rođenje boga: svetlost, ljubav

reč isus - grčki isous, hebrejsko jehošua, hebrejsko-aramejski ješua, znači jahve, odnosno - spas - onaj koji

spasava.

reč hristos, grčki hristos, odnosno pomaznik, mesija


reč pomaznik, označava onog koji je podmazan svetim uljem


na sanskritu se reč ljubav i ulje kažu isto, a nauljavanje je podvig ljubavi.

u staroj indijskoj medicini ulja se koriste u lekovite svrhe, za umirivanje košmara, protiv nesanice, nemira, stopala se mažu uljem, kapljica ulja se stavlja na temen glave, kapljica ulja se stavi u uho da se umire misli, ušne školjke se mažu uljem.

biblija na bajkovit način govori o lekovitoj upotrebi ulja.




ulje je u hrišćanstvu simbol boga: jakovu se bog javlja kada bog izlije po kamenu ulje,

tada taj kamen znači vrata neba i prisustvo boga.




ulje je simbol boga u hrišćanstvu

ulje je simbol svetlosti, sunca,




dakle, sve je u vezi, rekao je naš lepi andrić

postoje li religije postoje i podele,

a gde vlada ljubav - bog - svetlost nema podela.

naša primarnost je jedinstvo - kada nismo zajedno lako smo lomljivi, a kada smo zajedno mi smo ogromnost koja se od čoveka traži




(“ogromnost se traži od čoveka”, vladeta jerotić)




“I kada bi Hrist hiljadu puta

bio rođen u Vitlejemu,

a ne bi u tebi, to ne bi ti pomoglo.

uzalud gledaš krst na Golgoti

Ako u sebi ne gradiš ružino srce”




rođenje boga je rođenje svakoga od nas. ta svetlost koja obasjava čitav svet je svetlost svačijeg srca. jedno hladno srce je srce koje živi u mraku...i zato, kada jedno takvo srce - zasvetli čujemo kako “tužna duša lepše jeca”, jer najveća je radost čovek koji je prerastao svoj greh i prestao da se poistovećuje s ništavnošću svoga greha. ne može da sija više nego nego što je bilo mračno 🪵🔥

psihologija pesme: smišljam pesmu da imam gde da preživim

Ово је једна од мојих најстаријих песама. Често када сам писала песме нисам имала речи да објасним шта сам написала, па сам зато и избегавала да разговарам о њима.

А данас, 10-15 година након што сам их написала, с искуством које имам на терапији, кроз јогу, медитацију, молитву, и - одрастање, могу да говорим о њима готово на јунгијански, кришнамуртијевски или просто - душевни начин, дакле - с одређене дистанце где могу да песму сагледам непристрасно:




“Смишљам песму да имам где да преживим”, тако сам размишљала у то тешко време пубертета, средњошколских дана, селидбе у Шведску, уписа на факултет.




Шта говори ова песма ако говори душевним језиком, дакле језиком психе:




-страх и стид, као супротности љубави и прихватања, одбацују лирски субјекат као неког ко постоји као живи човек;

небождери (у бајкама мотив Плавобрадог, или мотив грабљивца који исисава животну енергију жене и помоћу ње преживљава,

-Недаља (гледала сам тада “Вратиће се роде” и смислила име свом дому - Недаља, јер од дома за мене тада - није могло да се иде даље, откривање дома је коначни циљ)

-Сунце, живот - пржи тело лирског субјекта, а ватра разгорева чежњу за прошлошћу, меланхолију - жалост

-бављење звездама, као у “бескрајном плавом кругу”, звезда водиља је сагорела, лирски субјекат је изгубљен и жалостан

-време је ранило светлост - време према Кришнамуртију је узрок наших болова, јер када постоји време постоје Мисли, а Мисли рађају бол, јер исто тако могу да роде Жељу. Кад год смо у времену ми Патимо.

“Време је ранило Светлост”, Светлост као Бог, Бог као Бескрајност, Вечност - Време и постојање лирског субјекта у времену, одузимају му Божанство

osećanja su inteligencija

šta želimo da postignemo odgojem koji uključuje pritisak na decu? šta želimo da postignemo pritiskajući ih da uče, da budu najbolji, i uz to ih zastrašivati da će inače da propadnu…?

jedan učitelj muzike mi je jednom rekao:

“kada sam radio kao učitelj muzike mogao sam da vidim koje je dete kako odrastalo. bio je jedan dečak koji je imao sposobnosti da ponovi i nauči sve prema uputstvima, bio je neumoran, imao je autizam i umeo je da uradi zadatak do savršenstva. isto tako je umeo i da se ukoči…i da tako ukočen provede čitav dan u klupi.
bilo je i devojčica savršenog uma. najbolje iz matematike, prirodnih nauka. i učimo 3/4 takt. te devojčice sjajno broje, ali ne osećaju muziku.

a muzika se o tome radi.”




i ja sam sebi jednom to objasnila kroz moje pacijente:




ima pacijenata koji se dobro razumeju u lekove i medicinu, svoje dijagnoze. i sjajno razumeju doze i koji se lek za šta koristi. ali ne znaju šta im je zaista potrebno, šta im stomak kaže.

