koja vatra u tebi se razgoreva? čije su kandže tvoje sudbine?

 branko miljković je pisao o smrti protiv smrću, a u svima nama postoji tajni ciklus od kojeg ponekad odstupamo.

nemogućnost da dozvolimo delovima nas da umru, rađa nemogućnost da se iz njih izrodimo iznova.

značaj procesa život smrt život je velika tema kod klarise pinkole estes.

klarisa pinkola estes piše da kroz ciklus život smrt život, možemo pronaći mesto za isceljenje, mesto za napredovanje. kada pratimo sezone života, npr. godišnja doba, promene na telu i psihi koje nam se dešavaju kroz menstrualni ciklus, ako pratimo otkucaje srca, ako pratimo šta nam stomak kaže, možemo da razgorimo vatru preobražaja u nama, uz koju često ide i radost bivanja.

kada živimo na način koji odstupa od tih ciklusa mogu da nam se dešavaju brutalne stvari koje bi poslužile buđenju. da se probudimo u smislu da živimo prema nalozima tih prirodnih procesa kroz koji prolazi sve što je živo. “brutalan motiv je drevan način primoravanja emotivnog sopstva da obrati pažnju na bitnu poruku”. 

često umesto vatre preobražaja biramo vatru destrukcije; biramo ono što se smatra prihvatljivim od kolektiva, nauštrb svoje radosti. biramo da budemo frizerke a sanjale smo da odemo na mesec. biramo da budemo doktorke a sanjale smo da budemo slikarke. biramo da budemo domaćice a noge su nam same odlazile na pistu. mnoge od nas smatraju tu žrtvu ogromnom i nadaju se da će biti nagrađene zbog takve žrtve, žrtve odricanja od onog zbog čega su, možda poslane na zemlju. odricanja zarad roditelja koji je imao određen plan za njih, zarad partnera koji je potvrdio taj plan. 

ali, niko neće nagraditi ženu za tu žrtvu, jer ona ne živi svoj život.

i svaki put kada mi odaberemo tuđi, a ne svoj život, doživljavaćemo ga kao kažnjavanje. verovaćemo da nismo zaslužile bolje, jer “takve smo mi”. 

od koga dolazi ta kazna? 

ta kazna više ne dolazi od roditelja koji je imao plan, od društva koje je imalo plan, od muža koji je imao plan. ta kazna dolazi od nas samih. kažnjavamo sebe jer ne dozvoljavamo sebi da budemo ono što jesmo, čarobnice, inženjerke, doktorice, pisci.

nekada zamka može biti tako spretno spletena, da ne primećujemo svoju borbu, i da iako mislimo da smo oslobođene, mi počivamo u kandžama duboko usađenog negativnog animusa, strogog, zlog, grabljivog, hendikepirajućeg muškarca u nama.

u bajci “crvene cipele”, devojčica zanosno pleše u svojim cipelama. i iako joj se čini da je rođena za taj ples, taj ples je iscrpljuje. toliko je iscrpljuje da ona više nema snage da skine crvene cipele. naposletku je toliko iscrpljena, da pristaje na to da joj odseku noge samo da bi se oslobodila crvenih cipela.

највећи лист у мом врту

nada ljubav vera, verba nadež ljubov, ne mogu nikada da budu izgubljeni.

i ako se nalazimo u sterilnoj zgradi, iz koje je izvučen život,

uneli smo u nju život ušavši u nju.

poneli smo sa sobom sva sećanja koja su ikad udeljena bilo kojem čoveku.

pa smo tako uneli u nju godišnja doba,

vazduh,

reku kako teče,

izvor iz kojeg ona izvire, njeno korito,

list koji smo ugledali nekad negde i mislili da je to beznačajno.

lepa sećanja su naše ogromno oružije, a loša su naša strategija.

