promeniti se: šta počiva na dnu srca koje se (ne) otvara

-ono što je otvrdlo ne može nikada da pobedi






iz filma "stalker", andreja tarkovskog

neke sredine su podložne promeni, putuju kroz vreme. neke sredine nemaju čak ni normu prema kojoj govore jezik, nego dopuštaju i jeziku da dobije novi oblik. u nekim školama je još uvek obavezno da dete dete drži olovku u desnoj ruci i da se “ispravlja” ako je drži u levoj. moj profesor mikrobiologije, koji je svoje škole završio u francuskoj, govorio je da je francuski normatizam jezika tako jak, da je jezik danas isti onakav kakav je bio pre dvesta godina i da bi mogao da razgovara na svom francuskom i sa bodlerom.

u švedskoj međutim, jezik strinberga, koji je stvarao pre 100-150 godina drastično je različit od švedskog koji se govori danas, i za čitanje njegovih dela neophodan je, ponekad, rečnik. ponekad pomislim da je strindberga na oroginalu danas moguće čitati ako si debelo zagrižen za književnost.

kako je kod nas? ja sam na našu zemlju do pre nekoliko godina gledala kao na zemlju gde smo odrastali slobodno i otvoreno, govorili kako sam na govorilo, bili kakvim nam je bilo u redu da budemo. ali poslednjih godina, razumem da je naša zemlja okorela u jednom obliku, koji je možda bio podložan promeni kod ljudi koji su zbog tog oblika u jednom trenutku došli na ivicu ludila i odvažili se da odu. u našoj zemlji je pojam slobode onoliki koliko su velike zabrane: mislim da je kod nas čovek još uvek postiđen jer je u školi pisao levom rukom. jer je u školi bio nižeg rasta. jer je bio siromašan. jer nije mogao da kaže r. jer je imao poteškoća s mucanjem. jer je zbog galame na času slat kod direktora. jer je hleb umakao u sos. jer je nosio dugu kosu kao muškarac, kratku kosu kao žensko. jer je dolazio u školu sa sela, a ne iz grada. jer je pogrešio padež. jer nije išao na ekskurziju. jer je merio nekoliko kilograma viška. jer je zapadao u tuče itd. ne govorim o postiđenosti jednog čoveka, govorim o postiđenosti mnogih ljudi.

i taj stid koji ima veliki potencijal da postane krivica, čini da se čovek smrzne, parališe. tako da on postaje onaj koji postiđuje, onaj koji okrivljuje. onaj koji zaglavi u okovima kojih se je oslobađao dok se definitivno nisu oklembesili na njega kao teret sudbine


pa tako on i svog potomka stavlja u isti okov koji je bio stao na njega. deca postaju onakva kako nije sramota da se bude. otud šabloni i obrasci u društvu, pisana i nepisana pravila kako je u redu biti, ili ne biti. roditelji školuju decu i pustaju ih kad su “gotovi”. to isto deca rade sa svojom decom. nezamislivo je upisati se u visoke škole sa četrdeset kada si možda shvatio da hoćeš da budeš stolar, a ne advokat, sudija, učitelj ili lekar.

bolje je da ti postaneš nešto što pre, jer ne daj bože da postaneš ono što želiš da postaneš. čovek se stavlja u okov dok zaista potiskivanje ne uspe. dok zaista ta životna sila koja gori da bi čovek postao svoj, ne zagasne i zaista “promeniti” se ne postane nešto prepušteno bogu.


a istina je da ko odbija da se promeni, pristaje da nestane. njegov nestanak je neminovan.

kroz bolest društvenu, duševnu, fizičku.

bolest daje simptome mnogo pre nego li da dobijemo dijagnozu.

šizofrenija daje simptome godinama pre nego li da se utvrdi: kroz stoičku osamu, udubljivanju u teške životne teme, usamljenost, grandioznost.


i tako je kod nas “promeniti se” jedna turobnost koja je postala udobnost. taj debeli sloj turobnosti da se promeniš je tako narastao oko potencijala za promenu da potencijali pomahnitalo napuštaju zemlju i misle da će ih beg osloboditi.

turbnost je normalnost gde je naš čovek razvio veštine da se nosi s njom odbijajući da se promeni.

i tako - ostaje taj debeli okoreli sloj kao suva kora drveta, krta, lomljiva k’o ništa.

svi u genima nosimo istu traumu: šta je senka

rad na senci, kako često oslovljavamo rad na sebi, često ostavlja utisak da je pun muke, patnje i nemira. taj rad često jeste pun muke, patnje i nemira, ali ta muka, patnja i nemir ne isključuju: lakoću, sreću i mir.