(osećanja su najzapostavljenija univerzalna inteligencija; moramo da prestanemo da ponavljamo “od ljubavi se ne živi”, jer od i zbog ljubavi živimo, jer je život ljubav)

kada boginja osvaja boga, buđenje

treperenje duše, prostranstvo osećanja, osetljivost na zalaske sunca i buđenje kasne zime,



oči da vide gordost brestova i jasika,

cvokotanje zubima od mraza koji pali, hladnoće koja ume da izgori kao vatra.

vođenje ljubavi, od nežnosti koža podrhtava a jecaj koji se guta kao najveći vrhunac.




ovome svijetu fale - žene,

koje se doteruju u duge haljine, od kose prave uvojke, kojima se obrazi zarumene kada čuju lepo o sebi.




žene mogu isto sve kao muškarci, ali na tom putu jednakosti zaboravljaju ono što ih izdvaja od muškobanjastih težnji - često prepuštaju slučaju ono zbog čega nisu muškarci.




i tek kada jesu ono zbog čega nisu muškarci, otvara se put na koji ide čovek koji je voljan da, sada kada je prevaspitan, otkrije tajne, mogućnosti koje mu je rođenje ponudilo.




pre nekog vremena napisala sam sledeće u svom dnevniku:




“ja ženom postajem u odnosu na muškarca koji sam u svom unutrašnjem svetu.

ja sam posve ona žena koja je relaciono stvorena u interakciji sa slikama o muškarcima i ženama koje su mi prenesene od strane ljudi s kojima sam odrastala. slike o muškarcima i ženama mi je i majka prenela, jer je i ona imala taj unutrašnji relacioni svet. i moja baka, i svaka žena i muškarac koji su mogli da stvore blizinu sa mnom.

ja sam prvobitno onakva žena kakva odgovara muškarcu u meni. ja sam i onakva žena kakvu podržava unutrašnja slika žene.

dakle - zaista važi da su interpersonalni odnosi - odnosi koji sadržimo u sebi - dakle - naši kriterijumi za ophođenje prema samom sebi.




kada nam se dešavaju stvari koje su izvan našeg unutrašnjeg odnosa, one su često tu da bi odnosi u nama postali vidljivi, da bi smo mogli da ih prepoznamo "na delu".

kada nam se nešto "opet" dešava, i kada se pitamo "zašto opet ja" ili "hoću li se ikad naučiti", ili "koliko puta treba da mi se desi to i to da bih se naučila", verovatno naše unutrašnje okruženje želi da nam stavi do znanja na kojem odnosu u nama samima, u našem unutrašnjem svetu treba da radimo, tako što nam omogućava da dešavanje vidimo "golim očima". ako bismo tom dešavanju dozvolili da nam prenese poruku, možda bismo uspeli da izbegnemo svoj strašni sud, dakle očaj.




znaj ili poznaj sebe - upravo se odnosi na saznavanje ovih odnosa.

saznavanje da sam ja jedna, a da odnosi u meni stvaraju dvojakost, ili podelu, ili konflikt stvaraju podlogu za dalje uvide.




negde sam pročitala da se autentično rađanje šakti javlja kada šakti osvoji šivu.

dakle - kada boginja osvoji boga."

promeniti se: šta počiva na dnu srca koje se (ne) otvara

-ono što je otvrdlo ne može nikada da pobedi






iz filma "stalker", andreja tarkovskog

neke sredine su podložne promeni, putuju kroz vreme. neke sredine nemaju čak ni normu prema kojoj govore jezik, nego dopuštaju i jeziku da dobije novi oblik. u nekim školama je još uvek obavezno da dete dete drži olovku u desnoj ruci i da se “ispravlja” ako je drži u levoj. moj profesor mikrobiologije, koji je svoje škole završio u francuskoj, govorio je da je francuski normatizam jezika tako jak, da je jezik danas isti onakav kakav je bio pre dvesta godina i da bi mogao da razgovara na svom francuskom i sa bodlerom.

