možda nas najteža dešavanja pozivaju da se promenimo

 možda nas ona najteža dešavanja zovu na promenu. koliko ljudi već nismo čuli da je njihova bolest bila njihova prekretnica u životu. “da se nisam razboleo, nikada ne bih ozdraveo”, “da nisam poludeo ne bih ostao normalan”.

često se setim skorašnjih ubistava u školi u srbiji.

jedan deo mene ne oseća ništa u vezi s njima. jedan deo kaže: pa tako će biti, kako drukčije kada čovek živi kako živi?!. jedan deo u meni oseća duboku povezanost s kostom, jer je on predstavnik onoga što u našem društvu zahteva pažnju i prevashodno ličnu promenu. 

kada bi neko uspeo da pomogne kosti, on bi pomogao celom svetu, a to bi značilo da je najpre pomogao sebi. 

nijedan deo u meni više ne pomišlja da je iko u tim situacijama jadan.

iz mene je nestalo sažaljenje i mišljenje da su ljudi jadni.

ne mislim tako više ni o kome. ako mislim da je neko jadan oduzimam mu makar malo sposobnost da se promeni. pravim ga žrtvom, a on je u stvari, stvaralac.

u širem smislu ti događaji nas pozivaju na promenu.

i ako ti događaji nekoga izistinski pozovu na samoispitivanje i samoupoznavanje, onda su oni i poželjni.

motivi će biti onoliko brutalni koliko je promena neophodna.

promena samo jednog čoveka je blagodet za čitav kosmos.

“ako želiš da okončaš patnju u svetu okončaj prvo s mračnim i negativnim delovima sebe. Najveće što možeš darovati svetu je sopstvena promena.”

-stara kineska poslovica

iako mnogi od nas smatraju da nisu odgovorni za nesreće u svetu, kada bi se duboko počeli da presispituju videli bi koliko svojim izborima utiču na lance dobra i zla u svetu.

šta znači da je bog mrtav?

 šta znači da je isus umro za naše grehe? 

za sve naše grehe, grehe koje činimo sada, koje smo činili, koje ćemo učiniti?

isus umre pomalo svaki put kad izdamo boga, odbosno njega. a ko je bog?

bog je ono največnije u nama.

ono što čini da srce kuca, da se telo kreće, mogućnost da stvorimonsliku u glavi kada vidimo lep proplanak

život u nama je bog.

u knjizi ”o razvoju ličnosti” piše jung da je isus postao bog jer je krenuo sopstvenim putem.

i da drugi nisu bogovi jer su krenuli putem institucije, odnosno putem koji im je pokazan.

da je ići sopstvenim putem ući uskim putem, onim koga ne može niko da nam pokaže, jer je on namenjen zasebno, za svakog ponaosob.

svaki put kada svako od nas krene drugim, a ne sopstvenim putem, iz straha, ili iz neke koristi, ubija isusa.

smrt isusova, ili vaskrsenje, odnosno da je duša božija nastavila da živi, govori nam da bog u nama nastavlja da živi uprkos ubistvima, dakle grehovima.

koliko god da ubijamo boga on nastavlja da živi.

dakle koliko god da skrećemo s puta, imamo još uvek taj sopstveni put kojem možemo da se vratimo.

isus i da nije postojao, mi bi smo ga stvorili, jer bi nam bilo neophodno da vidimo 

da je naša prava priroda ostvarljiva.

da je moguće postati ono što zaista jesi.

da je moguće postati ono što “bog hteo tobom reći”.

ŽENA

(čist račun, duga ljubav)

u jednom trenutku muškarac i žena postanu jedno.

od četrdesethiljada spermatozoida nekad Ni Jedan ne nosi ključ koji otvara ljusku u kojoj živi Jajna Ćelija: to ne sprečava ženu da ipak bude majka.

u jednom trenutku muškarac i žena postanu jedno. to je taj trenutak kada jedan spermatozoid nosi taj pravi ključ koji može da otključa vratnicu ljuske u kojoj živi Jajna Ćelija.