moj davni prijatelj, često kad ne bi radio ništa, ne bi odgovarao da ne radi ništa, nego da radi na svojoj senci.

a za mene je sve ono što čovek uopšteno radi, rad sa senkom. bilo da sedi i čita knjigu, plete, vaja, crta.

stvaralačka veština čoveka, obavezno je rad. neko šeta šumom i oseća se bliže sušti, neko napiše pesmu.

plod toga rada ne mora nužno da bude nešto što možeš dodirnuti rukom, već nešto što pokreće tvoja čula da se uposle, što te podstiče. neko bi govorio o “kanalisanju” takozvane negativne energije, i možda bi tu uvrstio i fizičku aktivnost, ali za mene je rad sa senkom sve što čovek radi, a da se time “ispoljava”, pokazuje. tako je meni i ovo što sada radim rad sa senkom. ne mora radu sa senkom da bude svojstveno samo osećanje da je čovek zaglibeo. rad sa senkom, za mene je, osnova života. i sam jung je govorio da je čitav život proveo učeći se da se nosi sa svojim negativnim emocijama.

šta dete radi osim što se uči kako da se nosi sa životom? šta roditelj radi kada svoje dete šalje na svakojake aktivnosti?

zar to nije, u biti, nošenje sa životom? sam početak života je početak rada sa senkom.

jung kaže da “ako sam materijalan, onda moram bacati senku“, dakle: “čovek sam, moram bacati senku”, dakle: “celovit sam, moram bacati senku”, dakle: “ne bacam li senku, ne postojim”.

dakle: ja sam nešto drugo, obuhvatnije, iza jednoličnosti dobrote, poslušnosti, pravila.




čovek koji voli muziku nije samo čovek koji voli muziku.

čovek koji čisti ulice maglovitih gradova u novembru nije samo čovek koji čisti ulice.

čovek koji bije svog sačoveka, nije samo čovek koji bije svog sačoveka.




“svi u genima nosimo istu traumu” - pad iz “rajskog mira”, majčinog stomaka u “zemaljski nemir” svojih života”-olivera grčić

svesno življenje: gramzivost daleko doseže

 

Прошле године, на овај дан, двдесет осмог новембра, у пет ујутру, стигла сам кући. Довезао ме је мој најбољи теча, који једино што није дошао у Стокхолм по мене. Не би ме чудило да ме чека испред зграде сад. 

Довезао ме је из Београда. Напрасно, тог краја новебра прошле године, нису питали на границама да потврдимо да смо безбедни, био је довољан само путовни документ. Језик је много моћан: да избацимо из језика те речи које нам ометају природни ток ствари, да се ослободимо граница.

Имамо боље услове него било ко од наших предака за живот, 

имамо боље услове за све: за лечење, за летовање, за превоз, за хигијену, за улепшавање, за рађање.

А ми се препиремо око назива и којекаквих чуда што су се прикачила као мрена на наше очи, па с тога смо - ослепели.

Моја идеја је да нам је живот постао овакав због грамзивости; ми у Врању кажемо да смо пожелели ‘леба преко погаче. 

Није нам било довољно што имамо брашно, хтели смо да нам неко умеси хлеб.

Није нам било довољно да имамо паприку, хтели смо да нам неко направи ајвар. Онда се неко досетио да производи ајвар, па смо почели да купујемо ајвар, а да запостављамо земљу на којој су неши стари вековима производили паприку. 

Није нам било довољно да имамо кола, пожелели смо скупа и брза кола, а ова су остала да рђају у гаражи. 

На западу породицама није довољно да имају скупа и брза кола, већ желе електрична кола. Није довољно да имају електрична кола за сваки дан, па купују још једна да возе за викенд или на одмор. 

Грамзивост далеко досеже. 

Није било довољно да имамо кока колу у стакленим флашама: неко се досетио да због количине произведе пластичне флаше и лименке. Онда је обичном човеку досадило да скупља стаклене флаше и враћа као робу продавцу, па је ето - одао се томе да купује кока колу у пластичним флашама и лименке. Тако је постало ђубре. А пошто нисмо имали начина да се отарасимо њега, почели смо да га бацамо у реке и ливаде.

Моја баба је носила плетену торбу у продавницу кад је куповала квасац, шећер и ванилин шећер за колаче. Носила је ту торбу одвајкада, мислим да је још увек има код куће. Сваку пластичну кесу би прала и сушила да би могла да је опет користи. 