где грешимо? - највећи изазов од свих

где свако од нас најчешће греши?
греши када не заступа своје виђење.
инсистира до пола.
повинује се, погне главу. оде код шефа и шеф каже да је доступна само розе униформа. он гута кнедлу и гнуша се розе боје. сваки дан се гризе за језик и гута кнедле и носи проклету розе униформу. иде около и проклиње дан кад се тај, такав шеф родио и оног који га је запослио.
не мора шеф никада да промени боју униформе,
али је важно да кажемо: непријатно ми је у розе униформи. да ли би могао да носим униформу неке друге боје?
то не боли ништа, шеф ће можда преврнути очима, али то не мора ништа да значи: значи оно што си изговорио јасно, у своје име.
ако довољно нас инсистира на униформама друге боје, макар ће наше незадовољство бити јасније и онда можемо да почнемо да се надамо да ће ствари кренути друкчије.
не вреди нам ништа ако свакодневно држимо језик за зyбима, гутамо кнедле, а радо би смо крикнули.
и пут од хиљаду миља почињем коракчићем.
шта се дешава ако сви само држимо језик за зубима и не заступамо себе: па малтене све оно што нам се дешава а збoг чега патимо, а неко нам је други крив.
“…и молимо идиоте да нам изађу у сусрет док нам живот гори”
“ово је драги мој, највећи изазов од свих:
сведочити сву неправду света а не дозволити да усиса нашу светлост”




(svako to intuitivno zna. morali bi da praktikujemo samo sedenje i samo posmatranje da bi smo čuli znanje.)

svrha oжиљака…kada kolektivno prnje gori do pepela

originals - jeanie tomanek

saznavanje o dubokim težnjama duše zaista zahteva dugoročan, понекад mukotrpan, rad pun usredsređivanja и стрпљења.

pre nekoliko meseci sam predala svoj master rad na polju psihijatrijske nege, na temu smisla kod pacijenata sa šizofrenijom. pogodilo se, kao što sam i očekivala, da je i duboko i naizgled besmislen život - život pun smisla, i težnji za smislom. čovečije težnje su iste, potrebu za smislom imamo svi. bez obzira na dijagnozu kojom smo obeleženi, na etiketu koja je na nas zalepljena.

u hazarskom rečniku govori doroteja, o nekom čoveku koji je imao ožiljak na glavi i kako mu je kroz taj ožiljak izrasla divlja crna kosa, jača od ostale kose, i kako ta kosa nikako nije sedela, jednostavno - ta kosa nije bila prirode kao ostala. možda nije stvorena za sedenje.

možda je svrha ožiljaka upravo takva - da od nas stvori goripadnu jačinu, nepodmitljivu prirodu.

***

samoočuvanje i samoodržanje na zemlji je moguće zahvaljujući divljem, smislenom, psihičkom životu, koji se odvija duboko, duboko ispod korenja drveća. iz te divljine čuje se zov za koji svaki čovek ima sluh. čovek, kada dođe u kontakt s tim zovom, to oseti kao podrhtavanje tla, što rađa, prvo, strah. moguće je da se u medicini, kada se pisalo o anksioznosti, pisalo upravo o ovome, o podrhtavanju tla.

mnogi anksioznosti opisuju kao stajanje na litici. kao gušenje i borbu za ostanak u životu.

ja verujem da se prava stvar dešava kada više ne držimo uzde i kada dozvolimo zidu da se sruši.

***

to podrhtavanje tla je poziv naše pramajke da se vratimo kući. to podrhtavanje tla su ono što je medicina oblikovala u dijagnoze. kada tretiramo dijagnoze lekovima, ućutkujemo našu pramajku. potrebno je pre-obrazovati čitav medicinski sistem. u medicinski sistem iznova uvesti izučavanje arhetipa jer je najuniverzalniji.

današnja medicina, 

kao da se urotila protiv čoveka s društvom, koje nam je oduzelo priče iz naroda da se njima lečimo. priče su zamenjene dijagnozom. jung je napisao da je mit lekovitiji od nauke. mit je lekovitiji od nauke. kada čovek pati on ne piše naučni rad, već pesmu. mesi kolače, slika, ili razvlači razboj. kada se društvo i medicina vrate sebi, odnosno kada se čovek počinje odazivati na poziv pramajke, počinje izlečenje. 

