno, kao kad se posteljica otcepljije od materice. Kao kad pupčanik otpada s bebinog pupka. Rana.
Tako me je šetnja studenata i njihovo noćenje pod otvorenim nebom povezalo s nečim ljudskim primarnim. Nečim arhetipskim. Nečim što će ostati u dnk urezano. Onako kako moje telo pamti planinarenja na koje sam bila.
Znojavo telo, presvlačenje u prljav veš koji sam maločas oprala u znoju, odmaranje dok sedim na žuljavi kamen i grickam keks ustajao, koji samo u mojim mislima hrska. Palim cigaretu i pijem brzu kafu, ukusniju od bilo koje sveže pržene, koju ponekad kao privilegovana, ali odmorna, gotovo nezasluženo, pijem.
Taj put u Novi Sad, i gradnja mosta s drugima, ali prvenstveno između sebe i sebe, žrtvujući jedno vreme svoga života, koje je bilo moguće provesti mnogo laganije - to stvara lovca u žitu. To nam daje dozvolu da se iz društva sklonimo, da volimo i da živimo, umesto da se potčinjujemo odvratnim sistemima. To nam daje dozvolu da budemo heroji svojih bajki.

šta joj daje jedno perfektno ispeglano lice i telo kao iz časopisa?

savršenstvo negira čoveka.

perfekcionisti se odupiraju ljudskoj prirodi koja obavezno počiva na dualnosti. bez dualnosti - nema sveta.

jin - jang, dan - noć, sunce - mesec itd.

biti čovek znači biti stalno na različitim mestima kontinuuma ljudskosti, od tužnog do veselog, od svesnog do nesvesnog, od onoga koji sanja do onoga koji je budan.

od čistog i urednog do prljavog i neurednog.

sećam se razgovora s devojkom čija je kuća uvek morala da blista, smetao joj je i trag prašine, i jedna neravnina na savršeno nameštenom krevetu. nije mogla da napusti kuću ako sve ne bi bilo u savršenom redu. pila je lekove jer je dobijala napade panike zbog najmanjih nesavršenosti.

ubrzo nakon što sam je upoznala operisala je nos, podebljala usne. povećala grudi.

a bila je milina za dušu kao osoba. volela sam s njom da pričam, volela sam da je sretnem i uvek bih zastala da razmenimo po koju reč.

ali gledajući njene slike i slušajući o njenim tegobama bila sam zbunjena…kako jedna ovakva osoba može živeti tako težak život?

šta joj daje jedno perfektno ispeglano lice i telo kao iz časopisa? i kuća sređena kao da će se svaki dan fotografisati za oglas?

…

skoro sam srela jednu mladu ženu koja je na sličan način ispeglala lice. popričale smo malo, i ona je grunula u plač, i gledala u stranu, brisala suze kao da se srami što plače.

rekla mi je da uvek želi da ostavi utisak hladne osobe, kao da je ne dotiče ništa.

šta su ove dve žene donele mom životu?

donele su jedno shvatanje da su toliko bile povređivane zbog svoje ljudskosti i dobrote da su činile sve da sakriju svoju ljudskost, svoje pripadanje na oba kontinuuma. htele su toliko obrisati svoj trag, da bi postale nevidljive kao osobe.

jer ako bi bile vidljive onda bi neko mogao da ih povredi.

a ako su savršene one su otporne na zlobu iz spoljnjeg sveta.

…u njima ispod ispeglane face je bilo toliko života, toliko emocija, ali one su odavale utisak mrtvila.

ako su mrtve ne može niko da ih promeni.

…ponajviše mi se dopao kontrast koji sam videla kod njih. što su bile emotivnije, toliko je njihovo lice bilo hladnije.

oči pune suza kod devojke koja je uvek želela da deluje nedotaknuto, za mene su bile sveća u mraku.

zašto nam je manje žao čoveka

 

juče sam pročitala kako su naučnici saekvojama, da bi videli kako će se ponašati u zimu, ubrizgali supstance slične andrenalinu.

drveće je umrlo jer nije dobilo šansu da ode u svoje stanje mirovanje i obnove.

pa su naučnici diskutovali kako bez odmora i ljudi umiru, i da nas ovo društvo koje zahteva neprestanu proizvodnju i tzv. napredak, i održava u stalnom proleću, razboljeva.

ja sam gotovo počela da plačem nad umrlim sekvojama.

pa sam razmišljala zašto često kažu neki ljudi da im je više žao životinja nego ljudi. 

zašto? zato što su i životinje i u ovom slučaju, sekvoje, nedužni. nemaju zla u sebi.

a čovek ubija.

i samo u nekim delovima sebe je nedužan.

inače je krivlji od krivice same.

verujte biljkama

 ako ne verujete lekarima, verujte biljkama i prirodi i posvetite im se.

ako ne verujete lekarima, ne odlazite lekarima.

mnogo što šta je lek.

lek je hladan jutarnji oštar vazduh koji čini da moraš da izduvaš nos, kad uđeš u topliju prostoriju.