Jajna Ćelija želi da bude otključana u roku od šest sati nakon što napusti gnezdo.

ako ključić ne stigne

onda se ona uputi u dno bivstvovanja da se nalegne u mekanu zemlju i da joj đubrivo za još jednu prečišćavanje.

to je ono što se dešava svakog meseca svakoj ženi koja ima menstruaciju, kada je zdrava.

zahvaljujući tom čudu koje se zove mesečnica, 

žena ima prirodno urođenu sposobnost da bude majka. 

da bude majka onome što postane kada Jajna Ćelija i Spermatozoid postanu jedno,

ili da bude majka svojoj zemlji - samoj sebi. 

da se nahrani i samoj sebi sipa gorivo da bi mogla da se prečisti.

taj hormon koji nam omogućava da se prečistimo zove se progesteron, a naučnici se muče da naprave jedan takav identični telu koje ga proizvodi samo zato jer se rodilo.

pokušavaju, krste ga sličnim imenima i govore da ima isto dejstvo kao i onaj koji se luči prirodno. govore. govore.

ljudi govore.

progesteron se luči u i do trihijade puta većim količinama kada smo trudne: trudnoća je izgleda jedan od najlekovitijih procesa koji se odvijaju kod žene. primetili su naučnici da autoimuna oboljenja ponekad i nestanu u trudnoći a od skoro veruju da beba ima sposobnost da majku leči, tako što šalje signale za obnavljanje oštećenim ćelijama u majci.

pa kako i ne bi? kakav to domaćin ne želi da očisti svoj dom, svoje dvorište? majka naša Divljina zna šta da radi, ako mi ne znamo.

kada su nam uslovi života nedovoljno dobri onda se i ta Jajna Ćelija muči da nahrani svoju zemlju - smetaju joj nervoza, hladnoća, brza hrana, vika i dreka, nemanje kada, smetaju joj zabrane, blokade, nepravde.

a pun je svet onoga što ženi smeta u njenom razvoju.

najviše joj smeta to što o sebi NE ZNA.

zato ja imam običaj da mislim da nam je mesečnica onakva kakav nam je život.

i da bi trebalo da volimo to što je žena u nama, to što smo žena jer uvek imamo mesečnicu, kao znak pored puta, zvezdu vodilju. 

morale bi da počnemo da joj odajemo počast,

da nas ne bi bolela.

mi se rađamo sa mnogo dužnosti.

i ako ne odgovorimo na njih, onda primamo opomene za naplatu duga.

otud nam i ono: čist račun duga ljubav.

moj profesor endokrinologije je govorio: “kada dobijem ženakog pacijenta ja se oradostim, jer znam da mogu da sa njom razgovaram o menstruaciji, i ako joj je menstruacija dobra, onda ja znam da ne moram da se sekiram, ni nju ni sebe.”

.

.

.

((Žena ne može učiniti kulturu svesnijom, govoreći “Promeni se”. Može, međutim promeniti sopstveni stav prema sebi, dovodeći do toga da se omalovažavajuće projekcije odbiju. To će postići time što će vratiti svoje telo. Time što neće odbaciti uživanje u svom prirodnom telu, neće prisvojiti popularne iluzije da sreća dolazi samo onima koji su izvesne građe ili godina, time što neće čekati ili odgađati ono što treba da uradi i time što će vratiti svoj pravi život i živeti ga potpuno, bez zadrške. To dinamično samoprihvatanje i samopouzdanje započinje promenu stava u kulturi)).

oproštaj

KAD OPROSTIMO PRESTAJEMO DA ISPAŠTAMO GREH

После неколико година на терапији могу да кажем да сам имала добро детињство, којем сам - сопственим радом и предајом, разоружана, научила да дам смисао. То је задатак свих нас, ту је наша слобода: да од онога што нам је начињено створимо “Ламент над Београдом”.

Морамо да сахранимо бојна копља и нађемо мотику која би била добро поткована да нас води кроз прашуме сећања и у њима препозна дивне латице цвећа да њима обаспе пут до куће, чак иако мора да иде стрњиштем.

Чак иако мора да трчи кроз кукурузна поља.

Ех! Свако ко је трчао кукурузним пољем, у лето, зна колики бол кукурузно лагано лисије оставља за собом, као кад се посечемо срч. Трчање кроз кукуруз је као трчање кроз успомене.

Ех! Чак иако морамо да трчимо кроз кукурузна поља, морамо наћи латице цвећа да поплочамо пут до куће.

Данас ми се десило једно чудо, а то је да сам осетила осећање опроштаја свим људима.

Опростила сам и Бори Чорби. 

И мушкарцима с којим сам се клала

И женама које су ми крале власи с главе.

Опростила сам свим људима, кадијама који нас куде и кадијама који нам суде, јер то нису они - то су њихове незацељене ране.

