oproštaj

KAD OPROSTIMO PRESTAJEMO DA ISPAŠTAMO GREH

После неколико година на терапији могу да кажем да сам имала добро детињство, којем сам - сопственим радом и предајом, разоружана, научила да дам смисао. То је задатак свих нас, ту је наша слобода: да од онога што нам је начињено створимо “Ламент над Београдом”.

Морамо да сахранимо бојна копља и нађемо мотику која би била добро поткована да нас води кроз прашуме сећања и у њима препозна дивне латице цвећа да њима обаспе пут до куће, чак иако мора да иде стрњиштем.

Чак иако мора да трчи кроз кукурузна поља.

Ех! Свако ко је трчао кукурузним пољем, у лето, зна колики бол кукурузно лагано лисије оставља за собом, као кад се посечемо срч. Трчање кроз кукуруз је као трчање кроз успомене.

Ех! Чак иако морамо да трчимо кроз кукурузна поља, морамо наћи латице цвећа да поплочамо пут до куће.

Данас ми се десило једно чудо, а то је да сам осетила осећање опроштаја свим људима.

Опростила сам и Бори Чорби. 

И мушкарцима с којим сам се клала

И женама које су ми крале власи с главе.

Опростила сам свим људима, кадијама који нас куде и кадијама који нам суде, јер то нису они - то су њихове незацељене ране.

Они ратују сами. Они ратују с онима који су их озледили, они ратују са собом јер су постали продужена рука оног који их је озледио па су у инутрашњем сукобу наставили да киње себе мислећи да тако треба.

Отац који је оставио ћерку, а она данас мрзи све и свакога ко ју не прихвата: мрзи државу, и културу која не прихвата њено тело. Ако се загледа у себе видеће да у њој постоји клица неприхватања. Она је у њој, и сада она за њу мора да се побрине.

Та клица постоји у свакоме - а у ономе ко ју залива - боље се та клица развија.

Морамо да разумемо да не морамо да имамо доброг оца и добру матер да би себи били добар отац и добра матер.

Мајка природа не би послала на земљу биће које је непотпуно - тако непотпуно да не може да се носи с изазовима живота.

Наш је задатак да се заљубимо у мајку природу и да је опскрбино плодовима чије је семе посадила у нас кад нас је земљи предала.

Све је на дохват руке.

Све што обитава на земљи заједно с нама постоји да се њиме послужимо, и оно се нама служи.

Све постоји да се њиме послужимо као што постоје праве речи у правом тренутку, које изговоримо баш кад их тај Прави тренутак изискује иако их никада пре нисмо изговорили.

НА ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ!

Морамо да се подсетимо кад дођемо кући колико смо ратовали сами са собом и колико ратујемо сами са собом, пре него што се у нас створи осећање у Мира. 

То разумевање према себи може да нам помогне да разумемо ратовање свих људи -

сви људи ратују онамо где нису једно-они ратују јер нису једно у себи, већ пуни гнева и конфликта. Они ратују с оним делом себе кога хоће да освоје, који им се не свиђа нешто нарочито: на пример са сопственом љутњом или са сопственим навикама, итд.

Сви се боримо да будемо - ИСКОНСКИ. Отуд тај гнев. Гнев нас раздире јер нисмо своји.

Наша тежња да будемо као наш Господ, је борба занавек. И та тежња је Наш Мач да будемо добри људи. Кроз ту тежњу морамо да разумемо само једно да бисмо били океј - ми ћемо да будемо као наш Господ само ако будемо своји, јер наш Господ је био свој.

Личност пуна гнева, дакле пуна подела - је слепа пред јединством, обиљем у којем је једно са мном. Али то не чини да он није једно са мном. И зато морамо да праштамо.

 

А 

ЈА ЋУ ДА ПЕВАМ

ciklus život-smrt-život

 

(od čega staje život? šta klarisa pinkola estes podrazumeva pod ciklusom “život-smrt-život”?)

otrovi sprečavaju raspadanje.

a raspadanje je osnova nastavka života. 

raspadanje - prelaženje iz oblika u oblik.

poslednjih meseci, od kako sam trudna, posmatram život kroz mnogo obazriviju posvećenost nego pre.

pravila sam kiselo testo od kvasnih voda, od ustajalog pekmeza od jabuka, od šećera, ljuspa od jabuka, brašna i vode, od kvasca na bazi ukiseljenih žitarica. pravila sam onda jabukovo sirće, na čijoj su mi se površini razvili beli crvići. sirće uopšte nije dobilo miris sirća, već miris procesa koji mogu da podsećaju na infekciju rane. to sam bacila.