šlajm koji se nataložio noću se izbacuje van uz pomoć jutarnjeg, hladnog vazduha.

lek je topla šolja vode s medom i limun jer ona zagreva organe za varenje, pa organizam ne mora da troši energiju da se sam ugreje.

jedna od tajni dugovečnosti istočnjačkih naroda je sačuvama energija.

lek je podnevno sunce koje čini da žmirkamo.

lek je šaka kuvanog povrća, šaka oraha.

itakodalje.

razmišljam o kuvanom belom luku u kokosovom ulju.

izlečio mi je upalu uha.

lekar nije imao slobodnih termina da me primi.

ja sam se naljutila i sama našla lek.

zavisnost, o čemu se rade gojaznost, mršavost, alkoholizam?

 kada bi se gojaznost ili mršavost samo radile o tome da se smrša, odnosno da se ugoji,

mislim da bi bez problema i gojazan i mršav našli način da jedu i treniraju na način koji im daje tu neku famoznu kilažu.

ali gojaznost i mršavost dolaze iz dubina koje su izvan konzumiranja hrane iako se njihov život vrti oko hrane. ono od čega alkohol štiti alkoholičara

gojaznog štiti hrana, a mršavog post.

nešto se krije iza svake prenagljenosti, a to nije nešto vredno mržnje i prezira.

to nije nešto sto čini mršavog ili debelog ili alkoholičara vredne prezira.

iza tih zavisnosti, a možda i svih zavisnosti, krije se neka neutoljena potreba.

verovatno potreba da se bude voljen uprkos sopstvenoj prividnoj nedovoljnosti.

ta nedovoljnost nije istinita, ona se samo doživljava kao istinita, zato što neki deo osobe nije dobio pažnju, potvrdu i ljubav od roditelja ili okoline.

ta nedovoljnost nije istinita, nije osoba nedovoljna već je nedovoljna ljubav koju je primila.

i zato ne bi trebalo da preziremo ni mrzimo ni sudimo nijednom zavisniku.

prezirući ih, mrzeći ih mi samo dodatno potvrđujemo njihovo uverenje da nisu dovoljno ljudi da bi bili prihvaćeni, vredni pažnje.

možda nas najteža dešavanja pozivaju da se promenimo

 možda nas ona najteža dešavanja zovu na promenu. koliko ljudi već nismo čuli da je njihova bolest bila njihova prekretnica u životu. “da se nisam razboleo, nikada ne bih ozdraveo”, “da nisam poludeo ne bih ostao normalan”.

često se setim skorašnjih ubistava u školi u srbiji.

jedan deo mene ne oseća ništa u vezi s njima. jedan deo kaže: pa tako će biti, kako drukčije kada čovek živi kako živi?!. jedan deo u meni oseća duboku povezanost s kostom, jer je on predstavnik onoga što u našem društvu zahteva pažnju i prevashodno ličnu promenu. 

kada bi neko uspeo da pomogne kosti, on bi pomogao celom svetu, a to bi značilo da je najpre pomogao sebi. 

nijedan deo u meni više ne pomišlja da je iko u tim situacijama jadan.

iz mene je nestalo sažaljenje i mišljenje da su ljudi jadni.

ne mislim tako više ni o kome. ako mislim da je neko jadan oduzimam mu makar malo sposobnost da se promeni. pravim ga žrtvom, a on je u stvari, stvaralac.

u širem smislu ti događaji nas pozivaju na promenu.

i ako ti događaji nekoga izistinski pozovu na samoispitivanje i samoupoznavanje, onda su oni i poželjni.

motivi će biti onoliko brutalni koliko je promena neophodna.

promena samo jednog čoveka je blagodet za čitav kosmos.

“ako želiš da okončaš patnju u svetu okončaj prvo s mračnim i negativnim delovima sebe. Najveće što možeš darovati svetu je sopstvena promena.”

-stara kineska poslovica

iako mnogi od nas smatraju da nisu odgovorni za nesreće u svetu, kada bi se duboko počeli da presispituju videli bi koliko svojim izborima utiču na lance dobra i zla u svetu.

šta znači da je bog mrtav?

 šta znači da je isus umro za naše grehe? 

za sve naše grehe, grehe koje činimo sada, koje smo činili, koje ćemo učiniti?

isus umre pomalo svaki put kad izdamo boga, odbosno njega. a ko je bog?

bog je ono največnije u nama.

ono što čini da srce kuca, da se telo kreće, mogućnost da stvorimonsliku u glavi kada vidimo lep proplanak

život u nama je bog.

u knjizi ”o razvoju ličnosti” piše jung da je isus postao bog jer je krenuo sopstvenim putem.

i da drugi nisu bogovi jer su krenuli putem institucije, odnosno putem koji im je pokazan.

da je ići sopstvenim putem ući uskim putem, onim koga ne može niko da nam pokaže, jer je on namenjen zasebno, za svakog ponaosob.

svaki put kada svako od nas krene drugim, a ne sopstvenim putem, iz straha, ili iz neke koristi, ubija isusa.

smrt isusova, ili vaskrsenje, odnosno da je duša božija nastavila da živi, govori nam da bog u nama nastavlja da živi uprkos ubistvima, dakle grehovima.

koliko god da ubijamo boga on nastavlja da živi.

dakle koliko god da skrećemo s puta, imamo još uvek taj sopstveni put kojem možemo da se vratimo.

isus i da nije postojao, mi bi smo ga stvorili, jer bi nam bilo neophodno da vidimo 

da je naša prava priroda ostvarljiva.

da je moguće postati ono što zaista jesi.

da je moguće postati ono što “bog hteo tobom reći”.