“kultura koja autentično promoviše razvoj pojedinca, nikada neće proizvesti robovsku klasu od bilo koje grupe ili roda”, a kada razgorujemo svoju umetničku vatru, kolektivno prnje gori do pepela. svojom umetničkom vatrom mu oduzimamo moć da upravlja našim životima. umetnost osnažuje i između umetnosti i leka ne postoji nikakva razlika.

golubica i debeljuškasto telo

 

kad sam bila mala imala sam debeljuškasto telo. a kad sam napunila deset godina ušla sam u svet žena dok su me okruživale devojčice. na času fizičkog me je nastavnik stalno opominjao da nisam dovoljno dobra pa sam stalno dobijala niske ocene. kad smo učili kolut napred, istegla sam vrat i nekoliko nedelja nisam mogla da budem aktivna. nastavnik me je vratio aktivnostima tako što mi je poručio da mi je dosta lenstvovanja. nisam lenstvovala. bila sam prepadnuta, ali sam kod kuće svejedno svake večeri razvlačila jedan tvrdi trosed na kojem sam vežbala kolute napred i nazad, sveću, most. pošto sam bila debeljuškasta, bilo me je sramota da vežbam pred drugima, ali svejedno: to je bio uslov na časovima fizičkog. uprkos strahovima, zaostalim bolovima u vratu i sramoti, naučila sam "za ocenu", i kolutove i sveću i most. dok sam ih radila - čula sam samo tišinu, i poglede. nastavnik je ćutao.

često mislim da su mi iz fizičkog “poklanjali” peticu jer sam iz svih drugih predmeta imala petice. danas se živo interesujem za to šta znači petica iz fizičkog…koje je to telo koje je dovoljno osposobljeno za časove fizičkog da bi moglo da da takve rezultate koji su kriterijum za peticu? 

od fizičkog sam imala pogotove traume. 

mislila sam da jednostavno: moje telo nije ni za kakve aktivnosti. da jednostavno ja za fizičke aktivnosti “nisam rođena”. pa sam išla na onakve aktivnosti koje bi mi omogućile da makar “oblikujem” telo u neko “primerno”. vremenom sam razumela da sve radnje koje sam radila sa svojim telom, ishrana, trening, nisu imale neku notu radosti, već cilj: da se oslobodim tog tela zbog kojeg sam morala da trpim prigovaranja, okrivljavanja. da napravim sebe dovoljno dobrom, jer imam to nedovoljno dobro telo zbog koga sam morala da trpim svakojake niskosti i opaske nastavnika fizičkog, njegova ćutanja. a često i opaske, niskosti i podsmeh čitavog razreda.

a onda mi se desila psihoterapija, jer sam polako uviđala da moje borbe ne vode ničemu, a često i u dublji očaj.

a onda mi se desila joga. i od tada sve vreme imam savršeno telo.

svaki dan sam bliža položaju koji se zove "golubica".

šta mi znači pisanje? prvi deo

kad pišem češljam svoju kosu, sastavljam kraj s krajem, gradim branu i zidam česmu. uz reku idem, planiram kako da je dovedem do česme i, tražim izvor. a tamo koske. nad njima peva jedna izborana žena koja u ustima nosi poslednji zub.

a ima i brkove. čula sam kako ljudi govore snishodljivo kako “uma sve zna”. pa eto: moj drug kojeg sam pobratila je rekao: ”ostavi viktoriju na miru, ona živi svoj 64. život i zna sve o životu!” 

taj moj drug je ozdraveo od šizofrenije i šta god stigne u takva usta mora da je sudbonosno. dakle znam sve, sve ono što meni znači i što bi me odbranilo od posustalosti da snishodljivo govorim.

jedna velika i dobra strana odraslosti je da uprkos snishodljivim glasovima, čujemo svoj glas.