Ми смо јој се смејали: ма ајде ти бабо, куде ти све тој пада на памет…

Моја баба још увек исто то ради.

Нисмо ми кривци за све што се дешава, неко од нас живи високо моралним животом, пази на себе, околину и друге. 

Ипак смо сви одговорни за све што се дешава на планети земљи. 

Мислим да морамо да разумемо да оно што ја радим у Шведској утиче на оно што се дешава у Србији, и тек кад разумемо да смо сви становници ЈЕДНЕ државе, а то је Земља, моћи ћемо да решавамо конфликте без штете, коју управо наносимо једни на друге.

koja vatra u tebi se razgoreva? čije su kandže tvoje sudbine?

 branko miljković je pisao o smrti protiv smrću, a u svima nama postoji tajni ciklus od kojeg ponekad odstupamo.

nemogućnost da dozvolimo delovima nas da umru, rađa nemogućnost da se iz njih izrodimo iznova.

značaj procesa život smrt život je velika tema kod klarise pinkole estes.

klarisa pinkola estes piše da kroz ciklus život smrt život, možemo pronaći mesto za isceljenje, mesto za napredovanje. kada pratimo sezone života, npr. godišnja doba, promene na telu i psihi koje nam se dešavaju kroz menstrualni ciklus, ako pratimo otkucaje srca, ako pratimo šta nam stomak kaže, možemo da razgorimo vatru preobražaja u nama, uz koju često ide i radost bivanja.

kada živimo na način koji odstupa od tih ciklusa mogu da nam se dešavaju brutalne stvari koje bi poslužile buđenju. da se probudimo u smislu da živimo prema nalozima tih prirodnih procesa kroz koji prolazi sve što je živo. “brutalan motiv je drevan način primoravanja emotivnog sopstva da obrati pažnju na bitnu poruku”. 

često umesto vatre preobražaja biramo vatru destrukcije; biramo ono što se smatra prihvatljivim od kolektiva, nauštrb svoje radosti. biramo da budemo frizerke a sanjale smo da odemo na mesec. biramo da budemo doktorke a sanjale smo da budemo slikarke. biramo da budemo domaćice a noge su nam same odlazile na pistu. mnoge od nas smatraju tu žrtvu ogromnom i nadaju se da će biti nagrađene zbog takve žrtve, žrtve odricanja od onog zbog čega su, možda poslane na zemlju. odricanja zarad roditelja koji je imao određen plan za njih, zarad partnera koji je potvrdio taj plan. 

ali, niko neće nagraditi ženu za tu žrtvu, jer ona ne živi svoj život.

i svaki put kada mi odaberemo tuđi, a ne svoj život, doživljavaćemo ga kao kažnjavanje. verovaćemo da nismo zaslužile bolje, jer “takve smo mi”. 

od koga dolazi ta kazna? 

ta kazna više ne dolazi od roditelja koji je imao plan, od društva koje je imalo plan, od muža koji je imao plan. ta kazna dolazi od nas samih. kažnjavamo sebe jer ne dozvoljavamo sebi da budemo ono što jesmo, čarobnice, inženjerke, doktorice, pisci.

nekada zamka može biti tako spretno spletena, da ne primećujemo svoju borbu, i da iako mislimo da smo oslobođene, mi počivamo u kandžama duboko usađenog negativnog animusa, strogog, zlog, grabljivog, hendikepirajućeg muškarca u nama.

u bajci “crvene cipele”, devojčica zanosno pleše u svojim cipelama. i iako joj se čini da je rođena za taj ples, taj ples je iscrpljuje. toliko je iscrpljuje da ona više nema snage da skine crvene cipele. naposletku je toliko iscrpljena, da pristaje na to da joj odseku noge samo da bi se oslobodila crvenih cipela.

највећи лист у мом врту

nada ljubav vera, verba nadež ljubov, ne mogu nikada da budu izgubljeni.

i ako se nalazimo u sterilnoj zgradi, iz koje je izvučen život,

uneli smo u nju život ušavši u nju.

poneli smo sa sobom sva sećanja koja su ikad udeljena bilo kojem čoveku.

pa smo tako uneli u nju godišnja doba,

vazduh,

reku kako teče,

izvor iz kojeg ona izvire, njeno korito,

list koji smo ugledali nekad negde i mislili da je to beznačajno.

lepa sećanja su naše ogromno oružije, a loša su naša strategija.