ŽENA

(čist račun, duga ljubav)

u jednom trenutku muškarac i žena postanu jedno.

od četrdesethiljada spermatozoida nekad Ni Jedan ne nosi ključ koji otvara ljusku u kojoj živi Jajna Ćelija: to ne sprečava ženu da ipak bude majka.

u jednom trenutku muškarac i žena postanu jedno. to je taj trenutak kada jedan spermatozoid nosi taj pravi ključ koji može da otključa vratnicu ljuske u kojoj živi Jajna Ćelija.

Jajna Ćelija želi da bude otključana u roku od šest sati nakon što napusti gnezdo.

ako ključić ne stigne

onda se ona uputi u dno bivstvovanja da se nalegne u mekanu zemlju i da joj đubrivo za još jednu prečišćavanje.

to je ono što se dešava svakog meseca svakoj ženi koja ima menstruaciju, kada je zdrava.

zahvaljujući tom čudu koje se zove mesečnica, 

žena ima prirodno urođenu sposobnost da bude majka. 

da bude majka onome što postane kada Jajna Ćelija i Spermatozoid postanu jedno,

ili da bude majka svojoj zemlji - samoj sebi. 

da se nahrani i samoj sebi sipa gorivo da bi mogla da se prečisti.

taj hormon koji nam omogućava da se prečistimo zove se progesteron, a naučnici se muče da naprave jedan takav identični telu koje ga proizvodi samo zato jer se rodilo.

pokušavaju, krste ga sličnim imenima i govore da ima isto dejstvo kao i onaj koji se luči prirodno. govore. govore.

ljudi govore.

progesteron se luči u i do trihijade puta većim količinama kada smo trudne: trudnoća je izgleda jedan od najlekovitijih procesa koji se odvijaju kod žene. primetili su naučnici da autoimuna oboljenja ponekad i nestanu u trudnoći a od skoro veruju da beba ima sposobnost da majku leči, tako što šalje signale za obnavljanje oštećenim ćelijama u majci.

pa kako i ne bi? kakav to domaćin ne želi da očisti svoj dom, svoje dvorište? majka naša Divljina zna šta da radi, ako mi ne znamo.

kada su nam uslovi života nedovoljno dobri onda se i ta Jajna Ćelija muči da nahrani svoju zemlju - smetaju joj nervoza, hladnoća, brza hrana, vika i dreka, nemanje kada, smetaju joj zabrane, blokade, nepravde.

a pun je svet onoga što ženi smeta u njenom razvoju.

najviše joj smeta to što o sebi NE ZNA.

zato ja imam običaj da mislim da nam je mesečnica onakva kakav nam je život.

i da bi trebalo da volimo to što je žena u nama, to što smo žena jer uvek imamo mesečnicu, kao znak pored puta, zvezdu vodilju. 

morale bi da počnemo da joj odajemo počast,

da nas ne bi bolela.

mi se rađamo sa mnogo dužnosti.

i ako ne odgovorimo na njih, onda primamo opomene za naplatu duga.

otud nam i ono: čist račun duga ljubav.

moj profesor endokrinologije je govorio: “kada dobijem ženakog pacijenta ja se oradostim, jer znam da mogu da sa njom razgovaram o menstruaciji, i ako joj je menstruacija dobra, onda ja znam da ne moram da se sekiram, ni nju ni sebe.”

.

.

.

((Žena ne može učiniti kulturu svesnijom, govoreći “Promeni se”. Može, međutim promeniti sopstveni stav prema sebi, dovodeći do toga da se omalovažavajuće projekcije odbiju. To će postići time što će vratiti svoje telo. Time što neće odbaciti uživanje u svom prirodnom telu, neće prisvojiti popularne iluzije da sreća dolazi samo onima koji su izvesne građe ili godina, time što neće čekati ili odgađati ono što treba da uradi i time što će vratiti svoj pravi život i živeti ga potpuno, bez zadrške. To dinamično samoprihvatanje i samopouzdanje započinje promenu stava u kulturi)).

oproštaj

KAD OPROSTIMO PRESTAJEMO DA ISPAŠTAMO GREH

После неколико година на терапији могу да кажем да сам имала добро детињство, којем сам - сопственим радом и предајом, разоружана, научила да дам смисао. То је задатак свих нас, ту је наша слобода: да од онога што нам је начињено створимо “Ламент над Београдом”.