u švedskoj međutim, jezik strinberga, koji je stvarao pre 100-150 godina drastično je različit od švedskog koji se govori danas, i za čitanje njegovih dela neophodan je, ponekad, rečnik. ponekad pomislim da je strindberga na oroginalu danas moguće čitati ako si debelo zagrižen za književnost.

kako je kod nas? ja sam na našu zemlju do pre nekoliko godina gledala kao na zemlju gde smo odrastali slobodno i otvoreno, govorili kako sam na govorilo, bili kakvim nam je bilo u redu da budemo. ali poslednjih godina, razumem da je naša zemlja okorela u jednom obliku, koji je možda bio podložan promeni kod ljudi koji su zbog tog oblika u jednom trenutku došli na ivicu ludila i odvažili se da odu. u našoj zemlji je pojam slobode onoliki koliko su velike zabrane: mislim da je kod nas čovek još uvek postiđen jer je u školi pisao levom rukom. jer je u školi bio nižeg rasta. jer je bio siromašan. jer nije mogao da kaže r. jer je imao poteškoća s mucanjem. jer je zbog galame na času slat kod direktora. jer je hleb umakao u sos. jer je nosio dugu kosu kao muškarac, kratku kosu kao žensko. jer je dolazio u školu sa sela, a ne iz grada. jer je pogrešio padež. jer nije išao na ekskurziju. jer je merio nekoliko kilograma viška. jer je zapadao u tuče itd. ne govorim o postiđenosti jednog čoveka, govorim o postiđenosti mnogih ljudi.

i taj stid koji ima veliki potencijal da postane krivica, čini da se čovek smrzne, parališe. tako da on postaje onaj koji postiđuje, onaj koji okrivljuje. onaj koji zaglavi u okovima kojih se je oslobađao dok se definitivno nisu oklembesili na njega kao teret sudbine


pa tako on i svog potomka stavlja u isti okov koji je bio stao na njega. deca postaju onakva kako nije sramota da se bude. otud šabloni i obrasci u društvu, pisana i nepisana pravila kako je u redu biti, ili ne biti. roditelji školuju decu i pustaju ih kad su “gotovi”. to isto deca rade sa svojom decom. nezamislivo je upisati se u visoke škole sa četrdeset kada si možda shvatio da hoćeš da budeš stolar, a ne advokat, sudija, učitelj ili lekar.

bolje je da ti postaneš nešto što pre, jer ne daj bože da postaneš ono što želiš da postaneš. čovek se stavlja u okov dok zaista potiskivanje ne uspe. dok zaista ta životna sila koja gori da bi čovek postao svoj, ne zagasne i zaista “promeniti” se ne postane nešto prepušteno bogu.


a istina je da ko odbija da se promeni, pristaje da nestane. njegov nestanak je neminovan.

kroz bolest društvenu, duševnu, fizičku.

bolest daje simptome mnogo pre nego li da dobijemo dijagnozu.

šizofrenija daje simptome godinama pre nego li da se utvrdi: kroz stoičku osamu, udubljivanju u teške životne teme, usamljenost, grandioznost.


i tako je kod nas “promeniti se” jedna turobnost koja je postala udobnost. taj debeli sloj turobnosti da se promeniš je tako narastao oko potencijala za promenu da potencijali pomahnitalo napuštaju zemlju i misle da će ih beg osloboditi.

turbnost je normalnost gde je naš čovek razvio veštine da se nosi s njom odbijajući da se promeni.

i tako - ostaje taj debeli okoreli sloj kao suva kora drveta, krta, lomljiva k’o ništa.

svi u genima nosimo istu traumu: šta je senka

rad na senci, kako često oslovljavamo rad na sebi, često ostavlja utisak da je pun muke, patnje i nemira. taj rad često jeste pun muke, patnje i nemira, ali ta muka, patnja i nemir ne isključuju: lakoću, sreću i mir.

moj davni prijatelj, često kad ne bi radio ništa, ne bi odgovarao da ne radi ništa, nego da radi na svojoj senci.

a za mene je sve ono što čovek uopšteno radi, rad sa senkom. bilo da sedi i čita knjigu, plete, vaja, crta.

stvaralačka veština čoveka, obavezno je rad. neko šeta šumom i oseća se bliže sušti, neko napiše pesmu.

plod toga rada ne mora nužno da bude nešto što možeš dodirnuti rukom, već nešto što pokreće tvoja čula da se uposle, što te podstiče. neko bi govorio o “kanalisanju” takozvane negativne energije, i možda bi tu uvrstio i fizičku aktivnost, ali za mene je rad sa senkom sve što čovek radi, a da se time “ispoljava”, pokazuje. tako je meni i ovo što sada radim rad sa senkom. ne mora radu sa senkom da bude svojstveno samo osećanje da je čovek zaglibeo. rad sa senkom, za mene je, osnova života. i sam jung je govorio da je čitav život proveo učeći se da se nosi sa svojim negativnim emocijama.

