šta joj daje jedno perfektno ispeglano lice i telo kao iz časopisa?

savršenstvo negira čoveka.

perfekcionisti se odupiraju ljudskoj prirodi koja obavezno počiva na dualnosti. bez dualnosti - nema sveta.

jin - jang, dan - noć, sunce - mesec itd.

biti čovek znači biti stalno na različitim mestima kontinuuma ljudskosti, od tužnog do veselog, od svesnog do nesvesnog, od onoga koji sanja do onoga koji je budan.

od čistog i urednog do prljavog i neurednog.

sećam se razgovora s devojkom čija je kuća uvek morala da blista, smetao joj je i trag prašine, i jedna neravnina na savršeno nameštenom krevetu. nije mogla da napusti kuću ako sve ne bi bilo u savršenom redu. pila je lekove jer je dobijala napade panike zbog najmanjih nesavršenosti.

ubrzo nakon što sam je upoznala operisala je nos, podebljala usne. povećala grudi.

a bila je milina za dušu kao osoba. volela sam s njom da pričam, volela sam da je sretnem i uvek bih zastala da razmenimo po koju reč.

ali gledajući njene slike i slušajući o njenim tegobama bila sam zbunjena…kako jedna ovakva osoba može živeti tako težak život?

šta joj daje jedno perfektno ispeglano lice i telo kao iz časopisa? i kuća sređena kao da će se svaki dan fotografisati za oglas?

…

skoro sam srela jednu mladu ženu koja je na sličan način ispeglala lice. popričale smo malo, i ona je grunula u plač, i gledala u stranu, brisala suze kao da se srami što plače.

rekla mi je da uvek želi da ostavi utisak hladne osobe, kao da je ne dotiče ništa.

šta su ove dve žene donele mom životu?

donele su jedno shvatanje da su toliko bile povređivane zbog svoje ljudskosti i dobrote da su činile sve da sakriju svoju ljudskost, svoje pripadanje na oba kontinuuma. htele su toliko obrisati svoj trag, da bi postale nevidljive kao osobe.

jer ako bi bile vidljive onda bi neko mogao da ih povredi.

a ako su savršene one su otporne na zlobu iz spoljnjeg sveta.

…u njima ispod ispeglane face je bilo toliko života, toliko emocija, ali one su odavale utisak mrtvila.

ako su mrtve ne može niko da ih promeni.

…ponajviše mi se dopao kontrast koji sam videla kod njih. što su bile emotivnije, toliko je njihovo lice bilo hladnije.

oči pune suza kod devojke koja je uvek želela da deluje nedotaknuto, za mene su bile sveća u mraku.

zašto nam je manje žao čoveka

 

juče sam pročitala kako su naučnici saekvojama, da bi videli kako će se ponašati u zimu, ubrizgali supstance slične andrenalinu.

drveće je umrlo jer nije dobilo šansu da ode u svoje stanje mirovanje i obnove.

pa su naučnici diskutovali kako bez odmora i ljudi umiru, i da nas ovo društvo koje zahteva neprestanu proizvodnju i tzv. napredak, i održava u stalnom proleću, razboljeva.

ja sam gotovo počela da plačem nad umrlim sekvojama.

pa sam razmišljala zašto često kažu neki ljudi da im je više žao životinja nego ljudi. 

zašto? zato što su i životinje i u ovom slučaju, sekvoje, nedužni. nemaju zla u sebi.

a čovek ubija.

i samo u nekim delovima sebe je nedužan.

inače je krivlji od krivice same.

verujte biljkama

 ako ne verujete lekarima, verujte biljkama i prirodi i posvetite im se.

ako ne verujete lekarima, ne odlazite lekarima.

mnogo što šta je lek.

lek je hladan jutarnji oštar vazduh koji čini da moraš da izduvaš nos, kad uđeš u topliju prostoriju.