Морамо да сахранимо бојна копља и нађемо мотику која би била добро поткована да нас води кроз прашуме сећања и у њима препозна дивне латице цвећа да њима обаспе пут до куће, чак иако мора да иде стрњиштем.

Чак иако мора да трчи кроз кукурузна поља.

Ех! Свако ко је трчао кукурузним пољем, у лето, зна колики бол кукурузно лагано лисије оставља за собом, као кад се посечемо срч. Трчање кроз кукуруз је као трчање кроз успомене.

Ех! Чак иако морамо да трчимо кроз кукурузна поља, морамо наћи латице цвећа да поплочамо пут до куће.

Данас ми се десило једно чудо, а то је да сам осетила осећање опроштаја свим људима.

Опростила сам и Бори Чорби. 

И мушкарцима с којим сам се клала

И женама које су ми крале власи с главе.

Опростила сам свим људима, кадијама који нас куде и кадијама који нам суде, јер то нису они - то су њихове незацељене ране.

Они ратују сами. Они ратују с онима који су их озледили, они ратују са собом јер су постали продужена рука оног који их је озледио па су у инутрашњем сукобу наставили да киње себе мислећи да тако треба.

Отац који је оставио ћерку, а она данас мрзи све и свакога ко ју не прихвата: мрзи државу, и културу која не прихвата њено тело. Ако се загледа у себе видеће да у њој постоји клица неприхватања. Она је у њој, и сада она за њу мора да се побрине.

Та клица постоји у свакоме - а у ономе ко ју залива - боље се та клица развија.

Морамо да разумемо да не морамо да имамо доброг оца и добру матер да би себи били добар отац и добра матер.

Мајка природа не би послала на земљу биће које је непотпуно - тако непотпуно да не може да се носи с изазовима живота.

Наш је задатак да се заљубимо у мајку природу и да је опскрбино плодовима чије је семе посадила у нас кад нас је земљи предала.

Све је на дохват руке.

Све што обитава на земљи заједно с нама постоји да се њиме послужимо, и оно се нама служи.

Све постоји да се њиме послужимо као што постоје праве речи у правом тренутку, које изговоримо баш кад их тај Прави тренутак изискује иако их никада пре нисмо изговорили.

НА ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ!

Морамо да се подсетимо кад дођемо кући колико смо ратовали сами са собом и колико ратујемо сами са собом, пре него што се у нас створи осећање у Мира. 

То разумевање према себи може да нам помогне да разумемо ратовање свих људи -

сви људи ратују онамо где нису једно-они ратују јер нису једно у себи, већ пуни гнева и конфликта. Они ратују с оним делом себе кога хоће да освоје, који им се не свиђа нешто нарочито: на пример са сопственом љутњом или са сопственим навикама, итд.

Сви се боримо да будемо - ИСКОНСКИ. Отуд тај гнев. Гнев нас раздире јер нисмо своји.

Наша тежња да будемо као наш Господ, је борба занавек. И та тежња је Наш Мач да будемо добри људи. Кроз ту тежњу морамо да разумемо само једно да бисмо били океј - ми ћемо да будемо као наш Господ само ако будемо своји, јер наш Господ је био свој.

Личност пуна гнева, дакле пуна подела - је слепа пред јединством, обиљем у којем је једно са мном. Али то не чини да он није једно са мном. И зато морамо да праштамо.

 

А 

ЈА ЋУ ДА ПЕВАМ

ciklus život-smrt-život

 

(od čega staje život? šta klarisa pinkola estes podrazumeva pod ciklusom “život-smrt-život”?)

otrovi sprečavaju raspadanje.

a raspadanje je osnova nastavka života. 

raspadanje - prelaženje iz oblika u oblik.

poslednjih meseci, od kako sam trudna, posmatram život kroz mnogo obazriviju posvećenost nego pre.

pravila sam kiselo testo od kvasnih voda, od ustajalog pekmeza od jabuka, od šećera, ljuspa od jabuka, brašna i vode, od kvasca na bazi ukiseljenih žitarica. pravila sam onda jabukovo sirće, na čijoj su mi se površini razvili beli crvići. sirće uopšte nije dobilo miris sirća, već miris procesa koji mogu da podsećaju na infekciju rane. to sam bacila.

skoro sam negde napisala, ne mogu nažalost da nađem u kom smislu sam to napisala, da - moramo da znamo mnogo da bi doneli pravu odluku. da bi popili pravi lek. pojeli pravu hranu. bili nečiji učitelj. savetnik. da treba da imamo ne samo svest i instinkt, već i znanje koje je oslobođeno od konflikata. 

takvo znanje ponekad nađemo u istraživanjima i studijama, ali češće tamo nalazimo dvojaka značenja.

jedna studija koja proučava dejstvo čaja od lista maline u kanadi može da kaže da list maline ojačava zid materice i sprečava krvarenje na porođaju, dok studija sa istom temom urađena u indiji može da pokaže neko sasvim drugo znanje, npr. da čaj od lista maline nema nikakve koristi za porodilju. svejedno - toliko velika studija koliku je potrebno sprovesti da bismo uvideli moć samo te jedne biljke, nemoguće je uraditi.