čovek kog su udarali po prstima kad god bi razvukao razboj - saznao je da nije dobro razvlačiti razboj jer od toga bole prsti. tog čoveka nikada nisi sreo, jer se i sam mimolazio sa sobom. kada su moje “viktorije” zatvorene u magacin, a ja dobila objašnjenje da se poezija ne prodaje, dobila sam dozvolu da jecam. kada ne dobijamo priliku da pokažemo, naše delo, nešto što smo stvorili samo jer imamo dar, ne dobijamo priliku da budemo viđeni. a kada nismo viđeni, mi kao da ne postojimo. ništa se ne bi prodavalo kada bi se mislilo da ga “nema na stanju”. 

dobila sam dozvolu da jecam - i jecaću na sav glas dok se čopor jecajućih žena ne oglasi. tamničenje može biti srećna uspomena, jer ništa čoveka ne sastavlja i izgrađuje kao uspešno i srećno preživljena nesreća. takva nesreća nam vraća toplinu u koske.

čega sam gladna? jesi li bila svesni učesnik u svojem životu?

u jednom trenutku u životu osetiš da su ti se stvari “tek” desile. kao da nisi bila svesni učesnik. kao da nisi birala. kao da te je život “zatekao”.

nisi imala dovoljno dobar seks.

nisi imala dovoljno lepog momka.

nisi imala dovoljno lepu kosu.

nisi se obukla kako si zaista htela. nisi upisala školu koju si htela.

nisi odbrusila svetu dok te je mlatio.

nisi rekla “da”, kada ti se govorilo iz straha da budeš grešnica ili da ne bi izneverila nekog ko i nije razmišljao o izneveravanju dok ti je usađivao strah. 

nisi upisala školu koju si htela!

vatala si se u haustoru s nekim momkom, onda si s njim provela godinu, dve, pet svog života jer te je sutradan odveo na kolač.

poljubio ti je ruku,

predstavio te svojima kao svoju devojku, sve naprasno, dok su ti se reči zaglavljivale u grlu, a htela si da kažeš: polako.

kao da te ulovio.

               pokušala si da se iskobeljaš. žilava majko moja, paukova mreža.

onda te je zaprosio i taman kad si birala venčanicu, pukao ti je film i zapitala si se da li si ikada volela. 

u jednom trenutku u životu osetiš da su ti se stvari “tek” desile.

"U spoljašnjoj stvarnosti, srećemo žene koje takođe planiraju svoje bekstvo, bilo od starog destruktivnog obrasca, od ljubavnika ili od posla. Kad žena shvati da je bila plen, u spoljašnjem i unutrašnjem svetu, ona to jedva može da podnese. To je pogađa u koren sržne ličnosti, i ona planira, jer mora, da onesposobi grabljivu silu.




Kad suprotni aspekti ženine psihe dostignu tačku ključanja, žena može osetiti neverovatan umor, jer se njen libido razvlači u dva suprotna pravca. Ali, iako je nasmrt umorna zbog užasne borbe, ma kakva ona bila, iako joj je duša izgladnela, mora planirati beg; žena mora sebe primorati da krene dalje. U tom kritičnom trenutku, kao da čitav dan i čitavu noć provodi na temperaturi ispod nule. Da bi preživela, ne sme se prepustiti zamoru. San znači sigurnu smrt.




Ovo je dublja inicijacija, ženina inicijacija u prava instinktualna čula koja prepoznaju grabljivca i proteruju ga. To je trenutak u kojem zarobljena žena iz statusa žrtve prelazi u status oštroumne, lukave žene oštrog sluha. To je vreme kada gotovo nadljudskim naporom uspeva da natera umornu psihu da obavi konačan posao." - Klarisa Pinkola Estes, psihoterapeut