šta dete radi osim što se uči kako da se nosi sa životom? šta roditelj radi kada svoje dete šalje na svakojake aktivnosti?

zar to nije, u biti, nošenje sa životom? sam početak života je početak rada sa senkom.

jung kaže da “ako sam materijalan, onda moram bacati senku“, dakle: “čovek sam, moram bacati senku”, dakle: “celovit sam, moram bacati senku”, dakle: “ne bacam li senku, ne postojim”.

dakle: ja sam nešto drugo, obuhvatnije, iza jednoličnosti dobrote, poslušnosti, pravila.




čovek koji voli muziku nije samo čovek koji voli muziku.

čovek koji čisti ulice maglovitih gradova u novembru nije samo čovek koji čisti ulice.

čovek koji bije svog sačoveka, nije samo čovek koji bije svog sačoveka.




“svi u genima nosimo istu traumu” - pad iz “rajskog mira”, majčinog stomaka u “zemaljski nemir” svojih života”-olivera grčić

svesno življenje: gramzivost daleko doseže

 

Прошле године, на овај дан, двдесет осмог новембра, у пет ујутру, стигла сам кући. Довезао ме је мој најбољи теча, који једино што није дошао у Стокхолм по мене. Не би ме чудило да ме чека испред зграде сад. 

Довезао ме је из Београда. Напрасно, тог краја новебра прошле године, нису питали на границама да потврдимо да смо безбедни, био је довољан само путовни документ. Језик је много моћан: да избацимо из језика те речи које нам ометају природни ток ствари, да се ослободимо граница.

Имамо боље услове него било ко од наших предака за живот, 

имамо боље услове за све: за лечење, за летовање, за превоз, за хигијену, за улепшавање, за рађање.

А ми се препиремо око назива и којекаквих чуда што су се прикачила као мрена на наше очи, па с тога смо - ослепели.

Моја идеја је да нам је живот постао овакав због грамзивости; ми у Врању кажемо да смо пожелели ‘леба преко погаче. 

Није нам било довољно што имамо брашно, хтели смо да нам неко умеси хлеб.

Није нам било довољно да имамо паприку, хтели смо да нам неко направи ајвар. Онда се неко досетио да производи ајвар, па смо почели да купујемо ајвар, а да запостављамо земљу на којој су неши стари вековима производили паприку. 

Није нам било довољно да имамо кола, пожелели смо скупа и брза кола, а ова су остала да рђају у гаражи. 

На западу породицама није довољно да имају скупа и брза кола, већ желе електрична кола. Није довољно да имају електрична кола за сваки дан, па купују још једна да возе за викенд или на одмор. 

Грамзивост далеко досеже. 

Није било довољно да имамо кока колу у стакленим флашама: неко се досетио да због количине произведе пластичне флаше и лименке. Онда је обичном човеку досадило да скупља стаклене флаше и враћа као робу продавцу, па је ето - одао се томе да купује кока колу у пластичним флашама и лименке. Тако је постало ђубре. А пошто нисмо имали начина да се отарасимо њега, почели смо да га бацамо у реке и ливаде.

Моја баба је носила плетену торбу у продавницу кад је куповала квасац, шећер и ванилин шећер за колаче. Носила је ту торбу одвајкада, мислим да је још увек има код куће. Сваку пластичну кесу би прала и сушила да би могла да је опет користи. 

Ми смо јој се смејали: ма ајде ти бабо, куде ти све тој пада на памет…

Моја баба још увек исто то ради.

Нисмо ми кривци за све што се дешава, неко од нас живи високо моралним животом, пази на себе, околину и друге. 

Ипак смо сви одговорни за све што се дешава на планети земљи. 

Мислим да морамо да разумемо да оно што ја радим у Шведској утиче на оно што се дешава у Србији, и тек кад разумемо да смо сви становници ЈЕДНЕ државе, а то је Земља, моћи ћемо да решавамо конфликте без штете, коју управо наносимо једни на друге.