morali bi da u toj studiji imamo toliko varijabli, što bi direktno dovelo u pitanje kvalitet studije. 

kineska medicina i ajurveda bi rekle da moramo da gledamo na učesnika u studiji, i da bi hiljadu učesnika značilo hiljadu dejstava te biljke.

dakle…kakvo je to znanje koje je oslobođeno od konflikata?, važno je postaviti takvo pitanje, ako verujemo u istinu koja odgovara stvarnosti. dakle istinu koja potvrđuje stvarnost onakvom kakvom ona - je.

otrovi sprečavaju raspadanje. 

to sam uvidela posmatrajući razvoj života u mojim pripravcima, u kiselom testu i jabukovom sirćetu i kompostu. razumela sam da - gde god stavimo živu materiju desiće se razvoj života. nešto će promeniti oblik. otrovi će stvoriti blokade, život će stagnirati. 

makošin dan, “ma” kao majka

danas je dan boginje makoš. “ma” kao #majka, i “koš” kao sudbina. slavila se u proleće i krajem jeseni, u šumopadu, kako se oktobar zvao kod naših predaka. za makoš se verovalo da na svom pletivu plete sudbine svih nas. majka koja zna sudbine svega što je stvorila. u hrišćanstvu je paralela makoš sveta petka. 

osim što je makoš u opisima zadržala kvalitet žene. jednom sam bila upitana: jesi li primetila kako nam je hrišćanstvo oduzelo svojstva boginje i pomuškarčilo nas? 

nemojmo da se čudimo slepilu kojim nam je vidik zamagljen. nemojmo da se čudimo. jer se vekovima radilo na oslabljenju čoveka. naročito time što mu se prvobitno oduzela zemlja pa je morao da plaća porez državi. a onda mu se oduzelo pravo da na toj zemlji stvara. a onda da na njoj radi, tako što je premešten u fabrike. onda mu se oduzelo pravo da se ponaša. i danas mu se oduzima pravo da bude.

pomolimo se našoj divljoj majci. mora da je mnogo ljuta. 

da bi je umilostivili naši preci su mesili hleb i pravili gozbe. možda nam se život promeni ako počnemo da utopljavamo svoje domove i ujutru ih udostojimo mirisa sveže ispečenog hleba kojeg su naše ruke stvorile.

odakle dolazi usamljenost

 

devedeset posto vremena provodim uz nekoliko knjiga. 

ako čitam knjigu na engleskom kupila sam verovatno i švedski primerak jer na srpskom nisam mogla da nađem. pa čitajući na engleskom i na švedskom stvorim gotovo jednako dobro razumevanje kao da sam čitala na srpskom.

imam svesku i olovku i moram da beležim svoje misli i doživljaje dok ono što čitam prolazi kroz mene. 

moja velika želja je da imam prijatelja s kojim bih razglabala dan i noć o uvidima.

u svojim saznanjima sam vrlo usamljena. 

veseli me što postoji drveće, cveće, trava, ptice, nebo, što sunce ima gde da zađe i izađe,

pa dok tako razmišljam mogu da posmatram njih: moj svet.

veseli me što postoji mobilni i na njemu kamera pa mogu da beležim i u obliku fotografija i video snimaka. 

veseli me što postoji i fejzbuk i instagram, pa to čini da osećam kao da moja saznanja nisu zalud: da imam gde da ih objavim. 

ernesto sabato je rekao da bi bio srećan kada bi samo jedan čovek mogao da ga razume. 

a ja sam razumela da je dovoljno da razumeš samog sebe. 

ali da ti je omogućeno da razumeš samog sebe da bi mogao kao takav da daješ svetu darove koje otkrivaš kroz razumevanje sebe.

svet je teško mesto za život jer čovek ne posvećuje pažnju da raščvori čvor koji je svezao vreću darova koji su mu darovani rođenjem. 

devedeset posto moga vremena je život kao u podrumu gde se neprekidno razglaba o istini. nikada nisam sama pa se tako ponašam: kuvam sebi dobru hranu svaki dan, doručkujem ručam i večeram u društvu sa sobom. skuvam sebi kafu da bih sebi pravila društvo dok je pijem. 

ako vreme ne provodim tako, osećam da ga gubim. osim ako nisam otišla na čas joge. 

da preciznije prevedem kakav je moj život: odlazak na posao i druženje mi je pauza od učenja. nakon što se podružim samo nastavim gde sam stala. 

ovo sam napisala jer me više od deceniju unazad progoni nešto što je napisao jung: 

"kada čovek zna više od drugih, on postaje usamljen"

"usamljenost ne dolazi od nedostatka ljudi oko tebe,

već od nemogućnosti da podeliš s drugima ono što je tebi važno"

RAZUMEVANJE NAŠE PRIRODE

mi se divimo simbolima i slikama i predstavama, ali sve čemu služe ti simboli, slike i predstave je bolje razumevanje naše čovečije prirode.

nije čovek postavljen na vrh sviju živih bića da bi mogao da uništava svoje prirodno okruženje, ili da bi vladao prirodom, već da bi stvorio raj. 