šlajm koji se nataložio noću se izbacuje van uz pomoć jutarnjeg, hladnog vazduha.

lek je topla šolja vode s medom i limun jer ona zagreva organe za varenje, pa organizam ne mora da troši energiju da se sam ugreje.

jedna od tajni dugovečnosti istočnjačkih naroda je sačuvama energija.

lek je podnevno sunce koje čini da žmirkamo.

lek je šaka kuvanog povrća, šaka oraha.

itakodalje.

razmišljam o kuvanom belom luku u kokosovom ulju.

izlečio mi je upalu uha.

lekar nije imao slobodnih termina da me primi.

ja sam se naljutila i sama našla lek.

zavisnost, o čemu se rade gojaznost, mršavost, alkoholizam?

 kada bi se gojaznost ili mršavost samo radile o tome da se smrša, odnosno da se ugoji,

mislim da bi bez problema i gojazan i mršav našli način da jedu i treniraju na način koji im daje tu neku famoznu kilažu.

ali gojaznost i mršavost dolaze iz dubina koje su izvan konzumiranja hrane iako se njihov život vrti oko hrane. ono od čega alkohol štiti alkoholičara

gojaznog štiti hrana, a mršavog post.

nešto se krije iza svake prenagljenosti, a to nije nešto vredno mržnje i prezira.

to nije nešto sto čini mršavog ili debelog ili alkoholičara vredne prezira.

iza tih zavisnosti, a možda i svih zavisnosti, krije se neka neutoljena potreba.

verovatno potreba da se bude voljen uprkos sopstvenoj prividnoj nedovoljnosti.

ta nedovoljnost nije istinita, ona se samo doživljava kao istinita, zato što neki deo osobe nije dobio pažnju, potvrdu i ljubav od roditelja ili okoline.

ta nedovoljnost nije istinita, nije osoba nedovoljna već je nedovoljna ljubav koju je primila.

i zato ne bi trebalo da preziremo ni mrzimo ni sudimo nijednom zavisniku.

prezirući ih, mrzeći ih mi samo dodatno potvrđujemo njihovo uverenje da nisu dovoljno ljudi da bi bili prihvaćeni, vredni pažnje.

možda nas najteža dešavanja pozivaju da se promenimo

 možda nas ona najteža dešavanja zovu na promenu. koliko ljudi već nismo čuli da je njihova bolest bila njihova prekretnica u životu. “da se nisam razboleo, nikada ne bih ozdraveo”, “da nisam poludeo ne bih ostao normalan”.

često se setim skorašnjih ubistava u školi u srbiji.

jedan deo mene ne oseća ništa u vezi s njima. jedan deo kaže: pa tako će biti, kako drukčije kada čovek živi kako živi?!. jedan deo u meni oseća duboku povezanost s kostom, jer je on predstavnik onoga što u našem društvu zahteva pažnju i prevashodno ličnu promenu. 

kada bi neko uspeo da pomogne kosti, on bi pomogao celom svetu, a to bi značilo da je najpre pomogao sebi. 

nijedan deo u meni više ne pomišlja da je iko u tim situacijama jadan.

iz mene je nestalo sažaljenje i mišljenje da su ljudi jadni.

ne mislim tako više ni o kome. ako mislim da je neko jadan oduzimam mu makar malo sposobnost da se promeni. pravim ga žrtvom, a on je u stvari, stvaralac.

u širem smislu ti događaji nas pozivaju na promenu.

i ako ti događaji nekoga izistinski pozovu na samoispitivanje i samoupoznavanje, onda su oni i poželjni.

motivi će biti onoliko brutalni koliko je promena neophodna.

promena samo jednog čoveka je blagodet za čitav kosmos.

“ako želiš da okončaš patnju u svetu okončaj prvo s mračnim i negativnim delovima sebe. Najveće što možeš darovati svetu je sopstvena promena.”

-stara kineska poslovica

iako mnogi od nas smatraju da nisu odgovorni za nesreće u svetu, kada bi se duboko počeli da presispituju videli bi koliko svojim izborima utiču na lance dobra i zla u svetu.

šta znači da je bog mrtav?

 šta znači da je isus umro za naše grehe? 

za sve naše grehe, grehe koje činimo sada, koje smo činili, koje ćemo učiniti?

isus umre pomalo svaki put kad izdamo boga, odbosno njega. a ko je bog?

bog je ono največnije u nama.

ono što čini da srce kuca, da se telo kreće, mogućnost da stvorimonsliku u glavi kada vidimo lep proplanak

život u nama je bog.

u knjizi ”o razvoju ličnosti” piše jung da je isus postao bog jer je krenuo sopstvenim putem.

i da drugi nisu bogovi jer su krenuli putem institucije, odnosno putem koji im je pokazan.

da je ići sopstvenim putem ući uskim putem, onim koga ne može niko da nam pokaže, jer je on namenjen zasebno, za svakog ponaosob.

svaki put kada svako od nas krene drugim, a ne sopstvenim putem, iz straha, ili iz neke koristi, ubija isusa.

smrt isusova, ili vaskrsenje, odnosno da je duša božija nastavila da živi, govori nam da bog u nama nastavlja da živi uprkos ubistvima, dakle grehovima.

koliko god da ubijamo boga on nastavlja da živi.

dakle koliko god da skrećemo s puta, imamo još uvek taj sopstveni put kojem možemo da se vratimo.

isus i da nije postojao, mi bi smo ga stvorili, jer bi nam bilo neophodno da vidimo 

da je naša prava priroda ostvarljiva.

da je moguće postati ono što zaista jesi.

da je moguće postati ono što “bog hteo tobom reći”.