Они ратују сами. Они ратују с онима који су их озледили, они ратују са собом јер су постали продужена рука оног који их је озледио па су у инутрашњем сукобу наставили да киње себе мислећи да тако треба.

Отац који је оставио ћерку, а она данас мрзи све и свакога ко ју не прихвата: мрзи државу, и културу која не прихвата њено тело. Ако се загледа у себе видеће да у њој постоји клица неприхватања. Она је у њој, и сада она за њу мора да се побрине.

Та клица постоји у свакоме - а у ономе ко ју залива - боље се та клица развија.

Морамо да разумемо да не морамо да имамо доброг оца и добру матер да би себи били добар отац и добра матер.

Мајка природа не би послала на земљу биће које је непотпуно - тако непотпуно да не може да се носи с изазовима живота.

Наш је задатак да се заљубимо у мајку природу и да је опскрбино плодовима чије је семе посадила у нас кад нас је земљи предала.

Све је на дохват руке.

Све што обитава на земљи заједно с нама постоји да се њиме послужимо, и оно се нама служи.

Све постоји да се њиме послужимо као што постоје праве речи у правом тренутку, које изговоримо баш кад их тај Прави тренутак изискује иако их никада пре нисмо изговорили.

НА ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ!

Морамо да се подсетимо кад дођемо кући колико смо ратовали сами са собом и колико ратујемо сами са собом, пре него што се у нас створи осећање у Мира. 

То разумевање према себи може да нам помогне да разумемо ратовање свих људи -

сви људи ратују онамо где нису једно-они ратују јер нису једно у себи, већ пуни гнева и конфликта. Они ратују с оним делом себе кога хоће да освоје, који им се не свиђа нешто нарочито: на пример са сопственом љутњом или са сопственим навикама, итд.

Сви се боримо да будемо - ИСКОНСКИ. Отуд тај гнев. Гнев нас раздире јер нисмо своји.

Наша тежња да будемо као наш Господ, је борба занавек. И та тежња је Наш Мач да будемо добри људи. Кроз ту тежњу морамо да разумемо само једно да бисмо били океј - ми ћемо да будемо као наш Господ само ако будемо своји, јер наш Господ је био свој.

Личност пуна гнева, дакле пуна подела - је слепа пред јединством, обиљем у којем је једно са мном. Али то не чини да он није једно са мном. И зато морамо да праштамо.

 

А 

ЈА ЋУ ДА ПЕВАМ

ciklus život-smrt-život

 

(od čega staje život? šta klarisa pinkola estes podrazumeva pod ciklusom “život-smrt-život”?)

otrovi sprečavaju raspadanje.

a raspadanje je osnova nastavka života. 

raspadanje - prelaženje iz oblika u oblik.

poslednjih meseci, od kako sam trudna, posmatram život kroz mnogo obazriviju posvećenost nego pre.

pravila sam kiselo testo od kvasnih voda, od ustajalog pekmeza od jabuka, od šećera, ljuspa od jabuka, brašna i vode, od kvasca na bazi ukiseljenih žitarica. pravila sam onda jabukovo sirće, na čijoj su mi se površini razvili beli crvići. sirće uopšte nije dobilo miris sirća, već miris procesa koji mogu da podsećaju na infekciju rane. to sam bacila.

skoro sam negde napisala, ne mogu nažalost da nađem u kom smislu sam to napisala, da - moramo da znamo mnogo da bi doneli pravu odluku. da bi popili pravi lek. pojeli pravu hranu. bili nečiji učitelj. savetnik. da treba da imamo ne samo svest i instinkt, već i znanje koje je oslobođeno od konflikata. 

takvo znanje ponekad nađemo u istraživanjima i studijama, ali češće tamo nalazimo dvojaka značenja.

jedna studija koja proučava dejstvo čaja od lista maline u kanadi može da kaže da list maline ojačava zid materice i sprečava krvarenje na porođaju, dok studija sa istom temom urađena u indiji može da pokaže neko sasvim drugo znanje, npr. da čaj od lista maline nema nikakve koristi za porodilju. svejedno - toliko velika studija koliku je potrebno sprovesti da bismo uvideli moć samo te jedne biljke, nemoguće je uraditi.

morali bi da u toj studiji imamo toliko varijabli, što bi direktno dovelo u pitanje kvalitet studije. 

kineska medicina i ajurveda bi rekle da moramo da gledamo na učesnika u studiji, i da bi hiljadu učesnika značilo hiljadu dejstava te biljke.