skoro sam negde napisala, ne mogu nažalost da nađem u kom smislu sam to napisala, da - moramo da znamo mnogo da bi doneli pravu odluku. da bi popili pravi lek. pojeli pravu hranu. bili nečiji učitelj. savetnik. da treba da imamo ne samo svest i instinkt, već i znanje koje je oslobođeno od konflikata. 

takvo znanje ponekad nađemo u istraživanjima i studijama, ali češće tamo nalazimo dvojaka značenja.

jedna studija koja proučava dejstvo čaja od lista maline u kanadi može da kaže da list maline ojačava zid materice i sprečava krvarenje na porođaju, dok studija sa istom temom urađena u indiji može da pokaže neko sasvim drugo znanje, npr. da čaj od lista maline nema nikakve koristi za porodilju. svejedno - toliko velika studija koliku je potrebno sprovesti da bismo uvideli moć samo te jedne biljke, nemoguće je uraditi.

morali bi da u toj studiji imamo toliko varijabli, što bi direktno dovelo u pitanje kvalitet studije. 

kineska medicina i ajurveda bi rekle da moramo da gledamo na učesnika u studiji, i da bi hiljadu učesnika značilo hiljadu dejstava te biljke.

dakle…kakvo je to znanje koje je oslobođeno od konflikata?, važno je postaviti takvo pitanje, ako verujemo u istinu koja odgovara stvarnosti. dakle istinu koja potvrđuje stvarnost onakvom kakvom ona - je.

otrovi sprečavaju raspadanje. 

to sam uvidela posmatrajući razvoj života u mojim pripravcima, u kiselom testu i jabukovom sirćetu i kompostu. razumela sam da - gde god stavimo živu materiju desiće se razvoj života. nešto će promeniti oblik. otrovi će stvoriti blokade, život će stagnirati. 

makošin dan, “ma” kao majka

danas je dan boginje makoš. “ma” kao #majka, i “koš” kao sudbina. slavila se u proleće i krajem jeseni, u šumopadu, kako se oktobar zvao kod naših predaka. za makoš se verovalo da na svom pletivu plete sudbine svih nas. majka koja zna sudbine svega što je stvorila. u hrišćanstvu je paralela makoš sveta petka. 

osim što je makoš u opisima zadržala kvalitet žene. jednom sam bila upitana: jesi li primetila kako nam je hrišćanstvo oduzelo svojstva boginje i pomuškarčilo nas? 

nemojmo da se čudimo slepilu kojim nam je vidik zamagljen. nemojmo da se čudimo. jer se vekovima radilo na oslabljenju čoveka. naročito time što mu se prvobitno oduzela zemlja pa je morao da plaća porez državi. a onda mu se oduzelo pravo da na toj zemlji stvara. a onda da na njoj radi, tako što je premešten u fabrike. onda mu se oduzelo pravo da se ponaša. i danas mu se oduzima pravo da bude.

pomolimo se našoj divljoj majci. mora da je mnogo ljuta. 

da bi je umilostivili naši preci su mesili hleb i pravili gozbe. možda nam se život promeni ako počnemo da utopljavamo svoje domove i ujutru ih udostojimo mirisa sveže ispečenog hleba kojeg su naše ruke stvorile.

odakle dolazi usamljenost

 

devedeset posto vremena provodim uz nekoliko knjiga. 

ako čitam knjigu na engleskom kupila sam verovatno i švedski primerak jer na srpskom nisam mogla da nađem. pa čitajući na engleskom i na švedskom stvorim gotovo jednako dobro razumevanje kao da sam čitala na srpskom.

imam svesku i olovku i moram da beležim svoje misli i doživljaje dok ono što čitam prolazi kroz mene. 

moja velika želja je da imam prijatelja s kojim bih razglabala dan i noć o uvidima.

u svojim saznanjima sam vrlo usamljena. 

veseli me što postoji drveće, cveće, trava, ptice, nebo, što sunce ima gde da zađe i izađe,

pa dok tako razmišljam mogu da posmatram njih: moj svet.

veseli me što postoji mobilni i na njemu kamera pa mogu da beležim i u obliku fotografija i video snimaka. 

veseli me što postoji i fejzbuk i instagram, pa to čini da osećam kao da moja saznanja nisu zalud: da imam gde da ih objavim. 

ernesto sabato je rekao da bi bio srećan kada bi samo jedan čovek mogao da ga razume. 

a ja sam razumela da je dovoljno da razumeš samog sebe. 