(raj je već tu, izobilje je svuda oko nas, ali dok ga ne uvudimo on deluje da izostaje, da je nešto što besomučnim radom moramo da postignemo i ZASLUŽIMO. - kada uvidimo to izobilje oko nas - stvaramo raj koji već postoji - domišljato je postojanje, zar ne?) 

nije moć razumevanja čoveku data da bi iskoristio darove prirode i zloupotrebljavao ih, već da bi kroz posvećivanje životu razumeo da je sve što se dešava u univerzumu - ono što se dešava u njemu.

“tvoja duša je čitav univerzum”

ili “ti nisi kap u okeanu, već okean u kapi”

u nama se dešava sve ono što učimo i vidimo.

i tek kad više nismo slepci, mi doživljavamo raj koji JE TU.

eh život nam je dat ovde i sada, i nema ni prethodnog ni života posle ovog.

ovaj nam je život sada i jedino u ovome životu možemo iskusiti raj.

ne podajte se onima koji obećavaju raj, i to je jedno od hristovih učenja. 

hristova učenja spoznajemo tek kroz lični život, ličnu molitvu, a ne kroz kojekakve institucije koje su čoveka pretvorila u roba koji mora da zasluži svoju slobodu.

čovek je napravljen zloban kroz borbu na koju su ga starešine osudile.

odbacite sve religije i sve što vam vređa dušu, izujte se, osetite zemlju i rosu kako vam hladi stopala, udahnite duboko, sve do peta i kroz njih, dok vas dah ne uzemlji,

i pustite korenje u majku zemlju da se kroz nju zaista rodite.

naš najvažniji zadatak na zemlji

naš je svet duboko zatrovan i na zemlji neće biti mira ni u narednom vremenu ako se čovek ne uhvati u koštac s pravim ratovima, a to su ratovi koje vodi sa svojim svetom osećanja.

svi ratovi su samo simptomi ugnjetenosti u kojoj živimo sa svojim komšilukom, ugnjetenosti u kojoj živimo i u sebi.

simptomi nereda koji gajimo u svojem dvorištu.

simptomi lenjosti; sećam se jednog rođaka koji je godinama u svom dvorištu pravio nered, doterivao gume i gvožđe, šutirao ćunke i kante pune pomija za svinje.

neokupan i prljav. kudi na majku, na oca, na tasta, na ženu. kudi i na sestru. ima troje divne dece, ali toliko je ogorčen na život, da je i u njih stigao da poseje seme zla. nijedno od te dece nije srećno, svako od njih muči svoju muku i ne može da stigne da iznikne iz traume odrastanja s osobom koja je pukim slučajem postala otac.

oni su odgajili svoju decu, podjednako istraumiranu, kao i oni sami.

moje viđenje stvari je jednostavno: ili će biti potrebno da se rodi jedno konačno dete koje će prepoznati problem, traumu koju je doživelo i da iznikne iz nje, i tako traumu ne prenosi na buduća pokoljenja 

ili da se rađanje dece satre - da trauma umre s jednom generacijom.

mi smo napravili ovaj svet.

a zaista ga menja samo čovek koji se odluči da vodi onaj rat za koji je rođen da ga vodi.

to je rat sa samim sobom: to je onaj rat kad ništa u njemu ne želi da živi, kada ceo svet u njemu spava, a on ipak posluša budilnik, ustane - namesti krevet, opere zube, popije topli napitak, doručkuje i svestan i zahvalan ode na posao.

rat sa samim sobom: kada čitavim svojim bićem osećaš da želiš da opališ šamar svojem partneru jer samo namćoriše, ti udahneš duboko, i kreneš drugim putem.

rat sa samim sobom: kada ceo tvoj unutrašnji svet vrišti da se pojebeš, jer je seks tvoj izduvni ventil, i navikao si da sve rešavaš potucavanjem iza ugla, ti udahneš duboko i postaviš sebi iskrena pitanja - šta želim u ovom trenutku a pokušavam da zataškam seksom? koja je moja iskonska potreba u ovom trenutku? šta u stvari osećam?

rat sa samim sobom: imaš dete koje vrišti dan i noć, ne znaš šta ćeš s njim, osećaš se kao najgori roditelj, goreg od tebe nema, a ovo jadno dete ti je bukvalno u dubini duše - krivo za sve.

ti ipak biraš da ga zagrliš.

rat sa samim sobom.

kroz taj rat sa samima sobom stvaramo negovateljske i brižne obrasce ponašanja koji s vremenom stvaraju samo-saosećanje.

kada smo jednom razvili samosaosećanje više ne posustajemo - više ne činimo nasilje nad sopstvenim bićem.

i to je naš pravi zadatak na zemlji.

kada jednom razvijemo samosaosećanje,

razvili smo i saosećanje prema svojem bratu.

i više ne želimo da ga kažnjavamo zbog rana koje su nama nanešene kroz zlokobno odrastanje i razvoj.

više ne razmišljamo - da mu tako i treba.

svako od nas bi moralo da se bavi sobom. to je jedini način da se ne usere u život sveta.

