сећам се нарочито оних грубости због којих сам се осећала оскрнављено. њих се нарочито добро сећам. сећам се свега што је оскрнавило моју викторију која је имала дивне маштарије, волела математику, физику, хемију, граматику, а у гимназији филозофију, књижевност, психологију! викторије научнице која разуме, схвата, разглаба, сазнаје истине. викторије бескрајно пуне живота која је толико желела да исплива и удахне, да није ни изабрала да пише песме.
песме су саме излетеле, као птице на слободу.
једном се само деси да чворови којим смо свезали своје вреће пуне дарова, попусте.
јер дарови у нама су дарови за све.
вреће морају да попусте, када растемо.
сећам се свих мушкараца који су чинили да ноћима спавам као у бунилу а данима корачам као да ме надгледају. да ми руке подрхтавају од бојазни да ћу да упрскам ствар. сећам се свих ђавола врло јасно: како су чинили да се на један специфичан начин понашам, смејем, обраћам, крећем. да на један специфичан начин желим и поступам.
сваког мушкарца који је допринео да се што дубље скотрљам у вртлог.
и сваког који је учинио да се ближе приближим лику свих мушкараца који живе у мени.
сваки лик мушкрца у мени је пресликаван у мојим изборима.
оно што живи у нама одлучује каквим животом живимо.
сваки мушкарац је допринео мојим схватањима о томе какав сам у ствари ја мушкарац и колико могу да будем добра жена самој себи.
ја сам тако добра жена да мушкарци у мени немају времена да раде ништа друго осим да ми помажу да се самозадовољим.
No comments:
Post a Comment