dakle…kakvo je to znanje koje je oslobođeno od konflikata?, važno je postaviti takvo pitanje, ako verujemo u istinu koja odgovara stvarnosti. dakle istinu koja potvrđuje stvarnost onakvom kakvom ona - je.

otrovi sprečavaju raspadanje. 

to sam uvidela posmatrajući razvoj života u mojim pripravcima, u kiselom testu i jabukovom sirćetu i kompostu. razumela sam da - gde god stavimo živu materiju desiće se razvoj života. nešto će promeniti oblik. otrovi će stvoriti blokade, život će stagnirati. 

makošin dan, “ma” kao majka

danas je dan boginje makoš. “ma” kao #majka, i “koš” kao sudbina. slavila se u proleće i krajem jeseni, u šumopadu, kako se oktobar zvao kod naših predaka. za makoš se verovalo da na svom pletivu plete sudbine svih nas. majka koja zna sudbine svega što je stvorila. u hrišćanstvu je paralela makoš sveta petka. 

osim što je makoš u opisima zadržala kvalitet žene. jednom sam bila upitana: jesi li primetila kako nam je hrišćanstvo oduzelo svojstva boginje i pomuškarčilo nas? 

nemojmo da se čudimo slepilu kojim nam je vidik zamagljen. nemojmo da se čudimo. jer se vekovima radilo na oslabljenju čoveka. naročito time što mu se prvobitno oduzela zemlja pa je morao da plaća porez državi. a onda mu se oduzelo pravo da na toj zemlji stvara. a onda da na njoj radi, tako što je premešten u fabrike. onda mu se oduzelo pravo da se ponaša. i danas mu se oduzima pravo da bude.

pomolimo se našoj divljoj majci. mora da je mnogo ljuta. 

da bi je umilostivili naši preci su mesili hleb i pravili gozbe. možda nam se život promeni ako počnemo da utopljavamo svoje domove i ujutru ih udostojimo mirisa sveže ispečenog hleba kojeg su naše ruke stvorile.

odakle dolazi usamljenost

 

devedeset posto vremena provodim uz nekoliko knjiga. 

ako čitam knjigu na engleskom kupila sam verovatno i švedski primerak jer na srpskom nisam mogla da nađem. pa čitajući na engleskom i na švedskom stvorim gotovo jednako dobro razumevanje kao da sam čitala na srpskom.

imam svesku i olovku i moram da beležim svoje misli i doživljaje dok ono što čitam prolazi kroz mene. 

moja velika želja je da imam prijatelja s kojim bih razglabala dan i noć o uvidima.

u svojim saznanjima sam vrlo usamljena. 

veseli me što postoji drveće, cveće, trava, ptice, nebo, što sunce ima gde da zađe i izađe,

pa dok tako razmišljam mogu da posmatram njih: moj svet.

veseli me što postoji mobilni i na njemu kamera pa mogu da beležim i u obliku fotografija i video snimaka. 

veseli me što postoji i fejzbuk i instagram, pa to čini da osećam kao da moja saznanja nisu zalud: da imam gde da ih objavim. 

ernesto sabato je rekao da bi bio srećan kada bi samo jedan čovek mogao da ga razume. 

a ja sam razumela da je dovoljno da razumeš samog sebe. 

ali da ti je omogućeno da razumeš samog sebe da bi mogao kao takav da daješ svetu darove koje otkrivaš kroz razumevanje sebe.

svet je teško mesto za život jer čovek ne posvećuje pažnju da raščvori čvor koji je svezao vreću darova koji su mu darovani rođenjem. 

devedeset posto moga vremena je život kao u podrumu gde se neprekidno razglaba o istini. nikada nisam sama pa se tako ponašam: kuvam sebi dobru hranu svaki dan, doručkujem ručam i večeram u društvu sa sobom. skuvam sebi kafu da bih sebi pravila društvo dok je pijem. 

ako vreme ne provodim tako, osećam da ga gubim. osim ako nisam otišla na čas joge. 

da preciznije prevedem kakav je moj život: odlazak na posao i druženje mi je pauza od učenja. nakon što se podružim samo nastavim gde sam stala. 

ovo sam napisala jer me više od deceniju unazad progoni nešto što je napisao jung: 

"kada čovek zna više od drugih, on postaje usamljen"

"usamljenost ne dolazi od nedostatka ljudi oko tebe,

već od nemogućnosti da podeliš s drugima ono što je tebi važno"