💜

sve što me boli stvorila sam sama: bajka pesme

jedno sirota devojčica nije imala cipele, ali je bila snalažljiva pa je čuvala komade stare tkanine. vremenom je sašila sebi jedan prost par crvenih cipela. o “crvenim cipelama” piše hans kristijan andersen u svojoj istoimenoj bajci. 

te crvene cipele, bile su sašivene od rita, obične, proste, ali siročetu su značile: nastale su od njenog rada. jednog dana dok je išla kroz šumu, zaustavi se pored nje pozlaćena kočija. iz kočije se javi starica sa željom da udomi siroče i da je odgaja kao ćerku. došavši u zamak - očešljaše sluge siroče. obukoše je u beli i čist veš, u crne, fine, cipele. a oduzoše joj njene - crvene cipele. siroče ostade tužno s mučnom čežnjom za svojim crvenim cipelama, svojim skromnim crvenim cipelama, napravljenim od sopstvenog truda. na dan pokolja vitlejemske dece ugleda devojčica par crvenih cipela kod obućara, i poželi ih za sebe. iako je bilo neprimerno nositi crvene cipele u crkvu, devojčica ih je ipak nosila. svi u crkvi su je zbog toga gledali prekim pogledom. 

…a devojčica ih je svejedno nosila, ne obazirući se. zbog tih prekih pogleda, starica joj ih oduzima, i odlaže na visoku policu gde siroče može samo da ih gleda. vreme prolazi i prolazi, a devojčica biva sve tužnija jer joj je oduzeto pravo na njih. jednom devojčica uspeva da ih se ipak dokopa. kada ih tog puta obuje - cipele je odnose u zanosan ples. toliko zanosan da ona, od tog opoja, u potpunosti se predaje čarima crvenih cipela i njihovom daru za ples. ona je plesala dan i noć i plesala, plesala. čak i kada bi poželala da ih skine, cipele nisu htele. naposletku biva devojčica tako izmorena od sveg plesa i zahteva tih cipela da, kada sretne šumskog drvoseču, moli ga da joj odseče stopala, jer ne može više da izdrži. devojčica ostaje obogaljena, i uprkos tome, nikada više nije poželela crvene cipele. 

u školama smo čitali i prepričavali bajke, a  na kraju časa iz njih izvlačili poruke.

koja je poruka ove bajke? poruka je gubitak i početak propadanja zbog zarobljeništva i da nasilno pitom život može da nas odvede do toga da našu glad nahranimo - sobom, tako što ćemo pojesti sami sebe.

(maj 2021. godine)

naša nemirna tela: nemir, nezadovoljstvo, dosada

dva meseca radim na tome da mi kultura za divlji kvasac naraste duplo od početne količine.

počela sam tako što sam napravila kvasnu vodu od različitih voćaka - testirala sam mnoge, a “primile” su se kajsije, mekane, slatke. 

stajale su mi sedam dana u vodi a svaki dan sam ih mućkala u isto vreme.

onda sam kvasnu vodu počela da hranim i napravila sam sigurno oko dva litra kiselog tečnog testa koje sam isprobavala na mnogo načina. 

svaki božiji dan sam boravila pa sigurno nekoliko sati s kiselim testom i bavila se - testom.

i jutros mi je dan tako počeo. čim sam ustala odma sam ušla u kuhinju da vidim kako se ponaša i po PRVI PUT sam bila zadovoljna. 

napravila sam rolnice od cimeta što je bio moj prvi cilj kad sam krenula da proučavam divlji kvasac - da se naučim da mesim zdrave kolače od testa, na starinski način.

nikada nisam imala problema sa stomakom dok sam jela testo kod svojih baba u srbiji.

zašto? one su se razumele u testo.

kako da ga ne razumeju? mesile su češće nego što su piškile.

jedna od mojih baba - baba milanka, mesila je hleb svaki drugi dan, po nekoliko vekni.

sećam se još uvek kako sedi pored šporeta rano ujutru, naložila ga je do besvesti i čeka hleb da joj naraste.

u sedam sati ujutru kod baba milanke miriše tek ispečeni hleb, a miris se širi sve do seoske škole koja je bila na oko 3 minuta hodanja od baba milanke.

mesila je gotovo sve vreme dok je bila živa. 

sećam se kad mi je zadnji put mesila zeljanicu, nekoliko meseci pre nego da umre, cela skljokana, zbaruškana, umorna, teških nogu, još uvek je umela s testom kao da je u potpunosti zdrava.