ali da ti je omogućeno da razumeš samog sebe da bi mogao kao takav da daješ svetu darove koje otkrivaš kroz razumevanje sebe.

svet je teško mesto za život jer čovek ne posvećuje pažnju da raščvori čvor koji je svezao vreću darova koji su mu darovani rođenjem. 

devedeset posto moga vremena je život kao u podrumu gde se neprekidno razglaba o istini. nikada nisam sama pa se tako ponašam: kuvam sebi dobru hranu svaki dan, doručkujem ručam i večeram u društvu sa sobom. skuvam sebi kafu da bih sebi pravila društvo dok je pijem. 

ako vreme ne provodim tako, osećam da ga gubim. osim ako nisam otišla na čas joge. 

da preciznije prevedem kakav je moj život: odlazak na posao i druženje mi je pauza od učenja. nakon što se podružim samo nastavim gde sam stala. 

ovo sam napisala jer me više od deceniju unazad progoni nešto što je napisao jung: 

"kada čovek zna više od drugih, on postaje usamljen"

"usamljenost ne dolazi od nedostatka ljudi oko tebe,

već od nemogućnosti da podeliš s drugima ono što je tebi važno"

RAZUMEVANJE NAŠE PRIRODE

mi se divimo simbolima i slikama i predstavama, ali sve čemu služe ti simboli, slike i predstave je bolje razumevanje naše čovečije prirode.

nije čovek postavljen na vrh sviju živih bića da bi mogao da uništava svoje prirodno okruženje, ili da bi vladao prirodom, već da bi stvorio raj. 

(raj je već tu, izobilje je svuda oko nas, ali dok ga ne uvudimo on deluje da izostaje, da je nešto što besomučnim radom moramo da postignemo i ZASLUŽIMO. - kada uvidimo to izobilje oko nas - stvaramo raj koji već postoji - domišljato je postojanje, zar ne?) 

nije moć razumevanja čoveku data da bi iskoristio darove prirode i zloupotrebljavao ih, već da bi kroz posvećivanje životu razumeo da je sve što se dešava u univerzumu - ono što se dešava u njemu.

“tvoja duša je čitav univerzum”

ili “ti nisi kap u okeanu, već okean u kapi”

u nama se dešava sve ono što učimo i vidimo.

i tek kad više nismo slepci, mi doživljavamo raj koji JE TU.

eh život nam je dat ovde i sada, i nema ni prethodnog ni života posle ovog.

ovaj nam je život sada i jedino u ovome životu možemo iskusiti raj.

ne podajte se onima koji obećavaju raj, i to je jedno od hristovih učenja. 

hristova učenja spoznajemo tek kroz lični život, ličnu molitvu, a ne kroz kojekakve institucije koje su čoveka pretvorila u roba koji mora da zasluži svoju slobodu.

čovek je napravljen zloban kroz borbu na koju su ga starešine osudile.

odbacite sve religije i sve što vam vređa dušu, izujte se, osetite zemlju i rosu kako vam hladi stopala, udahnite duboko, sve do peta i kroz njih, dok vas dah ne uzemlji,

i pustite korenje u majku zemlju da se kroz nju zaista rodite.

naš najvažniji zadatak na zemlji

naš je svet duboko zatrovan i na zemlji neće biti mira ni u narednom vremenu ako se čovek ne uhvati u koštac s pravim ratovima, a to su ratovi koje vodi sa svojim svetom osećanja.

svi ratovi su samo simptomi ugnjetenosti u kojoj živimo sa svojim komšilukom, ugnjetenosti u kojoj živimo i u sebi.

simptomi nereda koji gajimo u svojem dvorištu.

simptomi lenjosti; sećam se jednog rođaka koji je godinama u svom dvorištu pravio nered, doterivao gume i gvožđe, šutirao ćunke i kante pune pomija za svinje.

neokupan i prljav. kudi na majku, na oca, na tasta, na ženu. kudi i na sestru. ima troje divne dece, ali toliko je ogorčen na život, da je i u njih stigao da poseje seme zla. nijedno od te dece nije srećno, svako od njih muči svoju muku i ne može da stigne da iznikne iz traume odrastanja s osobom koja je pukim slučajem postala otac.

oni su odgajili svoju decu, podjednako istraumiranu, kao i oni sami.

moje viđenje stvari je jednostavno: ili će biti potrebno da se rodi jedno konačno dete koje će prepoznati problem, traumu koju je doživelo i da iznikne iz nje, i tako traumu ne prenosi na buduća pokoljenja 

ili da se rađanje dece satre - da trauma umre s jednom generacijom.

mi smo napravili ovaj svet.