ŽENA

(čist račun, duga ljubav)

u jednom trenutku muškarac i žena postanu jedno.

od četrdesethiljada spermatozoida nekad Ni Jedan ne nosi ključ koji otvara ljusku u kojoj živi Jajna Ćelija: to ne sprečava ženu da ipak bude majka.

u jednom trenutku muškarac i žena postanu jedno. to je taj trenutak kada jedan spermatozoid nosi taj pravi ključ koji može da otključa vratnicu ljuske u kojoj živi Jajna Ćelija.

Jajna Ćelija želi da bude otključana u roku od šest sati nakon što napusti gnezdo.

ako ključić ne stigne

onda se ona uputi u dno bivstvovanja da se nalegne u mekanu zemlju i da joj đubrivo za još jednu prečišćavanje.

to je ono što se dešava svakog meseca svakoj ženi koja ima menstruaciju, kada je zdrava.

zahvaljujući tom čudu koje se zove mesečnica, 

žena ima prirodno urođenu sposobnost da bude majka. 

da bude majka onome što postane kada Jajna Ćelija i Spermatozoid postanu jedno,

ili da bude majka svojoj zemlji - samoj sebi. 

da se nahrani i samoj sebi sipa gorivo da bi mogla da se prečisti.

taj hormon koji nam omogućava da se prečistimo zove se progesteron, a naučnici se muče da naprave jedan takav identični telu koje ga proizvodi samo zato jer se rodilo.

pokušavaju, krste ga sličnim imenima i govore da ima isto dejstvo kao i onaj koji se luči prirodno. govore. govore.

ljudi govore.

progesteron se luči u i do trihijade puta većim količinama kada smo trudne: trudnoća je izgleda jedan od najlekovitijih procesa koji se odvijaju kod žene. primetili su naučnici da autoimuna oboljenja ponekad i nestanu u trudnoći a od skoro veruju da beba ima sposobnost da majku leči, tako što šalje signale za obnavljanje oštećenim ćelijama u majci.

pa kako i ne bi? kakav to domaćin ne želi da očisti svoj dom, svoje dvorište? majka naša Divljina zna šta da radi, ako mi ne znamo.

kada su nam uslovi života nedovoljno dobri onda se i ta Jajna Ćelija muči da nahrani svoju zemlju - smetaju joj nervoza, hladnoća, brza hrana, vika i dreka, nemanje kada, smetaju joj zabrane, blokade, nepravde.

a pun je svet onoga što ženi smeta u njenom razvoju.

najviše joj smeta to što o sebi NE ZNA.

zato ja imam običaj da mislim da nam je mesečnica onakva kakav nam je život.

i da bi trebalo da volimo to što je žena u nama, to što smo žena jer uvek imamo mesečnicu, kao znak pored puta, zvezdu vodilju. 

morale bi da počnemo da joj odajemo počast,

da nas ne bi bolela.

mi se rađamo sa mnogo dužnosti.

i ako ne odgovorimo na njih, onda primamo opomene za naplatu duga.

otud nam i ono: čist račun duga ljubav.

moj profesor endokrinologije je govorio: “kada dobijem ženakog pacijenta ja se oradostim, jer znam da mogu da sa njom razgovaram o menstruaciji, i ako joj je menstruacija dobra, onda ja znam da ne moram da se sekiram, ni nju ni sebe.”

.

.

.

((Žena ne može učiniti kulturu svesnijom, govoreći “Promeni se”. Može, međutim promeniti sopstveni stav prema sebi, dovodeći do toga da se omalovažavajuće projekcije odbiju. To će postići time što će vratiti svoje telo. Time što neće odbaciti uživanje u svom prirodnom telu, neće prisvojiti popularne iluzije da sreća dolazi samo onima koji su izvesne građe ili godina, time što neće čekati ili odgađati ono što treba da uradi i time što će vratiti svoj pravi život i živeti ga potpuno, bez zadrške. To dinamično samoprihvatanje i samopouzdanje započinje promenu stava u kulturi)).