”ma mogu da mesim dete ama noge me ne držiV”.

ukočena, krutih pokreta, a prsti su joj još uvek umeli da savršeno koordiniraju dok razvlači koru.

eh.

a moja druga baba, baba borka je mesila tolike količine hleba da su morali da imaju dva zamrzivača.

baba borka i nije baš volela da mesi, ali zato je makar jednom nedeljno mesila po čitav dan. kad dođem kod nje, otvaram frižider i tražim nešto da jedem, a ona će samo: 

“nema mnogo izbor u frižider, idi pogledaj u zamrzivač i podrum”

i ja taman da pođem ka zamrzivaču, a ona sva žuri da me pretekne, otvara zamrzivač, i počinje:

“ovo ti je mešani lebac od belo mumurozno

brašno, starinska sorta”

“a ovo ti je od naše belo brašno od našu pšenicu”

“a ovo ti je od heljdu i ne znam više od što”

eh.

moje babe su bile žene zmajevi.

kada se setim mojih baba mogu da plačem od lepote i tuge i divljenja danima.

negde sam u nekoj knjizi o ženskoj deci pročitala kako vladaju lažne ideje o poreklu dobrih i sposobnih devojaka, da one dolaze iz dobrih porodica gde je otac bio strog i postavio dobra pravila. 

ali je iskustvo autorku knjige naučilo da dobre i sposobne devojke dolaze iz porodica gde su žene bile stamene i uzorne figure.

eh.

…svačeg sam se dosetila poslednjih meseci.

ali sam razumela da su moje babe umele da mese hleb i druga testa jer su sigurno mesile preko dvesta puta godišnje, a neki put i trista.

i tako mi je sinulo: 

zaista ne možemo ni u čemu da budemo dovoljno dobri ako se tome ne posvetimo i ne vežbamo.

moramo da koristimo svoja tela, čula i da ih uposlimo dok ne potrošimo tu snagu koja nam daje nemir, nezadovoljstvo, dosadu.

dok ne potrošimo tu snagu s kojom ne znamo šta ćemo u ovom novom dobu gde “imamo sve”, i zato verujemo da nemamo šta da radimo.

mislim da se niko nije naučio da plete, gledajući nekog kako plete na jutjubu.

moramo da radimo, da uposlimo sve ćelije naših nemirnih tela.

put ka domu je uvek kraći

 

prošle godine sam u praskozorije prvog jula otišla da berem kantarion s ciljem da smirim živce pred polaganje za vozačku dozvolu drugog jula.

drugog jula prošle godine sam izašla četvrti put na polaganje vožnje, učila sam da vozim gotovo dve i po godine. pala vožnju tri puta. teoriju sam položila iz prve, ali pošto joj rok ističe nakon tri ili šest meseci, izlazila sam i na polaganje teorije nekoliko puta.

kada je moja aplikacija za slušanje muzike, knjiga, radijja napravila rekapitulaciju najslušanijih stvari na listi za 2020. i 2021. godinu, knjiga teorije za polaganje mi je bila najslušanija sa najviše ponavljanja. 

stojalo je na spotifaju sledeće: att lyssna på körkortsboken är så mycket - du!

-slušanje knjige za vozački ispit je tako - TI!

.

.

.

i … POLOŽILA SAM.

danas je tačno godinu dana od kako imam vozačku. 

od kako vozim svaki božiji dan i svaki božiji dan se vožnji radujem kao sladoledu!

inspektorka mi je rekla da neću imati problema kada treba da dam gas, jer sam kada me je izvela na autoput nagazila gas-pedalu i otišla u 130 na sat. zaboravila sam da pazim na kilometražu u strahu da ću zabrljati kad bude trebalo da se na autoput uključim. onda sam se smestila sva zbunjena u levu traku, traku za preticanje, i tek sam se posle pet minuta dosetila da treba da budem u desnoj. pa sam se prestrojila.

inspektorka je izgleda primetila moje nervno rastrojstvo, bila je odličan pedagog, razgivarala je sa mnom kao majka. i blago se nasmejala mojoj ušeprtljalosti.

sav taj gas proistekao je iz kritika s očeve i sa strane učitelja vožnje: “je l znaš ti da možeš da daš gas?”

dok sam se učila da vozim - milovala sam gas. 

pazila sam da ne opteretim auto pritiskom. milovala sam ga i gledala kazaljku za kilometražu kako se lagano penje.

iz straha da ne ostavim utisak kako sam kilava - dala sam gas.

tek sada kada je prošlo godinu dana zaista imam muda da dam gas.

do skoro sam u širokom luku izbegavala autoput iz straha da ne budem smetnja na njemu.

pa kako sam se odvažila da vozim autoputem?

lepo. naterala me živa sila. rekli bi muka.

počela sam da radim u jednom drugom gradu, i gubila sam se. trošila benzin. gubila se. trošila benzin.

dok mi jednom nije dodijalo to gubljenje!

dok mi jednom nije dodijalo traženje izlaza iz tog lavirinta!

videla sam tablu za autoput s natpisom za stokholm. znala sam da se neću izgubiti ako krenem za stockholm. 

stockholm mi je dom poslednjih 12 godina.

put za dom je uvek kraći!