где грешимо? - највећи изазов од свих

где свако од нас најчешће греши?
греши када не заступа своје виђење.
инсистира до пола.
повинује се, погне главу. оде код шефа и шеф каже да је доступна само розе униформа. он гута кнедлу и гнуша се розе боје. сваки дан се гризе за језик и гута кнедле и носи проклету розе униформу. иде около и проклиње дан кад се тај, такав шеф родио и оног који га је запослио.
не мора шеф никада да промени боју униформе,
али је важно да кажемо: непријатно ми је у розе униформи. да ли би могао да носим униформу неке друге боје?
то не боли ништа, шеф ће можда преврнути очима, али то не мора ништа да значи: значи оно што си изговорио јасно, у своје име.
ако довољно нас инсистира на униформама друге боје, макар ће наше незадовољство бити јасније и онда можемо да почнемо да се надамо да ће ствари кренути друкчије.
не вреди нам ништа ако свакодневно држимо језик за зyбима, гутамо кнедле, а радо би смо крикнули.
и пут од хиљаду миља почињем коракчићем.
шта се дешава ако сви само држимо језик за зубима и не заступамо себе: па малтене све оно што нам се дешава а збoг чега патимо, а неко нам је други крив.
“…и молимо идиоте да нам изађу у сусрет док нам живот гори”
“ово је драги мој, највећи изазов од свих:
сведочити сву неправду света а не дозволити да усиса нашу светлост”




(svako to intuitivno zna. morali bi da praktikujemo samo sedenje i samo posmatranje da bi smo čuli znanje.)

svrha oжиљака…kada kolektivno prnje gori do pepela

originals - jeanie tomanek

saznavanje o dubokim težnjama duše zaista zahteva dugoročan, понекад mukotrpan, rad pun usredsređivanja и стрпљења.

pre nekoliko meseci sam predala svoj master rad na polju psihijatrijske nege, na temu smisla kod pacijenata sa šizofrenijom. pogodilo se, kao što sam i očekivala, da je i duboko i naizgled besmislen život - život pun smisla, i težnji za smislom. čovečije težnje su iste, potrebu za smislom imamo svi. bez obzira na dijagnozu kojom smo obeleženi, na etiketu koja je na nas zalepljena.

u hazarskom rečniku govori doroteja, o nekom čoveku koji je imao ožiljak na glavi i kako mu je kroz taj ožiljak izrasla divlja crna kosa, jača od ostale kose, i kako ta kosa nikako nije sedela, jednostavno - ta kosa nije bila prirode kao ostala. možda nije stvorena za sedenje.

možda je svrha ožiljaka upravo takva - da od nas stvori goripadnu jačinu, nepodmitljivu prirodu.

***

samoočuvanje i samoodržanje na zemlji je moguće zahvaljujući divljem, smislenom, psihičkom životu, koji se odvija duboko, duboko ispod korenja drveća. iz te divljine čuje se zov za koji svaki čovek ima sluh. čovek, kada dođe u kontakt s tim zovom, to oseti kao podrhtavanje tla, što rađa, prvo, strah. moguće je da se u medicini, kada se pisalo o anksioznosti, pisalo upravo o ovome, o podrhtavanju tla.

mnogi anksioznosti opisuju kao stajanje na litici. kao gušenje i borbu za ostanak u životu.

ja verujem da se prava stvar dešava kada više ne držimo uzde i kada dozvolimo zidu da se sruši.

***

to podrhtavanje tla je poziv naše pramajke da se vratimo kući. to podrhtavanje tla su ono što je medicina oblikovala u dijagnoze. kada tretiramo dijagnoze lekovima, ućutkujemo našu pramajku. potrebno je pre-obrazovati čitav medicinski sistem. u medicinski sistem iznova uvesti izučavanje arhetipa jer je najuniverzalniji.

današnja medicina, 

kao da se urotila protiv čoveka s društvom, koje nam je oduzelo priče iz naroda da se njima lečimo. priče su zamenjene dijagnozom. jung je napisao da je mit lekovitiji od nauke. mit je lekovitiji od nauke. kada čovek pati on ne piše naučni rad, već pesmu. mesi kolače, slika, ili razvlači razboj. kada se društvo i medicina vrate sebi, odnosno kada se čovek počinje odazivati na poziv pramajke, počinje izlečenje. 

“kultura koja autentično promoviše razvoj pojedinca, nikada neće proizvesti robovsku klasu od bilo koje grupe ili roda”, a kada razgorujemo svoju umetničku vatru, kolektivno prnje gori do pepela. svojom umetničkom vatrom mu oduzimamo moć da upravlja našim životima. umetnost osnažuje i između umetnosti i leka ne postoji nikakva razlika.