a zaista ga menja samo čovek koji se odluči da vodi onaj rat za koji je rođen da ga vodi.

to je rat sa samim sobom: to je onaj rat kad ništa u njemu ne želi da živi, kada ceo svet u njemu spava, a on ipak posluša budilnik, ustane - namesti krevet, opere zube, popije topli napitak, doručkuje i svestan i zahvalan ode na posao.

rat sa samim sobom: kada čitavim svojim bićem osećaš da želiš da opališ šamar svojem partneru jer samo namćoriše, ti udahneš duboko, i kreneš drugim putem.

rat sa samim sobom: kada ceo tvoj unutrašnji svet vrišti da se pojebeš, jer je seks tvoj izduvni ventil, i navikao si da sve rešavaš potucavanjem iza ugla, ti udahneš duboko i postaviš sebi iskrena pitanja - šta želim u ovom trenutku a pokušavam da zataškam seksom? koja je moja iskonska potreba u ovom trenutku? šta u stvari osećam?

rat sa samim sobom: imaš dete koje vrišti dan i noć, ne znaš šta ćeš s njim, osećaš se kao najgori roditelj, goreg od tebe nema, a ovo jadno dete ti je bukvalno u dubini duše - krivo za sve.

ti ipak biraš da ga zagrliš.

rat sa samim sobom.

kroz taj rat sa samima sobom stvaramo negovateljske i brižne obrasce ponašanja koji s vremenom stvaraju samo-saosećanje.

kada smo jednom razvili samosaosećanje više ne posustajemo - više ne činimo nasilje nad sopstvenim bićem.

i to je naš pravi zadatak na zemlji.

kada jednom razvijemo samosaosećanje,

razvili smo i saosećanje prema svojem bratu.

i više ne želimo da ga kažnjavamo zbog rana koje su nama nanešene kroz zlokobno odrastanje i razvoj.

više ne razmišljamo - da mu tako i treba.

svako od nas bi moralo da se bavi sobom. to je jedini način da se ne usere u život sveta.

💜

sve što me boli stvorila sam sama: bajka pesme

jedno sirota devojčica nije imala cipele, ali je bila snalažljiva pa je čuvala komade stare tkanine. vremenom je sašila sebi jedan prost par crvenih cipela. o “crvenim cipelama” piše hans kristijan andersen u svojoj istoimenoj bajci. 

te crvene cipele, bile su sašivene od rita, obične, proste, ali siročetu su značile: nastale su od njenog rada. jednog dana dok je išla kroz šumu, zaustavi se pored nje pozlaćena kočija. iz kočije se javi starica sa željom da udomi siroče i da je odgaja kao ćerku. došavši u zamak - očešljaše sluge siroče. obukoše je u beli i čist veš, u crne, fine, cipele. a oduzoše joj njene - crvene cipele. siroče ostade tužno s mučnom čežnjom za svojim crvenim cipelama, svojim skromnim crvenim cipelama, napravljenim od sopstvenog truda. na dan pokolja vitlejemske dece ugleda devojčica par crvenih cipela kod obućara, i poželi ih za sebe. iako je bilo neprimerno nositi crvene cipele u crkvu, devojčica ih je ipak nosila. svi u crkvi su je zbog toga gledali prekim pogledom. 

…a devojčica ih je svejedno nosila, ne obazirući se. zbog tih prekih pogleda, starica joj ih oduzima, i odlaže na visoku policu gde siroče može samo da ih gleda. vreme prolazi i prolazi, a devojčica biva sve tužnija jer joj je oduzeto pravo na njih. jednom devojčica uspeva da ih se ipak dokopa. kada ih tog puta obuje - cipele je odnose u zanosan ples. toliko zanosan da ona, od tog opoja, u potpunosti se predaje čarima crvenih cipela i njihovom daru za ples. ona je plesala dan i noć i plesala, plesala. čak i kada bi poželala da ih skine, cipele nisu htele. naposletku biva devojčica tako izmorena od sveg plesa i zahteva tih cipela da, kada sretne šumskog drvoseču, moli ga da joj odseče stopala, jer ne može više da izdrži. devojčica ostaje obogaljena, i uprkos tome, nikada više nije poželela crvene cipele. 

u školama smo čitali i prepričavali bajke, a  na kraju časa iz njih izvlačili poruke.

koja je poruka ove bajke? poruka je gubitak i početak propadanja zbog zarobljeništva i da nasilno pitom život može da nas odvede do toga da našu glad nahranimo - sobom, tako što ćemo pojesti sami sebe.

(maj 2021. godine)